RTV Svetac
O poraženom sve najlepše
Rajko Roki Dvizac
Seæam se, davno je to bilo. Bio sam maturant inðijske gimnazije kada nas je
profesor istorije Pera Deviæ na jednom èasu
poduèavao kako da pravilno èitamo novine. Izvadio je Politiku,
svoj omiljeni list i skrenuo nam pažnju na dve stvari. Prvo,
oni hrabriji novinari koji su se usuðivali da pišu istinu uprkos
komunistièkoj cenzuri, to su èinili tako što bi proturali po koje zrno istine izmeðu redova. Da se vlast ne doseti, a
da se koliko-toliko spasi sopstvena savest i odbrani novinarska èast
i neutralnost.
-
Dakle, prvo što morate nauèiti
je da znate da èitate izmeðu redova ako hoæete da ne zatupite -
savetovao nas je profesor.Veæina urednika (po nekom nepisanom
pravilu) uživala je gomilu privilegija od vlastodržaca (od kadrovskih
stanova,visokih plata, preplaæenih tezgi, nagrada, ruèkova,
putovanja, bahanalija i ostalih beneficija). Zauzvrat, objasnio nam je
profesor, zadatak im je bio jednostavan - da blokiraju svim svaku negativnost
ili pokušaj kritike "bezgrešnih vlastodržaca" od strane "obiènih" novinara koji su pri tom ljubitelji istine, zagovornici stvarnog života, a
ne virtualnog blagostanja. Da li je i danas tako? Nažalost jeste. Sve je isto,
samo Tita nema. I posle Tita - cenzura istine.
Kasnije, kada sam postao novinar, nekoliko puta su mi,
naravno, u èetiri oka - nudili mesto urednika, pa i glavnog urednika plus beneficije.
Prvi uslov za ulazak u "odabrane" bio je - partijska knjižica. Nudili su mi "komunistièku", potom "socijalistièku" i na kraju "demokratsku". Sve sam ih odbio i, naravno, nikad nisam seo u urednièku
fotelju. Pardon, seo se sam mnogo kasnije u fotelju glavnog urednika jednog
privatnog radija gde se nije tražila partijska knjižica.
Ali,to je neka druga prièa.
Dinkiæeva depolitizacija je, uveravamo se
ovih dana, obièno mrtvo slovo na papiru. Njena vrednost je ravna vrednosti onih neviðenih
1.000 evra. Jer, depolitizacija mora da poène upravo od medija,
najubojitijeg manipulativnog oružja svakog režima.
Njima trebaju poslušnici, a ne znalci. Zato, èisto sumnjam da æe,
recimo na primer, Milovan Brkiæ ikada postati direktor Studija B,
Nikola Vlahoviæ glavni urednik Politike, niti æu ja postati glavni urednik
radija Beograd 202… Zašto? Pa, nepdobni smo - nemamo èak
ni jednu partijsku knjižicu, a kamoli poput nekih politièkih funkcionera - od 3 do
5, 6….
Ali da se vratim na profesora istorije… Profesor je potom okrenuo sportske strane Politike. Nije krio da je
vatreni navijaè Crvene zvezde. Baš
tog ponedeljka Politika je opširno izveštavala
o nedeljnim utakmicama jugoslovenskog fudbalskog prvenstva.Crvena zvezda
je gostovala u, èini mi se, Zenici i izgubila od Èelika. Profesor je proèitao tekst na glas a onda nas pitao šta primeæujemo.
Æutali smo zbunjeni ne razumejuæi šta taèno
od nas traži, ne shvatajuæi poentu teksta. Muku tišinu najzad je prekinuo reèima: -Vidite,
u ovom tekstu ali i u svim prošlim pa i buduæim,
novinari ne pišu o pobedniku, veæ o poraženom! Ne kažu kako i zašto je Èelik pobedio Zvezdu,veæ samo kako je moguæe
da je Zvezda izgubila.Uvek se samo analizira njen poraz, a ne pobeda
protivnika.To nije pravedno prema pobedniku, èak je i uvredljivo i
ponižavajuæe. Iako je Èelik zasluženo
pobedio, novinari ga kažnjavaju i jednostavno igrnorišu. Anuliraju njegovu pobedu
time što svu pažnju usmeravaju na poraženog. To se zove manipulacija sa
istinom, sa stvarnošæu. Deco moja, èuvajte je se.To je opijum za zdrav um"!
Ovoga sam se setio u izbornoj noæi
drugog kruga predsednièkih izbora. Tv centri: RTS, B 92, TV Prva, Studio B, RTV Vojvodina..upravo
su to radili kada su saznali da je Toma Nikoliæ pobedio, a Boris
Tadiæ izgubio predsednièke izbore. Analizirali su poraženog, izmišljali
opravdanja, 90 posto vremena posveæivali poraženom,
veæina gostiju u studijima bili su oèigledni "navijaèi" poraženog, tražili krivce, izmišljali krivce, manipulisali sa procentima itd... Nikako nisu hteli da
priznaju istinu,da je javno izgovore onako kako to dolikuje, da èestitaju
pobedniku. Èak su "zaboravili" i grubo ignorisali istinu da Toma Nikoliæ nije samo pobedio
na predsednièkim izborima, veæ da je i njegova stranka SNS pobednik na parlamentarnim izborima. Bavili su
se "belim" glasaèkim listiæima, slabom izlaznošæu, èinili apsolutno sve da opravdaju Tadiæev poraz. Èak
se i on ponašao džentlmenski u odnosu na svoje tv poltrone. Sem Milomira Mariæa
(na TV Prvoj) i jednog uèesnika na RTS-u (izvinjavam se što
sam mu zaboravio ime), niko ni jednom jedinom reèju nije ni pokušao
da govori u prilog pobednika. Ne,ne i ne.
Æutalo se o nameštenim anketama, prognozama, favorizovanju, vraèarama,
naruèenim analitièarima, gladnom narodu, pljaèki. Žigosani su intelektualci
kao krivci za poraz. Niko nije hteo da prizna da mali odziv glasaèa
znaèi samo jedno - da je narodu dosta virtuelnog blagostanja. Da NEÆE da
glasaju za Tadiæa. Za Nikoliæa možda nisu ali zasigurno su PROTIV Tadiæa. Kako su Miloševiæa
lagali pred pad, tako su sada lagali i Tadiæa. Što
bi rekao moj profesor istorije: - O poraženom sve najlepše,
o pobedniku ni reè! Ali, ne zavaravajmo se. Oni to nisu radili iz prevelike ljubavi prema
Borisu Tadiæu, veæ zbog straha za gubitak sopstvene fotelje. E, to nije televizija!