Povodom

Socijalno ekonomska drama u Vučićevom kazamatu

SITI SVEGA, A GLADNI ŽIVOTA

Dok traje popis stanovništa u Srbiji 2022., čiji će rezultati biti „ispeglani" za potrebe vladajućeg režima, treba zapamtiti ovu činjenicu: Crveni krst Srbije u programu narodnih kuhinja svakog dana priprema više od 33.000 obroka u 77 gradova i opština. Ovo je, naravno, samo vrh ledenog brega, jer više od pola miliona ljudi u ovoj zemlji sigurno bi koristilo usluge takozvanih narodnih kuhinja, kad bi ih bilo dovoljno, mada ih mnogi od njih zaobilaze, jer ih je sramota što su dovedeni do socijalnog dna, bez prava glasa, kao ovce na klanje. Tako reći, privedeni odlukom režima Aleksandra Vučića, „na kazan". I to u državi u kojoj se klasa prebogatih multimilionera ne vadi iz džipova, ne silazi sa jadranskih jahti, a često i ne dodiruju zemlju nogama, jer češće lete od Dubaija do Njujorka, i od Londona do Rima, nego što hodaju grbavim džadama opljačkane domovine. I na sve to, diktator je odlučio da poveća i akcize i poreze, da još više upregne izvršitelje, batinaše i manijake, plaćene da zastrašuju narod i otimaju mu zadnju koru hleba iz ruku. Ipak, ovakvo iživljavanje, ozbiljan je simptom rušenja vladajućeg kriminalnog preduzeća, a još više simptom revolucije, one socijalne, koju nijedan diktatorski režim na svetu nije preživeo.

Luka Mitrović

Novembra meseca 2019. godine, jedan od ministara vlade Srbije, izgovorio je rečenicu koja objašnjava čime se ustvari bavi Aleksandar Vučić, narcisoidni diktator i samodržac: „Mafija neće oprostiti Vučiću jer im je preuzeo tržište narkotika”...

Ali, kako je javnosti dobro poznato, to je samo jedno od „tržišta” koje kontroliše njegova naprednjačka hobotnica. Samozaljubljeni autokrata, opsednut je idejom superkontrole, svih, svakoga i svega.

Kako nije svemoćan, niti „nadnaravan”, počeo je da gubi komandu nad ključnim resursima koje je do sada pljačkao njegov režim, njegovi bližnji i on lično. Frekvencija njegovih laži pojačala se do granica nepodnošljivog.

Tako se može reći sa punim pravom da su bolesne laži Vučićevih medija o stabilnoj državi u okolnostima svetske krize, dostigle razmere pandemije. Mnogi su i zaista oboleli od njegove propagande, zatrovani verom u blagostanje, mada ih stvarnost svakog dana uverava u suprotno.

Diktator se više i ne trudi da prikrije socijalno-ekonomsku katastrofu, samo je pripisuje drugim „adresama”. Istina je da svetska ekonomska kriza neće nikoga zaobići, kao što nije ni 2008. godine, istina je da je uzrok toj krizi i rat u Ukrajini, ali sve to ni izdaleka ne bi pogodilo Srbiju, kao što je pogađa mafijaški režim Aleksandra Vučića. Brojke i druge činjenice govore sasvim jasno da je taj režim opasniji od svih drugih rizičnih faktora koji realno postoje.

Nakon jedne drske izjave (3. oktobra 2022) Siniše Malog, Vučićevog ministra finansija, da „ništa nije poskupelo i neće”, na društvenim mrežama pojavila se reakcija građanskog aktiviste (R.B.) koji je ovako reagovao: „Skoro sve cene osnovnih namirnica su otišle na gore, od 60 do 100%. Ovo nije strašno, ovo je kataklizma! Malo pre, neki penzioneri u prodavnici pominju majku ministru finansija kako je jutros na nekoj televiziji pričao kako nema poskupljenja. Hoće li se ljudi ikad osvestiti?”

Prosečno oko dvadeset sati dnevno njegovi mediji objavljuju besramne laži kako život u Srbiji nikad nije bio bolji, kako u Evropskoj uniji i „ostatku sveta” doslovno gladuju. Režimske „Večernje Novosti” su čak objavile i dugačak spisak proizvoda koji su poskupeli, ali ne u Srbiji nego u Nemačkoj (!), ne pominjući makar i prosečne zarade u toj zemlji.

Nema nikakve sumnje da je energetska i shodno tome svaka druga kriza došla po svoje i u EU, ali ni blizu onome kako to Vučićeva propaganda predstavlja, ne bi li prikrili stvarno stanje u Srbiji. A, Srbija danas doživljava socijalnu ekonomsku dramu kakva se ne pamti u poslednjih sedamdeset godina.

Sa druge strane, ona je evropska država u punom smislu te reči, još uvek prebogata resursima, u mnogo čemu uvek spremna da proizvodi i za svoje potrebe i za izvoz, za razliku od mnogih država slične veličine i broja stanovnika.

Surova pljačka i nasilje koje Vučićev režim sistematski sprovodi u toj i takvoj Srbiji, radili su samo najgori okupatori i zlotvori, koju nisu ni ognjem ni mačem uspeli da je slome. A, Vučiću i njegovoj mafiji, za smo jednu deceniju, taj „projekat” je skoro uspeo.

Talas kriminalnih akcija režimske bande, odrazio se i na brutalna poskupljenja životnih potreba građana, pre svega struje, hrane i goriva.

Zbog Vučićeve „energetske politike” uništeno je jezgro srpske energetske moći, „Rudarski basen Kolubara”, koji je sve do Vučićevog divljaštva davao više od 53% ukupne električne energije. Taj sistem je danas definitivno mrtav. Blizu tri milijarde evra (čak i prema zvaničnim procenama nadležnog ministarstva), koštaće postavljanje tog sistema „na noge”. Niko za ovo neće odgovarati dok je Vučić na vlasti. U međuvremenu se spremaju nova poskupljenja struje, i sve će to biti pripisano „svetskoj energetskoj krizi”.

Prosečna porodica u Nemačkoj mesečno plaća račun za struju u vrednosti od oko 160 evra, što je na prvi pogled preskupo, ali je „zimski račun” u Srbiji od 8.000 dinara (ko se greje na struju) znatno skuplji od onog u Nemačkoj ako se uporede zarade u ove dve države.

Ta Vučićeva poređenja sa Nemačkom, Austrijom, Mađarskom i drugim solidno razvijenim i znatno bogatijim državama, takođe su deo njegove drske propagande, postavljene na pretpostavci da su Srbi „glupi i ružni, nesposobni i lenji”.

Ukratko rečeno, tako on svakodnevno, već deset godina kleveće i na zao glas iznosi narod u koji se navodno kune, i zbog koga navodno „gine” na svakom sastanku sa „stranim faktorom”.

Najveće poniženje koje je Srbija ikada doživela, doživela ga je i doživljava upravo sa ovim opakim sociopatom, drskim, bahatim, iskompleksiranim, nevaspitanim i podlim čovekom, koji svakog dana dokazuje da Srbiju i njen narod, njenu slavnu istoriju, njenu istinsku stvaralačku elitu, njene velike umove i njena nesumnjiva dostignuća, mrzi iz dna duše. Samo neko takav, ko ne zna (i ne želi da zna) važnost, veličinu i ulogu Srbije u istoriji evropskih naroda, može da svakodnevno ponižava svaki njen pomen.

Da mu je režim na izdisaju, vidi se i prema aktivnom divljaštvu na tržištu robe široke potrošnje, na maloprodajnim cenama i na potpunoj anarhiji koja odgovara samo trgovačkoj i uvozničkoj mafiji. A, ta mafija (i ostale njegove mafije), svakako su njegov poslednji oslonac ali i trula daska kroz koju će propasti i otići u nepovrat.

Znakovi da je socijalno-ekonomska drama blizu svom vrhuncu, nakon čega slede masovne pobune, generalni štrajkovi i fizički obračun sa režimom, vidljivi su na svakom koraku. Pre svega, u naglom skoku i divljanju cena, što se dešava usled godinama veštački održavanog kursa evra i kriminalu koji caruje na domaćem tržištu svih strateških roba. Nenormalan skok cena goriva i najavljeni dalji skok cena struje, izazvaće lanac događaja koji niko ne može da kontroliše, pa ni Vučićeva režimska mafija.

Činjenica je da je diktator preko naduvavanja cene goriva (najmanje dva puta veća od realne), udario na vlastiti režim, najbolje govori u kakvom se stanju on nalazi.

Podizanje akciza i poreza kao zadnja linija odbrane režima, primenio je i Slobodan Milošević, u očajničkom pokušaju da uzme iz džepova građana i državnih kompanija još neki dinar. A, kao što je poznato, Milošević je pao kad je krug pljačke sveo na najviše 300 najbližih saradnika. Sudbina sadašnjeg diktatora neće se razlikovati mnogo od sudbine sličnih njemu u prošlosti. Svako od njih se suočio na kraju sa naplatom potraživanja od strane poverilaca. Bilo da su u pitanju svetske bankarske korporacije ili lokalne mafije, rezultat je uvek isti.

Običan građanin, onaj koji ne učestvuje u „lancu režimske ishrane”, koji nije u divljim hordama vladajuće kaste, dakle, ona najbrojnija, krotka masa, koja plaća račune, radi i živi teško, ali i dalje plaća koliko mu se kaže, nema više ni snage i novca da izdrži divljanje režima i poskupljenja koja su svakodnevna.

Ono najosnovnije, hrana, za mnoge je sve manje dostupna. Cene osnovnih namirnica su van svake kontrole države. Povrće na pijacama Srbije nikada nije bilo skuplje nego danas. Običan krompir je u mnogim gradovima prešao cenu od 100 dinara za kilogram, prodaje se po toj ceni i na beogradskim pijacama, ali ga je po ceni sustiglo i Kraljevo, Kragujevac i drugi gradovi u Šumadiji. Litar jogurta određenog proizvođača koštao je prošle godine 80 dinara dinara, da bi isti proizvod 2022. godine, dostigao cenu od 120 dinara i više! Najjeftiniji keks marke Plazma od 150 grama, koštao je prošle godine 94 dinara, a najniža cena istog keksa danas je 115 dinara. Neverovatno zvuči podatak da je ovaj proizvod jeftini na primer u Crnoj Gori koja ga uvozi iz Srbije, nego u zemlji proizvođača!

Objašnjenje za ovaj „fenomen” ali i za druge proizvode iz Srbije koji su jeftini u regionu nego u zemlji proizvođača, leži i trgovačkoj mafiji koju je instalirao Vučićev režim. Režimski prodavci srpskih proizvoda dobijaju privilegovane cene, često samo proizvođačke, a kupci i distributeri u regionu su uglavnom ovlašteni i često jedina „ruka” koja se ugrađuje u finalnu cenu. U Srbiji je zahvaljujući pre svih Aleksandru Vučiću, Siniši Malom, sadašnjem ministru finansija i bivšem dugogodišnjem ministru trgovine Rasimu Ljajiću, broj „ruku” koje su ugrađuju doslovno neograničen. Otuda i nenormalne cene na tržištu domaćih prehrambenih proizvoda.

Što se uvozničke mafije tiče, regionalna „braća po pljački” rade isti posao, ali u toj pljački građani Srbije opet plaćaju najvišu cenu.

Da je drama sa poskupljenjem hrane tek počela, vidi se i prema cenama koje se menjaju na dnevnom nivou. Tako je, na primer, juneće meso, danas nemoguće naći ispod 730 dinara za kilogram. U Kragujevcu, Novom Pazaru, Sremskoj Mitrovici, Subotici i drugde, kilogram junetine košta i čitavih 1.300 dinara. Svinjsko meso je najviše poskupelo i dalje poskupljuje, pa mu se najviša cena kreće i do 770 dinara za kilogram. Jeftinije je jedino u Novom Pazaru i to neznatno. Pileće meso dostiže cenu i do 400 dinara za kilogram. Kajmak, na primer, košta oko 1.500 dinara, od Beograda do Zaječara, na jugu do Niša i na svim pijacama zapadne Srbije.

Povrće, ulje, mleko, sir i jaja, riba i riblji proizvodi, sve je to poskupelo 20 i više odsto. Mineralne vode, bezalkoholna i alkoholna pića i sokovi skuplji su minimum 10 odsto sa tendencijom daljeg rasta cena. Narod se snalazi kako zna i ume, da bi obezbedio svakodnevne potrebe, ali broj onih koji neće izdržati dolazak „gladnih godina”, ubrzano se povećava.

Osim hrane i pića, dramatično je poskupela cena stanova, kako onih u prodaju tako i najam, kratkoročni i dugoročni. Kvadrat stana u novogradnji u Beogradu kreće se uglavnom oko 3.000 evra. Proteklog leta u Beogradu, na Vračaru, cena stana je poskupela skoro za dvadeset evra po kvadratu. „Jeftinija” je jedino opština Palilula sa 2.800 evra po kvadratnom metru stana. Inače, Srbija je godinama u vrhu liste po teretu koji troškovi stanovanja predstavljaju građanima sa prosečnim prihodima. Prema svim pokazateljima, preko 52% domaćinstava jedva pokriva komunalne račune, struju, i slične, neizbežne dadžbine.

Kada ovaj broj bude pred čitocima, cene svih pobrojanih artikala otići će nebu pod oblake. Budžet je prazan, prazan, prazan...

To znači da se više od pola stanovništva „snalazi” ili je na udaru izvršitelja i lokalnih zelenaša, često režimskih kriminalaca koji „stranačkim” novcem kupuju tuđe živote, njihovu imovinu koju očajnici prodaju u bescenje, a povećan je i broj samoubistava iz čisto egzistencijalnih razloga, jer ljudi ne vide ni smisao života ni perspektivu za svoje najbliže. I umesto da država preuzme odgovornost za tu najosetljiviju društvenu grupaciju, ona (režim) rade na otimačini od nasiromašnijih.

Vučić je podmetnuo građanima neku Anu Brnabić, osobu sa krizom identiteta, kojoj treba logoped kao pomoć da izgovori dve rečenice. Takva jedna osoba, obratila se nedavno siromašnima u Srbiji rekavši da je Srbija jedna od najjeftinijih „po troškovima”, te da će oni (siromašni) „lako sa ovakvim troškovima”.

Slučaj sa ogrevom je sličan kao i sa drugim osnovnim životnim potrebama. Naime, skok cena drva za ogrev doveo je mnoga domaćinstva u Srbiji u neizvesnost pred nastupajuću zimu.

Kao što je poznato, pelet je revolucionarno, visokokalorično, obnovljivo biogorivo koje se dobija tako što se strugotina (piljevina) koja ostaje nakon obrade drvetaposebnim postupkom pretvara u visoko-kalorično gorivo. Uglavnom se pravi od piljevine bukovog drveta i ima ga u masovnoj proizvodnji i prodaji tako reći svugde.

Cena peleta trenutno se kreće od 30.000 do 45.000 dinara za tonu, dok je kubni metar drva prešao 100 evra na prigradskim stovarištima. Ugalj za loženje, jedna tona, na srpskom tržištu košta u oktobru mesecu 2022. godine, od 100 do 350 evra, negde i skuplje, zavisno od kvaliteta i mesta prodaje. Tokom prošle zime (2021) pelet je bio skoro 10.000 dinara jeftiniji po toni, dok je kubni metar drva koštao manje od 9.000 dinara. Ugalj za loženje je prošle godine koštao od 8.000 do 23.000 dinara, zavisno od kvaliteta.

Preciznije rečeno, sve vrste čvrstog goriva skuplje su između pedeset i sto evra po kubiku ili toni, a pravo poskupljenje se tek očekuje krajem ove jeseni. Teško koji građanin sa postojećim primanjima može da izdrži ovaj brutalni, antisocijalni i slobodno rečeno kriminalni skok cena. Jer, kad bi jedna ozbiljna vlada vodila politiku cena i zaštitu potrošača kako treba, ovakvo tržišno divljaštvo se ne bi desilo.

Da iza svega stoji državni kriminal, najbolje se vidi uvidom u sledeće činjenice...Naime, od jednog barela nafte (u prevodu:158 litara), proizvodi se 73 litre benzina. Svetska cena barela nafte danas košta između 106 i 110 američkih dolara. Litra benzina u Srbiji košta od 170 do 200 dinara. Nije teško izračunati kakav je kriminal na sceni i ko zarađuje od ovoga.

Inflacija u Srbiji, u oktobru 2022. godine, neće biti manja od 12 odsto, a cene goriva su skoro najveće u regionu. „Reket” Vučićevog režima čini čak 52,3 odsto maloprodajne cene benzina i 51,3 odsto cene dizela! Na svaki litar bezolovnog benzina od 95 oktana koji košta 170 dinara (tako je pisalo u izveštaju Udruženja naftnih kompanija Srbije još u januaru 2022) naftnim kompanijama ide 81,07 dinara, a državi 88,92 dinara. Od toga akciza iznosi 57,84 dinara, PDV 28,33 dinara, naknada za obavezne rezerve 2,6 dinara i naknada za unapređenje energetske efikasnosti 15 para. Evrodizel je dostigao cenu od skoro 180 dinara, a raspodela je slična.

Od januara do oktobra 2022. nije se ništa u ovom odnosu promenilo osim cene goriva (danas evrodizel košta 213 dinara a poskupeće još!).

U jednoj od najbogatijih država na svetu, Švajcarskoj, generalni PDV iznosi manje od osam odsto (7,7) osim na sve lekove (2,5%) i na turizam (restorani, hoteli, prenoćišta), koji iznosi 3,7 odsto. Za razliku od ove još uvek prebogate države, Srbija kao jedna od najsiromašnijih ima ogromna opterećenja isto takvim PDV kojim opterećuje i industriju turizam i građane. Jasnije rečeno, može se reći da je surova otimačina režima u pitanju, a sve to gura privredu i građane u sivu zonu, u šverc i „nove devedesete”.

Oni koji su ostali na selu ili još uvek imaju mala poljoprivredna gazdinstva, posebno su na udaru državnog kriminala i režima Aleksandra Vučića.

I srpski agrar je godinama planski uništavan. Vučićeva mafija se i tu našla kao „arbitar”, pa kontroliše i poljoprivrednu proizvodnju, kao i sve što u Srbiji kontroliše. Njegova mreža doušnika se potrudila da na čelo raznih udruženja, posebno poljoprivrednih proizvođača, poput malinara, postavi ljude koji će zarad njegovih interesa da kompromituje i obesmišljava proteste poljoprivrednika.

Vučić to godinama radi, mada postoji međunarodni ugovor potpisan 2008. godine sa Evropskom unijom, gde piše da zemlja uvoznik ima pravo zaštite domaće proizvodnje uvođenjem vancarinskih mera-takozvanih prelevmana, ukoliko se uvozi roba po sniženim („damping”) ili subvencionisanim cenama.

Naprednjački režim ne samo što ovo ne koristi, nego otima sve što zakonski treba da pripadne poljoprivrednom proizvođaču.

I dok Vučić „dere” domaćeg poljoprivrednika i uvodi mu stranu, nelojalnu konkurenciju u marketima i na pijacama (sa uvoznim voćem i povrćem), istovremeno strancima daje 10.000-15.000 evra po radnom mestu!

Domaćim poljoprivrednim proizvođačima ili mladim bračnim parovima koji su odlučili da ostanu na selu, tih deset ili petnaest hiljada evra, ne bi ni u kakvim okolnostima isplatili, osim u slučaju da pristanu da reklamiraju Vučića i njegovu stranku. A, mnogima bi taj novac na selu pokrenuo i posao i ohrabrio mlade da tamo ostanu i podižu decu u zdravoj sredini. Ali, Vučićeva strategija je sve suprotno od toga.

Da bi držao seljaka „na oku”, Vučićev režim vodi jednu politiku, kakvu ni zloglasna OZNA posle Drugog svetskog rata nije vodila na selu.

Skoro da ne postoji udruženje poljoprivrednika, voćara, stočara i slično koji nisu stalno pod kontrolom Vučićeve političke mafije i izvozničkog lobija.

Samo u prošloj (2021) godini predstavnici raznih udruženja poljoprivrednika, stočara, voćara, dobili su od 300 do 500 hiljada dinara, samo da bi za sabotirali i obesmišljavali proteste opravdano nezadovoljnih lošim stanjem u agraru. Za tako mali novac prodato je svo opravdano nezadovoljstvo na hiljade radnika u agraru, onih koji znaju samo da rade, a nisu vaspitani da lažu i kradu, da vode politikansku šaradu i džepare pošten svet.

Sramni režim Aleksandra Vučića doveo je te jednostavne i delatne ljude u stanje krajnje bede, i ako tako nešto ne bude povod za opštu pobunu, revoluciju, onda nade u boljitak u ovoj generaciji neće biti.

Došlo je dotle da se režim urotio i protiv gradske sirotinje, koja u očaju krade hleb i salamu u supermarketima, pa se preko jednog od svojih „istraživačkih” portala, bavi i „istragom” sitnih krađa u prehrambenih proizvoda. Anonimni autor ovog mizernog štiva, zaključuje da je ukupna krađa na nivou od 1%. U tekstu koji govori o rezultatima njegove „istrage”, kaže između ostalog i ovo: „...U Srbiji se procenat manjka usled maloprodajnih krađa kreće do 1% od ukupnog prometa, što u brojkama predstavlja ozbiljne novčane iznose i velike gubitke. Krađe u maloprodajama se dešavaju uvek, bez obzira na ekonomske uslove u društvu, vremenske prilike i doba dana. Međutim, situaciju dodatno komplikuje porast stope krađa zbog nepovoljnih ekonomskim uslova...

U poslednje vreme je u ogromnom porastu krađa prehrambenih proizvoda za kućnu upotrebu, često mesnih prerađevina, što je i logično s obzirom na pad kupovne moći stanovništva...”

Ovaj istraživački „genije” očigledno ne zna da se približio dan likvidacije velikih šoping molova (zbog čega je nedavno javno ronio suze A. Vučić), a da se bliži i dan masovnih provala u supermarkete, prodavnice, skladišta namirnica i juriš na sva prodajna mesta robe široke potrošnje.

Kad bes i očaj nadjačaju glad, kad nestane strah kod onih koji nemaju šta da izgube, stvari se otimaju kontroli. Tu lekciju će naučiti i režim neizlečenog radikala.

Glosa

„...Došao ministar u jedno selo da obeća bolji život, i pitao jednog starca da li je narod zadovoljan i da li će mu verovati kad im se obrati.

Starac je uzeo jednu motku i počeo njome da udara u praznu kantu.

Odmah su dotrčale ovce, misleći da će biti podeljena hrana, ali su videle da je kanta prazna. Kad su se ovce razišle, opet je zalupao u kantu i tada je došla samo polovina stada. Ubrzo su se i one razišle jer u kanti nije bilo hrane.

Kad je treći put zalupao, došlo je samo par ovaca. Starac je tada rekao ministru: "Vidite i ovca zna kad je varaju, a naš seljak dođe svaki put kad neko lupi u kantu - kad mu nešto obeća, i nikako da nauči"

(Narodno predanje sa Kavkaza)