Postdemokratija

NEVOLJA NIKAD NE IDE SAMA

Velja Nevolja je u nevolji, ali u nevolji je i državni vrh koji ga je koristio i često zloupotrebljavao za razne prljave poslove, pa sad ne zna šta će sa njime. On je bio taj koji je onomad zakopao oružje kraj Vučićeve vikendice u Jajincima, kako bi ovaj mogao da glumi ugroženost, a sad bi zaista mogao biti ugrožen u obračunu sa nevoljom. Velja Nevolja je sa svojim huliganima i kriminalcima obezbeđivao Vučića posle inauguracije za predsednika, ali i pravio nevolje nedavnim protestantima pred Skupštinom, izazivajući nerede i tuču sa policijom, kako bi joj dao povoda da ih nasilnički rasture. Sad je i on došao na red, ali, nevolja je u tome što bi to moglo dovesti do osvete. Ne samo od njegove bande, jer u svetu s one strane interesi su isprepletani tako da su svi povezani ko creva, tvrdi kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

Društvenim mrežama kruže duhoviti komentari na hapšenje Velje Nevolje i njegove kamarile, od kojih izdvajam meni dva najzanimljivija i najtačnija:

Teško mi je da pratim na televizoru ovu borbu države protiv kriminala. Ne znam koji su koji!

Lako je praviti metro, kad je celo podzemlje tvoje!

Kao pva asocijacija, nameće se izreke: Ko sa bebom spava, budi se upišan! Ali i ona druga, preteća: Ko sa đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju!

Odnos ove, ali i prethodne vlasti, sa tajkunima i organizovanim kriminalom je partnerski, uz apsolutno nepoverenje, ali zasnovan na obostranim interesima da svako sačuva poziciju koju ima.

U te svrhe razmenjuju usluge za usluge, a istovremeno svako svakom radi iza leđa, pa i o glavi. Tajkuni, pored redovnog reketa vladajućoj stranci i pojedincima iz vrha vlasti, potajno plaćaju i opoziciju, za svaki slučaj, a kriminalci, uvek nezadovoljni zbog toga što vlast ne sme i ne može baš sve da im toleriše, rado će pomoći opoziciji da je obori, jer uvek obećava mnogo više samo da bi se dokopala vlasti. Tako je i Vučić došao na vlast, obećanjima da će hleb koštati tri dinara, da će doneti zakon o poreklu imovine i obračunati se sa kriminalom i korupcijom, da neće dirati penzije, da ćemo do 2020-te ući u Evropsku uniju i tome slično.

U prošlom broju, povodom aktuelnog prisluškivanja predsednika Vučića, ustvrdio sam da to rade isti oni koje je on ovlastio da nezakonito prisluškuju druge. Kad im se već može, žele da čuju šta i njima sprema i da se obezbede kompromitujućim materijalom protiv njega, ako reši da ih pusti niz vodu. I naravno, kad dođe do promene vlasti, da imaju sa čime da trguju sa novim vlastodršcima.

Isto je i sa kriminalcima, kad ih iskoristi svakoj vlasti oni postaju teret, pa znajući to pravilo uvek su spremni da pomognu njenom rušenju, čime zadužuju i onu koja će doći. Tako se vlasti smenjuju, a nevolje sa kriminalom i korupcijom ostaju.

Posebna su priča takozvani kontraverzni biznismeni, koji su se uz pomoć vlasti obogatili na račun države i građana, a koji uvek preventivno finasiraju i opoziciju, kako bi kad dođe do promena sačuvali svoju nezakonito stečenu imovinu i mogli da nastave da je uvećavaju.

Njih pominjem ni malo slučajno u ovom kontekstu jer i oni su permanentno nezadovoljni reketiranjem od strane vlastodržaca, koji im uzimaju sve veći procenat od poslova koje im nameštaju ili tolerišu. I oni su povezani sa kriminalnim grupama i mafijom, najčešće tako što peru njihov prljavi novac. Uz procenat, naravno.

Kad se sve to sabere, dolazimo i do potencijalne pretnje atentatom, sa kojom se Vučić u početku hvalio, busajući se u junačke i neustrašive grudi, a sad o tome govori očigledno na smrt uplašen. Jer svi elementi su tu, na okupu su i oni koji bi to mogli da naruče i dobro plate, i oni dovoljno ludi koji bi mogli da to organizuju, ali i oni iz vlasti, koji bi, nezadovoljni tretmanom vođe koji ih slabo plaća i neprestano javno ponižava, na tako nešto mogli da zažmure.

Apropo, jeste li videli skoro Nebojšu Stefanovića na TV ekranima. Ja sam ga gledao u podužoj izjavi posle sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost i nešto mi je čudno izgledao, pa sam ga pažljivije osmotrio. I gotovo sam siguran da je napumpao usne, naročito donju. Biće da je baš na njega Vučić mislio kad je povodom sto dana vlade kritikovao neke njene članove, zato što više vremena provode kod kozmetičara da bi se botoksom ulepšali, nego na poslu. Možda je i ljubomoran što ga ovaj kopira, da bi ličio na njega.

No, vratimo se atentatu o kojem svi Vučićevi telali u poslednje vreme govore kao o svršenoj stvari, pa i on sam. Dosad su o tome pričali samo kao o nečijim pustim snovima, da mu se to najavljuje i time preti, a sad bogami kao o nečemu što je sasvim izvesno da će se dogoditi. U bunkeru Velje Nevolje, navodno je pronađen i snajper za tu namenu, a i Vučić je priznao da je u strahu od toga, prilikom otvaranja spomenika Stefana Nemanje, policija na sve okolne krovove postavila svoje snajperiste da bi otkrili i sprečili onog kojem je on meta.

Sve podseća na Đinđićevo ubistvo, pa se logično i Nevoljina banda poredi sa Zemunskim klanom. Ima i onih koji mudruju o tome tako što tvrde da je takvo poređnje neumesno jer Zemunci su bili mnogo moćniji a imali su i pomoć Legije i njegove jedinice.

Sve je to tačno, ali nije presudno za eventualni atentat. Istina i Legija i Zemunci su bili nezadovoljni zbog neispunjenih obećanja, koja im je Đinđić dao kada je koristio njihovu pomoć u rušenju i kasnije hapšenju Miloševića, ali ni oni se ne bi usudili da ubiju premijera da nisu dobili takvu narudžbinu i zeleno svetlo on nekih moćnika u zemlji i svetu. A takvih i sad ima.

Istraga o naručiocima atntata na Đinđića, s razlogom je bila usmerena prema politici, jer pozadina likvidacije premijera uvek je politička, ali nije dala nikakve rezultate zato što je bila koncentrisana isključivo na političare, pre svega na Koštunicu, a pominjani su i Nebojša Čović, Velja Ilić i još neki tad visoko pozicionirani funkcioneri u vlasti, ali i neki iz opozicije kao, recimo Šešelj i Toma Nikolić, koji mu je sa jednog mitinga poručio da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom. Toma jeste glup, ali ne baš toliko da javno otkriva pripremu atentata, ako i sam u tome učestvuje.

Političari jesu pokvareni i na svašta spremni u obračunu sa protivnicima u borbi za vlast, ali zaista su retki takvi koji bi smeli i umeli da naruče ubistvo. Vlasninici prljavog kapitala su mnogo beskrupulozniji, a takođe sudbinski povezani sa politikom, bez koje nikad ne bi stekli to što imaju, niti bili to što jesu. Bili bi niko i ništa. Njima je politika zaista pitanje života i smrti, mnogo više nego političarima, koji su većinom ipak bili nešto pre nego što su ušli u vlast. Na osnovu toga su i dobijali glasove.

Nema nikakve sumnje da su svi političari znali da se tako nešto priprema Đinđiću, ali znao je to i on i nije to ozbiljno shvatao. Lično sam bio svedok kada mu je, na kolegijumu vlade, Duško Mihajlović, jedan od potpredsednika i tadašnji ministar policije, više puta govorio da je stvar ozbiljna i tražio da policija preuzme njegovo obezbeđenje, umesto grupe momaka koju je angažovao još dok je bio u opoziciji. Njegov odgovor uvek je bio isti: Ne brini, sredićemo mi njih pre!

Očigledno je više verovao svojoj privatnoj ekipi, koju je promovisao u zvaničnu, nego policiji. I svojim izvorima, pre svega Bebi Popoviću i Čedi Jovanoviću, koje je ovlastio za kontakte sa mafijom i njihov nadzor, nego tajnim službama koje su formalno bile pod nadležnosti Koštunice.

Bilo je za to i razloga, jer je u bezbednosnom sektoru bilo još mnogo zaostalih korumpiranih tipova iz Miloševićevog vremena, povezanih i sa podzemljem, ali bilo je razloga i za veću opreznost prema mogućnosti da se slično dogodi i sa njegovim poverljivim ljudima. Da budu podmićeni ili prosto zavedeni u čestim kontaktima sa prevejanim mafijašima i tajkunima, pa da mu, čak i nenamerno, nanesu štetu i ugroze njegovu bezbednost.

Naprimer, sasvim je moguće da je neko od njih, koga su ovi tretirali kao običnog Đinđićevog potrčka, poželeo da im pokaže da i od njega nešto zavisi, pa nije izvršio neko Đinđićevo obećanje i tako povećao njihovu omrazu prema njemu. Pa čak i da ih je ucenjivao ili reketirao u njegovo ime.

Za ekonomska pitanja, pa time i odnose sa tajkunima, posebno su bili zaduženi njegovi savetnici Kolesar i Janjušević, a upravo su njih dvojica, na primer, bili predmet istrage za ozbiljne finansijske malverzacije i korupciju, pre nekoliko godina. Naravno, kako to kod nas obično biva, ni od toga ništa nije bilo, ali je simptomatično, baš kao i brojne optužbe na Bebin i Čedin račun.

Sve u svemu, za Đinđićevo ubistvo meni su najsumnjiviji tajkuni koji su izračunali da će ih to što nisu platili porez na ekstraprofit, po zakonu koji je Đinđić doneo pa nije primenio, koštati više nego da su se tako odužili državi i postali čisti i ugledni poslovni ljudi, koje niko više ne bi mogao nazivati kontroverznim biznismenima, ucenjivati i reketirati na osnovu toga. Mnogo sumnjiviji od Legije i Zemunaca, koji su bili samo izvršioci.

Od njih su mi sumnjiviji i neki od Đinđiđevih najbližih saradnika, a Vučić bi trebalo da se zamisli nad činjenicom da ti isti ljudi sad rade i za njega. Kao što treba da ga brine i većina njegovih kadrova, koji bi bez pozicija koje im je on obezbedio, takođe bili gologuzovići bez imena i prezimena. Takvi će ga izdati čim primete da im se zbog njega ljuljaju fotelje sa kojima su već srasli.

Kao što iskreno reče jedan od Čankovih ljudi, kada je 1996-te prvi put seo u ministarsku fotelju gradske vlade i dograbio izrezbareni pisaći sto ispred sebe: Ja ovo više ne puštam, ruke seci, ali ne puštam! I eno ga još je tamo, mada su na vlasti ponovo oni od kojih smo tad oteli taj astal.

Najveća nevolja je što su i dalje tu kontroverzni biznismeni, i oni stari i oni koje je on stvorio. I jedni i drugi su nezadovoljni nametima koje im svakodnevno ispostavlja i nervozni zbog toga što im neprestano preti da će im sve oduzeti zakonom o poreklu imovine, ako ne budu dovoljno poslušni i ponizni.

I svi održavaju vezu sa kriminalcima i mogu u svakom trenutku da ih nagovore i dobro plate, da se njega reše. Pa da sve isto nastave, sa nekim novim vlastodršcima, manje iskusnim i moćnim od njega.