Krici i odjeci
Zločin koji nije
trebalo da se vidi: Ko je u stvari bio Luj Adamič i zašto jedna ulica u
Beogradu nosi njegovo ime
Komunista kome savest nije čista
Društvo za očuvanje sećanja na holokaust iz
Zrenjanina, uputilo je Tabloidu
pismo u kome donosi neke do sada nepoznate činjenice o delu i ličnosti Luja
Adamiča, američkog književnika i
publiciste jugoslovenskog porekla, osnivača i prvog predsednika
Udruženog odbora američkih Jugoslovena, ubijenog u svom stanu 1951. godine, u vreme antikomunističke histerije pod vođstvom Džozefa Makartija
Istražujući holokaust koji
su u NDH počinile ustaše nad Srbima, Jevrejima, Romima i Hrvatima
antifašistima, u knjizi autora Avra Menhetna (1914-1990), na naše veliko
zaprepašćenje saznali smo ko je zapravo bio Luj Adamič.
Smatramo
moralnom obavezom, kao Društvo koje se stara za očuvanje sećanja na sve žrtve
holokausta, da vam predočimo neke nove činjenice o čoveku po čijem imenu je
nazvana i jedna ulica u Beogradu. Iz tih razloga, a pred senima žrtava NDH,
smatramo našom moralnom obavezom da zatražimo da ona dobije drugi naziv.
O čemu se tačno radi?
Avro Menhetn, naime, prvo opisuje kako je doktor Miloš
Sekulić, po želji
Draže Mihailovića i
episkopa Srpske pravoslavne crkve, pošao na put do jugoslovenske
vlade u egzilu sa ciljem da preda dva bitna dokumenta: prvi je bio mapa štaba
Draže Mihailovića, a drugi dva apela srpskih episkopa upućena nacističkim okupacionim vlastima u Beogradu da
posreduju kod Pavelića i
zaustave pokolj Srba u NDH. Kada su dokumenti konačno
dospeli do jugoslovenske vlade u egzilu, sa njima se događaju čudne stvari.
U petom izdanju knjige "Vatikanski holokaust" (objavljeno 1986), pod podnaslovom "Senzacionalni izveštaj o najužasnijem verskom pokolju 20. veka",
autor Avro Menhetn piše:
"...Uprkos negiranjima i
izvrtanjima, ostaje činjenica da su se hrvatska zverstva dogodila i niko o tome
nije bolje znao od članova jugoslovenske vlade. Da li da svoj glas autoriteta
ustupe apelima Srpske pravoslavne crkve? Izbila je ozbiljna kriza. Hrvatski i
slovenački članovi vlade - svi katolici - zapretili su da će doći do
nepopravljivog raskola u vladi. Ne sme se smetnuti sa uma da je u to vreme
najvažniji cilj vlade u egzilu bio da ostane jedinstvena, to jest da sačuva u
zajednici tri glavne nacionalnosti, Srbe, Hrvate i Slovence, koji su stvorili
Jugoslaviju, i tako spreči raspad Kraljevine a istovremeno isturi jedinstven
front nasuprot Hitleru. Kako bi izbegla glavni raskol vlada je konačno odlučila
da ne objavi vest o pokoljima. Uprkos takvoj odluci vlade u egzilu, vesti su
ubrzo procurele. Hronika (The News Chronicle) je objavila članak o tome 3.
januara 1942. godine:
"...180.000 ubijenih u
teroru nad Srbima. Masovna ubistva muškaraca, žena i dece opisao je Patrijarh
Srpske pravoslavne crkve u dokumentu koji je stigao do jugoslovenskog
poslanstva u Londonu. To su najstravičniji zapisi o bestijalnostima prikupljeni
u ovom ratu... U selu Koritu, piše Patrijarh, 163 seljana je mučeno, vezano po
tri i bačeno u jamu. Neki su još uvek bili živi, pa su ustaše bacile bombe da
ih dokrajče..."
"...266 leševa je bačeno
u ovu jamu. Potom je polivena benzinom i zapaljena. Više od 600 ljudi je
ubijeno u i oko Krupe u periodu između 25. i 30. jula. Većina njih je
iskasapljena noževima, sekirama i kosama za travu. U jednom mestu je četvoro
pravoslavnih Srba raspeto na vratima svog doma, mučeno, a potom zaklano"
prenosi Dnevni telegraf (Daily Telegraph) 3. januara 1942.
Članci u štampi su na obe
strane Atlantika izazvali proteste koje je poveo Nadbiskup iz
Kenterberija. Katolici su pokrenuli
dvojaku kampanju umanjivanja i kleveta. Jedan od najuspešnijih promotera te
kampanje bio je američki katolički levičar slovenačkog porekla, Luj Adamič.
Adamič je poveo kampanju da dokaže američkom narodu da nije istina da je bilo
pokolja. Ili, ako ih je i bilo, lažirani su. Najzad, mada to nije i poslednja
Adamičeva kleveta, bila je da je "četnički kurir", kako je nazvao
doktora Sekulića, bio nacistički agent!
Prema Adamičevom "zapažanju",
"zverstva su bila samo propaganda... sa ciljem podsticanja
antikatoličanstva". Međutim, kako bi dao privid
"nepristrasnosti", Adamič je konačno objasnio u knjizi pod naslovom
"Moja domovina" (My Native Land) kako se ophodi prema tom pitanju.
"Šta smo mogli da
učinimo", piše dalje, "...možda ima osnove za neke od tih užasnih
priča... (zapazite da priznaje, mada nevoljno)... Niko iz naše male grupe u Nju
Jorku nije mogao da ode u okupiranu Jugoslaviju da ispita činjenice. Najbliže
gde smo mogli da stignemo bio je London".
"Rezime koji sledi
obuhvata činjenice koje su spoznate i potkrepljene", nastavlja Adamič.
"Došlo je do velikih pokolja Srba u Hrvatskoj, ali", komentariše
Adamič, "ukupan broj žrtava nije ni blizu 180.000 (najniža brojka koja je
ranije predočena). Pouzdani proračuni u Jugoslaviji su da je reč o desetinama
hiljada ubijenih...", te da "vinovnik pokolja nije hrvatski narod,
nego ustaše".
Treće, "da, katolički
sveštenici su pokatoličavali pravoslavne", priznaje Adamič, ali
"katolički sveštenici u Hrvatskoj bili su u pratnji ustaških odreda smrti
i "pokrstili" su hiljade pravoslavnih Srba u katoličanstvo pod
pretnjom smrti od ustaških pušaka, slično onome kako su španski oci u pratnji
konkvistadora 'pokrstili' Indijance u Srednjoj i Južnoj Americi".
Adamič nije mogao da negira
postojanje fotografija pokolja, ali je prokomentarisao da niko ne treba da
veruje tim snimcima. Evo njegovih reči:
"Bilo je fotografija
poklanih. Video sam ih. Neke su bile neizrecivo užasavajuće. Bilo je slika
velikih gomila leševa, ili načičkanih glava, kofe pune ogrlica od ljudskih
očiju... Ali je samo nekoliko tih fotografija izgledalo autentično... Jasno je
bilo da su većinu njih montirali fotografi Gestapoa. Na dve ili tri slike među
ustašama su stajali ljudi u odori katoličkih sveštenika".
Nakon tih napisa Adamič izvodi
svoj zaključak: "...Sve ili većinu fotografija", piše on,
"uslikali su agenti Gestapoa koji su ih predali srpskim pravoslavnih
sveštenicima... Pravoslavni sveštenicu su reagovali onako kako je Gestapo i
očekivao... Moraju da te podatke dostave Jugoslovenskoj vladi u Londonu...
Gestapo je pomogao da se to izvede. Srpski vesnik, doktor Sekulić, izašao je iz
Jugoslavije, okupirane od Sila osovine, sa nemačkim i kvislinškim pasošem... i
predao je fotografije, izveštaj marionetskog patrijarha i druga dokumenta -
koja je Gestapo odobrio - jugoslovenskim diplomatskim zvaničnicima u Istanbulu.
Potom je materijal hitno poslat u London preko tog istog kurira, Sekulića...
Britanske vlasti su ga uhapsile... kao nacističkog agenta... ali je oslobođen
na insistiranje uže klike jugoslovenske vlade..."
"Uža klika",
nastavlja Adamič, "prenela je podatke Gestapoa o pokoljima poslavši ih
diplomatskom poštom Fotiću (Konstantinu, prim. red.) u Vašingtonu i drugde...
Takođe je predala priču Nadbiskupu u Kenterberiju, koji je reagovao baš onako
kako su ta klika i Hitler priželjkivali" i tako dalje.
Katolici i američka štampa i radio, koji su
bili pod katoličkom kontrolom, te vlade savezničkih zemalja, nasele su na
Adamičevu priču. Ishod toga bio je da su zverstva umanjena, njihova
verodostojnost je bila pod znakom pitanja kada im nije pripisivana
antikatolička propaganda i najzad su zaboravljena. Nije Adamičev lobi bio
ograničen samo na to. On je uspeo da spreči da istina dođe do krugova koji su
imali dovoljno autoriteta da spreče produžetak te situacije, pa je tako došao i
do predsednika Sjedinjenih Američkih Država.
Ipak, Adamič je potom morao na
sudu da polaže račune doktoru Sekuliću, ali i Vinstonu Čerčilu! Adamičeva
knjiga Večera u Beloj kući (Dinner at the White House), (da citiramo Pravni
izveštaj Visokog suda pravde od 15. januara 1947) "...sadrži opis večernje
sedeljke koju je organizovao pokojni Predsednik Ruzvelt, na kojoj su
prisustvovali gospodin Vinston Čerčil, tadašnji premijer i autor knjige. Knjiga
kritikuje ličnost gospodina Čerčila i njegovih postupaka i navodne politike u
vezi sa ratom..."
U toj knjizi gospodin Adamič
insinuira da su "...Motivi britanske politike u Grčkoj bili makar
delimično povezani sa činjenicom da je Hambrova banka u Londonu, glavni
zajmodavac Grčke (podizanjem svojih zajmova na 17 procenata) izvukla Vinstona
Čerčila iz bankrotstva 1912. godine..."!
"...Poput Sekulića,
Čerčil je presavio tabak i podneo tužbu za klevetu. Četiri godine kasnije,
1951. godine, gospodin Adamič je ubijen u američkom gradu Milfordu. Stvarnost o
katoličkim pokoljima i prisilnom pokrštavanju mnogima su ostali kao nejasni
obrisi, ne samo zbog njihove neverovatne prirode, već i zbog katoličkog lobija.
I ovaj autor je sam bio mnogo godina skeptičan po pitanju toga. Naviknut na
tehnike lavina informacija ratne propagande (kojom su se u to vreme koristili
obaveštajni i politički krugovi savezničkih ratnih mašinerija), čak i nakon
susreta sa doktorom Sekulićem, autor je prihvatao katolička zverstva sa
skepticizmom. Bilo je potrebno nekoliko godina pre nego što je konačno postao
ubeđen u njihovu verodostojnost. U tom periodu je stupio u vezu sa
Jugoslovenima svih društvenih slojeva: od generala Mirkovića, čoveka koji je
izazvao rušenje jugoslovenske vlade kada je potpisala pakt sa Hitlerom i tako
gurnuo svoju zemlju u tabor Saveznika (1941) do najskromnijeg fizičkog
radnika..."