Aleksa Mijailovic

Autor je poljoprivrednik iz Rušnja

U svojoj prognozi uslova poslovanja za 2015. godinu Svetska banka je od 30. oktobra, rangirala Srbiju na 91. mestu od ukupno ocenjenih 189 zemalja u svetu, što je njen pad za 14 mesta od prošlogodišnje pozicije, kada je bila na 77. mestu. Koliko je pozicija Srbije katastrofalna dokazuje i to što su sve druge zemlje u njenom okruženju zauzele neuporedivo bolja mesta, od 30. pa do 65. mesta. Jedino je Bosna i Hercegovina zauzela još tragicnije 107. mesto. Može Srbija još i gore, a narocito ako se njena vlast malo više potrudi, ako ucini veci napor.

Tako se, na primer, po istoj prognozi Svetske banke, Srbija u segmentu dobijanja gradevinskih dozvola nalazi cak na 186. mestu, tj. cetvrta je, ali od pozadi. Umal' da osvoji medalju! Ali, ako se ova vlast još malo napregne, medalja joj ne gine.

Za one koji ne znaju, u gradevinarstvu je multiplikacioni efekat 4, odnosno na makro planu svaki dinar uložen u tu granu privrede ostvaruje cetvorostruko pozitivne efekte. Od tog ulaganja imaju korist mnogi, od onih koji vade pesak i šljunak iz tla, pa sve do onih koji proizvode zavese i lustere. O koristi za državu i ukupnu ekonomiju da i ne govorimo. Skoro da nema ni jedne druge privredne grane sa tolikim multiplikacionim efektom.

Dakle, prema oceni Svetske banke, tamo gde su najveci pozitivni efekti ulaganja, Vlada Srbije je medu cetiri najgore vlade na svetu. Njena odgovornost za stanje u oblasti izdavanja gradevinskih dozvola je nesporna. Za dve i po godine, od kada je na vlasti, tu lošu situaciju mogla je veoma lako da poboljša izmenom zakonske regulative, ali ona to nije uradila. Zašto?!

Imajuci u vidu da je Srpska napredna Stranka zajedno sa svojim koalicionim partnerima preuzela vlast u Srbiji sredinom 2012. godine, poražavajuca prognoza Svetske banke za 2015. god. rezultat je, pod jedan i pre svega, ekonomske politike koju ona promoviše i sprovodi u delo. Pošto u politici nije važno šta se prica vec šta se radi i kakvi se rezultati postižu, može bez ikakve dileme da se donese zakljucak da SNS vec 2,5 godine sprovodi potpuno pogrešnu ekonomsku politiku. Ako je pod hitno ne promeni za 180 stepeni, uništice i ovo malo preostale srpske privrede.

Ako ljudi iz SNS-a ne znaju kako to da urade, ne košta ih mnogo da konsultuju ekonomsku nauku, ekonomsku teoriju, ekonomske doktrine, ekonomsku istoriju i ekonomsku praksu. Ne treba daleko da idu u prošlost. Dovoljno je da se zadrže na Velikoj svetskoj ekonomskoj krizi koja je trajala od 1929. pa do 1933. godine.

Svet je tada prebrodio veliku ekonomsku krizu, pre svega prihvatajuci i primenjujuci u praksi teorijske radove i stavove profesora ekonomije na Kembridžu, Džona Majnarda Kejnza (1883 - 1946). On je tvorac ekonomske teorije i ekonomske politike, koja je po njemu dobila naziv Kejnzijanska ekonomija. Glavno delo mu je „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca".

Kejnzov osnovni stav bio je da kapitalisticka privreda (za one koji još uvek nisu toga svesni treba napomenuti da je prevratom od 5. oktobra 2000. god. u Srbiji promenjeno društveno-ekonomsko uredenje i da je od socijalisticke Srbije ponovo postala kapitalisticka zemlja) sama po sebi, preko tržišnih mehanizama, ne dovodi automatski do pune zaposlenosti.

Izlaz iz ekonomskih kriza kapitalisticke privrede Kejnz je našao u intervenciji kapitalisticke države, što je za to vreme bila najveca teorijska jeres. U najkracem, Kejnzove mere za izlazak iz krize kapitalisticke privrede su smanjenje poreza radi povecanja ukupne efektivne tražnje, tj. podsticanje povecanja potrošnje i investicija, preraspodela nacionalnog dohotka u korist radnih slojeva društva, smanjenje kamatnih stopa radi oživljavanja privatnih investicija...

Mere u sferi direktnih proizvodnih funkcija države, jednostavnije receno, javni radovi. Dakle, prema Kejnzu, kapitalisticka država mora da podstice potrošnju i investicije kako ne bi došlo do stagnacije, depresije i do masovne nezaposlenosti. U beznadu, nemajuci kud, kapitalisticki svet je prihvatio Kejnzove stavove, sproveo ih u delo, i zahvaljujuci tome izašao je iz Velike ekonomske krize.

Da vidimo kako se aktuelna srpska, pre svega naprednjacka vlast odnosi prema Kejnzovim stavovima i predlozima. Smanjenje kamatnih stopa?

Nema ih ni u najavi. Na srpskom finansijskom tržištu dominantnu poziciju zauzimaju zelenaške ispostave stranih banaka, te su kamatne stope za kredite neverovatno velike, kako u odnosu na region, tako i u odnosu na citavu Evropu. Sa tolikim kamatnim stopama oživljavanje privatnih investicija je apsolutno nemoguce. Javni radovi? Nemoguca misija.

Politicke stranke na vlasti i nekada, a i danas, na svim nivoima, toliko su pozapošljavale svojih partijskih kadrova, rodaka, prijatelja i platežno sposobnih zainteresovanih lica u državnu administraciju, da u budžetu nema više dovoljno para ni za njihove plate.

Ako se osvrnemo samo na poslednju, i to stratešku ekonomsku meru naprednjacke vlasti, smanjenje penzija i plata u javnom sektoru za 10% i to bez zamrzavanja cena, što je dokaz totalne nebrige za narod, možemo na osnovu napred iznetog sa sigurnošcu da tvrdimo da je ona u potpunoj suprotnosti sa celokupnim Kejzovim teorijskim delom. Zar se na taj nacin povecavaju tražnje, potrošnja i investicije? Svakako da ne, vec se njome sve tri stavke smanjuju.

Imajuci u vidu kakve ekonomske mere donose i sprovode naprednjacki vlastodršci, covek ne može a da se ne upita da li su oni i njihovi mnogobrojni belosvetski savetnici uopšte i culi za Džona Majnarda Kejnza i za njegovo uspešno rešavanje Svetske ekonomske krize od '29. pa do '33. godine XX veka? Najverovatnije da nisu.

U svakom slucaju, naucno delo Dž. M. Kejnza i njegova potvrda u praksi, najozbiljnije upozoravaju i srpske vlastodršce i svo stanovništvo Srbije da nam se vrlo brzo, za koju godinu, neumitno približava ekonomska katastrofa, ekonomski krah i države i naroda, ukoliko vlasti dalje bude donosila ekonomske mere suprotne osnovnim nacelima Kenzijanske ekonomije.