(P)likovi

U očekivanju konačnog obračuna Vučića i Dačića

Udarila Vila na Halila

Uskoro, kad padne s vlasti, Aleksandar Vučić će ostati bez svega u čemu sada uživa: neće moći da zloupotrebljava policiju, vojsku i pravosuđe, neće moći da preti, hapsi i uništava sudbine svih nepodobnih pojedinaca, tajkuni će prestati da mu plaćaju reket, ostaće bez statusa glavnog urednika svih srpskih medija, Željko Mitrović će mu sa Pinka vratiti Kseniju, Dragan J. Vučićević će naći gazdu sa većim mudima, Zorana Babića će proći erektivno divljenje „fizičkoj i mentalnoj snazi" Vođe, Vulin će početi da pije lekove...Kad ostane sam, na optuženičkoj klupi, Vučiću će teže od svega pasti činjenica da ga je politički pobedio i nadživeo Ivica Dačić. O decenijskom sukobu premijera i njegovog prvog zamenika piše Predrag Popović, bivši urednik dnevnog Nacionala i dugogodišnji urednik Pravde i Vučićev (a i Dačićev) blizak prijatelj.

Predrag Popović

U rekordnom roku, Vučić je s političke scene najurio Vojislava Šešelja, Vojislava Koštunicu, Mlađana Dinkića, Čedu Jovanovića i, na šta je posebno ponosan, Dragana Đilasa. Samo Dačiću ne može ništa.

Animozitet, nastao pre više od dve decenije, vremenom je prerastao u Vučićevu patološku opsednutost Dačićevim likom i zlodelom. Mržnja, koju je nekada prezentovao šalama na račun „malog, debelog", danas se odgleda u zakletvi da se „neće smiriti dok ga ne smesti iza rešetaka".

Psiholozi bi morali dobro da se pomuče ne bi li otkrili uzroke tog Vučićevog poremećaja, da li je u pitanju kompleks niže vrednosti ili nešto s komplikovanijim latinskim nazivom, uz šta se dobija recept za velike šarene pilule. Ipak treba razumeti Vučićevu iskompleksiranost, zasniva se na konkretnim činjenicama.

Dačić je obrazovaniji, mudriji, strpljiviji i neuporedivo uspešniji. Od 23 godine političke karijere, Dačić ih je 19 proveo na vlasti, bez mnogo buke i problema oteo je SPS partijskom i ličnom tvorcu Slobodanu Miloševiću, ulazio je u najčudnije koalicije i, što ne treba zanemariti, prolazeći kroz sve te avanture nije stvarao opasne neprijatelje. U svakom haosu, Dačić je demonstrirao čvršći karakter, fine manire i sposobnost da planira nekoliko poteza unapred.

Kad je prvi put bio na vlasti, kao ministar protiv informisanja, Vučić je gorljivo predvodio hajku na Slavka Ćuruviju. Javno je pretio osvetom, zloupotrebljavao je policiju i sudstvo, čak je i fizički, prilikom dva slučajna susreta, nasrtao na omraženog medijskog protivnika, targetovanog kao „stranog plaćenika i domaćeg izdajnika". Kroz to vreme, Dačić je pristojno prihvatao Ćuruvijine telefonske pozive, obećavao pomoć i nijednim javnim nastupom nije učestvovao u hajci na vlasnika „Dnevnog telegrafa".

Slična razlika, po kojoj mogu da se definišu civilizacijski nivoi svesti između Vučića i Dačića, videla se i prilikom njihovih razlaza s partijskim vođama. Vučić je brutalnom kampanjom satanizovao utamničenog Šešelja, predstavljajući ga kao ubicu, monstruma i ludaka. S druge strane, dok je polako, korak po korak preuzimao kontrolu nad SPS-om, sve u skladu s partijskim statutom, Dačić je izbegavao oštru ivicu sukoba s Miloševićem. Na optužbe je odgovarao mirno i tolerantno, pritom ne zaboravljajući da obezbeđuje i šalje pare za Slobinu odbranu u Hagu i Mirino izdržavanje u Moskvi.

Streljanje Đinđića i Koštunice

Što god da je uzrokovalo Vučićevu mržnju, nije izazvano političkim razlozima. Naprotiv, u vreme najvećih nesreća koje su pogađale ovaj narod (ratovi i kriminal početkom devedesetih, NATO bombardovanje 1999. i aktuelno devastiranje ostataka Srbije), njih dvojica su bili u vladajućoj koaliciji, zajedno prizivajući i kreirajući tragedije. Dok je Vučić verbalno zidao karaule kod Karlobaga i Virovitice, Dačić je klimao glavom. Združenim snagama - Dačić na poziciji portparola najmoćnije partije, Vučić u ulozi šefa ratne propagande - ponovili su uspeh Murata i Bajazita, pobedili su Srbe na Kosovu! Uvukli su ih u rat protiv celog sveta, gurnuli pod američke „tomahavke" i „kalašnjikove" albanskih terorista, i proglasili pobedu. U noći kad su DOS-ovi jurišni odredi iz Surčina i Kule lovili Miloševića u vili „Mir", Dačić je na beogradskom Trgu Republike organizovao protest na kome su slobisti obećavali „I Đinđića i Koštunicu, streljaćemo obojicu". Dve godine kasnije, na istom mestu, Vučić je obećao da će „istrebiti Đinđića kao gubu iz torine".

Istovremeno, obojica su sticali ogromnu imovinu i imidž ratnih i posleratnih profitera. Kratke periode u kojima su se sukobljavale njihove stranke Vučić je koristio da kaže sve što zaista misli o Dačiću, posle čega su natavljali saradnju kao da se ništa nije događalo.

Naravno, Vučić je mnogo žešće kvalifikacije na Dačićev račun izgovarao tajno, dalje od medija, ali bliže ljudi za koje je znao da će razglasiti njegove uvrede i klevete. Zaslepljen mržnjom, nekoliko puta je i meni pripisivao prijateljstvo s Dačićem. Krajem 2002. godine, u jeku predsedničke izborne kampanje, kad se radikalima činilo da njihov vođa ima šanse za pobedu, Milošević je iz Haga podržao Šešelja, a ne SPS-ovog kandidata Velimira Batu Živojinovića, u „Nacionalu", koji sam tada uređivao, objavio sam tu vest. Vučić nije bio zadovoljan što sam preneo samo šturu agencijsku informaciju.

- Ne znam zašto štitiš Dačića - rekao mi je.

- Štitim ga kao i tebe. Dakle 0:0, duplo golo...

- Štitiš, štitiš... Da ne štitiš, objavio bi kompletnu Slobinu izjavu.

- Šta je Sloba izjavio? - pitao sam.

- Eh, kao ne znaš... Dobro, evo, imam u ruci papir s njegovom izjavom. Ona glasi: „Socijalistička partija Srbije je potpuno upropašćena i Ivica Dačić, taj mali naduvani ratluk, ne sme više da zloupotrebljava moje ime i da predvodi stranku". Evo, sad znaš šta je Sloba rekao, pa objavi...

- Sad neću, a žao mi, izjava je odlična.

Nije imalo smisla da u radikalskom interesu, posebno kad je Vučić to tražio na takav prostački način, vodim kampanju protiv Dačića, iako je Milošević zablistao s duhovitom ocenom svog nekadašnjeg favorita. Mira Marković je još pre formiranja JUL-a Dačića nazivala „malim šećerkom", pa ga je Milošević, na tragu te misli, doživeo kao „mali naduvani ratluk".

Naduvani Vučić sličnu scenu odigrao je u vreme svog najoštrijeg sukoba s Dačićem, sredinom 2008, kad je izvisio za mesto gradonačelnika Beograda. U to vreme uređivao sam Vučićeve dnevne novine „Pravda", ali to mi nije smetalo da normalno komuniciram s Dačićem. Iako je prihvatao razgovor, tadašnji ministar policije je zazirao od mene i „Pravde". Svaki put kad bih ga zamolio za intervju, lagao je da pristaje. Posle nekoliko takvih pregovora, ponudio sam mu sporazum: „Dođi u redakciju, daj intervju, slikaćemo se zajadno, a u znak zahvalnosti, potpisaću pristupnicu SPS-u".

- Zaista bi se učlanio u SPS? - pitao je Dačić kroz smeh.

- Potpisaću pristupnicu pred tobom i fotoreporterom.

- Pa, Vučić bi se šlogirao... - svidela mu se ideja.

Ni ja nisam imao ništa protiv toga da Vučića strefi šlog.

U načelu, dogovorili smo se za neki dan „iza nedelje", kao i uvek kad je hteo da izvrda. Nisam ga ni požurivao, shvatao sam da se plaši mogućnosti da upadne u neku neprijatnost. Vučić ga je svakodnevno vređao po medijima, pa je mogao da očekuje i neku spletku u Vučićevoj „Pravdi".

Nedugo posle tog dogovora s Dačićem, Vučić me pozvao i odglumio iznenađenje:

- Ne mogu da verujem da ćeš se učlaniti u SPS... - rekao je skrhan kao da opet mora da se ženi.

- Ma, jok... - odgovorio sam i opisao mu ponudu koju sam dao Dačiću.

- Znači, učlanićeš se?

- Ne, bre, potpisaću pristupnicu, člansku kartu ili što god... Nisam rekao da ću potpisati svojim imenom. Verovatno ću je potpisati sa „Aleksandar Vučić"...

Šala mu se nije svidela. Nastavio je sasvim ozbiljno da me uverava kako bi trebalo da se klonim Dačića:

- On je običan kriminalac. Od SPS-a je napravio mafijaški klan. Dačića zanimaju samo pare, ponaša se kao da je Srbija njegov plen. Ugrađuje se u sve poslove, reketira, otima... Sto puta je gori od Miloševića, Đinđića i Tadića. Svi su krali, ali niko kao Dačić. Seti se samo „kofera". Tih 150.000 evra, koliko je bilo u koferu, namenjeno je Dačiću. To je samo jedan mito, a možeš da zamisliš koliko ih je dobio za sve ove godine. Kloni ga se.

Nisam ga poslušao. Nekoliko meseci kasnije video sam se s Dačićem. Na pitanje otkud Vučiću informacija da smo se dogovarali o trampi „intervju za pristupnicu", u pola glasa mi je odgovorio: „Valjda mu je to rekao Miki Rakić, prisluškuje nas obojicu". Na moj predlog da iskoristi poziciju šefa policije i obojicu ih uhapsi, samo smo se nasmejali.

Dačić je dokazani lažov

Vučić je tada već razbucao SRS i prešao u Srpsku naprednu stranku, ali nije imao nameru da Dačiću oprosti što ga je ispalio za funkciju gradonačelnika. Naprotiv, kao vlasnik „Pravde" zahtevao je da uz Dačićevo ime uvek, u svakom tekstu, dodajemo kvalifikaciju „dokazani lažov", a na tu temu napisao je podužu ispovest.

U tekstu „Kako su me lagali Dačić i Antić" Vučić je opisao hronologiju događaja koji su završili proglašenjem Dragana Đilasa za gradonačelnika. Uvređen i ponižen, Vučić se u tom opštirnom kukanju zakleo da nikada neće sarađivati s lažovom i prevarantom Dačićem. Kasnije je taj stav ponavljao i kao izraz revolta zbog Dačićevog, kako je tvrdio, saučesništva u prikrivanju ubica Ranka Panića, mladog radikala koji je preminuo od posledica policijskog batinanja na mitingu podrške uhapšenom Radovanu Karadžiću.

Dačić mu nije javno uzvraćao istom merom, ali tajno mu je, čak i preko mene, poručivao da ućuti jer batina ima dva kraja.

Dokazujući uverenje da Vučić nije normalan, Dačić je pričao kako su se videli na večeri koju je, kako bi se pomirili, organizovao Tomislav Nikolić. Vučić je nevoljko pružio ruku i obećao da više neće voditi brutalnu kampanju protiv svog menatalnog dvojnika iz SPS-a. Prvom prilikom, u intervjuu na RTS-u, nastavio je tamo gde je stao s optužbama za kofer i Panića.

- Ako još jednom pomene to, neće se dobro provesti. Imam dva kofera dokaza njegovih prevara. Sve ću da objavim, a mnoge stvari biće procesuirane. Bolje mu je da se ne igra sa mnom - tvrdio je ljutiti Dačić.

Da zaista ima načina da ucenjuje Vučića uverio sam se početkom 2010, kad sam u „Pravdi" objavio informaciju o tome da Darko Šarić, tada u bekstvu, noćni klub „Vanila" drži u zgradi SPS-a na Studentskom trgu. Čim se pojavilo prvo izdanje novina, počeli su da me zivkaju njih dvojica. Vučić me lagao da Boris Tadić traži da se izbaci taj tekst, a Dačić je mnogo iskrenije i konkretnije pretio osvetom Vučiću.

Na veliku Vučićevu žalost, na poslednjim izborima Dinkić i Čeda Jovanović nisu uspeli da preskoče cenzus. S njima u parlamentu, premijer bi mogao mnogo lakše da ucenjuje Dačića. Iako je SPS veoma zahvalan koalicioni partner - lideri su mu kompromitovani, pa pristaju na sve - uvek dobro dođe mogućnost dodatnog pritiska pretnjom o izbacivanju iz vlasti, što bi za mnoge Dačićeve saradnike, pa i njega lično, predstavljalo transfer na optuženičku klupu.

Medved i mrtvac

Tužbe, poternice i nezvanične presude pripadnicima Dačićevog klana svakodnevno se objavljuju u Vučićevim medijima. Pored procesuiranog Branka Lazarevića, Dačićevog kuma i nekadašnjeg šefa kabineta u MUP-u, na crnoj listi nalaze se Dušan Bajatović, Vanja Vukić, Vlada Zagrađanin, Aleksandar Nikačević...Na udaru zakona se našao i Dragan Đurić, sponzor SPS-a.

Za kraj obračuna sa omraženim koalicionim partnerom, Aleksandar Vučić priprema dve poslastice: hapšenje Nemanje Đorđevića i Ivice Dačića. Na Đorđevića, jajaru u skupom odelu, Vučić će se ostrviti iz osvetničkih razloga. Svi koji poznaju Nemanju, zvanog Krmača, navijaće za Vučića. Čak i Dačić.

Međutim, mnogo teže će se realizovati hapšenje predsednika SPS-a. Uzalud Vučić priča kako ima dokaze o Dačićevoj vezi s Darkom Šarićem. Navodno, ima i fotografije na kojima u kupaćim gaćama, na nekoj plaži u španskoj Marbelji, poziraju Dačić i Rodoljub Radulović, zvani Miša Banana, odbegli narko-bos. Bez obzira na hajku koju premijer tri godine vodi u medijima i, što mu je još značajnije, u ambasadama, nije dobio dozvolu da se obračuna s Ivicom Dačićem.

Lider SPS-a prvi je uspostavio saradnju sa stranim centrima moći. Kooperativnost koju je pokazao još u vreme svrgavanja Miloševića, a sve pod kontrolom Vilijama Montgomerija, kao i sve što je Dačić kasnije bespogovorno izvršavao, pomažući formiranje i legalizovanje nezavisne albanske republike Kosovo, pamti se i ceni u Vašingtonu i Briselu. Dok ima zaštitu tih centara moći, koji su napravili i instalirali ovakvog Vučića, Dačić je bezbedan i slobodan kao ptica na grani.

Vučić nema načina da kompromituje Dačića i privoli zajedničke mentore da se odreknu miljenika. Ipak, premijer uporno, svako malo najavljuje rekonstrukciju kabineta kako bi zastrašio partnere iz SPS-a. Pretio je januarskom „sečom knezova", onda je to pomerio za mart, pa za april. Džabe. Dačić je bezbedan, u vlasti će ostati bar dok mu ne istekne mandat predsedavajućeg u OEBS-u.

Podršku stranaca koju trenutno ima, Dačić koristi na najpametniji način. Svestan opasnosti, primenjuje strategiju koju je vrlo plastično opisao najbližim saradnicima: „Vučić je pobesneli medved, želi da nas rastrgne. Nemamo snage da se borimo s njim, zato nam ostaje samo da se pretvaramo da smo mrtvi i da čekamo da medved ode, a otići će mnogo brže nego što misli." Ipak, uz taj odbrambeni mehanizam, Dačić se bavi i subverzivnim delatnostima, među kojima je i pritajena podrška Tomislavu Nikoliću, trenutno najjačem opozicionaru. Uz Nikolića, Dačić plete mrežu i oko Borisa Tadića, a spreman je i da, preko svojih finansijskih i političkih sponzora, podrži Borislava Stefanovića, koji će se do jeseni odvojiti od Demokratske stranke i ozvaničiti avanturistički projekat „srpske Sirize". Takođe, ne treba zaboraviti da je Dačić u vreme upravljanja MUP-om na svim nivoima instalirao mnoge ljude od poverenja, koji mu i danas dostavljaju informacije o zakulisnim radnjama svih naprednjaka. Pored svega, ogromna je razlika u strukturi i kadrovima SPS-a i SNS-a. Dok Vučić upravlja konglomeratom parazita, koje objedinjuje isključivo želja da što pre zgrnu što više para, Dačić na svim nivoima raspolaže iskusnim kadrovima, prekaljenim i spremnim na sve, samo da nastave sa čerupanjem Srbije.

Vučićev strah od Dačića je opravdan. Taj strah dele i svi normalni građani, koji znaju da je Dačić zapravo „Vučić s ljudskim likom". Obojica su zainteresovani isključivo za ispunjenje ličnih ambicija, ne mare za štetu koju nanose narodu i državi, posledice njihovih aktivnosti podjednako su katastrofalne. Kad obori Vučića, Dačić na srpskoj političkoj sceni neće doneti nikakav kvalitet. Naprotiv, sistem će ostati isti, samo će se rasteretiti agresivne Vučićeve mesijanske patologije. Mnogi naprednjački protivnici, dakle svi koji veruju svojim očima a ne Pinkovim i „Informerovim" lažima, zadovoljiće se obaranjem faraona iz Jajinaca, ali da bi Srbija dobila šansu za neku bolju budućnost na đubrište istorije moraće da ode i Dačić.

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU" NARUČITE NA 063/123-2702

A 1. Dačić je Hrvat

Aleksandar Vučić je promenio ideologiju, naučio je floskule kojima se zaklinje u evropske i američke vrednosti, ali ćud nije promenio. I danas, kao evro-atlantski fanatik, često pokušava da Ivicu Dačića diskredituje u velikosrpskom radikalskom stilu - na nacionalnoj osnovi.

- Dačić je Hrvat. Njegov otac Desimir je Hrvat s Kosova, iz Janjeva. Tamo su rođeni Ivica i njegova sestra Evica. Desimir je radio kao milicioner, ali kad su počeli nemiri sa Šiptarima, pošto nije bio pouzdan, prebačen je u Žitorađu. Eto ko se predstavlja kao srpski patriota - tvrdi Vučić.