Kosovo i Metohija

Nove metode albanizacije srpske postojdbine i Vučićev doprinos ovom kriminalnom projektu

U svojoj zemlji, pod tuđom vladom

Nedavno su službenici UNMIK-a posetili separatističku administraciju "opštine" Gračanica i od nadležnih zahtevali podatke o prodatom zemljištu kako bi stekli uvid u trend promene demografske slike. Službenici su odbili da im tu prikažu uz obrazloženje da se uglavnom radi o obradivim površinama i da to ne utiče na etničku strukturu stanovništva. Iz izvora u ovoj "opštini" saznajemo da je po katastarskim zonama u procentima prodato od 50, pa do čak 90 odsto nepokretnosti! Sve to dešava se u poslednjih nekoliko godina i albanskih kvazi-izbora održanih na celoj teritoriji KiM kada su Srbi shvatili da ih je Vučićeva vlast iz Beograda predala i da su sada prepušteni na milost i nemilost albanskim separatistima. Ovu temu istraživao je Ivan Maksimović, dopisnik Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice

Ivan Maksimović (Kosovska Mitrovica)

Strategija albanskog prodora na sever pokrajine Kosovo i Metohija, osnovna je ideja svih bivših i sadašnjih američkih diplomata iz zemalja regiona, aktiviranih na Kosovu i Metohiji, što vidimo i iz akata koje objavljuje Asanžov sajt Wikiliks i stara je već nekoliko godina. Taj projekat zamišljen je tačno na pola puta, gde bi Albanci izbili i presekli koridor severnog dela Kosovske Mitrovica ka Leposaviću. Tako bi podelili Srbe na dva dela. Severni deo Kosovske Mitrovica, sa Zvečanom, bi tako postao maltene enklava to jest geto a koja bi ubrzano odumirala iz nekoliko razloga. Već sada vidimo sve učestalije napade Šiptara na Srbe u delovima koje jedni kraj drugih naseljavaju i to bi se proširilo i na ove opštine.

U rekordnom roku bi nastao i albanski grad sa oko 10.000 stanovnika po uzoru na one koji su nastajali na centralnom Kosovu i imali dvostruku ulogu. Cepanje srpskog korpusa i brojčano pojačanje glasačAlbanci u tim situacijama nude, bi neminovno izazvao rasprodaju srpske imovine i ubrzano iseljavanje koje bi u tom slučaju bila jedina izvesna budućnost Srba na severu Kosova i Metohije. Sve ovo će se desiti u najskorijem roku, bude li potrajala pogubna politika Aleksandra Vučića i njegove "Srpske liste" koja je instrument potpune albanizacije srpskog Kosova i Metohije.

Treba podsetiti da je Zakon o sprečavanju iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije, Vlada Srbije prvi put donela 1989. godine, iako su tako naprečac vlasnici nepokretne imovine bili lišeni prava na raspolaganje njome, a sve sa ciljem da ostanu u pokrajini što duže, makar time ugrozili neka svoja druga prava, pa i pravo na život.

Sredinom 2000. godine, Ministarstvo finansija pri srpskoj Vladi dodatno je proglasilo sve sklopljene ugovore o kupoprodaji nekretnina na KiM nevažećim bez obzira pod kojim okolnostima su zaključeni. Na insistiranje Srba, šef UNMIK-a Hans Hakerup doneo je sredinom januara 2001. Uredbu o zabrani prodaje srpskih kuća i imanja na Kosovu i Metohiji sa namerom da se spreči otuđivanje srpske imovine i njen prelazak u ruke Albanaca, jer je bilo očigledno da se kupoprodaja vršila pod pritiskom ili pretnjom. Lako je pogoditi, ništa od ovoga nije tako uticalo na to kao stanje na terenu, a reakcije Vlade Srbije bile su najoštrije, ali, kao i danas, samo u formi protestne note upućene medijima na objavljivanje.

Sa državnom imovinom bivalo je još gore. Proces privatizacije društvenih preduzeća i imovine, počeo je 2002. godine, sa bivšom "KPA" i nastavio od 2008. godine sa "KAP"-om. Od 2003. pa do 31. marta 2016., tzv., "Specijalna komora vrhovnog suda Kosova", primila je 42. 593 predmeta, od kojih je navodno rešila manje od polovine.

Čak i ova "Specijalna komora", izuzetno povodljiva prema nastaloj pravnoj katastrofi na KiM, primećuje da prema UNMIK-ovim uredbama "...Čini se da Komisija za likvidaciju preduzeća ima pravo da proda svu imovinu bez prethodnog pojašnjenja da li je preduzeće zakonski vlasnik određene imovine ili nije(!). Potraživanja po osnovu vlasništva su rangirana daleko iza ostalih potraživanja a zakonski vlasnik imovine koja je prodata u postupku likvidacije (uglavnom se tu javljaju radnici državnih preduzeća) nema pravo na pravni lek kojim se zahteva ukidanje završene transakcije ili poništavanje ugovora zaključenog tokom postupka likvidacije! Zakonski vlasnik će, u stvari, legalno usvojenim UNMIK-ovim odredbama - izgubiti imovinu. Čak i da potraživanje bude omogućeno, kažu Srbi sa KiM, „dolazimo do zaključka da smo im dopustili otimanje vlasništva nad Kosovom i Metohijom jer zahtevom da nam isplate za oteto, priznajemo da smo im ga prodali"!

"Razlog zašto se sve ovo dešava je izostanak nacionalnog plana opstanka za stabilizaciju srpske zajednice na Kosovu", 2012. je žaleći se na prodaju srpskih kuća u Orahovcu rekao Dejan Baljošević iz ove varošice prilikom susreta sa Aleksandrom Vulinom (koji i dalje svojom prljavom, podlom, pokvarenom i sociopatskom pojavom radi u korist Vučića a na štetu našeg naroda na KiM).

Na žalost, Srbi su tim prodajama svojih kuća verovali da rešavaju "egzistencijalna pitanja", pa je cena bila od 7.000 do 15.000 evra. Prodavana je prosečno po jedna mesečno. Sa porastom prodaje kuća učestali su i verbalni incidenti prema Srbima...Naravno, reakcija Vlada je "nemešanje u ovakve trendove".

Kada prodaja srpske privatne imovine nije mogla drugačije da se obavi pronađeno je rešenje u formiranju „multietničkih opština" ali po „zakonima" lažne države Kosovo".

Prve takve „opštine" osnovane su ubrzo po samoproglašenju „nezavisnosti" a zaživele imenovanjem stranačke ličnosti (tada DS-a) na mesto njihovog predsednika, Bojana Stojanovića, čoveka sa podebljim dosijeom u policiji, koji se jedini kandidovao za albanskog gradonačelnika a po preporuci Vlade Srbije odnosno Borisa Tadića.

Te 2009. srpsko istrajavanje zadobija ozbiljan udarac a naglo propadanje usledilo je nakon događaja 2013. godine. Upućeni tvrde da je Državna bezbednost preko svojih ljudi, u saradnji sa šiptarskim strukturama, načinila prodor konkurisanjem za sredstva za pokretanje male prvrede i preduzeća što administrativno otvara prostor za delovanje kvazi-države Kosovo. Najaginilnijim akterima u Gračanici dodeljeni su stanovi pa je u okviru jednog takvog programa pomoći „interno raseljenim licima i socijalno ugroženim porodicama" 2013. dodeljen stan i Radomiru Labanu, beguncu od srpskog zakona, osuđenom na kaznu zatvora od šest godina kao članu tzv. "Carinske mafije", radniku "Ustavnog suda Kosova", pravniku i članu Asocijacije srpskih pravnika sa sedištem u Gračanici koju finansiraju strane ambasade a ključ mu je uručio Dalibor Jevtić, tzv. "ministar" pri albanskoj "vladi".

Ali, oni nisu jedini koji su tome doprineli. I pripadnici Crkve, sem deklarativnog, takođe nisu ništa učinili po ovom pitanju. Kako Crkva tako i opštinska vlast kao da su se utrkivali ko će više pomoći (u svakom smislu problematičnim) ljudima kojima najmanje treba pomoć. Na taj način su dodatno iritirali ljude domaćine kojima bi svaka vrsta pomoći itekako dobrodošla ali koji se nisu bavili nikakvim marifetlucima, niti pripadali bilo kakvom klanu čime su uvek bili isključeni iz takvih akcija pomoći...

Još jedan remetilački faktor jeste uzurpacija Eparhije raško-prizrenske koja podstiče seobu naroda. Ranije su se Srbi okupljali u manastru i sa svojim sveštenicima donosili odluke šta i kako da rade. U crkvi danas nema Gračaničana. Tu su danas oni koji se nalaze na budžetu Republike Srbije bilo kao nekakvi činovnici bilo kao profesori veronauke sa dva đaka u razredu, koji bahatim ponašanjem iritiraju ovdašnje Srbe. Tako da manastir danas koriste u marketinške svrhe kad dođe neki političar ili neka javna ličnost a samu crkvu pretvaraju u neku vrstu muzeja. O ovome svedoči i Dragoljub Popović čija porodica nosi ime po sveštenicima iz njihove porodice od kojih je veći broj sahranjen upravo u porti ovog manastira.

„...Suština je da je duh Gračaničana, koji je vekovima znao da se suprotstavi Šiptarima, slomljen preko Teodosija. Naši stari su nekada prvo obrađivali manastirsko imanje pa tek onda svoje njive. Prihodi od toga su služili da se nekome pruži pomoć. Manastir više ne služi za okupljanje naroda" podvlači Popović.

Danas se nalazimo u situaciji da kada pokušate da makar zagrebete ovaj problem najčešće nailazite na odgovor da priča o tome neće pomoći jer kao priča o dragom pokojniku - probudi uspomene ali ne i njega.

„...O toj temi se godinama piše međutim nikakve vajde nema, stanje je alarmantno i plašim se da koliko god se trudili da nešto sprečimo nećemo uspeti u tome jer je narod jednostavno, bukvalno rečeno, digao ruke. Situacija na terenu, što se tiče 'opštine Gračanica', je alarmantna, 99.5% ljudi misli kako da proda i jednostavno ode što dalje od Kosova da bar ne gleda i trpi ovu bagru koja je naturena od strane Beograda..." kaže jedan opštinski službenik kome je i samom svega preko glave.

I tu je koren najvećeg zla koje je, izgleda, trajno slomilo srpski duh na Kosovu. Potpisivanje Briselskog sporazuma iznedrilo je dolazak „Srpske liste" na vlast i istovremeno gašenje srpskih institucija.

U Gračanici meštani tvrde da je čak lako izbrojati koliko para su predstavnici Vučićeve „Srpske liste" uzeli za dodeljivanje opštinskog zemljišta i građevinskih dozvola Albancima. „Krenite autom u vožnju i izbrojite koliko je parcela na kojima se nešto grad, a Srbi ne grade nekoliko godina unazad baš ništa. Za jednu dozvolu „cena" je 10.000 evra, pomnožite sa brojem gradilišta i znaćete koliko je samo od toga neko uzeo" kaže ovaj niži službeni tzv., „opštine Gračanica" po sistemu „republike Kosovo" koja te dozvole deli.

Nedavno su službenici UNMIK-a posetili ovu „opštinu" i od nadležnih zahtevali podatke o prodatom zemljištu kako bi stekli uvid u trend promene demografske slike. Službenici su odbili da im tu prikažu uz „drugarsko" obrazloženje da se uglavnom radi o obradivim površinama i da to ne utiče na etničku strukturu stanovništva. Iz izvora u ovoj „opštini" saznajemo da je po katastarskim zonama u procentima prodato od 50% pa do čak 90% odsto nepokretnosti! Sve to dešava se u poslednjih nekoliko godina i albanskih kvazi-izbora održanih na celoj teritoriji KiM kada su Srbi shvatili da ih je vlast iz Beograda predala i da sada te ne mogu da očekuju više ništa.

Možda još i gore od toga se prećutkuje. Upravo namera albanske strane u maniru koji se Srbima pripisuje - kolonizacija severa Kosova i Metohije a u području u kome ih nikada nije bilo niti ih ima.

Naime, (po potpisanom Briselskom sporazumu) granica opštine takozvana "Južna Mitrovica", to jest južni deo grada naseljen Albancima, prostire se ka severu teritorije naseljenom Srbima. Razgraničenje se nastavlja sa istočne strane još 12 do 13 km dublje, gde se graniči sa opštinom Leposavić i niže sa opštinom Zvečan. Ta međuopštinska tromeđa dolazi na svega 500 metara od Ibarske magistrale koja povezuje Srbe iz severnog dela Kosovske Mitrovice i Zvečana sa Leposavićem. Albanci na toj tački, uz Američku pomoć i logistiku, a preko firme "Behtel", žele da izgrade kompletnu infrastrukturu, za novi mali grad na 4 do 5 kvadratnih kilometara!

Kako god neverovatno zvučalo ali problem otuđivanja srpske zemlje nije započeo ni tragedijom na polju Kosovu, niti naseljavanjem Turaka, pa ni velikom seobom Srba pod Čarnojevićem. Problem nastaje tek po oslobođenju od otomanskog ropstva i tako stvorene prilike da se među velikim raspodele oslobođene srpske teritorije ili bar ostvari kontrola a to, sa srpskim življem na njima, ne bi bilo moguće.

Božićnom pobunom 1919. godine, u organizaciji Kraljevine Italije, koja je imala velike interese u jadranskom priobalju i južnim srpskim zemljama, začeta je ideja o nezavisnosti Crne Gore koja će se kasnije jasno ocrtati u ideologiji fašističkog pokreta a čiji će se uticaj kroz kolonizaciju KiM preliti na ostatk Srbije.

Identičnom cilju težili su od samog osnivanja i komunisti koji su za ovu oblast još uvek nedefinisanih kontura, 1938., stvorili istovremeno „stav o autonomnosti" i kovanicu „Kosmet". Naime, na četvrtom Kongresu KPJ, održanom 1928. u Drezdenu, Nemačka, donete su odluke o stvaranju nezavisnih država: Srbije, Kosova i Metohije, Makedonije, Hrvatske, Bosne, Slovenije, Vojvodine i Crne Gore... A definisanju budućih teritorijalnih pretenzija separatista sa KiM najveći doprinos Komunistička partija je dala 1945. odlukom da se osnuje Pokrajina, precizno odrede njene granice i definiše zaseban status. Novim odlukama 1963. godine, nakon definicije oblasti podstaknut je i zahtev za proglašenjem Republike Kosovo u okviru Jugoslavije koja bi imala puno pravo na samoopredeljenje. Vojska je morala da interveniše čak u nekoliko navrata a prvi put 1968. kako bi ugušila albansku pobunu.

Jedna od oblasti najgušće naseljenih Srbima svakako je Kosovsko Pomoravlje. Sudbina tog kraja preslikana je verzija ostatka pokrajine.

"U periodu neposredno nakon rata u Novom Brdu je živela samo jedna albanska porodica dok je u celom novobrdskom kraju bilo svega par albanskih sela. Pedesetih godina Novo Brdo dobija status samostalne opštine i počinje njegov ubrzani razvoj. Ali ne lezi vraže, već početkom šezdestih godina prošlog veka, nakon nove administrativne organizacije, Novo Brdo spada na rang Mesne zajednice i prelazi pod okrilje opštine Priština, udaljene skoro 50 km. Umesto da se zapošaljava narod toga kraja sve više se primaju radnici iz ostalih krajeva Kosova, isključivo Albanci koji naglo menjaju etničku strukturu ovog područja. Odmah počinju sa nasiljem nad Srbima i srpski narod postaje, bez ikoga kome bi se obratio, ekstremno ugrožen. Iako je rudnik funkcionisao, sela ostaju bez osnovne infrastrukture, škola, ambulanti... Do prvog autobusa ili lekara nekima je potrebno i nekoliko časova hoda po planinskom bespuću. Tada počinje odlazak ljudi ovog kraja "u Srbiju" sve prikazujući iz ekonomskih razloga", priseća se za Magazin Tabloid jedan od najboljih hroničara novobrdskog kraja, Stojan K.

Nezadovoljstvo Albanaca faktički je smireno Ustavom iz 1974. kojim iako u sastavu Republike Srbije, pokrajine dobijaju isti status kakav ima svaka od jugoslovenskih Republika.

"Kada u drugoj polovini sedamdesetih godina "umni" komunistički rukovodioci donose odluku da baš na njihovom imanju počnu sa građenjem Nove Kolonije, znalo se da će ona biti naseljena albanskim porodicama koje će se zaposliti u rudniku. Tada naglo počinju seobe Srba. Posledica takve odluke je njihovo kompletno iseljavanje u Srbiju, u naselje Popovac kod Niša. A kao logični sled je prodaja kompletnog imanja, većinom u okolini stare Novobrdske tvrđave čime su pokrenuli nezaustavljivu lavinu besomučne prodaje srpske zemlje koja, sa većim ili manjim intenzitetom, evo traje i dan-danas. Tako su sve učestaliji i kolektivni odlasci pa imamo čitava naselja u Smederevu, Jagodini, Nišu u kojima pretežni broj čine meštani mnogih sela Kosovskog Pomoravlja koja su u jednom danu bivala iseljena" otkriva Stojan malo poznate činjenice.

Ipak, uprkos svemu nakon Drugog svetskog rata pa sve do čitave decenije iza NATO okupacije KiM, Srbi su se dosta složno držali, koliko im je to bilo moguće a uvek u naseljima gde su u ogromnoj većini.

"...Mi smo znali kako da se suprotstavimo Šiptarima. Postojalo je neko nepisano pravilo, iskustvo koje su naši sticali vekovima kako da opstanu na Kosovu, ne samo u Gračanici nego i u drugim srpskim mestima. Ako je neki Srbin i prodavao svoje imanje on je o tome obavestio prvo selo, svoje komšije ili one za one koje je mislio da bi bili zainteresovani ali ne i Šiptare, nipošto. Niko nije hteo da pravi duplu štetu time što odlazi pa još i da dovede nerpijatelja u dvorište svog komšije. I posle '99. se održao taj prirodni ili Božiji običaj da ne prodajemo Šiptarima" kaže za Magazin Tabloid Dragoljub Popović iz Gračanice, osnivač i predsednik Udruženja Srba koji nisu prodali svoja imanja.

Albanci koji su dolazili iz zabačenih sela, sa planina posebno oni iz Albanije, raznim povlasticama i "planovima", uz podršku Evropske unije, dobijali su imanja I sredstva za izgradnju kuća ili započinjanje posla. Ta se zemlja davala od državnih parcela I to su često morale da budu na atraktivnoj lokaciji po prohtevima tog doba. Tu nije bilo problema jer su lokalnu vlast u rukama uglavnom imali baš oni.

Devedesetih godina Srbi počinju da osećaju da njihova država ne samo da misli na njih već im i pruža punu podršku. Bezbednost i mogućnost zaposlenja više sun ego dovoljan motiv da se ostane. Nosioci lokalne vlasti na KiM još uvek su komunistički kadrovi, gotovo odreda potomci onih doseljenika i kolonista koji su kroz Komunističku partiju toliko toga učinili u korist albanskog pitanja. Programi koje sprovodi država u cilju sprečavanja iseljavanja i povratka raseljenih na terenu bahato i za lične ciljeve koriste pokrajinski funkcioneri.

Stanove dele po rođačkoj, prijateljskoj i partijskoj liniji. Zvonko Stević i Veljko Odalović posebno su uspeli da sebe obezbede nekretninama na više atraktivnih lokacija u Prištini i okolini a slično su prošli i njihovi bliski rođaci. Po okupaciji KiM svi koji su uživali najšire povlastice napustili su pokrajinu i narod a nekretnine koje su dobili prodali ukratkom roku bez da za to polažu račune bilo kome. Na vlasti sa jakim centrom u Beogradu koja im je ujedno i zaleđina u svemu što čine, i danas opstaju.

Narod prepušten nemilosti NATO okupatora i albanskih zločinaca našao se u ogromnom strahu ali i čvrstoj rešenosti da ostane. Iz sredina u kojima ih je bilo u manjem broju, sele se u najbliže srpske centre, takozvane enklave i na nekoliko kilometara od svojih uzurpiranih domova nastavljaju živote u krajnje nehumanim uslovima.

Slobodan Milošević naslednik onih socijalističkih ideja koje do danas predstavljaju produženu ruku komunističkog režima, najjaču podršku i najprivrženiji kadar imao je baš u Kosovom Polju.

Sa potpisivanjem Kumanovskog sporazuma u Prištini i drugim urbanim naseljima počinje masovna prodaja stanova krajem jeseni 1999. godine, a intenzivirana na proleće 2000., kada je Srbima postalo jasno da u dogledno vreme neće moći da se vrate svojim kućama. Prodat je tada i najveći deo samog naselja Kosovo Polje dok su okolna sela opstala do danas.

Srpska naselja tako su locirana da se blokadom puta Priština odsecala od ostatka pokrajine u trenutku. Oni koji su Srbe saterali u geta na najmanji trzaj i sami bi ostajali u getu. Takvo stanje se moralo destruktuirati što hitnije, neophodno je bilo izazvati novi talas nasilja.

Jedan od najstravičnijih zločina dogodio se u Livadicama kod Podujeva 16. februara 2001. godine kada je autobus "Niš ekspresa" miniran u terorističkom napadu a ubijeno 13 Srba. Počinilac, Fljorim Ejupi, identifikovan uz pomoć DNK analize, navodno je pobegao iz Bondstila, najutvrđenijeg američkog vojnog kampa u Evropi.

No, do leta 2003. teroristi su mirovali. Početkom juna tročlana porodica Stolić mučki je likvidirana u Obiliću. U pokušaju da sakriju tragove ubice su supružnike Slobodana i Radmilu i njihovog sina Ljubinka potom spalile u njihovoj kući. Unmik je ponudio 50.000 dolara za informaciju o napadačima. I to je bilo sve što je učinio. Samo mesec dana kasnije dogodio se zločin u Goraždevcu koji je zgranuo svet. Dok su se kupali u Bistrici, iz zasede su pokošeni Ivan Jovović (19) i Pantelija Dakić (12), a teško je ranjeno još četvoro srpske dece. Pet dana kasnije Savet bezbednosti UN osudio je napad na srpsku decu. Srbi iz tog sela su, prateći tragove kroz travu, otkrili pravac i selo u koje su se ubice povukle. Oni do danas nisu pronađeni, zvanično. Sve to uznemiravalo je Srbe jedno za drugim oduzimajući svaki osećaj zaštićenosti.

Obe ove tragedije kao da su najavile krvavo proleće 17. marta 2004. godine. Za samo dva dana razjarena albanska rulja proterala je oko 4.000 Srba, zapaljeno je 286 kuća i 35 crkava i manastira. Poginulo je 19 ljudi. Po scenariju "Račak" povod za divljanje bilo je utapanje dvojice albanskih dečaka za šta su optuženi Srbi za šta je tek kasnije utvrđeno da nisu počinili Srbi.

Ubistva, paljenja kuća, terorističi napadi i previše mlaka reakcija srpskih vlasti, naterali su Srbe da prodaju imanja vekovima u vlasništvu njihovih porodica. Intrigantna je činjenica da su se u Čaglavici tada, pa sve do danas, nalazila dva centralna medija na srpskom jeziku južno od Ibra. Oni nikako nisu imali aktivno učešće u primoravanju Srba na prodaju i iseljavanje ali njihovo izveštanje kroz koje se tzv., "institucijama" separatista daje puni legitimitet i tako ukazuje na puno ostvarenje njihovih ciljeva, snažno je uticalo na donošenje odluke o ovom možda najvažnije pitanju za Srbe.

Tako je do 2008., na putu od Prištine prema Uroševcu u dužini od 40 kilometara, na atraktivnoj lokaciji Veternik u ataru sela Čaglavica, prodato čak 90% zemlje dok danas u vlasništvu Srba nema ni sentimetra srpske zemlji na kojoj su nekad gajili kukuruz, pšenicu ili napasali stoku. Danas su tu palate, hoteli, tržni centri, privatne bolnice, benzinske pumpe, stambeni blokovi...

- Gotovo sva zemlja Srba pored puta za Prištinu je prodata. Njihova proglašena nezavisnost, strah Srba i interesovanje Albanaca za biznis učinili su svoje... Država Srbija ništa nije preduzela da zaustavi prodaju. Niko iz Beograda nikad ovde nije došao da porazgovara sa nama o ovom problemu - jadao se retkim novinarima Jovan Jevtić iz Čaglavice.

Zanimljiv je podatak da je Agim Čeku, jedan od najozloglašenijih albanskih zlikovaca, prvobitno stanovao u Kosovom Polju, od 1999. sve do marta 2004. kada se nakon Pogroma seli u Čaglavicu u kojoj i danas živi.

"...Nakon prodaje prvog imanja u komšiluku, počinje prava pomama, prodaja u bescenje sve što je nasleđeno i vekovima, ni iz čega stvarano. Nije redak slučaj da se dobra parcela, tik pored puta prodata za polovan auto koji se vrlo brzo pokvari ili slupa. Uobičajena cena danas je 20-ak evra za ar" objašnjava Stojan kako barem u novobrdskom kraju stoje stvari.

Niko ih nije zaustavljao iako su pre svega Srbi to priželjkivali a mediji tek retko. Pisalo se istovremeno, u jednom dahu, kako „Srbi kao da jedva čekaju da im neko ponudi novac, pa da se isele" a u nastavku kako vape da ostanu i da im se u tome pomogne jer su potpuno ostavljeni.

"...Nadležni se nikad nisu bavili ovom temom, naprotiv svojim pasivnim odnosom kao da su im davali vetar u leđa i utvrđivali ih u ispravnost takvih postupaka" zaključuje Stojan i u pravu je, barem kada se gleda iz ugla iz ugla "običnog" Srbina, tehnički. A deklarativnih pokušaja zabrane je bilo.