Kosovo i Metohija

Posledice olako potpisanog Briselskog sporazuma

Iseljavanje po evropskim standardima

Od 1999. pa sve do danas iseljeno je najmanje 300.000 Srba sa Kosova i Metohije, što je uz prognane Srbe iz Krajine skoro pola miliona ljudi. To je najveći nasilni egzodus jednog naroda na evropskom kontinentu i jedini takav nakon Drugog svetskog rata. Uprkos tome, ni domaći ni strani mediji, ni političari, nigde o tome ne govore na pravi način. Danas Srbi prodaju svoja imanja i odlaze sa Kosova i Metohije približno istim tempom kao i posle 1999. godine o čemu u javnosti nema ni pomena. Jedino se može čuti kako su „naporima srpskog pregovaračkog tima" u Briselu izvojevane nove pobede, konstatuje Ivan Maksimović, dopisnik Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice

Ivan Maksimović

Marta meseca ove godine, vratio se jedan broj Srba proteranih 1999., u selo Ljubožda u opštini Istok i to isključivo sopstvenom upornošću i višegodišnjim insistiranjem. Srbi iz ovog sela u kome ih nije bilo 18 godina nisu i ne nameravaju da prodaju svoja imanja.

Takozvani „ministar za zajednice i povratak" pri secesionističkoj vlasti u Prištini, Dalibor Jevtić iskoristio je to da se pohvali „rezultatima". Nije mu bilo dovoljno to što radi već je i bezočno slagao, što i nije prvi put, ili iz nezainteresovanosti za održivost povratka što to nije u njegovom realnom mandatu iako u deklarativnom jeste, i sve to radi lične i promocije „sistema" albanskih separatista.

Kako prenosi „Jedinstvo", inače na budžetu Vlade Republike Srbije, Jevtić je najavio povratak 13 porodica sa ukupno 63 člana. To isto potvrdio kasnije i na zvaničnom sajtu „institucije" koju predstavlja.

Na terenu situacija sasvim drugačija - u Ljuboždu se vratilo 13 povratnika, 11 muškaraca i dve žene! Ne 13 porodica!

Doprativši ih radi marketinga on je dodao će to „ministarstvo" svakodnevno biti tu ali sama činjenica da tako bezobzirno manipuliše brojem srpskih povratnika, dovoljno govori. Jedino je važno povratak prikazati kao što masovniji, najaviti što čvršću podršku a onda povratnike ostaviti na ledini ili, kao u ovom slučaju, sve njih u jednu kuću. Srbi se vraćaju upornošću ali ostavljeni na cedilu, bez ikakve zaštite, ubrzo odlaze u najvećoj tišini tako da ih niko ne vidi. Jevtić je i avgusta 2015. izjavio da će se na KiM do kraja te godine, vratiti 700 povratnika. U Ljuboždi nije propustio priliku da se „slika" i napravi više fotografija sebe nego što je povratnika stiglo dok sa onih famoznih 700 nema ni jedne ali su svi uticajni mediji preneli tu njegovu izjavu. A kako je jednom prilikom potvrdio novinaru Glasa Amerike, od ukupnog broja povratnika održiv povratak zabeležen je u 1% slučajeva!

Albanci su i u Ljuboždi organizovali proteste protiv „Srba kriminalaca" čiji je zločin povratak na svoja imanja. Njihovog predstavnika, Žarka Zarića, optužuju da je kao policijski predstavnik odgovoran za stradanje Albanaca tokom rata na Kosovu dok protest obezbeđuju kosovski policajci, verovatno većina njih presvučeni pripadnici terorističke UČK, dok među demonstrantima šetaju najostrašćeniji, baš oni koji su rušili i palili kuće, uništavali groblja i crkve, pljačkali i uzurpirali imovinu...Na više mesta u Ljuboždi izlepljeni plakati kojima se poziva na protest protiv povratka „Srba kriminalaca". Prenoseći vest o Ljuboždi, RTS je emitovao video prilog u kome Zarić, sam ali i u društvu vidno zabrinutih Srba iskreno govori o svom povratku.

„Nije lako, ali mi moramo da se borimo da malo prevaziđemo strah, malo da se prilagodimo mestu i naviknemo na porušene temlje". RTS javlja kako su povratnici naišli na „otpor" Albanaca „međutim, kažu da ih protest nije uznemirio" iako to niko od povratnika ne kaže, naprotiv.

Na kraju priloga novinar obilazi povratnike u susednoj opštini Klina koji kažu da su se vratili pre nekoliko godina, da je takvih protesta bilo ali da su opstali jer vremenom Albanci prestanu da se bune. Međutim, ni RTS niti bilo drugi nas ne obaveštava da su godišnji napadi u Klini mnogo veći od broja dana u godini a da je većina njih etnički motivisana i uperena baš protiv srpskih povratnika. O spaljenim imanjima, o vučjacima sa kojima napadaju srpsku decu, o nepostojanju slobode kretanja i rada - ni govora ne samo na javnom servisu Srbije već ni u jednom srpskom mediju. Od kraja marta kada su se vratili do polovine aprila - niko ih nije obišao. Kakve su njihove noći, kakvi su dani?

O Vaskrsu ih je na svojoj marketinškoj turneji opet obišao Jevtić. Ta poseta je pokazala svu prirodu odnosa prema Srbima, za one koji to žele da vide. Iako se radi o povratku interno raseljenih lica, dakle državljana Srbije na deo teritorije te iste države, oni su prepušteni navodnoj brizi separatističkih „institucija". Noć pre posete doživeli su napad, srećom ne oružani. Na njihove kuće bačene su petarde i bili su psovani na albanskom jeziku. Iako su TV i druge novinarske ekipe pratile Jevtića u tom selu nismo mogli da čujemo ni vidimo žitelje „koji nisu previše zabrinuti" već nas o napadu izveštava sam Jevtić dodajući da su to učinile „nepoznate" osobe, ni pomena o Albancima.

Očigledno da povratak opstruiraju svi uključujući i srpske vlasti kao najpouzdanije u takvom procesu.

Tokom Vaskrsa napadnuta je i crkva Sv. Petra i Pavla u Talinovcu. Uzurpirana Eparhija raško-prizrenska obavestila je UNMIK. Ovo je zanimljivo jer ova misija je EULEKS-u prepustila sva ovlašćenja a broji tako malo članova da gotovo svi mogu da stanu u jedno vozilo pa je nejasno sa kojim ciljem je njima prijavljeno i šta oni uopšte mogu? A šta je sa svetinjama preostalim u mestima gde više nema Srba niti mogu da ih obilaze, kakva se tek tamo skrnavljenja dešavaju jezivo je i pomišljati.

No, najveću pažnju privukli su upravo napadi u Kosovskoj Mitrovici, jedinoj gradskoj sredini iz koje Srbi nisu proterani nakon okupacije 1999. godine.

Sasvim je jasno i evidentno da je nasilje pospešio Briselski sporazum na osnovu koga su sprovedeni kvazi-izbori na KiM, uklonjene barikade prema šiptarskim naseljima, tokom kojih nije bilo ni jednog napada na Srbe u samom gradu, srpska policija integrisana u „kosovsku", ugašene srpske institucije, a tek naročito sa uklanjanjem potpornog zida, odustajanja od kaskada... Pojava „sporazumnog" nasilja nad Srbima, kao što vidimo, nije ni malo nova u istoriji ovog podneblja. Jedino novo što danas imamo jeste činjenica da im u tome pomažu srpska vlast, institucije i pojedinci legalizujući tako do sada počinjene zločine nad Srbima.

Sve se to dešava uz pristanak i operativnu podršku na terenu predstavnika vlasti iz Beograda i njihovih poslušnika među Srbima sa KiM, srpskih medija koji su izveštavanje zamenili ulogama portparola za novac koji dobijaju kroz razne projekte. Međutim, napadi su tako učestali da više ni režimski mediji ne mogu da ih prećute pa zaključuju kako se njihov broj povećao od početka radova na „revitalizaciji mosta".

Ne baš mali udeo u svemu imaju i bivši pripadnici MUP-a, danas tzv., „kosovski policjci" koji nereagovanjem u strahu od gubitka duplih plata i ponekad mrtvom moći za iživljavanje nad preostalim Srbima, sve to prećutno dozvoljavaju ili pak i sami u tome učestvuju.

Kao kada je „KPS" policajac, Srbin, leta 2013. na glavnom mostu fizički maltretirao 13-godišnjeg Dejana Milića zbog kamenja naslaganog u obliku krsta, psovao majku i pretio mu smrću što neće da ga ukloni. Ili kada su februara 2015. Molotovljevim koktelima napadnuta srpska deca a KPS policajci Srbi koji su se našli u blizini izdirali se na njih i pretili im odvraćajući ih od prijavljivanja. Policajci su okrenuli glavu od naoružane grupe albanskih dečaka koji su sa isukanim noževima i pištoljem prošli pored njih, opet svi Srbi, u sred bela dana iako je jedan od njih mesec dana pre toga izbo srpskog dečaka nanevši mu povrede opasne po život. Nekoliko policajaca je tada suspendovano jer nisu reagovali već su dozvolili napadaču da pobegne a povređeni dečak je morao da krvav padne na njihov patrolni automobil kako bi mu pružili pomoć i odvezli ga u bolnicu...

Kako se onda čuditi kada Albanac u KPS uniformi išamara Srbina u Gnjilanu a na pitanje „zašto me biješ" odgovori širokim osmehom, a opet Srbin, komandir stanice, odbije da primi tužbu protiv njega? Treba svakako reći da ni južno od Ibra nije vršeno nasilje nad Srbima ovako neskriveno kao sada, do Briselskog sporazuma! Od tada napadi, pokušaji otmice, bacanje bombi, batinanja, nanošenje povreda improvizanim buzdovanima i drugim hladnim oružjem. Takvi se napadi nazivaju „sukobima dve grupe", „incidentima", „grupom ekstremista".

Jedino nećete moći da čujete da na Kosovu i Metohiji nasilje vrše Albanci nad Srbima. Ne tako eksplicitno navedeno, to se na svaki način ublažava. Najčešće ne uzimanjem izjavama od žrtava iako većina njih usled zadobijenih povreda bude stacionirana u bolnici u Kosvskoj Mitrovici gde je smeštena i većina medija na srpskom jeziku.

Upravo zarad njihovih interesa i napadi se napadi na Srbe klasifikuju kao „sporadični" slučajevi. Zato je napad na Srbina B.Ž. kod tržnog centra ETC koji je zadobio posekotinu glave, doduše u južnom delu grada ali blizu mosta, potpuno zaboravljen. Da nije bilo serije napada na Srbe o Vaskrsu, niko se realnim problemima ne bi bavio ni ovako površno kako sada rade.

Poslednja serija napada počela je tučom kod spomenika Svetom Knezu Lazaru sa grupom Albanaca koja je došla da se tu pobedonosno fotografiše. To, prema tvrdnjama policajaca koji ih legitimišu, rade sve masovnije a ima ih i iz drugih gradova sa KiM, Srbice, Gnjilana... Ovi se nisu najbolje proveli, bar ne kako su planirali. Valjda iz nezadovoljstva poraženih Albanaca tokom noći su polomljena stakla na nekoliko parkiranih automobila u srpskom delu grada. U toku narednog dana, jedan mladi Albanac je napastvovao mlađu srpsku devojku koja ga je udarila a priskočio je i njen dečko. Napadač je pobegao ali Srbi veruju da je iz osvete istog dana predveče napadnut Bojan Stamatović. Napadači su uzvikivali „Alahu ekber" i opet je jedan bio naoružan pištoljem a drugi bejzbol palicama. Još teži i ozbiljniji napad dogodio se na stan, odnosno kontejner u kome je sa suprugom živeo, B.K. (41). O njemu će svi reći da je dobar čovek i nema nikakve sumnje da je bilo koga izazvao, provocirao ili pružio bilo kakav povod za to.

U stan im je upala grupa Albanaca naoružana noževima, pretila, posekla ga i par ostavila u nesvesti. Mediji su pretežno prenosili izjavu Željka Bojića o tome šta „kosovska policija" misli, smatra i kakve će mere preduzeti...

Zašto bi nekome bilo važno da pomene da se iza ograde, nedaleko od kontejnera gde se odigrao napad, nalazi stacionirana patrola „kosovske policije". Inače je nepomična a to pre svega jer im je već izvesno vreme patrolno vozilo na ovom kritičnom mestu - neispravno. Zimus su policajci proveli u privatnom vozilu, parkiranom pored, u kome su se grejali kvarcnom peći uključenoj u utičnicu jedne od pijačnih baraka uz obavezno zaduženje jednog od njih da ne sme da se uspava kako se ne bi zapalili!

Napadnuti par se sutradan, nezaštićen, iselio i iz kontejnera od svega 4 kvadrata inače lociranog na pijaci a koji je zapravo predviđen da bude lokal, običan kiosk. Njega nije posetio niko osim ekipe TV Most iz Zvečana koja javno promoviše stvaranje albanske države na KiM, njihove vojske i policije, a koju finansira Vlada Srbije i pod potpunom je uređivačkom kontrolom Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Svoj program emituje lokalno a priloge ovakve vrste ne preuzima RTS.

„Problem" medija na srpskom se sastoji u samo jednom - budžet na kome se nalaze. Na Kosovu i Metohiji oni su podeljeni u dve grupe - one koje finansira Vlada Srbije ili one koje finansiraju mentori albanskih separatista, strane Vlade najčešće britanska, američka ili EU. I jedni i drugi sponzori imaju za cilj da stanje prikažu podnošljivim ili čak „vidno poboljšanim" . Ponekad ćete čuti u lokalnim medijima da se napadaju predstavnici srpskih vlasti što stvara sliku „slobodnih medija", vrlo retko se napadaju predstavnici separatista iako mnogi među njima dojučerašnji teroristi, nekažnjeni zlikovci i ubice koji idanas pozivaju na zločine protiv Srba ali nikada, baš nikada ni kod koga od medija na srpskom nećete naići na kritiku američkih ili evropskih ! Čak ni nedavno kada je na mostu u Kosovskoj Mitrovici Fedrika Mogerini kasnila čitavih sat vremena na veliko nezadovoljstvo novinara koji su čekali a onda se pojavila, pročitala pripremljeno saopštenje i bez mogućnosti da bilo ko postavi pitanje, okrenula se i otišla. I tada je njena izjava prenesena sa dubokim poštovanjem i velikom pažnjom!

Dok ovo pišem pristižu informacije o novim napadima, spaljenim automobilima u vlasništvu Srba, napada na kuće i imovinu. Proverene ili tek treba proveriti, gotovo uvek se ispostavi da je vest tačna ali se ona prvobitna razlikuje No, mnogo je slučajeva koji ne bivaju nikome prijavljeni. Poslednjih dana najamnje jedan se dogodio i to u ulici Lole Ribara. Napadnuti Srbi su pobegli i zadovoljni su time. Nisu prijavili nikome jer ni u ranijim napadima to nije dalo nikave rezultate. „...Nama sada samo Bog može da pomogne, samo Bog i niko više!" kaže jedan od njih koji i ne želi da govori o napadu. Po njegovom mišljenu, to više apsolutno nema svrhe.

Ne uvek ali ponekad će „kosovska policija" primiti tužbu i „proslediti je dalje" gde se sve završava. Privatno, policajci će tužno konstatovati „njihovo je vreme"... Ali to vreme na severu KiM gde Albanci ne žive, nije bilo „njihovo" dok Stefanović, Dačić, Vučić i Nikolić nisu odlučili da ugase državu Srbiju na KiM a među ovdašnjim Srbima koji su pristali da izdaju zarad duplih ili pak i običnih plata, našli za to svoje saradnike. Svaki potez koji danas povuku Aleksandar Spirić, predsednik privremenog organa Kosovske Mitrovice pri Vladi Srbije ili Goran Rakić, albanski gradonačelnik srpske polovine grada a po sistemu separatista, jesu po nalogu iz vrha srpske Vlade u svrhu marketinga. Zato je povučen „strateški potez" obustava radova na šetalištu. A, dok „obustava traje" nikoga ne iznenađuje prisustvo radnika koji nastavljaju da uređuju ulicu. Doduše, bez teških mašina i mehanizacije. Neko tu ipak nastavlja svoj posao po starom...

„Blagodareći činjenici , što je Kraljevina Srbija u dane obeležavanja petstogodišnjice od Kosovske bitke 1889. godine , odlučila da u evropskom delu Turske ustanovi nekoliko svojih predstavništava, među kojima i Konzulat u Prištini 1889. godine , mi znamo šta se tamo dešavalo Srbima. Da ona tada nije to učinila , mi bi samo u globalu znali o patnjama kosovskih Srba . Ovako pak , od srpskih konzula , koji su radili u Prištini , ostali su nam konkretni izveštaji , beleške i putopisi o događajima na Kosovu i u Metohiji za vremenski interval od 24 godine , odnosno od 1889. do 1913, kada je Konzulat prestao s radom" podseća Dragiša I. Kecojević u svom radu „Kosovo i Metohija: teror nad Srbima".

Međutim, ravno 100 godina kasnije, predstavnici srpske vlasti parafiraju novi sporazum kojim ionako okupirana teritorija uz saglasnost sada i srpske strane, pristaje na sopstveni gubitak i ozakonjuje ga.

Prema dostupnim podacima u vreme od prvog srpsko - turskoga rata 1876. do 1912. godine iselilo se u Srbiju preko 400.000 „Starosrbijanaca ". Nakon Drugog svetskog rata zabranjen je povratak prognanima a tokom decenija postepeno su prisiljavani na odlazak već oprobanim sredstvima prinude - silovanja, prebijanja, otimačine i ubistva. Od 1999. pa sve do danas iseljeno je najmanje 300.000 Srba o kojima se nigde ne govori na pravi način. Danas Srbi prodaju svoja imanja i odlaze sa Kosova i Metohije približno istim tempom kao i posle 1999. godine o čemu u javnosti nema ni pomena. Jedino se može čuti kako su „naporima srpskog pregovaračkog tima" u Briselu izvojevane nove pobede. Od onih manjih pa sve do onih veličanstvenih od 5:0

A 1. Da li nam se ponavlja XIX vek?

U svom putopisu po Kosovu 1897. godine srpski konzul Todor Stanković zapisao je: "...Otimanje devojaka, silovanje žena, majki u prisustvu muža i dece, silovanje srpske dece - muške i ženske, odvođenje srpskih devojaka u šiptarske hareme, beskonačno kulučenje i besplatan rad Srba za Šiptare, zatvaranje i mučenje nevinih ljudi, batinanje, ubijanje, raseljavanje, otimanje imovine, progonstvo u Malu Aziju; sve ove pojave pratile su goloruke kosovske Srbe, ostavljene na milost i nemilost šiptarima i Turcima...Ovde neću moći da iznesem ni stoti deo onoga što je počinjeno u najskorijem vremenu...Posle Berlinskog kongresa i prisajedinjenja južnih srpskih delova matici Srbiji nastali su još teži dani za Srbe na Kosovu i u Metohiji. Uz blagoslov Turaka šiptarski teror se nastavio ali u još žešćem obliku, s ciljem da se Srbi istrebe s toga područja i da ostanu samo Arnauti, i Turci u gradovima. Šiptari su svakodnevno vršili nasilja nad Srbima po selima i u gradovima. Turci su ih u tome pomagali . Istrebljenje Srba s Kosova bio je tajni i krajnji cilj i dogovor i jednih i drugih..."