Pogled iz Moskve

O „uskrsnuću ruskog novinara" Arkadija Babčenka u Ukrajini

Crni klovnovi

Zli klovnovi su umeli da se šale povodom spaljene Odese („majski ražnjići"), povodom raketnog napada na Lugansk („klima je eksplodirala"), da se smeju nad bobmardovanim Donbasom („pucaju sami u sebe"). Na Majdanu su, načinivši sveto žrtvovanje, ubivši bez žaljenja neke od svojih aktivista - Jermenina Sergeja Nigojana, Belorusa Mihaila Žiznjevskog, a zatim i „stradalnike iz Ljvova", stvorili matricu za majdansku državu u čijim temeljima su krv, laži i poslušnost prema Zapadu. Posle beskrajnog niza ubistava u „nezavisnoj", naravno da je javnost spremno poverovala i u ubistvo „ruskog novinara" Arkadija Babčenka. O ovom nesvakidašnjem slučaju piše ruski analitičar Oleg Monomah

Piše: Oleg Monomah

Povod za sumnju, ipak, davao je sam majdanski režim - specijalizovan za lažne vesti. Više puta su objavljivali o otkrivanju pokušaja atentata na svoje ugledne ličnosti poput Parubija ili Geraščenka. Više puta je i državni tužilac Lucenko slao u Radu „neoborive dokaze" o prestupima koji su se ispostavljali nedovoljnim i nevažnim.

Šta predstavljaju video snimci Lucenka i Službe bezbednosti Ukrajine „koji dokazuju Sakašvilijeve veze sa ruskim novcem". Dokazi su bili toliko „jaki" da su po kratkom postupku morali da proteraju gruzijskog avanturistu iz Ukrajine kako stvar ne bi stigla do suda i kako se država ne bi osramotila.

Uveče, 29. maja, ukrajinski i svetski mediji počeli su da šire vest: „Novo ubistvo novinara u Kijevu. U Dnjeprovskom rejonu, na ulici Nikoljsko-slobodskoj ubijen je muškarac. Ispostavilo se da je reč o Arkadiju Babčenku, ruskom novinaru koji od 2017. godine živi u Ukrajini".

Vest je postepeno dobijala nove detalje. Anton Geraščenko, narodni poslanik i savetnik šefa ukrajinskog ministarstva unutrašnjih poslova je profesionalno širio laži po internetu: „U kući je nestalo hleba, pa je Arkadij pošao u prodavnicu. Ubica ga je sačekao na stepeništu u zgradi. Kada je Arkadij otvorio vrata stana, ubica ga je mučki upucao sa leđa. Arkadijevo srce je prestalo da kuca u vozilu hitne pomoći, na putu ka bolnici. Na mesto ubistva prijatelja Ukrajine stigla je istražno-operativna grupa policije. Najbolji istražitelji će se baviti istragom ovog surovog ubistva."

Javnost je još spremnije poverovala u ubistvo, jer od trenutka kada je režim prineo prethodnu sakralnu žrtvu, „prijatelja Ukrajine" Pavla Šeremeta, prošlo je skoro dve godine.

Društvene mreže su se odazvale shvatajući suštinu: „Pozdrav Svetskom prvenstvu u fudbalu 2018?" ili „Dva zvučna ubistva jedno za drugim, i - više niko se ne seća da je Porošenko platio 400 hiljada dolara za sastanak u SAD." Porošenkovi kritičari kojih je u politici dosta, još jednom su žigosali „garanta Ustava": „Ukrajina se pretvara u Somaliju - teritoriju na kojoj nema zakona i vlasti. To je prigovor za celu vrhušku koja će sutra opet govoriti da je pronalaženje ubice za njih „stvar časti"."

U svim elektronskim medijima koje kontroliše majdanski režim objavljena je, kao dominantna, verzija da je reč o „otisku Kremlja".

Bačen u kanalizaciju!

Arkadij Babčenko je bio pre svega poznat po svojim „opozicionim stavovima", jednostavnje rečeno po otvorenoj rusofobiji. Godine 2016. on je, na primer, komentarišući tragediju aviona Tu-154 iznad Crnog mora u kojoj su poginule 92 osobe, izjavio da su umetnici hora Aleksandrov koji su leteli u Siriju „nedostojni žaljenja". A 2017. je podelio san: „Obavezno ću se vratiti u Moskvu. Tamo imam još jedan poslić. Na prvom borbenom tenku Abrams koji bude išao preko Tverske ulice, u otvoru, pod zastavom NATO, stajaću ja..."

Mnogi su se nasmejali: nije on prvi izdajnik koji je maštao da na tuđem tenku uđe u Moskvu. Babčenko je spreman da govori nedopustive stvari bilo kojim povodom, pa tako i o pogibiji dece u Kemerovu, zabavljajući na društvenim mrežama svoje specifične sledbenike.

Zahar Prilepin, koji ga poznaje, seća se njegovih „odgovornih reportaža". Sada ga opisuje kao narkomana navučenog „na lajkove" ukrajinskih radikala koji su oduševljeni svakom njegovom glupošću sa predznakom rusofobije, bilo da je reč o pogibiji Jelisavete Petrovne Glinke, poznatije kao dr Liza, bilo povodom Motorole. „Arkaša je dugo bio ubeđen da on napasa svoje stado (hrani svoje sledbenike)", kaže Prilepin, „a u stvari je stado napasalo njega." Vidljivo je, pritom, da se „sledbenici" i „proukrajinske kolege" odnose prema Babčenku sa određenom dozom prezira. Jedan dobrovoljac, Jurij Kasjanov (Babčenko je u tom trenutku još uvek „mrtav"), seća se kako je kod Slavjanska, nakon što su pripadnici oružanih formacija DNR i LNR (Donjecka i Luganska Narodna Republika) oborili helikopter sa generalom, Babčenko bio osumnjičen za špijunažu i organizovali su imitaciju njegovog pogubljenja. On nemilosrdno opisuje: „Arkaši su vezali oči i rekli mu da klekne. On je plakao, cvokotao je zubima od hladnoće, straha i užasa od onoga što se dešava, molio je da ga ne ubiju... Čuo se rafal iz automatskog oružja. Arkaša je lice zabio u zemlju, blatnjavu od kiše. Nakon toga su ga, dok je zavijao od straha i očajanja, prevukli na lokaciju Ivano-Fankovske specijalne (tajne) policije i bacili u kanalizaciju u kojoj je vrvelo od pacova koji gmižu."

Vaskrsnuće

Arkadij Babčenko, koga su oplakali majdanski narod i njemu blisko „progresivno čovečanstvo", „ustao je iz pakla" 20 sati nakon što je policija objavila da je surovo i podlo ubijen. Posle druge imitacije ubistva u njegovom životu.

Šef Službe bezbednosti Ukrajine (SBU) Vasilij Gricak i državni tužilac Jurij Lucenko održali su konferenciju za medije tokom koje je glavni lik „vaskrsao". Gricak je saopštio da je bila reč o tajnoj operaciji sa insecniranim ubistvom Babčenka. Prema njegovim rečima, ukrajinske tajne službe su odranije znale da postoji plan ubistva novinara, pa su ga zamolili da učestvuje u inscenaciji ubistva. Kobajagi, zahvaljujući tajnim službama uhapšen je organizator pokušaja atentata - nekakav „građanin Ukrajine G. kojeg su zavrbovale ruske tajne službe", a koji je za ubistvo Babčenka angažovao bivšeg učesnika ATO (antiterorističke operacije), obećavši mu nagradu od 40 hiljada dolara. Kao dokaz, Gricak je pokazao čudan video snimak star mesec dana (od 27. aprila), kršeći princip „prvo pare, onda roba". Na snimku se vidi neko (nepoznato ko, gde i zašto) ko broji američke novčanice. Zeleno drvo, ruka i navodni novac. I to je sve.

Pritom, Gricak iznosi sasvim neverovatnu priču. Posrednik je davo bivšem ATO čoveku fotografiju iz pasoša klijenta (na kojoj Babčenko ima 25 godina), kako ne bi pogrešio u izvršavanju zadatka. Zašto mu nije dao noviju fotografiju, nije poznato. Verovatno je reč o misteriji iz istrage.

I zašto mu je predao još i brojeve Babčenkovih bankarskih kartica (koje on sam objavljuje kako bi skupio novac za život). To su svi dokazi. To jest, ništa, nula.

Gricak, ne trepnuvši svojim plavim očima, odmah izjavljuje: „Prema podacima Službe bezbednosti Ukrajine, ubistvo ruskog novinara Arkadija Babčenka naručila je upravo ruska tajna služba.".

Ako je sve tako kako Gricak govori, onda zašto nije odmah shvatio ko je ubica i zašto ga nije uhvatio na delu? Samo što ubica ne postoji. Postoji neki posrednik G. Ili je „posrednik G" sam Gricak koji je odlučio da se istakne? Prema Gricakovim rečima, SBU je počela da sprema „tajnu operaciju" pre oko dva meseca. To jest, majdanski režim je bio inspirisan skandalom koji je izbio u vezi sa tajnom operacijom engleskih kolega - „Trovanje Skripalja".

Kada je Gricak govorio da su Babčenkovo ubistvo „naručile ruske tajne službe", gledaoci njegovog šou programa na tv verovatno nisu mogli a da se ne nasmeju. Crni klovnovi su uspeli da naprave reprizu cirkusa! Da bi obezbedio uspeh, Gricak je priredio sledeću senzaciju, ovoga puta u žanru fantastike. To je jasan odjek slučaja otkrivanja Nadežde Savčenko koja je, prema verziji SBU, zajedno sa svojim partnerom unela u Ukrajinu ceo arsenal oružja za granatiranje Rade. Gricak je ispričao da je građanin G. dobio zadatak od tajne službe Ruske Federacije da nelegalno kupi oružje i municiju za stvaranje baze u centralnom delu Ukrajine: 300 kalašnjikova, stotine kilograma eksploziva, patrona, municije za automatski bacač granata, minobacačke mine i mnogo drugog." Osim toga, kod G. je kobajagi pronađen i spisak sa imenima 30 osoba na koje je takođe trebalo izvršiti atentat nakon ubistva Babčenka.

Sve ovo je izazvalo podsmeh na društvenim mrežama i brojna pitanja koja su putem ukrajinskih tv kanala stigla na adresu službi bezbednosti.

Jedno od pitanja na adresu SBU bilo je: „Zašto je posrednik dao „ubici" za prepoznavanje mete staru fotografiju, a ne novu, možda čak skinutu i sa društvene mreže?"

Jedna od šala na račun Babčenka: „Hoće li Arkadij večeras ići u prodavnicu po hleb?"

Majdanski režim je svojim igrokazom napravio ludima čak i ozbiljne ljude. Predsednika Nemačke Franka Valtera Štajnmajera, koji je bio u poseti Kijevu, Porošenko nije obavestio o ovom slučaju. On je bio uznemiren zbog „veoma tužne vesti" i sanjarski je govorio: „Moramo da stvorimo uslove u kojima bi novinari u celom svetu radili svoj posao bez rizika za zdravlje i život..."

Pavel Klimkin je doveo u zabludu ceo Savet bezbednosti UN. Na zasedanju SB UN on je govorio o Babčenkovom ubistvu kao o realnoj činjenici: „Suviše je rano govoriti ko stoji iza toga, ipak na osnovu sličnih slučajeva razmišljamo o tome da Rusija koristi i druge vrste taktike za destabilizaciju Ukrajine, kao što su teroristički akti, subverzije, politička ubistva..."

Međunarodna organizacija Reporteri bez granica (čiji se glavni štab nalazi u Parizu), izrazila je svoje negodovanje zbog tajne operacije SBU. Šef ove organizacije Kristof Deluar rekao je da je „krajnje opasno kada se država igra činjenicama, a posebno kada koristi novinare za to".

Uznemirili su se čak i u OEBS-u. Predstavnik za slobodu medija, Arlem Dezir, spremajući se za put u Kijev je izjavio: „...Osuđujem odluku o širenju lažne informacije o životu novinara. Država je obavezna da daje javnosti tačne informacije."

Karakteristična je reakcija „progresivne javnosti" u licu Božene Rinske (koja voli svoju fotografiju sa rogovima). Ona je razočarana: „Mene je vest o Babčenkovoj smrti „tresnula" u ponoć. Srela sam se sa... (imena progresivnih prijatelja), oni nisu spavali pola noći, devojke su plakale. Srce me je bolelo. A vi hoćete da kažete da je reč o predstavi i komediji??? Grozno, odvratno... Takvim stvarima ne treba se igrati, ne treba se sa tim šaliti. To nije povod za pozorišnu predstavu! Ne treba se igrati tako, to nije šala..."

Hunta crnih klovnova

Jasno je da je majdanski režim pokazao svoj novi cirkuski program u vidu jednog predizbornog šou programa.

Na izborima koji bi trebalo da se održe 2019. godine, Porošenko namerava da pobedi po svaku cenu. Napravljen je ružan scenario „imitacije ubistva", cirkuska predstava koju su napravili onako kako su znali i mogli. Glupo i netalentovano. Pokazali su pred gledaocima „sjajnu tajnu operaciju". Hunta crnih klovnova verovatno sprema za izbore (nije isključeno da nešto spremaju i za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2018) nove predstave. Svaki početak je težak...