Razaranje

 

Senzacionalan arheološki nalaz posvađao arheologe, i otkrio još senzacija

 

Istraživači sa doživotnim mandatom

 

Kako je pronađena ranohrišćanska bazilika zasmetala gradnji koridora 10. Zašto je savetodavna komisija Republikog zavoda preporučila zatrpavanje bazilike. Ko su eminentni članovi savetodavne komisije i kakva je njihova međusobna povezanost. Ko je štimovao dokumentaciju Beogradske tvrđave a ko je lobanju nasadio na tuđ kostur. Ko se „proslavio" izjavom da će jednog dana doći do izmeštanja autoputa. Ko bi tada posthumno trebao da vrši iskopavanja bazilike. Da li je trasa koridora određivana terenskom prospekcijom ili programom Google Earth?

 

Stanislav Živkov

 

U svakom iole normalnom društvu senzacionalni pronalazak dotada potpuno nepoznate ranohrišćanske bazilike bio bi proglašen događajem godine, u najkraćem roku bazilika bi bila konzervirana i prikazana javnosti, bila bi priređena izložba i objavljena knjiga.

Međutim pošto mi živimo u nenormalnom društvu , umesto da se sve ovo uradi, najvažniji problem je ispala činjenica da je pronalazak ranohrišćanske bazilike kod Bele Palanke potpuno zaustavio radove na izgradnji istočnog kraka Koridora 10 čime je pokrenuta čitava serija kukumavčenja samo zato jer su arheolozi za veliko čudo dobro odradili svoj posao i pronašli nešto što očito nisu smeli, pravu sitnicu u vidu bazilike dužine 25 metara čime su se jako zamerili našoj građevinskoj mafiji koja je u poslednje vreme, nakon gotovo doživotnog razvlačenja i arčenja para naprasno rešila da nešto radi , a o tome koliko je taj rad zapravo bio udarnički najbolje govori činjenica da su se građevinari zaleteli i sagradili šumu betonskih stubova ne očekujući da će arheolozi išta pronaći.

Istodobno, čim je vest o senzacionalnom otkriću dospela u javnost, u stručnoj javnosti a bogami i široj, pojavila se opravdana bojazan šta će se sa ovako vrednim arheološkim spomenikom an kraju dogoditi, pre svega jer se o ovom nalazu daleko manje pričalo nego o prethodnom slučaju sada već čuvenog svetog hrasta, a bilo je čak i spomena o svetoj kruški! S obzirom da je, za razliku od svetog hrasta, u pitanju spomenik kulture od nesumnjivog značaja bilo je normalno očekivati da se ova bazilika dimenzija 24 sa 12 i po metara, što pre konzervira, tim pre jer je u pitanju do sada jedina ranohrišćanska bazilika iz šestog veka koja je pronađena u ataru sela Špaj kod Bele Palanke, duž nekadašnje antičke trase rimskog vojnog puta (Via militaris) koji je od Naisusa išao do Serdike. 

Poštujući zakon o kulturnim dobrima, niški Zavod za zaštitu spomenika kulture, kao teritorijalno nadležna ustanova, rešenjem je zaustavio radove na izgradnji istočnog kraka Koridora 10, na delu deonice kod Crvene Reke.„Dobila sam izveštaj da je to jedan od dva naznačajnija objekta pronađenih na oba kraka Koridora 10. Jedan je deo Via militarisa kod Dimitrovgrada, a ovaj je drugi", objasnila je Elena Vasić-Petrović, direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niš.

Međutim, stav stručne savetodavne komisije je da baziliku treba zatrpati peskom debljine dva metra, a potom preko nje nastaviti izgradnju auto-puta  u najmanju ruku predstavlja kompletnu svinjariju i ozakonjenje idiotizma o čemu najbolje govori nedavna izjava predsednika fantomske Stručne komisije Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, penzionera dr Marka Popovića poznatijeg kao Marko Pacov, inače doživotnog istraživača Beogradske tvrđave, stručnjaka za „štimovanje" arheološke dokumentacije, doživotnog istraživača kompleksa manastira Studenica, sada već višedecenijskog rukovodioca obnove zgrade Narodne Skupštine i unutrašnjeg uređenja enterijera iste zgrade, stručnjaka za heraldiku, i, urednika časopisa Nasleđe Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda,  koji se tim povodom „proslavio" izjavom u kojoj je mrtav hladan, lupivši kao Maksim po diviziji izjavio da se zatrpavanjem bazilike ostavlja mogućnost da se, u daljoj budućnosti, ako se auto-put bude pomerao da se pronađeni ostaci otkriju i da ostanu neporemećeni što u najmanju ruku podseća na neurohirurga koji sam sebi operiše mozak što ni najmanje ne čudi jer u kulturi kakva je naša, zatrpavanje i zakopavanje istine, a kamoli ranohrišćanke bazilike predstavlja čin konačne prostitucije struke.

 

 Štimovanje tvrđave

 

Stvari postaju daleko jasnije ako se zna da su u sastavu te komisije pored dr Popović-Pacova i mr Marin Brmbolić, arheolog savetnik Republičkog Zavoda za urnisanje spomenika kulture pred penzijom i jedini zaista kompetentan arheolog antičar u ovoj skarednoj komisiji Maja Đorđević, koja je očito u ovom slučaju bila preglasana ovako eminentnim autoritetima poput dr Popović-Pacova i mr Brmbolića koji se pak pre nekoliko godina dobro zaleteo svojim medijski vrlo propraćenim navodnim otkrićem kostiju Stefana Lazarevića u crkvi manastira Manasija.

Sa druge strane dr Popović-Pacov se svojedobno „proslavio" svojevrsnim štimovanjem arheološke dokumentacije sa iskopavanja Beogradske tvrđave koju je shodno potrebama svojih često naučno fantastičnih teorija o tvrđavi, u potrebnoj meri „štimovao" i prepravljao kako bi po svaku cenu dokazao nedokazivo.

Ipak u stručnoj javnosti dr Popović-Pacov se još više „proslavio" po višedecenijskom prekopavanju i prčkanju kako bi po svaku cenu dokazao da se stari Ras nalazio na mestu gde se kasnije dokazalo da nikada nije nalazio, a naravno svi ovakvi kapitalni radovi razvlačeni su danima, nedeljama, mesecima, godinama i decenijama da bi nakon svega bile štampane nečitke knjižirune sa brojnim proizvoljnim i pogrešnim podacima a u izdanju Arheološkog Instituta u Beogradu koji je dr Popović-Pacov pretvorio u svoj privatni zabran, baš kao što mu je od odlaska u penziju Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda postao novo utočište.

Međutim postoji još jedna malo poznata veza između dr Popovića Pacova i mr Brmbolića a to je činjenica da je  doskora predsednik Komisije za zaštitu, očuvanje i prezentaciju nepokretnih kulturnih dobara Ministarstva kulture bio upravo dr Popović-pacov a član iste komisije mr Gordana Simić, inače venčana kuma dr Popović-Pacova.

 Istodobno je dr Popović-pacov bio i predsednik Komisije za utvrđivanje uslova za zaštitu i davanje saglasnosti na projekte za nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja pri čemu je Mr Gordana Simić bila član. Pošto dr Popović-Pacovu to nije bilo dovoljno, bio je postavljen i za predsednika Komisije za predloge odluka o utvrđivanju nepokretnih kulturnih dobara, predsednik Komisije u oblasti zaštite kulturnih dobara od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u inostranstvu, a mr Gordana Simić je bila član i ove komisije, baš kao i u Komisiji za zaštitu, očuvanje i prezentaciju nepokretnog kulturnog nasleđa i Komisije za zaštitu, očuvanje i prezentaciju arheološkog nasleđa, a kruna svega bilo je članstvo ovo dvoje kapitalnih istraživača i u Upravnom odboru Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture.

Na ovaj način uspostavljen je korupcionaško nepotistički sistem po kome je ista ekipa ovakvih štihova  obeznedila gotovo doživotnu izradu ispitivačko konzervatorskih projekata, na osnovu su sami kod sebe „učestvovali" na konkursima za sufinasiranje Ministarstva kulture pri čemu u budžetu matičnih ustanova uopšte nije bilo planirano redovno godišnje finansiranje, u nastavku opšte poznate drpaže sami su"razmatrali" svoje „prioritete", dodeljivali sredstva „prioritetima" a onda još rukovidili radovima!

Na ovaj način , odnosno preko svih ovih (kum)isijskih veza dr Popović-Pacov i mr Gordana Simić omogućili su maltene doživotno razvlačenje svih radova pri čemu je mr Gordana Simić bila i gotovo doživotni istraživač kompleksa manastira Manasija a rukovodilac arheoloških radova je tamo bio mr Marin Brmbolić čime se ovde krug zatvorio.

 

Pomereni projektanti i pomeranje puta

 

 Kada se kao krucijalni problem pred neradnicima Republičkog zavoda za urnisanje spomenika pojavio slučaj bazilike ugrožene gradnjom koridora 10 u blizini Bele Palanke, u Zavodu je nastupila pometnja jer su se neradnici predvođeni šeficom arhitektonskog odeljenja Branom Stojković Pavelkom našli u čudu jer su nešto trebali i da odluče.

Pošto je sama Pavelka u više navrata govorila kako Republički Zavod za urnisanje spomenika ne treba da se bakće sa problematikom zaštite ove bazilike, formirana je bizarna Savetodavna komisija o čijem eminentnom sastavu je već bilo reči sa zadatkom da postane servis za ispunjavanje večernje revije želja investitora, odnosno da igra na muziku koju je svirala sa gradilišta.

Samo mišljenje dr Popović Pacova pokazalo je da bi primena saveta ove bizarne savetodavne komisije u najmanju ruku podsetila na  manijaka koji lepoj devojci baca kiselinu u lice govoreći joj pri tome da će postati lepša, odnosno da bi u ovom slučaju preasfaltirana bazilika bila nova i ljepša stara bazilika, pošto bi po dr Popović Pacovu najnormalnije bilo da zatrpavanje bazilike ostavlja mogućnost da se, u daljoj budućnosti, ako se auto-put bude pomerao da se pronađeni ostaci otkriju i da ostanu neporemećen čime bi bazilika bila rezervisan prostor za specijalna istraživanja specijalnih istraživača kalibra dr Popović Pacova.

Jedini problem koji bi se javio vrlo brzo nakon eventualnog zatrpavanja bazilike bila bi prosta činjenica da bi dr Popović Pacov svoj trenutni penzionersko-prethumni status vrlo brzo promenio u posthumni pa bi onda u trenutku kada bi nakon nekoliko stotina godina eventualno došlo do izmeštanja auto-puta, bilo neophodno potrebno snimanje rimejka filma Vaskrsenje Osmog putnika kako bi se klonirani dr Popović Pacov pojavio radi revizionih istraživanja tada verovatno već odtrpane bazilike! Jedina osoba koja je u ovom slučaju pokazala profesionalnost, odgovornost i predanost struci bila je direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu Elena Vasić-Petrović, koja je, videvši sa kim ima posla, formirala komisiju za valorizaciju ostataka bazilike koja je donela jedinu ispravnu odluku da se nastave i završe radovi na arheološkom istraživanju i potom na konzervaciji, delimičnoj restauraciji i definitivnoj prezentaciji ruševina bazilike, što je izazvalo konsternaciju kod investitora, odnosno preduzeća Koridori Srbije koji je krenuo sa pravim kukumavčenjem jer je po njima prezentacija bazilike maltene nemoguća zbog već sagradjenih stubova mosta, ali su zato kao solomonsko rešenje iz Koridora Srbije predložili premeštanje zidova bazilike kao idealno odnosno jedino moguće rešenje.

Međutim ako se zna, na šta su kod nas do sada ličili poduhvati premeštanja spomenika kulture, podsetimo se samo slučaja kasapljenja Lepenskog Vira, koji je pre 30 godina eminentni stručnjak, sada pokojni Aleksandar Deroko, ocenio kao najveću arheološku katastrofu 20. veka, ili na tzv „preseljenje" rezervoara antičkog akvedukta rimskog Naissusa, odnosno Niša, koji je doslovce istesterisan i stropoštan na drugo mesto, postavlja se pitanje ko bi i kako taj posao zapravo trebao da uradi?

 

Zatrpavanje proburaznice

 

 

To što se dešava sa otkrivenim starim objektima govori mnogo o nama i o stihijskom pristupu izradi kapitalnih projekata za objekte za koje se pouzdano znalo da prate ili su bliski trasama starih rimskih puteva, kao i o nepostojanju podataka o rekognosciranju površina putnog pojasa, te o totalnoj neorganizovanosti ustanova koje treba da vode računa o postojanju i zaštiti otkrića prilikom radova, ali i o stručnosti npr. predsednika komisije koja treba da vodi brigu o iznenadnim situacijama.

Dr Marko Popović-Pacov ni najmanje nije kvalifikovan da daje rešenje ovog problema a pogotovo ne sme da se glupo oglašava i predlaže zasipanje peskom i nada se da će se put tog reda i značaja ikada premeštati. Neverovatno je šta taj doskora doživotni član brojnih komisija uobražava, znamo da je decenijama zamišljao da je najbolji i najstručniji od svih živućih arheologa, arhitekata konzervatora, ali evo ga sada naprasno postao i stručnjak za puteve .Blago njemu a i Republičkom zavodu za zaštitu spomenika.

Inače tzv Stručna komisija republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture koja je predložila zatrpavanje bazilike je veoma zanimljiva, čini se da njen rad zapravo plaća izvođač radova Bilo bi jako zanimljivo videti šta bi dotični stručnjaci rekli da se bazilika našla na trasi puta koji se probija pored manastira Studenica ili Manasija!?

Takođe se postavlja i sledeće pitanje: ako je na sveopštu halabuku reagovala vlast pa je najpre gromoglasno najavljeno preseljenje svetog hrasta starog oko 600 godina, pa potom najavljena izmena projekta kako bi trasa autoputa obišla to zaista impozantno stablo, kako je onda moguće da se u ovom slučaju ne može izmestiti trasa?

Jasno je da se radi o totalnoj nesposobnosti projektanta i izvođača radova koji su se dobro zaleteli trasirajući i gradeći i sada im se, u trci sa rokovima, našla tamo neka bezvezna bazilika da im remeti brižno isplaniranu gradnju proburaznice preko starohrišćanske bazilike koju su oni baš veoma zgodno, rešili da zatrpaju kako bi se tokom narednih nekoliko vekova snimala lokalna verzija sapunice po imenu Čekajući Godoa, odnosno izmeštanje autoputa čemu se svesrdno nada dr Marko Popović Pacov.

 

Džada preko bazilike

 

Ovo nije prvi slučaj da su se vredni arheološki nalazi konzervirali na mestu a da je put sagrađen iznad spomenika, Tako su još pre 30 godina, rimske terme na Pločniku kod Prokuplja, na primer, zaštićene mostom, a kasnoantička kula kod Pirota nadvožnjakom, pa su i danas dostupne javnosti. Velika je šteta da nijedno arheološko nalazište do sada pronađeno na Koridoru 10 neće biti prezentovano javnosti, kao što je to slučaj sa nalazištima u Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj.

U ovom slučaju makar baziliku najpre treba zaobići, pa onda konzervirati, prezentirati javnosti i učiniti delom makar turističke ponude budućeg auto puta.

Pošto trasa Koridora 10 najvećim delom prati i trasu Via militaris, takva otkrića jos treba očekivati, za početak treba rešiti problem bazilike, najbolje izmeštanjem puta, tim pre jer je javna tajna da su sredstva za gradnju koridora trošena na sve i svašta, a tim povodom se postavlja i pitanje zašto prilikom gradnje jedna traka koridora nije pratila trasu postojećeg puta koji je trebalo prošititi samo na pun profil, dakle na tri trake, a druga traka nije projektovana posebno, kako je projektovan i građen autoput Kumanovo-Titov Veles, nego je izabrano najskuplje i najneracionalnije rešenje.

Očito je da se neko pri projektovanju i gradnji koridora dobro ugradio u ceo poslić o čemu najbolje govori slučaj tzv Savetodavne komisije Republičkog zavoda za urnisanje spomenika koja je očito formirana sa ciljem da lupa pečate na odluke investitora i donosi somnabulne odluke o čemu najbolje govori hipotetična situacija kada bi baziliku zatrpali peskom debljine dva metra, pa potom dovukli građevinske mašine, npr. valjak da utaba pesak da bi stavili dobru osnovu za asfalt!

 Nakon nekoliko prelazaka napred-nazad grdosije od nekoliko tona preko preko bazilike reinkarnirani dr Popović Pacov bi sigurno iskopavao tucanik, odnosno građevinski izum iz 21. veka! Štaviše čitav posao reambulacije terena na trasi koridora rađen je vrlo traljavo o čemu najbolje govori činjenica da je niški zavod još pre godinu ipo dana bio obavešten da je na  trasi pronađen antički objekat, ali iz Republičkog zavoda za urnisanje spomenika koji je vodio arheološki nadzor na trasi koridora doskora niko nikada nije obavestio teritorijalno nadleži zavod u Nišu o značaju objekta sve do trenutka kada su se bageri približili bazilici kada je Republički zavod od niškog zavoda tražio zaustavljanje radova kako bi se objekat arheološki istražio.

Na kraju se postavlja pitanje da li je iko od "projektanata" koridora uopšte obišao trasu pre nego sto su počeli projektovanje ili su naprosto trasu trasirali gledajući na monitoru u kancelariji Google earth a u isto vreme naplaćivali terenske dnevnice. Kako je krenulo dobičemo skijašku stazu a ne koridor. Postavlja se pitanje po kom kriterijumu je odabrana geodetska firma koja je uradila podloge za projektovanje i šta se na istima uopšte nalazi jer je očito da pri projektovanju nisu uzeta u obzir mesta od javnog i istorijskog značaja Pa da je korišćeno snimanje terena iz aviona, mogli bi se na terenu uočiti  obrisi starih građevina. Stoga će biti jako zanimljivo videti da li će javnost uopšte biti obaveštena o eventualnim novim nalazima, ili će ih preko noći naprosto pojesti mrak kako bi se izbegle komplikacije odnosno crkve, kuće, drveće staro 600 godina. Međutim očito je da su projekti velikim delom rađeni kada su počeli i radovi, a s obzirom na brzinu kojom se radovi odvijaju, ni najmanje ne bi čudilo da izvođači radova jednog dana naiđu na neku planinu koja se u međuvremenu stvorila na mestu gde je predviđen put.

 

A 1.

 

Ostaci velike civilizacije

 

Novootkrivena bazilika bila je važan religijski centar ranog hrišćanstva. Među brojnim monumentalnim bazilikama na trasi rimskog puta Naisus-Serdika (Sofija), ova skromnija bazilika značajna je ne samo što je u blizini istovremene monumentalne bazilike Remesijane, danas u centru Bele Palanke, koja je bila sedište episkopije, već ukazuje na značaj hrišćanskog obreda u ovoj oblasti u ranom vizantijskom periodu u bazilici nađeno kameno ležište za časnu trpezu i ostaci temelja za oltarsku pregradu. Zidovi crkve su bili oslikani što potvrđuju nalazi maltera sa bojenim površinama. Pronađena je velika količina stakla od prozora kao i fragmenti staklenih kandila. Arhitektonski ostaci kao i nalazi bronzanog novca ukazuju na postojanje starijeg objekta koji je verovatno podignut u drugoj polovini 4. veka, a dograđen je i obnavljan u 6. veku u vreme cara Justinijana. U zapadnom delu izvan objekta pronađen je kompleks prostorija čija namena za sada nije definisana.