Ekonomija

Monetarna politika, stabilnost i ekonomski rast (13)

Primarna emisija novca i selektivna monetarna politika

Neoliberalizam je gotovo dogmatski nametnut kao univerzalni model ponašanja vlada u vođenju stabilizacione, razvojne i ukupne makroekonomske politike. Osnovu neoliberalizma čini monetarizam, ali ne na klasičnom novcu, već virtuelnom novcu kojim se upravlja i koji se zloupotrebljava izvan realne ekonomije. Razvija se spekulativna ekonomija i brojni finansijski derivati koji se koriste u osvajanju država, njihovih bankarskih sistema i resursa. Takva doktrina i ofanziva neoliberalizma i zloupotreba novca dovela je i do nove krize 2008. godine, koja i dalje traje, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

59. Monetarna politika u neoliberalnoj tranziciji

Krediti centralna banke poslovnim bankama praktično su nestali, a time i selektivna stimulativna monetarna politika strukturnog razvoja.

Repo operacijama imobilišu se ogromna novčana sredstva, dok se prodajom deviza centrane banke u cilju „zaštite deviznog kursa" dodatno odlivaju sredstva iz privrede. Nije neobično da su preduzeća nelikvidna, a banke i preduzeća usmerene na sve veće korišćenje i kratkoročnih i dugoročnih kredita u inostranstvu. Samo 2009. sterilisano je oko 200 milijardi, u toku 2010. godine stelirisano je 330 milijardi dinara po ova dva osnova. Banke su u 2019. koristile u inostranstvu 460 milijardi dinara dugoročnih i 24 milijarde kratkoročnih kredita. To je 484 milijardi dinara (u devizama).

Pri tome se zagovara đeevroizacija i dedolarizacija našeg finansijskog i bankarskog sistema.

Umesto da centralna banka (preko poslovnih banaka) povoljno kreditira preduzeća, to se prenelo na kredite u inostranstvu. Kreditni i kamatni mehanizam je usisavanje životnih sokova iz privrede. Banke se tuže da nemaju kome da plasiraju slobodna sredstva, da su visoko likvidne, a rizici plasmana nesolventnoj i onesposobljenoj privredi (razvojno i likvidno) izuzetno visoki. Privredni sektor je praktično uništen. Proizvodnja i razvoj blokirani, krediti banaka preskupi i guše privredni sektor, a bez kredita banaka nije moguća gotovo nikakva poslovna operacija. Tu je nastao gotovo začarani krug permanentne krize. Ni solventni tražioci kredita ne nalaze onoga ko bi im dao kredit.

Banke treba preusmeriti na kreditiranje privrede (proizvodnje, izvoza, poljoprivrede, esencijalnog uvoza, podržavanje investicija zaposlenosti i sl.), što se i do sada očekivalo, ali je prepušteno stihiji, bez odgovarajućih „dopunskih" mera centralne banke. To se ne može ostvariti bez razrađenog selektivnog sistema kreditiranja.

Treba ići na dalje snižavanje referentne kamatne stope prema Evropskoj uniji, uz dodatak rizične premije u zemlji i kamatnu maržu kao u razvijenim privredama. To bi bila cena primarnog novca, ali sada kao pravi orijentir za cenu dinarskog kredita. Treba izvršiti i preorijentaciju sa zaduživanja u inostranstvu (banaka, države i preduzeća) na kredite kod centralne banke, koji su sada praktično nestali. Repo operacije tada gube na značaju, a i nisu u funkciji razvoja i stabilizacije privrede, već blokiranja likvidnih sredstava banaka. Treba istražiti zbog čega banke višak likvidnosti umesto u trezorske zapise i zapise NBS nisu usmerile u plasmane preduzećima i stanovništvu uz niže kamatne stope. Nije razlog samo u tome što je gotovo 80% bankarskih transakcija indeksirano u evrima. Ovde je potrebno ugraditi dodatne stimulativne instrumente za plasmane banaka u privredni sektor, čak i fiskalnog karaktera.

Monetarna politika ovako koncipirana i vođena nije u funkciji oživljavanja privrede i aktiviranja internih faktora rasta, već poslovnih banaka i finalne potrošnje. Privredni sektor nije u stanju da „zadrži" korišćene bankarske kredite u cirkulaciji unutar sektora - oni se odlivaju u druge sektore realne potrošnje generišući finalnu tražnju, a ne likvidnost reprodukcije preduzeća.

Istina, postoji opasnost da se snižavanjem referentne kamatne stope i smanjenim imobilisanjem sredstava banaka i stanovništva javi pritisak na devizno tržište i devizni kurs sa tendencijom obaranja kursa dinara. Međutim, pojačana kontrola centralne banke nad bankama u korišćenju sredsta i povremene intervencije iz jakih deviznih rezervi brzo bi onemogućile spekulacije. Bez oživljavanja privrede i dinamičnog rasta nema ni stabilnog kursa dinara i stabilnosti privrede.

Konačno, zbog usvojenog modela monetarne politike, eskontna stopa je bila gotovo „zaboravljena" i ostala potpuno po strani monetarnog regulisanja. Ova stopa se gotovo šest godina nije promenila. Praktično od 2004. godine do 2010. ova stopa je „zakovana" na nivou od 8,5%. To je velikim delom posledica potpuno izmenjenih odnosa centralne i poslovnih banaka, ali i mehanizma monetarnog regulisanja u celini. Kao i kod potnuno zapostavljenog selektivnog instrumentarijuma, tako je i kod eskontne politike neopravdano zapostavljena usmerena i razvojno - podsticajna monetarna politika. Bez navedenih delova nije moguće voditi optimalnu monetarnu politiku na dugoročnom stabilizaciono - razvojnom konceptu.

Istovremeno, u takvom konceptu kvantitativnog monetarnog regulisanja i vođenja monetarne politike, teško je očekivati dobro i efikasno povezivanje monetarnih sa realnim procesima u privredi. Ta veza, ukoliko se i uspostavila parcijalno, spontano i više slučajno, većim delom je pod uticajem spekulativnih transakcija, a ne realnih privrednih tokova. Kvantitativni sistem regulisanja je dobra osnova za spekulativnu ekonomiju, a ne za planirano i poželjno ostvarivanje ekonomskog rasta u sređene i uređene ekonomije.

60. Mehanizam i efikasnost selektivnog delovanja monetarne politike

Zašto će ukinut selektivni instrumentartiiim

Regulisanje kredita centralne banke poslovnim bankama pokazalo se kao najvažniji i najinteresantniji instrument, ne samo u pogledu regulisanja kreditnog potencijala banaka, već celokupnog monetarno - kreditnog regulisanja.

Veliki deo sredstava koje poslovne banke koriste za podmiranje kreditnog zahteva privrede i drugih korisnika one dobijaju od centralne banke na bazi Primarne emisije. Krediti centralne banke, dati poslovnim bankama, stvaraju i određene multiplikujuće efekte, čime je učinak kreditne politike veći kada se primarnom emisijom kreditiraju poslovne banke, a ne drugi krajnji korisnici kredita (država, stanovništvo i sL). Regulisanje kredita centralne banke može se odnositi na reeskontne kredite (menice ili drugi oblici vrednosnih papira koji se monetizuju kod centralne banke) ili kredita za likvidnost poslovnih banaka kod centralne banke. Regulisanje jednog oblika u odnosu na drugi oblik kredita u osnovi se značajno razlikuje. Navešćemo neke karakteristike:

1)Reeskontni krediti su određeni, namenski, za sasvim određene robnonovčane transakcije,

2)Reeskontni kredit deluje strukturno, odnosno selektivno,

3)Ovaj oblik kredita se lakše kontroliše u pogledu upotrebe (s obzirom na robnu dokumentaciju koja mu služi kao osnova),

4)Kod kredita za likvidnost ne postoje takve karakteristike. Radi se o opštem podržavanju kreditnog potencijala i likvidnosti bankarskog aparata (odnosno pojedine poslovne banke).

Naplata kredita od strane Narodne banke primorava poslovnu banku na povlačenje kredita iz privrede - što znači povlačenje novca iz opticaja i restriktivnu orijentaciju kreditne politike. Ekspanzivna ili restriktivna monetarna politika centralne banke automatski se prenosi na poslovne banke, a preko njih i na privredu.

Ovakvi efekti su već i neposredniji u zemljama gde su poslovne banke u visokom stepenu zavisne od kredita centralne banke, što nije slučaj kod nas.

Nažalost, kod nas je donešena odluka da se selektivni instrumentarijum ukine i sav sistem monetarnog regulisanja u duhu novog neoliberalnog koncepta prenese na kvantitativno i gotovo slobodno tržišno regulisanje. Videli smo do čega je to dovelo u procesu prezaduženosti.

2). Stimulativna selektivna monetarna politika nasuprot kvantitativnoj stabilizacionoj

U razvojenim kapitalističkim privredama najveći deo emisije primarnog novca formira na bazi kreditiranja države, a samo neznatan deo kreditiranjem komercijalnih banaka. Emisija se vrši, uglavnom, preko "otvorenog tržišta" kupovinom obveznica javnog duga, a ovo je vezano za sve razvijeniji javni dug i razvijeno finansijsko tržište u ovim privredama.

To ne znači da centralna banka ne kreditira i ne sme kreditirati poslovne banke, naprotiv, tu ne sme postojati nikakva diskriminacija. Međutim, povezanost između njih se uspostavlja uglavnom preko kupovine ili prodaje vrednosnih papira na tzv. "otvorenom tržištu". Smanjenje novca u opticaju vrši se prodajom vrednosnih papira, a povećanje novca u opticaju njihovom kupovinom od strane centralne banke (procesom monetizacije javnog duga).

U duhu već prikazanog neoliberalizma u našoj ekonomskoj i monetarnoj politici selektivna kreditna politika je nestala (mada je nužna). Uglavnom je zadominirao sistem kvantitativnog regulisanja i linearna monetarna politika (politika otvorenog tržišta, devizne rezerve i kreditiranje države).

Centralna banka može da odobrava kredite poslovnim bankama po sledećim kanalima:

1)Reeskont hartija od vrednosti (posebno privrednog sektora),

2)Krediti za likvidnost banaka (bez određene namene),

3)Krediti za selektivne namene (određene prioritetima u razvoju),

4)Krediti bankama za posebne namene.

Odobravanjem kredita poslovnim bankama centralna banka vrši sledeće funkcije:

Prvo, usmeravajuću preko namena kredita bankama i stimulisanja određenih privrednih aktivnosti (izvoz, uvoz, poljoprivreda, proizvodnja).

Drugo, kompenzirajući funkciju da bi se nadoknadio odliv novca sa: računa banaka i očuvala likvidnost bankarskog sistema. Bez ove kompenzirajuće funkcije često bi bili ugroženi tokovi snabdevanja privrede potrebnom masom novca.

Treće, odobravanjem kredita bankama centralna banka reguliše njihov slobodni kreditni potencijal i- masu njihovih kreditnih plasmana. Dakle, reguliše se kreditna akivnost banaka.

Kod reeskonta hartija od vrednosti uglavnom treba da se radi o reeskontu menica, reeskontu blagajničkih zapisa i drugih hartija od vrednosti (do akcija, obveznica i amortizacionih otpisa).

Kvanititivnim instrumentima regulisanja novca i kredita u privredi deluje se na opšte promene mase novca i kredita (politika obaveznih rezervi, eskontna politika i politika otvorenog tržišta), što znači izvesno globalno regulisanje novčanog opticaja. Nasuprot tome, selektivnim ili kvalitativnim intrumentarijum monetarno - kreditne politike deluje se na promene novca i kredita samomu određenim sektorima privrede, namenama, regionalnom razmeštaju i sl.

Uz čisto kvantitativno (globalno) regulisanje novca i kredita i kreditne aktivnosti banaka kod nas se redovno provodi i određeno kvalitativno ili selektivno regulisanje kreditnog potencijala banaka u sferi kratkoročnog kreditiranja (posebno iz primarne emisije novca). Narodna banka kod ovog sistema regulisanja pristupa detaljnom propisivanju uslova, namena i vrsta kratkoročnih kredita, odnosno poslova koji se mogu kreditirati. Selektivno usmeravanje kredita je u nadležnosti Narodne banke, ali se postepeno prenosi u nadležnost poslovnih banaka. Umesto kvalitativnog (selektivnog) regulisanja danas se prešlo na kvantitativno regulisanje u kojem Narodna banka treba da reguliše samo masu novca i kredita na tržištu i kreditni potencijal poslovnih banaka.

Selektivno regulisanje od strane centralne banke svodi se na to da se indirektno reguliše kreditni potencijal poslovnih banaka, preko mogućnosti većeg ili manjeg procenta reeskonta kod centralne banke za plasmane u određene pravce ili namene. Ovde postoje tri elementa kojim centralna banka indirektno provodi selektivnu kreditnu politiku preko poslovnih banaka. Prvo, poslovne banke imaju pravo na reeskont ukoliko su svoja sredstva uložile u namene koje država preferira (izvoz, na primer), ako su plasirale svoja sredstva u namene koje ne preferira monetarno - kreditna politika i centralna banka - one nemaju pravo na reeskont.

Drugo, budući da su poslovne banke zainteresovane za reeskontna sredstva, to će se odlučivati za plasman u te namene, jer imaju podršku centralne banke, a i dobijaju relativno vrlo jeftina sredstva. Tako je u toku 1978. godine kamata na reeskontna sredstva bila kod selektivnih kredita prosečno 2,2%, fonda za izvoz 2,3%, a ukupno svega 1,9%. Na čiste izvozne kredite kamata je svega 1%, na kredite za poljoprivrednu proizvodnju i zalihe u poljoprivredi 3%, na kredite za prodaju domaće opreme 6% itd. Treće, stimulativni faktori su i dosta povoljni rokovi na koje se odobravaju ova sredstva trane centralne banke. Naime, rokovi se kreću od 24 do 36 meseci, u zavisnosti od namene za koju se daju i kakvi se monetarni efekti žele postići u pogledu većeg ili manjeg angažovanja primarne emisije u selektivne namene. Takav sistem i danas treba razviti, jer je selektivna kreditna politika centralne najuže povezana s ciljevima opšte ekonomske politike zemlje. Tada se sigurno ne bi moglo desiti kao sada da uvozni krediti banaka iznose blizu 50 milijardi dinara, a izvoznih nema, dok je izvoz označen (uz investicije) glavnim faktorom razvoja. Kvalitativnim instrumentima monetarno - kreditne politike centralna banka može da kontroliše namensko korišćenje i usmeravanje kreiranog novca u one pravce i poslove kojima je dat prioritet (uvoz - izvoz, izvoz poljoprivrednih proizvoda, poljoprivredna proizvodnja i dr.) u ostvarivanju određenih ciljeva tekuće ekonomske politike.

Selektivnom kreditnom politikom se određuju uslovi kreditiranja u pogledu namena kredita, rokova, kamata, korisnika, nepostojanje plafona reeskonta i sl., što znači da se radi o kvalitativnoj kontroli noca i kredita, mada se preko određivanja tih uslova kredita istovremeno određuje i kvantitativno reguliše kreditni potencijal banaka i masa novca i kredita u privredi.

Selektivni krediti zajedno s oblikom monetizacije poslova, beneficiranjem uslova kredita, stopom reeskonta (nivo refinansiranja) su značajan elemenat u podržavanju zajedničkih ciljeva i strukture razvoja privrede, zbog toga oni deluju dvostruko.

1)Srukturno i

2)Konjunkturno (razvojno).

Radi se, videli smo, o (de)stimulaciji i preusmeravanju izvoza i uvoza s određenih područja, poljoprivrednoj proizvodnji, izvozu i uvozu opreme i robe, na kredite i dr.

U selektivno regulisanje kod nas možemo još uvrstiti i regulisanje potrošačkih kredita (rokovi, kamata, učešće u gotovu, namena i dr.). Određivanjem uslova kredita stanovništvu određuje se i njihovo ponašanje, jer ono ima značajne efekte u pogledu delovanja na proizvodnju, potrošnju, zalihe, i uopšte, na usmeravanje velikog dela kupovne snage u privredi.

Zbog nekada predimenzionisanog učešća selektivnih kredita u emisiji primarnog novca, isticalo se od strane nekih ekonomista da treba: prvo, prebaciti selektivni program s Narodne banke na poslovne banke, drugo, da se centralna banka orijentiše samo na kvantitativno (globalno) regulisanje mase novca i kredita u privredi, i treće, da dominantan kanal emisije primarnog novca ne bude reeskont menica i drugih vrednosnih papira (monetizacija). U toj reformi centralne banke odlučeno je da se selektivni program ukine, te da se emisija primarnog novca vrši isključivo preko "politike otvorenog tržišta" uz dominantno kvantitativno regulisanje novca i kredita. Sve je to odraz i posledica prihvatanja neoliberalnog modela razvoja i gotovo tržišnog autimatizma u kojem državni intervencionizam i usmeravanje nemaju mesto.

3 ) Primarna emisija novca i selektivna monetarna politika

Emisija primarnog novca u načelu, videli smo, može se vršiti na dva osnovna modela regulisanja: kvantitativnom i kvalitativnom. Izabrani sistem kvantitativnog regulisanja u monetarnoj politici i osnovni strateški cilj stabilnost cena i deviznog kursa, dovodi do toga da monetarna politika ne bude aktivna i usmeravajuća u procesu privrednog razvoja. Ne postoji selekcija ciljeva, delatnosti, sektora, investicija, izvoza i uvoza - sve je prepušteno odlukama banaka i njihovoj poslovnoj (profitnoj) politici. Liberalizam dominira i na njemu spekulativna nekontrolisana ponašanja. Teško je danas poći od samo jednog oblika emisije novca, jer svođenje emisije novca, bilo na jedan ili na drugi, dovelo bi do neelastičnosti monetarne politike i njene manje efikasnosti. Zbog toga se obično pristupa korišćenju oba toka emisije primarnog novca.

Emisija primarnog novca preko morietizacije sasvim određenih poslova (selektivna kreditna politika), realizuje se putem sistema poslovnih banaka (kreditiranje korisnika kredita), s tim da mogu izvršiti refinansiranje tih plasmana u određenom procentu kod centralne banke (reeskontni poslovi).

Osnovni elementi koji određuju ovaj tok emisije novca su:

1)Šira ili uža skala namene i vrsta poslova koji se refinansiraju kod centralne banke - koji su uklopljeni u politiku i izabrane ciljeve razvoja,

2)Visina reeskontne stope,

3)Visina kamatne stope na ove oblike kredita (najčešće beneficirana),

4)Rokovi reeskonta - podešeni realnim tokovima poslovanja.

Preko određivanja tih elemenata, centralna banka vodi politiku usmeravanja dela primarne emisije, ali značajno deluje i na ukupnu politiku usmeravanja kredita poslovnih banaka u te namene.

Osnovne namene i poslovi koji su redovno ulazili u reeskont su: izvoz, poljoprivreda, izvoz opreme i brodova, selektivni uvoz iz određenih zemalja, određena bitna proizvodnja, priprema proizvodnje za izvoz, sve do deficitarnog finansiranja investicija.

Selektivni krediti predstavljaju poseban oblik monetizacije određenih poslova od zajedničkog interesa, a istovremeno, deluju razvojno, strukturno i konjunkturno. Ovde se radi, pre svega, o kreditiranju izvozno - uvoznog kompleksa, poljoprivredne proizvodnje, prometa poljoprivrednih proizvoda zaliha, robnih rezervi i dr., od strane centralne banke, ali preko poslovnih banaka.

U našoj, novijoj moonetarnoj teorijskoj misli postojala je teza da treba izvršiti prebacivanje s centralne banke neposredno na poslovne banke emisiju novca za selektivne namene. One bi, prema ovom stavu, vršile racionalnije usmeravnje svih sredstava, s većim osećajem za njihov strukturni razmešaj.

Nažalost u poslednjim godinama centralna banka prihvata koncepciju linearne i neselektivne monetarne regulacije, tako da nestaje kategorija selektivnih kredita, što je nedopustivo za jednu privredu u razvoju, koja mora voditi selektivnu razvojnu politiku. Sve je to provedeno pod sugestijom MMF i kreditora na zapadu, pošto su naši nosioci vlasti prihvatili i rigorozno proveli neoliberalni model razvoja. Poslovne banke u stranim rukama samostalno odlučuju o usmeravanju kredita rukovođenje motivom profita i sigurnosti povraćaja (mali rizik), a ne motivom stimulisanja privrednog rasta. Stoga ni svoj depozitni potencijal neće usmeravati pod povoljnijim uslovima za korisnike kredita u izabrane u politici razvoja prioritetne namene. To se i desilo.

Uz dileme koje se pri tome javljaju, postavlja se i pitanje: zbog čega ovaj sistem kreditiranja (posebno izvoznih poslova) ne prebaciti direktno na preduzeća u privredi, ili pak, namenski preko banaka u sektor izvoznika, i to nisko - kamatno i uz direktnu podršku centralne banke. Jer, takva ulaganja je moguće tretirati kao kapitalna ulaganja s dužim rokom, uz adekvatno jačanje izvoznog sektora privrede. Tom se emisijom novca neposredno podstiče stvaranje akumulacije u ovom sektoru (s brojnim, pa i multiplikativnim efektima).

Time se mogu ostvariti značajni efekti u sektorskom rasporedu novca (uz sada adekvatnije podešenu fiskalnu politiku, bez koje nema, niti može biti,efikasne monetarne politike), kao i u namenskom regionalnom rasporedu novca i kredita.

Ostvareni izvoz nije samo jedna, tenutna operacija. U sve složenijim međunarodnim ekonomskim odnosima, postojanje trgovinskih i carinskih otvorenih ili prikrivenih barijera, potrebno je sve više istražiti, osvajati, pratiti i zadržavati vrlo nestabilna inostrana tržišta. Deo emisije novca bi se mogao prebaciti s kreditiranja finalne potrošnje na stimulisanje izvoza, a indirektno preko porasta carina (uglavnom sektora stanovništva i neesencijalnog uvoza) i poreza na uvoz, mogao bi se osigurati dodatni iznos sredstava za pokriće rashoda budžeta, kao i za intervenciju u pravcu stimulacije izvoza preko dodatne akumulacije - u drugoj fazi razvoja (što je razvijen sistem u drugim razvijenim zemljama).

U neizgrađenim mehanizmima poslovnog povezivanja unutar privrede (povezivanja sredstava i razvojnih planova), kao i odsustva povezanosti sredstava banaka, ukidanje kredita za selektivne namene kod centralne banke i njihovo prenošenje na poslovne banke nije dalo očekivane efekte. Javila bi se velika praznina u finansiranju i kreditiranju ovih poslova, ali s brojnim negativnim efektima na sektoru izvoza. Banke za ove namene jednostavno nemaju sredstva. To su i krediti koji se obično daju pod povoljnijim uslovima (niži kamata, duži rokovi i dr.).

Finansiranje izvoznih poslova (i sektora) privrede ima sve pretpostavke za beskamatno direktno i automatsko kreditiranje iz primarne emisije. To pretpostavlja i razvijen sistem indirektnog finansiranja deficita platnog bilansa kroz nacionalni monetarni sistem, posebno u situaciji kada smo dinar proglasili konvertibilnim.

Dosadašnji sistem kreditiranja preko centralne banke i poslovnih banaka nije osiguravao takav generalni zaokret.

Monetarno regulisanje se sasvim neopravdano, prebacuje u linearni sistem "otvorenog tržišta" i promene deviznih rezervi, što je bila preprouka MMF i stranih kreditora.

Ukoliko se želi dati snažniji podsticaj izvozu u uravnotežavanju platnog bilansa, neophodno je dalje razviti nove instrumente finansiranja ovih poslova, jer bez njih izvozna privreda (s visokim cenama i troškovima, niskom vlastitom akumulacijom, nepovoljnim odnosom na svetskom tržištu, gubicima zbog precenjenog kursa u izvoznim poslovima u odnosu na domaće tržište, nema mogućnosti da se brže razvija. Isto se odnosi i na poljoprivredu.

4) Razvojna stimulativna primarna emisiia nasuprot stabilizacionoj politici

Primarna emisija u bankarskom sistemu predstavlja inicijalni monetarni tok kojim centralna banka i monetarna politika nastoje osigurati izvršavanje postavljenih kvantitativnih zadataka (visina i ponašanje novčane mase, likvidnost privrede i bankarskog sistema i likvidnosti u međunarodnim plaćanjima i dr.), ali i nužno kvalitativnih - preko selektivnog programa (vrsta poslova, oblik monetizacije, namenska sredstva, beneficirani uslovi i sl.).

Primarna emisija centralne banke danas postaje sve aktuelnija. Ovo, pre svega, dva razloga: prvo, sve veći značaj deficitarnog finansiranja iz emisije i drugo, nužnost dubljih izmena u ovom sistemu kreiranja novca, odnosno potreba podređivanja celokupnog mehanizma stvaranja i poništavanja novca privredi (sektorima u kojima se stvara nova vrednost, odnosno robno - novčane transakcije). Ovde se može dodati i ogromna emisija novca centralnih banaka danas u suzbijanju ekonomske krize.

Naš monetarni sistem još nije usklađen s novim proizvodnim odnosom posebno područje kredita i povezivanje sistema emisije i politike novca s realnim proizvodno - prometnim transakcijama. Inicijalni impulsi dodatnog kreiranja primarnog novca najvećim delom ne potiču od proizvodno - prometnih procesa reprodukcije preduzeća u privredi, već od sfere finalne jotrošnje. Na toj osnovi već do sada je ugrožen i osnovni koncept stvaranja i uništavanja novca, pa i uloga Narodne banke u tome.

Transformisanje emisije novca u funkciju razvoja privrede je početak rešavanja mnogih problema, nagomilanih u sferi reprodukcije i ekonomiji u celini.

Analiza emisije primarnog novca teorijski se može postaviti na nekoliko funkcionalnih ravni:

1)Delovanje i značaj primarne emisije u regulisanju optimalne novčane mase i likvidnosti privrede i sl., preko određenih manje ili više razvijenih, privredi podešenih kanala emisije primarnog novca.

2)Delovanje primarne emisije na generisanje finalne potrošnje preko više ili manje, razvijenog sistema deficitarnog finansiranja i njegovi efekti u privredi, uz preusmeravanje kreditiranja države i budžeta sa spoljnog na unutrašnje finansiranje preko centralne banke (primarna emisija bez inflatornog udara).

3)Kako razviti mehanizam pretvaranja tekućeg novca u novi kapital,

4)Uloga i delovanje primarne emisije na ponašanje kredita u privredi i kredita poslovnih banaka, odnosno delovanje monetarnog regulisanja u celini, naročito preko selektivnih namena na strukturni razvoj privrede.

Regulisanje optimalne količine novca u opticaju je i dalje jedan od osnovnih zadataka centralne banke i monetarno - kreditne politike, uz ostale ciljeve o kojima smo već govorili. U nas dosta dugo traje zadržavanje starih odnosa u politici emisije novca, što je ustvari posledica spore transformacije monetarno - kreditne sfere, uz neznatan uticaj neposredno privrede na sistem emisije novca i korišćenje primarne emisije. Kako iz tog aspekta danas posmatrati emisiju novca ex nihilo centralnih banaka u spašavanju banaka, berzi i osiguravajućih društava u krizi.

Politika novca i izmene u sistemu finansiranja reprodukcije, kao i ostvarivanje dominantnog uticaja privrede na formiranje i raspodelu dohodaka, finansijsko i poslovno povezivanje unutar privrede, procesi prelivanja dohotka, a posebno porast stepena samofinansiranja reprodukcije - ne samo da su paralelni s izmenom sistema emisije novca, već je to jedinstven proces.

Ostvarivanje jednog, a ne i drugog procesa brzo bi "poništilo" pozitivne efektnih promena, čime bi se ponovo počelo "iz početka". Jedan od prvih značajnih koraka u izmeni tih odnosa u finansiranju reprodukcije i tokova dohotka je novi sistem emisije primarnog novca. Radi se o nužnosti brže transformacije tokova primarne emisije i finansiranja finalne potrošnje u korist monetizacije robno - novčanih transakcija u reprodukcionim procesima sektora privrede.

Do sada se emisija primarnog novca najčešće posmatrala s jednog aspekta: kako odvojiti kreditiranje finalne potrošnje od primarne emisije, a upravo je razvijen takav sistem emisije novca.

Neophodno je, pored navedenog, sagledati i navedene segmente do sada provođene primarne emisije. Bez toga je nemoguće dati bilo kakvu serioznu analizu nove uloge i značaja primarne emisije u reprodukcionom procesu.

Sve navedeno treba posmatrati iz aspekta zloupotrebe novca i eksplozije emisije centralnih banaka bez bilo kakvog realnog pokrića i veze sa privredom - da bi se osigurala likvidnost u novoj finansijskoj spekulativno) krizi.

Ogromna emisije bilanskih iznosa se preko banaka ili budžeta ubacuje u sistem pa gde novac završi. A upravo će završiti nu spekulativnoj ekonomiji i virtuelnom svetu

Emisiji novca treba ostaviti područje koje stvarno treba da pokriva, s eventalnim podržavanjem određenih selektivnih poslova kojim se podstiču određene strukturne promene u privrednom razvoju.

5)Kakav je to mehanizam transmisije primarnog novca, "podešen" sektoru privrede u situaciji kada npr. od primarne emisije na monetizaciju privrednih tokova (refinansiranje) otpada svega 17% i na konačnu potrošnju i dugoročne plasmane 83%. Može li se u takvim odnosima i strukturi primarne emisije uopšte govoriti o adekvatnom formiranju novčane mase i likvidnosti reprodukcionih procesa u sektoru privrede? Ima li privreda uopšte podršku od strane monetarne i kreditne politike?

6)Koliko je stvarni uticaj centralne banke na globalnu kreditnu politiku i usmeravanje kreditnog potencijala poslovnih banaka, kada sredstva primarne emisije u njihovoj strukturi učestvuju u neznatnoj visini ili gotovo ne stoje.

Uz potpuno isključenje iz primarne emisije kreditiranja finalne potrošnje Narodna banka stvarno treba da postane emisiona banka koja će u ovoj fazi svoju aktivnost usmeriti na regulisanje količine novca u prometu, preko sledećih tokova:

1)Monetizacije robno - novčanih odnosa unutar sektora privrede, na bazi monetizacije robnih dokumenata, pre svega menice kao platnog i kreditnog instrumenta;

2)Odobravanja poslovnim bankama kredita za izvoz, ili neposredno bankama izvoznih preduzeća privrede, odnosno organizacijama sektora izvoza;

3)Odobravanje na kreditnoj osnovi svih oblika kredita iz primarne emisije, kojima se vodi selektivna politika izvoza, uvoza, proizvodnje, zaliha i dr.

Postoje i drugi poslovi u okviru selektivnog programa ili izabranog prioriteta razvoja koji se mogu podržati kroz monetarnu intervenciju centralne banke.

5) Koncept i mehanizam selektivnog monetarnog upravljanja

Monetarna politika, videli smo, deluje na privredne i finansijske procese preko selektivnog instrumentarija, ali i kvantitativnim (lineranim) instrumentima.

Osnovni oblici selektivnog ili kvalitativnog (strukturnog) delovanja monetarne politike su: reguIisanjje kredita centralne banke poslovnim bankama, regulisanje uslova kredita, selektivna kreditna politika (vrsta poslova privrednih i drugih subjekata).

Osnovni oblici kvantitativnog delovanja monetarne politike su: politika referentne stope (i kamate uopšte), politika obaveznih rezervi i politika „otvorenog tržišta". Danas je najveći broj centralnih banaka izabrao i provodi sistem kvantitativnog (globalnog, neselektivnog) monetarnog regulisanja.

Monetarna politika predstavlja svesno usmeravanje privrednih tokova i procesa preko monetarnog sektora, koristeći pri tome odgovarajuće mere i instrumente. Regulisanje novčanog opticaja, kao i pitanje izbora instrumenata i mera kojim se reguliše dodatna količina novca i kredita, odnosno nova emisija, najsuptilnije je pitanje makroekonomske politike uopšte.

Selektivna monetarna politika nastoji da određenim unapred usvojenim instrumentima monetarnog regulisanja deluje na određene sektore, delatnosti i poslove i sl. u cilju pođsticanja određenih izabranih prioritetnih razvojnih ciljeva.

Kvantitativnim ili linearnim merama i instrumentima nastoji se regulisati masa novca i kredita u privredi globalno - prema globalnim indikatorima, dok se selektivnim ili kvalitativnim instrumentima deluje na usmeravanje novca i kredita u određene prioritetne delatnosti (sektore, grane, namene, regione i sl.).

Osnovni smisao selektivne politike „nije u tome da se osigura likvidnost i sigurnost sredstava, tj. u dopunjavanju mera kvantitativnog regulisanja, već u tome da se određenom kreditnom orijentacijom potpomognu opšta nastojanja makroekonomske politike. Dakle, nije u prvom planu likvidnost banaka i likvidnost privrede, već pre svega namena kredita i vrsta poslova koji se kao prioritetni podržavaju selektivnom (stimulativnom) monetarnom politikom i preko toga oživljavanje proizvodnje i privrednog rasta, a preko tih kredita istovremeno se povećava i likvidnost privrede.

Centralne banke obično sprovode istovremeno i kvantiativno i kvalitativno regulisanje novca i kreditne aktivnosti banaka.. „Selektivno regulisanje od strane centralne banke predstavlja indirektan uticaj na kreditni potencijal poslovnih banaka preko manjeg ili većeg procenta reeskonta kod centralne banke za plasmane u određene namene." Prilikom sprovođenja selektivne monetarne politike centralna banka uglavnom koristi tri osnovna ementa. Prvo, ako banka plasira sredstva u namene za koje su zainteresovane monetarne i centralne vlasti, banka će imati pravo na reeskont, a ukoliko ne plasira sredstva u te namene, pravo reeskonta biće uskraćeno. Drugo, banke su veoma zainteresovane za reeskontna sredstva, zbog čega plasiraju sredstva u te namene, jer dobijaju banke i relativno jevtina sredstva. Treće, povoljni su i rokovi na koje se odobravaju ova sredstva, jer se sredstva uglavnom odobravaju na rok od dve do tri godine, u zavisnosti od vrste poslova, ciljeva koji se žele postići, ali i u pogledu većeg ili manjeg angažovanja primarne emisije u selektivne namene.

„Selektivna monetarna politika najviše je povezana sa opštom ekonomskom politikom jedne zemlje. Centralna banka kvalitativnim istrumentima monetarne politike usmerava novac u grane privrede kojima je u ekonomskoj politici dat prioritet. Selektivnom kreditnom politikom, određuju se uslovi kreditiranja u smislu namene kredita, rokova vraćanja kamata drugih uslova, što ustvari predstavlja kvalitativnu kontrolu novca i kredita, mada se na ovaj način istovremeno i kvantitativno reguliše kreditni potencijal banaka i količina novca i kredita u privredi. Selektivni krediti su veoma značajni za ostvarivanje osnovnih ekonomskih ciljeva, jer u privredi deluju dvostruko: strukturno i konjunkturno."

Međutim, u savremenim privredama nastoji se da se selektivni program s centralne banke prenese na poslovne banke, a da se centralna banka usmeri isključivo na kvantitativno regulisanje novčane mase i količine kredita i privredi.