Svedočenje

Majka ubijenog Aleksandra: Danilo Vučić i moj sin su bili drugovi!

Rekli su mi da ubistvo mog sina neće biti nikad rešeno!

Gost Slavija info bila je Mara Halabrin, majka pokojnog Aleksandra Halabrina, čije je telo nađeno prošle godine u opštini Sopot u poodmaklom stanju sa većom prostrelnom ranom. Nakon godinu dana njegova majka odlučila je da progovori javno s kim se sve njen sin družio, ali i kod koga je stanovao i mnogo drugih stvari. Jedan od pomenutih kod koga je stanovao je Petar Panić Pana, kum Vučića, a po priči njenog pokojnog sina družio se aktivno sa Danilom Vučićem sinom predsednika Aleksandra Vučića. Mara u to nije verovala iako joj je sin više puta unapred govorio mnogo poverljivih stvari, rekla je gospođa Mara Halabrin u intervjuu za Youtube kanal Slavija info, voditelju Ljubomiru Stefanoviću. Intervju prenosimo u celosti, kao važno svedočenje da se oko Vučića i njegovog kartela nadvila senka smrti. Ko se s njima druži, brzo se ispruži.‚

Razgovarao Ljubomir Stefanović

Lj.S: Poštovanje, dragi gledaoci. Dobro došli na Slavija info TV. Moje ime je Ljubomir Stefanović, a moja današnja gošća je Gospođa Mara Halabrin, majka ubijenog Aleksandra Halabrina čije je telo nađeno u selo Parcani, Opština Sopot prošle godine u okviru velike istrage . Gospođo Halabrin dobar dan.

M.H: Dobar dan.

Lj.S: Žao mi je što je ovakva prilika...telo Vašeg sina je nađeno prošle godine u okviru te velike akcije gde su najavljivali, čak i predsednik Vučić najavljivao da će se obračunati maljem u glavu po mafijom i sl. U međuvremenu istraga je stala i ništa se dalje nije desilo.

M.H: Pa, ništa. Ni do današnjeg dana, evo već godinu dana kako su ga pronašli i ne dobijam nikakve informacije, sem radi se na slučaju i nemamo ništa novo. I to dobijam od policije kad god odem, a idem često.

Lj.S: Da krenemo od toga kako ste Vi saznali da je Vaš sin uopšte nestao.

M.H: On je 20.marta 2020.godine otišao na dva sata, tako je rekao baki, u Beograd i da će se vratiti, jer tada je već počeo policijski čas. Otišao je u prepodnevnim časovima i trebalo je da se vrati normalno do pet sati. Došao je po njega drug Stefan Mirković zvani Goša, došli su po njega i otišao je za Beograd. Ništa nismo primetili, ja nisam bila kući, bila je baka kući. Na njemu nikakvo neraspoloženje, ništa nismo primetili , da je uznemiren ili nešto. U dvadeset do jedan ja mu šaljem poruku: Jesi li dobro? On mi odogovara: Dobro sam. Posle oko četiri sata popodne ja mu šaljem poruku, ali poruke njemu više ne stižu.

Lj.S: Nakon toga Vi ste..

M.H: Nakon toga, pošto je to bio petak, mi smo pokušavali ceo vikend da stupimo s njim u kontakt, cela porodica da ga zovemo, poruke ne dobija, ne javlja se na telefon. I u ponedeljak sam otišla u policijsku stanicu Plandište da prijavim njegov nestanak. Što nam je bilo vrlo čudno jer se on uvek meni javljao, znači, to je bilo moguće da se meni ne javi.

LJ.S: Koji su motivi da Vaš sin uopšte može da na taj način da završi, bavio se boksom, radio u inostranstvo jedno vreme?

M.H: Jeste, mislim da je upao u loše društvo, pošto kad se vratio iz inostranstva, on je boravio u Beogradu i bio je malo u lošijem društvu, to moram da kažem, što se meni nije svidelo ali... Ja sam tu neki strah osetila, ali nisam pomislila na to najgore.

Lj.S: Sa kim se družio u Beogradu Vaš sin?

M.H: Pa, družio se ono što znam sa tim Gošom, to mu je nadimak. Spominjao je Alibega, Nenada Alibegovića i ono par drgova što sam zapamtila. Družio se i sa Alibegom i sa Aleksandrom Kovačem, sa kojim se trebao naći tog dana, navodno na Banjici. S njim se zadnjih dana najviše čuo.

Lj.S: Alibeg je vođa jedne navijačke grupe Partizana, a Kovač je jedan od navijačkih grupa Rada.

M.H: Jeste. Tako sam čula da je Kovač navijač Rada.

Lj.S: Znači, on se družio sa njima u Beogradu. Gde je živeo Vaš sin u Beogradu?

M.H: Prvo je živeo, to sam kasnije saznala, jedno vreme u Zemunu, kod hotela Aldini, ustvari on je tako rekao i rekao nam je i gde živi, u jednom stanu, imala sam ja i slike iz tog stana. Tamo je živeo. E, posle toga je navodno taj stan vratio i živeo je jedno vreme sa nekim oko dva meseca sa Nenadom Alibegovićem. To sam kasnije saznala, ja to nisam znala da je živeo sa Nenadom. Posle sam ja čula da su ti stanovi u Zemunu pripadali nekom Pani, Petar Panić.

Lj.S: To je Vučićev kum.

M.H: Pa, tako sam pročitala i ja isto posle negde, jer sam to pregledala, e sad da li je taj stan bio baš njegov ja to ne mogu da tvrdim, ali on je par puta njega kroz razgovore spomenuo da je bio tamo. To je spomenuo, ali ništa drugo osim toga. Posle je išao i za inostranstvo, mislim da je par puta bio u Češkoj, čak i u januaru zadnji put se javio iz Češke.

Lj.S: To je bilo prošle godine.

M.H: Da, to je bilo prošle godine. U martu je nestao, a to je bio januar. Pre nego što je pucano na Alibega, on se tad vratio iz Češke.

Lj.S: Te zime je pucano na Alibega i on je tada ranjen po ko zna koji put. Vaš sin ga je vozio u bolnicu.

M.H: Jeste, on je tamo bio blizu ili pored, ja to već ne znam, ali ga jeste vozio do Urgentnog centra . Odvezao ga je, da, jeste.

Lj.S: U kakvim odnosima je Vaš sin bio sa Danilom Vučićem?

M.H: Pa, znate šta, ja to ne znam. On ga je par puta njega spomenuo kroz razgovor, ali da Vam iskreno kažem, ja to nisam poverovala, eto. Znam da je predsednikov sin i nisam poverovala da on može da se druži sa njegovim sinom. Eto.

Lj.S : Šta ste tada mislili?

M.H: Pa, rekoh ajd, nemam pojma. Mislila sam da možda je rekao ovako, nisam toliko ni obraćala pažnju na to iskreno. Bilo mi je malo neobično da se Danilo druži sa mojim sinom, jer nisam baš dobro poznavala ni Kovača, a sa Kovačem se u zadnje vreme pre nego što je nestao, najviše s njim čuo, Vladimirom Kovačem, koji je bio i njegov zadnji susret sa kojim se video, sa kojim se trebao naći tog dana kada je nestao.

Lj.S:Vaš sin je učestvovao u Litijama što je malo neobično, gde je bilo okupljanje tih ljudi?

M.H: Pa, to on meni jednom spomenuo da je bio u Jajincima kako sam ga ja razumela i jednom sećam se i da je jednom bilo i ovde u Beogradu, dal’ kod skupštine, nisam baš sigurna tačno, ali spomenuo je da je bio. To je bila čini mi se nedelja, da je bila baš nedelja, pa je došao kući posle toga.

Lj.S: Otkud to, s obzirom da ste Vi Slovaci, i to da Vaš sin tolko zainteresovan bio za učešće u Litijama.

M.H: Pa, koliko je bio zainteresovan ne znam, mislim da nije baš bio toliko zainteresovan, verovatno je morao da ide, pretpostavljam. Nije on, to pretpostavljam da nije, da je morao da ide.

Lj.S: Na čije skupove je Vaš sin morao da ide?

M.H: Pa, to su skupovi SNS-a, koliko ja znam, iz Srpske napredne stranke.

Lj.S: Šta se dešavalo na tim susretima sa ljudima iz SNS-a?

M.H: Pa, koliko ja znam da je samo išao na te skupove. E, sad da li se tamo nešto dešavalo, da Vam iskreno kažem, ja to nisam pratila. I bilo mi je čudno što je on išao tamo. Ja ga pitam šta ćeš ti tamo, to sam ga pitala jednom kada je došao kući u nedelju, pitala sam ga šta ćeš ti tamo, on je, pa, kao, morao sam da idem. Čak su morali neke momke da skupe da bi ih bilo više.To mi je rekao.

Lj.S: Vaš sin se bavio boksom, pa me zanima na koji način su skupljali ljude koji su morali da dolaze?

M.H: Pa,verovatno su morali. Hteli ili ne hteli, oni verovatno morali da idu. Da, on se bavio boksom, trenirao je boks. Bio je u Beogradu, u Sinđeliću je trenirao boks i negde u Zemunu je trenirao u bokserkom klubu, ne znam kako se zove taj klub, ali imam slike iz tog kluba. Znam da je išao tamo. Sad skim se tamo sve viđao, to ne znam.

Lj.S: Uglavnom, on je prošle godine nađen sa prostrelnom ranom u plitko zakopanom grobu u selu Parcani, opština Sopot.

M.H: Jeste.

Lj.S: Međutim, prilikom ovog suđenja grupi Veljka Belivuka Vaš sin se uopšte ne pominje.

M.H: Pa, ne pominje se. Mene do sada niko nije nazvao. Probala sam da idem prvo u policiju, u Treće odeljenje gde i odlazim najviše ovih godinu dana, onda sam išla u SBPOK, tamo me nisu hteli primiti, kažu mi da mora ili neko da me preporuči ili da me oni pozovu. Znači, tamo me nisu primili, a i pokušala sam i da idem da vidim da slučajno nije i moj sin, jer sam u novinama, ovim režimskim novinama, pročitala da su ga svrstali jednom prilikom, mislim da je to bio BLIC, da su ga svrstali u tu grupu. Pa, sam otišla da vidim.

Lj.S: U grupu stradalih ili u grupu koja je...

M.H: Pa, u tu grupu što je Velja Nevolja likvidirao, monstrum Velja Nevolja poubijao.

Lj. S: Da li se Vaš sin znao sa Veljom Nevoljom?

M.H: Nikad nisam čula od njega da je spomenuo njega, nikad.

Lj.S: A nekog drugog iz te grupe.

M.H: Ne. Nikad, ali baš nikad. Spominjao je najviše Kovača, Alibega, ali najviše u zadnje vreme sa Kovačem. I čuo se najviše s njim i spominjao ga.

Lj.S: A Petra Panića?

M.H: Pa, njega je par puta spomenuo, to Vam kažem, spomenuo. Ja sam čak da Vam pravo kažem, kad je nestao poslala preko fejsbuka njemu jednu poruku, zamolila ga ako nešto zna gde može biti moj sin ili ako je čuo nešto da mi odgovori, ali rekao je da mog sina on ne poznaje, da on tog dečka ne zna. Živeo je, pa živeo je jedno, možda nekih, ne baš godinu dana, ali otprilike živeo je u tom stanu. Ja, kada sam ga pitala kakav je to stan i kome pripada, on mi je rekao da tamo žive još neki momci, da oni žive tamo. Ne mogu da se setim tačno imena tih momaka, da to pripada, ja sam navodno čula Petru Paniću i da ko kroči u taj deo Zemuna da oni već imaju kamere i znaju ko uđe. Imam i adresu negde što sam i policiji prijavila i dala im adresu da obiđu. Oni su navodno bili i nisu našli tamo nikoga. Meni je to malo neobično jer može se to proveriti i u katastru i sve to. Ali, živeo je tamo, sigurno je živeo deset meseci.

Lj.S: Znači, Vaš sin je poznavao jednog od Vučićevih kumova i po njegovim tvrdnjama i Vučićevog sina.Vi mu niste verovali, a šta vam je on tada rekao. Odakle njegovo poznastvo sa Danilom Vučićem?

M.H: Pa, verovatno je preko nekog druga. Ne znam, verovatno preko nekog druga su se upoznali. Ali, jeste spominjao Danila. Kažem Vam, nisam verovala jer je predsednikov sin i nisam mu verovala, ali videla sam da neke informacije onako, tipa biće vanredno stanje tad i tad ili nešto, znao je. I stvarno je bio u pravu, malo ranije sve nešto znao. To sam primetila kod njega. Znači, verovatno je on znao njega, negde su se ili sreli ili dal’ preko Kovača, to nisam sigurna

Lj.S: Čime se bavio Vaš sin dok je bio u Srbiji?

M.H: Pa, ne znam čime se bavio, dolazio je kući i kad je došao kući dolazio je uvek sa drugim automobilom, to znam. I to mi je bilo i jako sumnjivo, ja ga pitam, jer znam da to nisu njegovi automobili. I onda mi je bilo jasno da on verovatno radi za nekoga ili stoji neko iznad njega. Da on kupi te automobile nije imao para. To sigurno. Jel dok je bio i u Slovačkoj, ja sam mu pomagala da bi mogao da izdrži tamo da plaća i troškove i sve to. Meni je to bilo malo sumnjivo, da dođe sa takvim skupim automobilima kući.

Lj.S: Koji su to automobili?

M.H: Pa, jako skupi automobili, ne mogu tačno sve da se setim, ali jako skupi, znači da su bili ili iz nekog Rentakar-a, pretpostavljam iz Rentakar-a, što sam kasnije i pročitala da Petar Panić drži Rentakar. Ja sam se kasnije malo podrobnije tamo ušla i videla sad da li je to njegovo bilo on mi to nije rekao.

Lj.S: Jeste li ga pitali, sine odakle to ...

M.H: Pa, kao od nekog mog druga ili uzeo sam, moj je. Pa, rekoh odakle ti, nemoguće je, nemaš ti te pare da kupiš taj auto.To je bio njegov neodređen odgovor, eto tako. Kao da nije hteo da kaže. Što smo se mi tu normalno kao svaka majka i posvađali, jer videla sam da tu nešto ne štima i nije u redu.

Lj.S:Da li je nekad pričao o tim aktivnostima vezanim za SNS. Osim što su išli na te proteste ili dal su išli i na neka druga mesta, na izbore, na ubeđivanja ljudi ?

M.H: To mi nije pričao. Ne, ne mogu da kažem, jer kad su bili izbori on je te dve godine, nije bio tu. To mi nije pričao. A pre toga, dok nije otišao u Slovačku jeste boravio u Beogradu, jer on je tu upisao školu, višu medicinsku, boravio u Beogradu i tu je isto trenirao, u Sinđeliću boks. Odjednom je došao kući, napustio tu višu medicinsku i samo odjednom došao kući. Neće više da studira i to mi je bilo malo čudno. I rešio da ide za Slovačku. E, sad da li se on tu hteo maknuti od nečega pravo da Vam kažem ili opet...

Lj.S: Da li Vam je on nešto pričao da je u sukobima sa nekim, o problemima, bilo šta?

M.H: Ne, nikad. To mi nije pričao, nisam primetila , bio je zatvoren što se toga tiče, nije pričao. Ne, da ima sa nekim konflikt, da ja pomislim da će se možda nešto desiti, kao što se ovo desilo, nije, nije pričao.

Lj.S: Od trenutka kada je nađeno njegovo telo, ono je nađeno sa prostrelnom ranom i to većom i sa jednom povredom koju je imao na nozi u poodmaklom stanju. Od tog trenutka kakva je dalja bila reakcija policije, šta su oni Vama rekli iz istrage, šta su uspeli da saznaju?

M.H: Počeli su, Treće odeljenje u 29. novembru , pre toga policija njega nije ni htela tražiti, to nisam ni rekla. Kad je nestao policija, čak me nisu hteli ni primiti u 29. novembar. Prvi put su mi rekli da znaju za slučaj, a drugi put su rekli i da ne znaju za slučaj nestanka mog sin. U Pančevu su mi rekli, neki čovek je sišao dole, nije se ni predstavio , rekao je da se on možda krije u nekoj vikendici, pošto je prekršio samoizolaciju, i tako. U 29. kažem Vam, nisu hteli da me prime, jednom su znali za slučaj, drugi put nisu znali. E, kad su našli telo, znači preuzima Sedmo odeljenje prestaje, preuzima Treće odeljenje da vodi slučaj. Oni su tu pozvali mene na taj informativni razgovor da dam izjavu. Ja sam im rekla sve što sam znala do najsitnijih detalja, sve sam im ispričala i gde je stanovao u Zemunu i da je par puta spominjao i ove drugove što sam se setila neke i da je živeo tamo, gde je živeo tamo, čak sam i spomenula da je Petra Panića poznavao. I par puta sam ih pitala jel ste zvali gospodina na informativni razgovor, oni su meni prećutali. Nikada mi nisu dali odgovor, videla sam da izbegavaju tu temu.

Navodno su radili na slučaju, zvali su Alibega par puta. Onda, ja sam 27-og, u ponedeljak sam dala izjavu, a u sredu je uhapšen Vladimir Kovač u jednoj kladionici u jutarnjim časovima. Ja sam to pročitala u novinama, zato što je nosio oružje , mislim da je bio u pitanju škorpion, nisam baš sigurna. I proveo je četiri meseca u zatvoru, oni su rekli da su ga tamo obišli da ga pitaju za Aleksandra, što je bio njegov zadnji kontakt sa njim , što je i utvrđeno u policiji. Oni su rekli da on ne želi da o tome priča. To sam dobila odgovor od policije.

Vladimir Kovač je posle, opet sam saznala od njih, pušten uz nanogicu , posle 4 meseca. Samo uz nanogicu, a koliko znam za nošenje oružja, koliko znam ide neka kazna, a on je pušten uz nanogicu.I kad god sam ih pitala što ne zovete opet Vladimira Kovača , mene to kopkalo, opet da ga pitate možda će... Pa, i tako nam neće reći. Pitali smo ga i prvi put i ništa nam nije rekao i neće nam ništa reći. I tako cele godine kad god ih pitam o slučaju kažu da nema ništa novo. Itako cele godine. Taj isti odgovor. I možda nikad neće biti rešen slučaj.

Lj.S: To vam policija rekla?

M.H: Da. Zato što je telo bilo dosta kao u zemlji , nikakvi biološki tragovi nisu nađeni, ja sam ih to mnogo puta pitala, sem što je moja sestra posle tri nedelje kada je otišla u to selo da obiđe da se zahvali tom čoveku, u toj jami gde su ga bacilli nešto je virilo iz zemlje, zacrvenelo se i ugledala, i to je bio pasoš i jedan novčić koji je bio krvav.

Lj.S:Znači, policija to nije našla kada je našla telo, a vaša sestra je to našla nakon tri nedelje

M.H:Tri nedelje kasnije, znači uviđaj je odrađen jako loše I novinari, dal taj dan ili drugi dan , pretpostavljam drugi dan, našli su sat jedan koji su nam pokazali kada su došli do nas kući, ne mogu da se setim opet koje su bile novine. Pokazali nam taj sat, jeste bilo polomljeno staklo, ali nije to bio sat mog sina. To znam sigurno da nije bio sat mog sina i nije bio jako prljav sat. Oni su nam rekli da je to sat nađen bliže tom grobu gde je on bačen, zakopali, teško mi je. Ja, kada sam otišla u policiju mene kopkalo svaki put dal na tom satu, ja sam ih pitala i meni je jedan inspektor Rašeta, mogu da kažem rekao je: Taj sat nema nikakve veze sa Vašim sinom i to je bio kraj.I ja sam opet svaki put pitala , nemoguće da na satu nema neki trag kad uhvatite u ruku da nema neki otisak ili nešto. Jer meni se učinilo sa slike da taj sat nije tako dugo stajao u zemlji, da je prljav, da je... A novinarka nam je rekla ta, ne mogu da se setim koja, ne znam da vam kažem koja, rekla da je to dosta skup sat. To mi je rekla ta novinarka, meni i mom zetu pokazala. Mislim, sliku tog sata. E, onda je moja sestra odmah pozvala policiju, bacila taj pasoš da ne bi , ako se nađe neki otisak ili nešto. Tu su došli iz policije i verovatno forenzika opet, neko iz forenzike i moja sestra kaže vi ste napravili veliki propust i taj čovek što je došao kaže: jeste, tu je napravljen veliki propust. Taj čovek je priznao da je napravljen veliki propust. Ja sam posle zvala načelnika foreznike i čak sam ih prijavila da su jako loše odradili uviđaj, da su možda još nešto mogli naći. Oni su rekli da je taj čovek kažnjen što je radio. Verovatno nije bio sam, pretpostavljam kada se nađe telo ,da tu treba da bude mnogo ljudi, inspektora ili šta, da se pretražuje svaki deo, a ne da novinari nađu sat i moja sestra na tri nedelje pasoš.

Lj.S:Nakon toga Vi ste često odlazili u policiju. Šta su vam od početka do današnjeg dana, šta su Vam sve tamo govorili?

M.H: Pa, da ispituju neke ljude, da su sve pozivali na informativni razgovor, ali niko im ništa konkretno ne kaže. E, bio je u konfliktu sa tim, posvađan sa tim ili nešto, kažu da je dosta bio zatvoren i da nikad nije hteo da priča nešto kad, samo je kuckao u telefon i to je bilo to. Kažu dosta je bio zatvoren, eto.

Lj.S: To je to što su Vam oni govorili, ništa drugo?

M.H:Pa, sad pre ne tako davno, pošto je on vozio auto, a jedno nedelju ipo dana pre nego što je nestao, on je taj auto ostavio ili prodao, ne znam , taj njegov auto, navodno u Zemunu kod jednog čoveka, ali ne znaju koji je taj čovek. I oni su raspisali poternicu za tim autom ako se negde pojavi da im odmah alarmiraju, jer je taj auto nestao. Predzadnji put valjda, kada sam bila u policiji rekli su da je neko došao da odjavi preko agencije tablice. I ja njih pitam jel ta agencija ima kameru, jer ste videli vi tog čoveka. Ne, kaže, agencija nema kameru. Pa, dobro ima li ispred agencije prodavnica, Beograd je pun kamera, nisu pregledali kamere jer sigurno ispred te prodavnuice ima kamera. Nisu mi odgovorili. Navodno, probaće još da iskopaju šta mogu i tog vlasnika su navodno te agencije našli i da vide te devojke koje tu rade navodno ne mogu da se sete kako je taj čovek izgledao što je došao da odjavi taj auto.

Lj.S: Vaš sin nije išao na utakmice, ali se međutim, dosta družio sa navijačima.

M.H: Njega fudbal nije zanimao, a sa navijačima se izgleda družio, čim Alibeg i Kovači i ekipa, onda da. Pretpostavljam da da.

Lj.S: Između ostalog jedno vreme je radio kao obezbeđenje nekih lokala

M.H: Pa, jeste. Jeste, nekih splavova. Tako da kažem, u nekim splavovima je radio. To mi je potvrdila i policija da su čak i te momke koji su tamo radili na splavovima pozvali na informativni razgovor. Nisu mi rekli naravno šta su od njih saznali nešto, ali su ih navodno pozvali.

Lj.S: Da li bar znate na kojim splavovima.

M.H: Ne, ne znam, nije mi rekao. Rekli su da su ih zvali, znači da je ipak tamo radio.

Lj.S: Policija osim toga što nije našla pasoš koji je stajao u blizini tela na zemlji, nisu našli taj novčić, taj sat koji je našla novinarska ekipa. Pasoš je našla vaša sestra, osim toga da li su bar pogledali kamere sa mesta gde je on nestao?

M.H: Ne. Ja kada sam ih pitala što niko nije pregledao kamere, na Banjici nemoguće da nema kamera, ja sam čak otišla da vidim i ima.

Lj.S: On je nestao u blizini Informativne bezbedonosne agencije, jel tako ?

M.H: Jeste, kod sportskog centra. Ja sam otišla, tamo ima prodavnice i prodavnica svaka sigurno ima kameru. Nisu pregledali, oni su rekli da je to trebalo da uradi Sedmo odeljenje, što nije uradilo. Nisu uradili i nisu pregledali kamere, ali u tom vremenu dok smo mi njega tražili, ja sam ih molila da pregledaju kamere kod tog inspektora gde sam ga i prijavila. I ja koja ne radim u policiji prvo bih pregledala kameru, tu se može videti...

LJ.S: Ko je inspektor koga ste molili da pregleda kamere?

M.H: Pa, u Plandištu sam prijavila kod inspektora Jevtića, u Pančevu je vodio slučaj, Nikolovski, ne znam mu tačno ime. Ja sam ih ganjala, čak prijavila unutrašnjoj kontroli zbog toga što nisu hteli da pregledaju kamere i unutrašnja kontrola mi je jako ofrlje odgovorila i vratila na Pančevo i na Sedmo odeljenje. To odeljenje ništa nisu mi pomogli i kada su našli Aleksandrovo telo, ja sam opet otišla u Pančevo i pitala ko je vodio slučaj a da nisu pregledali kamere, ,nisam mogla s tim se smiriti. Mene taj inspektor je pitao: A jeste li Vi tražili da se pregledaju kamere? A ja kažem: jer sam ja trebala da tražim? Da li ste vi tražili da se pregledaju kamere?

Lj.S: A u sedmom odeljenju, šta su Vam tamo rekli?

M.H: Do sedmog odeljenja sam stigla nedavno i to zato što sam ih ganjala i pisala ministru policije, i još dok je bio Stefanović, i direktoru policije,da ne preteram oko 40 mejlova. Da me prime na informativni razgovor., da me prime kao majku, da vide šta se dešava. Nijednom mi nisu dali odgovor.

Lj.S: Nijednom Vam nisu čak ni na meil odgovorili.

M.H: Ne.Oni su spuštali u treće odeljenje.Sve te moje mejlove su spuštali u treće odeljenje.To su mi rekli u trećem odeljenju koje vodi slučaj. Znači, nijednom mi nisu odgovorili, nijednom. A posle sam čak i pisanim putem krenula da pišem da bih imala neki trag, ni na to nisam dobila odgovor.Nijednom.Znači, nisu me hteli primiti. I posle Stefanovića i Vulinu i njemu sam pisala, i tu ne dobijam nikakav odgovor.

Lj.S: Da li ste probali predsedniku Vučiću da pišete?

M.H: Njemu nisam, iskreno. Da Vam kažem jer smatram da posle svega ovoga ne verujem ovoj državi. Razočarana sam u sve i u državu i policiju, u sve...

Lj.S: Predsednik je najavio u prethodnoj emisiji o nestalim licima. Bio je otac nestalog Strahinje Markovića . On je to rekao tada, prošlo je već tri meseca da će ispitati slučaj, da će se naći , međutim ništa od tada nije urađeno. Obzirom da je ovde u pitanju drugar ili poznanik njegovog sina, da li je možda to neko rešenje da se njemu lično obratite.

M.H: Pa, i ja i ako bih se obratila ne verujem da bih dobila odgovor. Mislim, ja sam običan građanin ove zemlje i ne verujem da bih, možda bih čak i imala problema. Ne verujem da bih dobila odgovor. Jedino njemu nisam pisaka.Jer pravo da Vam kažem, ne vidim svrhu da mu pišem, on je meni bio jedino dete i ja nemam više nikoga. I kada do sad nisu ništa uradili i kada mi uvek kažu da je moguće da se slučaj neće nikad rešiti. Da se dešava da se takvi slučajevi i ne reše nikad.

Lj.S:Znači, za lice koje je nestalo blizu Bezbedonosne informativne agencije, ubijen u Beogradu, u Evropi u 2020 godini, nisu mogli da nađu pasoš, nisu mogli da nađu sat. To su sve drugi našli i kažu da se slučaj neće rešiti.

M.H: Nažalost. Dešava se, kažu i po 20 godina ne reši slučaj , jedino ako nekome proradi savest , neko ko nešto zna a neće moći da izdrži da ćuti ili će ga nešto gristi. Ja sam očekivala bar nešto da... već je godinu dana od kada smo ga sahranili i ništa.

Lj.S: Šta dalje očekujete, šta dalje planirate?

M.H: Znate kako, šta da očekujem. Sećam se da je predsednik Vučić...

Lj.S: Ne znam šta da očekujete, ovo je jedno od jezivih priča o tome kako ljudi nestaju u Srbiji.

M.H: Pa, jeste, ali on je najavio, ne znam da li je bio novembar ili decembar da će se obračunati sa mafijom, jel tako, koliko se sećam. Tako često u sebi razmišljam ko da su znali šta se dešava, možda su mogli spasiti neku decu,eto nečije dete. To mi prolazi često kroz glavu, moj sin je nestao u martu, a ovo je objavljeno u novembar ili decembar, ne znam, ne sećam se tačno, ali možda bi neki ljudi bili spašeni. Eto. Imam utisak da su znali ko to radi, a nisu reagovali i ne znam šta su čekali i sad posle svega što čujem i čitam po novinama i po televiziji, razočarana sam jako.

Lj.S:Da li ste pričali i sa drugim roditeljima nestale dece?

M.H:Pa, pričala sam. U kontaktu sam sa majkom od Gorana Mihailovića. Jeste, sa njegovom majkom. Pokušavala sam još da stupim u kontakt sa nekim roditeljima, jer valjda mislim da imamo pravo da se žalimo protiv države na kraju krajeva što nije odreagovala kako treba, jer ne podržavam kriminal, ni u kojoj meri i protiv sam i verujte radije bih svog sina videla u zatvoru nego da idem na groblje.Svaki dan po par puta. Eto.Bolje da je bio uhapšen ako je nešto uradio ili ako je nešto, nego da idem na groblje. Eto. Jer, ja više nemam nikog. Baš nikoga.

Lj.S: Šta su vam rekli u policiji povodom obraćanja medijima?

M.H: Ma, oni su mi uvek govorili nemojte medije da slušate, nemojte da im se obraćate. Oni nama samo otežavaju slučaj, to su mi rekli. Mnogo puta su neke medije pisale neke stvari koje ja nisam čak ni objavila,po meni režimske novine, moram da kažem. Neki su bili ajde da kažem korektni, ali uglavnom su pisali neke stvari koje ja nisam ni rekla, ni ja ni moja majka. Oni su mi rekli da ne kontaktiram sa medijima, to njima otežava slučaj, da je neko ko je to uradio možda to pročitati pa će se skloniti, jer to nije mogao uradi samo jedan čovek, jer moj sin je imao težinu. To nije mogao da uradi jedan čovek što ga je ubio ili zakopali. To nije mogao da uradi jedan čovek.

Lj.S: Kažu Vam da se ne obraćate medijima, a slučaj Vam nećemo rešiti.

M.H: Pa tako. Moguće da se ne reši slučaj. To mi skoro stalno govore i od samog početka mi, to nisam spomenula što smo im skretali pažnju, njegovi telefoni nisu pronađeni. Ugašeni su, njemu se menja instagram od samog početka i broj pratilaca zapraćenih i odpraćenih. U početku baš se dosta menjalo, svaki put smo rekli policiji, od samog početka u Plandištu, da obrate pažnju , da kontaktiraju nekog, jer nemoguće da baš ne mogu nikog da kontaktiraju nikog, neko je znao njegovu lozinku, znači odpraćivao je i zapraćivao je. Znači, to je ne moguće, mora znati lozinku. Oni su tek sad poslali pismo, predzadnji put kad sam bila obratili su se nekoj službi da to navodno kao da ispita. Ali, upočetku se jako često menjao , čak smo dobijali neke čudne profile koje su nas zapraćivali , a ja kada sam napisala na slovačkom ta dva meseca dok nisu našli telo ja sam pomislila da je on, jer njegov stil tog pisanja ,ja sam pomislila da je on napravio profil, da se ako se slučajno krije ko što oni kažu, onda sam napisala na slovačkom i kada sam napisala na slovačkom u momentu me blokirao taj profil, u momentu. i odmah je zapratio moju sestru, jer ga je ona zapratila, ne njegov lični, nego taj lažni profil, kao da je ličio da je kao on napravio.

Lj.S: Da li je Vaš sin imao u poverenje u nekoga da mu da šifre od tih profila?

M.H: Pa, poverenje nije imao. Ne verujem da je imao, a kako su to saznali , ne znam. Jedino ako ja za to ne znam.

Lj.S: Njegov telefon, gde je nađen?

M.H: Nigde, ja za telefone ništa ne znam.Ni od policije, navodno nema telefona.Ništa mi nisu rekli za telefone. Nisu ništa našli i telo je dugo bilo u zemlji i to im navodno otežava slučaj. Nema nikakvih tragova.. Ja baš razmišljam, baš nikakvih tragova, sve mi to nekako sumnjivo.

Lj.S: Na osnovu se čega onda zna ako nisu gledali snimke kamere da je on nestao kod sportskog centra Banjica?

M.H: Pa, onaj Stefan Mirković, zvani Goša, on je ispričao policiji, navodno, bio je i na poligrafu.. To mi je rekla policija, da je on to sve ispričao. Ja nisam sa njim pričala, nikada mi se nije javio, ali on je tako rekao. To sve dobijam od policije informacije.

Lj.S: Da li Vam se neko drugi javio od njegovih drugova, prijatelja?

M.H: U početku kada je Aleksandar nestao, javio mi se jedan dečko za kojeg su prvo mislili da mu Aleksandar navodno duguje pare i taj dečko me je odmah nazvao i rekao da nije istina, da zna on Aleksandra. Ako se setim ime reći ću, da Aleksandar njemu ne duguje nikakve pare, da je to laž i zvali su ga i bio je na poligrafu i on je hteo samnom da se nađe, ja onako kao svaki građanin koji veruje tad policiji, ja sam obavestila inspektora u Plandištu gde sam ga prijavila. To je bilo u prvim danima što mi je jako bilo krivo što se nisam našla sa tim dečkom. Oni su meni rekli, taj inspektor je nazvao Pančevo, Pančevo Beograd i samo su mi dali povratnu informaciju da mi daju preporuku da se nikako ne nalazim sa tim dečkom, da ne odem. A trebalo je.

Lj.S: Koja ustanova preporuka policije?

M.H: Zvali su me telefonom, taj inspektor iz Plandišta i kaže da je on kontaktirao Pančevo, a Pančevo kontaktiralo Beograd da se ne nalazim sa tim dečkom, ne preporučuju mi.Što je meni sad krivo.Možda bi I nešto saznala.

Lj.Sj: Možda, ako gleda ovu emisiju ima načina da Vam se obrati.

Gost:Pa, da.

Lj.S:Zpg čega ste Vi toliko dugo odbijali da izađete u javnost?

M.H: Pa,ne znam .. Možda zbog sve te...

Lj.S: Jeste li imali poverenja u policiju?

Gost: Pa, u početku da. Ali, posle sam ja i njima rekla, oni su to primetili. Stalno su me pitali , čak su i javnom tužiocu jednom rekli da neću da sarađujem sa policijom..Što nije istina, ja sam sve do najsitnijih detalja rekla, što sam ja znala. Ja sam njima posle rekla da im ne verujem, policiji, ali sam sarađivala. To je moje dete, ja njega vratiti ne mogu, ali sam sarađivala sa policijom, to nije istina da nisam sarađivala.Ali, da vam pravo kažem, počela sam da im ne verujem, a sad im nikako ne verujem. i mislim da će proći možda i sto godina da im i drugi ljudi krenu verovati, to sam im rekla i oni su mi i potvrdili: pa, kažu znamo. Posle svega ovoga što se izdešavalo.

Lj.S: Koji mediji nisu želeli da saslušaju Vašu priču?

M.H: Pa, kada je nađeno telo, nijedna noviina nisu objavili da je nađeno telo. Telo je nađeno u subotu prepodnevnim časovima, a meni je javljeno 20.marta ,to je bila subota, a obdukcija je rađena u ponedeljak.

Lj.S: Znači, nijedne novine nisu smele da objave

M.H: Nisu objavile dok im ja nisam javila. Znači, policija je trebala da objavi da su našli neko telo. Jel tako.

Lj.S: I sve redakcije imaju policijske motorole

Gost: Pa, to mi je bilo malo čudno, dok im ja nisam sama poslala meil. Ali smo i dali u novine njegov nestanak, to jesu objavili nestanak. Ali kad su našli telo ne, nijedne novine. Ja sam svima poslala i posle su tu nešto objavljivali. Sad ne mogu tačno da se setim koje novine.

Lj.S:A Vašu priču isto niko nije hteo da sasluša?

M.H: Pa, ja kada sam nešto rekla, oni su moju priču izvrnuli naopačke i onda sam ja rekla kada su me već počeli zvati, ne pišu ono što im ja kažem, već napišu nešto sasvim deseto.

Lj.S: Šta ste im Vi rekli, a šta su oni napisali

M.H: Ja istinu, ja sam se žalila stalno na policiju da oni njega ne traže, da nisu hteli da me prime, da nisu pregledali kamere. Oni to nikad nisu napisali. Ali ni jedne novine, ja ih zovem režimske, ali jesu, nijednom nisu napisali da nisu pregledane nijedne kamere. Ja kada sam pitala Treće odeljenje , oni kao navodno se ne mešaju u posao sedmom odeljenju, i tako.

Jednom prilikom kad sam bila u Pančevu, saznala od tog inspektora što je navodno vodio slučaj da je došlo do nekog kao malog koškanja između trećeg i sedmog odeljenja, počeli su već sumnjati da je Aleksandar ubijen. Što oni negiraju.Znate kako je ispalo ko da niko nije hteo da primi odgovornost, ni sedmo odeljenje ni Pančevo. On je nestao u Beogradu, znači sedmo odeljenje je reklo da su oni davali njima podatke Pančevu koji su oni tražili. A Pančevo kaže da kada su oni tražili od sedmog odeljenja da su oni vrlo teško dobijali bilo šta od njih. Jako šturo i vrlo teško. E, to su mi rekli.

Lj.S: Moguće i zbog prirode, jer se Vaš sin družio sa dvoje ljudi koji su izuzetno vrlo bliski predsedniku

M.H: Pa, moguće, ja to nisam znala.

Lj.S:Vi to niste verovali?

M.H: Pa, nisam verovala, eto nisam verovala. Iskreno nisam verovala. E, sad moguće, vrlo moguće.

Lj.S:Nakon svega toga da li ste dobijali neke čudne poruke, da li ste viđali neke ljude, da li Vas je neko pratio?

M.H: Pa, jednom je došla moja sestra, dalja neka sestra kod nas posle Aleksandrovog pronalaženja njegovog tela i onako dosta je bila uznemirena, dosta ga je gotivila, volela i rekla da Aleksandra je navodno ubila država.Što sam se ja pravo da vam kažem jako i iznenadila i da mi nikada nećemo saznati zašto i ja je pitam ko ti je rekao , ona je rekla da ne može da mi kaže. Ja sam sve to ispričala inspektoru Babiću, on je mene saslušao i rekao što bi država , šta bi on mogao za državu da uradi, da se zameri državi, nije mu bilo kao logično. Međutim, ja u pola devet uveče tog dana dobijem poziv da dođem sutradan u 29. novembar. Otišla sam sa sestrom i tamo nas je sačekao načelnik trećeg odeljenja i načelnik UKP Ilija Milačić.

Lj.S : Da li je tada u Trećem odeljenju bio sada pokojni Dejan Jović?

M.H : Pa, ja ne znam njega, ne znam. Nije to bio neki razgovor , da mogu da kažem da su oni nešto , ali samo su nam rekli nemojte slušati abrove, to je selo, to nema nikakve veze . Stekla sam utisak da hoće da čuju šta mi znamo , možda šta mi znamo od toga. Kad Vas nešto interesuje dođite kad god hoćete kod nas , jako su, jako su bili ljubazni , to moram da kažem, ali to se završilo na tome.

Lj.S: Gospođo Halabrin, hvala Vam na izdvojenom vremenu. Ovom prilikom bi pozvao i druge roditelje ako žele, imaće prostora da iznesu o nestanku njihovih najmilijih.

M.H: Hvala vama što ste me saslušali.