Nismo mi od juče

 

Epizoda 116

 

Zoran Milojević

 

Još ne mogu da se smirim "s nervi i živci" od suza koje je Dijete Ivica prolio za majka Jovankom. On bre za Slobom nije zaplakao. To su bile suze sa posvetom, i svaka je nosila po jedno ima: Tito, Leka, Krcun, Pera Stambolić, zvani Konj! Imena su to dripaca i srboždera, čije delo dovršava Dijete Ivica i njegova Vlada. Zato Šiptari mogu nekažnjeno da izdaju poternicu za Vulinom, a da taj Vulin Kaže: " Mi nećemo da se svađamo!" Zato Erdogan može da kaže da je Kosovo Turska, a da Nikolić ne uzvikne: "Kosovo je oslobođeno devetsto dvanaeste i Turska je proterana s Balkana i vraćena odakle je došla!"

Ja ne spadam u Srbe koje svaka belosvetska skitnica može da ponižava, zato jasno i glasno uzvikujem: "Dijete Ivice, kad plačeš, čučni u velikoj si nuždi!"

Ludi, narode srpski, zar ne osećate sramotu, kada čujete vlasti koje okukavaju činjenicu da mnogo građana Srbije u islamskim zemljama, što može da nam na vrat navuče islamske teroriste!?

Bolan Vučić tvrdi da ne laže narod, pa kada ne laže, a prećutkivanje je vid laži,  što ne kaže Srbima: "Iz Raške oblasti idu muslimani i ratuju od Sirije diljem islamskog sveta!"

Srbi, bre, neko nije veći rob nego onaj koji  mislim da je slobodan, a da to ustvari nije!

Bilo mi je i smešno i tužno da gledam kako Bolani Vučić tvrdi da blista od sreće u "novom" avionu "srpske avio-kompanije." Najveći deo Srba pojma nema da je kraljevina takođe  imala nacionalnu avio kompaniju i da su putnike prevozili tada najmoderniji avioni "Daglas DC-3"

Poseban užitak su mi činili kućni ljubimci Bolani Vučića, koji su sve vozeći se avionom. Od sreće šenili:

A(utoritarni) V(ođa)! A(leksandar) V(učić)!

Želeo sam da dosta noći prenoćim, pre no što sam sebi iskažem utisak o sajmu knjiga. Knjiga recepata, knjiga dijeta, knjiga zavirivanja u tuđe tanjire i tuđe spavaće sobe, knjiga o svemu i svačemu, sve je to bilo izloženo, samo je nedostajala knjiga koja bi bila svedok da su pred životom svi jednaki, ali ne i pred umetnošću. Ovakve knjige su bile izložene nedogledu, neviđenju, nečitanju.

Kada sam ovo ispričao jednoj od autorki knjige o svakojakosti, rekla mi je da me ne razume. Možda me neće razumeti i čitaoci ovih redova. No dragi moji koji ne razumete to što ne razumete, ne znači da ja to treba drugačije da vam kažem. Argument da treba  pisati estradno je za mene laž kojom se samoubeđuju "pisci" da se tako može živeti od pisanja. I ljudožderstvo je način da se preživi!

Ljute se na mene beogradski Crnogorci što im se s velikom dozom ironije i podsmeha spočitavam da su dvesta godina Njegoša proslavili i "Paradom ponosa" usred Podgorice.  Parada je održana i kao posledica straha od EU. Junačka Crna Gora se sagnula, u duhu Njegoševih reči: "Strah životu kalja obraz često"

U danima "izbora"  u Kosovskoj Mitrovici, znaću ko su oni s kojima bi se istina uzalud mučila, mitrovački mladići su obilazili stanove onih koji su pozivali na glasanje i svakome poklanjali "keče" (šiptarska kapica) Zaboravili neki moji Mitrovčani i Zvečanci, da su u Zvečansku tvrđavu dolazile mnoge neprijateljske glave, ali ih nisu donosile njihove rođene  noge!  

Bio sam na skupu na kome se pričalo o Zakonu o medijima. Oni koji su 2006. godine poskidali sve najslušanije i najgledanije elektronske medije, na čelu sa Cekićem, Vasićem i vladikom Porfirijem, prošli su nakažnjeno kao i svako neznanje (kriminal?!) u Srbiji. Izašao sam sa skupa posle deset minuta, nisam hteo da mi skače šećer, kada se setim neznanja (kriminala?!) Izvinite i vi, nemam vremena  da vam o tome pričam ukratko!