Rusija

Rusija neće ostaviti na cedilu svoje istinske partnere i prijatelje

Ko će se udaviti u Južnom toku?

Iza težnje Evropljana za oslobođenjem od tzv. zavisnosti od ruskog gasa, ne nalazi se ekonomska računica, već ropska pokornost američkom diktatu, tvrdi naš dopisnik iz Moskve Viktor Hlistun

Viktor Hlistun (dopisnik iz Moskve

Početkom decembra, tokom posete Turskoj, Vladimir Putin je izjavio da Rusija prekida rad na projektu Južni tok: „Mi ne možemo da počnemo izgradnju ovog gasovoda u Crnom moru sve dok ne dobijemo dozvolu od Bugarske". Reakcija na izjavu ruskog lidera bila je različita. Stejt department SAD čestitao je pobedu svojim podređenima u Evropi. U ukrajinskoj vladi, kako se čuje, bili su presrećni, i zatražili su od EU novac za remont svog sistema za transport gasa. Bugarski rukovodioci su „među poslednjima" izjavili da se zalažu za poštovanje evropskih zakona, iako su se pre nekoliko godina kleli da je Južni tok projekat od nacionalnog značaja, i otišli su u Brisel da se posavetuju i zatraže za podršku. Srbi i Mađari su teško uzdahnuli - oni su se angažovali u punom obimu za ovaj projekat. Ali, srpski političari su jasno rekli da ovo neće pokvariti dobre odnose između dve zemlje...

Početak bez kraja?

Šta je Južni tok, koji je bio cilj ovog projekta? Ako odbacimo sitne detalje spora između EU i Rusije, cilj ruskog projekta je jasan kao dan. Kompanija Gasprom predložila je izgradnju gasovoda kojim bi se ruski gas direktno isporučivao potrošačima u centralnoj i južnoj Evropi. Gasovod je trebalo da krene od ruske obale, po dnu Crnog mora, do bugarskog grada Varna. Odatle bi mreža gasovoda išla do Srbije, Mađarske, Slovenije, Austrije, Grčke, Italije... Godine 2008. spovedeni su međudržavni pregovori i od Bugarske, Srbije, Mađarske, Grčke je dobijena preliminarna saglasnost za izgradnju ovog jedinstvenog gasovoda. Sledeće godine saglasnost je dala i Slovenija. Sa Austrijom su vođeni pregovori, ali izgradnja je mogla da započne, jer i bez učešća Austrije gasovod je mogao da radi punom snagom, što znači da bi Evropi bilo isporučivano 63 milijarde kubika gasa godišnje. Poređenja radi: 2013. godine Gasprom je isporučio Evropi 150 milijardi kubika gasa. Od toga, oko 80 milijardi kubika je prošlo kroz Ukrajinu.

Ove brojke objašnjavaju zašto je Ukrajina bila protiv izgradnje novog gasovoda, koji bi zaobišao njenu teritoriju. Gubici bi bili ogromni. Ali, osim ekonomskih gubitaka, Ukrajina bi izgubila mogućnost da ucenjuje Evropu - kao zemlja kroz koju ide tranzit gasa, ona je mogla da postavlja uslove i podiže cenu isporuke plavog goriva. Svoje uslove ona je mogla da postavlja i Gaspromu, to jest Rusiji. Ako se uzme u obzir neodgovorno i čak drsko ponašanje ukrajinskog rukovodstva, njegova korumpiranost, onda nije teško shvatiti: nadati se da će gas prolaziti kroz Ukrajinu bez problema bilo bi, najjednostavnije rečeno - naivno.

U januaru 2009. godine spor između Kijeva i Moskve završio se tužno. Ukrajinci su, bez griže savesti, jednostavno ukrali gas namenjen Evropi. Bile su pogođene 22 zemlje. Morali su da preduzmu dodatne mere štednje, da ubede Ukrajinu da plati dug Gaspromu itd. ali, pošto je za Zapad Rusija uvek i za sve kriva, usledile su optužbe. Aha, rekli su na Zapadu, Rusija hoće da zastraši Evropu i oslabi Ukrajinu. Ni više, ni manje od toga. Ali, u kuloarima, nezvanično, svi su govorili o nepouzdanosti i nedoslednosti Ukrajine kao zemlje kroz koju ide tranzit gasa. Drugačije se ne može objasniti ponašanje EU.

U prvo vreme, rukovodstvo EU takođe je skeptički gledalo na projekat Južni tok. Pokazivali su večno nepoverenje prema Rusiji i želju da omalovaže njenu ulogu u bilo kojoj sferi. Izgovor je delovao otrcano: Evropa treba da smanji gasnu zavisnost od Rusije - taj cilj je bio i ostaje jedan od glavnih. Posle gasnog konflikta iz januara 2009. i vidljivih gubitaka zbog nekorektnog, tačnije neotesanog ponašanja Kijeva, EU je donekle smekšao svoju poziciju u odnosu na Južni tok. Ali...

Smrt u trećem paketu

... Da jasno i glasno kažu da je Južni tok očajnički potreban istočnim i južnim evropskim zemljama i da ga treba što pre izgraditi kako ne bi zavisili od tranzita kroz Ukrajinu i ukrajinskog kaprica, liderima EU nije dozvolila „priordna stidljivost". A i Amerikanci su im uporno savetovali da se što brže izbave od gasne zavisnosti od Rusije. SAD su čak ponudile svoj proizvod - gas iz škriljaca, koji ne samo da je manje kvalitetan od prirodnog, već je i mnogo skuplji. Pritom su njegove isporuke moguće (ako su uopšte moguće) tek u dalekoj perspektivi. Tada su „mudraci" iz Brisela izvukli tzv. „Treći energetski paket".

Pre nego što se pozabavimo suštinom ovog dokumenta, molim vas da obratite pažnju na datum njegovog donošenja. Treći energetski paket počeo je da se razvija 2007. godine, upravo u vreme kada su Rusi predložili projekat Južni tok. Slučajnost? Nisam ubeđen u to. Pre bih rekao da je tu reč o pripremanju terena za obračun u budućnosti, s obzirom na večito stremljenje Evropljana da uđu u raj preko tuđe grbače, odnosno da na tuđ račun reše svoje probleme, u ovom slučaju na račun Rusije.

Važan detalj: o Trećem paketu javno niko nije govorio, kao da nije ni postojao. Ali, Evropska komisija je nešto pripremala za poboljšanje zakona EU. Do marta 2013. godine, kada su već neke države počele da grade svoje delove gasovoda Južni tok, ili su u punom obimu započele pripremne radove, odnosno kada su počeli da ulažu novac u projekat, o Trećem energetskom paketu niko ozbiljno nije govorio. Prema podacima, evo kako je to izgledalo. Godine 2009.

Evropski parlament je postavio temelje za Treći energetski paket, a deo dokumenata koje je ovaj parlament doneo (uzgred, u njemu se nalazi pet osnovnih dokumenata) države su bile dužne da unesu u svoje zakonodavstvo u martu 2011. Bilo je planirano da Treći paket stupi na snagu u martu 2013. godine. Naravno, ruski stručnjaci su mogli, a ja bih rekao bili su obavezni da predvide Srbiju i Mađarsku (posebno njih, jer su upravo oni nezasuluženo pogođeni u toj igri mačke i miša). Ali, naivni Rusi su još jednom poverovali na reč evropskim rukovodiocima. Niko od njih nije dao ni nagoveštaj da će prilikom eksploatacije Južnog toka doći do problema zbog nekakvih članova Trećeg energetskog paleta. Nisu o ovim „podvodnim stenama" znali ni u državama koje su odobrile i potpisale odgovarajuće dokumente sa Rusijom u vezi sa Južnim tokom.

Šta reći, ako se država poput Austrije, u koju svakako ne možete posumnjati zbog prevelikih simpatija prema Rusiji, 2014. godine pridružila projektu: Gasprom i austrijska naftna kompanija OMV su potpisale sporazum akcionara o zajedničkom ulaganju u Južni tok Austrija i o izgradnji gasovoda Južni tok na teritoriji Austrije. Ovaj sporazum su odobrila dva predsednika, Vladimir Putin i Hajnc Fišer. Zapravo, obrazovao se jak blok država, pristalica i zaštitnika Južnog toka. Međutim, članovi Evropske komisije su im spremali udarac ispod pojasa. Ovaj je udarac bio usmeren protiv Rusije i, uveren sam, trebalo je da baci na kolena Gasprom. Procenite sami.

U paketu, između ostalog, piše da vlasti svake evropske države mogu da odbiju kompaniji pravo ulaska na njeno unutrašnje tržište u dva slučaja: ako ta kompanija ne odgovara zahtevima za razdvajanje proizvodnje i transporta gasa ili ako njeno pojavljivanje na tržištu može da ugrozi energetsku bezbednost članova EU.

Sa ekonomske tačke gledišta, Gaspromu se dozvoljava da izgradi gasovod, ali upotreba (pumpanje gasa) u punom obimu se zabranjuje. Tojest: vi ste izgradili gasovod, a koristiće svi koji se dopadaju Evropskoj komisiji. Ali, stvar nije samo u toj potražnji.

Iza dvosmislenih fraza o bezbednosti pomaljaju se „političke uši". Šta, na primer, za članove Evropske komisije, znači ugrožavanje energetske bezbednosti? Ugrožavanje energetske bezbednosti pronašli su odmah: Amerikanci su objavili sankcije protiv jednog od rukovodilaca izgradnje gasovoda. To je bilo dovoljno da se Rusija okrivi za to da pokušava da unese raskol u EU.

Očigledno je da su evropski zvaničnici lukavi, bezobzirni, zavisni od SAD-a, ali istovremeno i funkcioneri koji žele da se pred svojim biračima prikažu u najboljem svetlu. Odnosno, da zadrže miran izraz lica čak i kad su karte loše, mnogo loše. Svima je jasno da je propast Južnog toka pripremila Evropska komisija, ali evo kako se ponašao tim povodom šef Evropske komisije g. Žan Klod Junker. Nakon susreta sa bugarskim rukovodiocem, izjavio je da će oni pomoći Bugarskoj da se izbori sa svojim geopolitičkim problemima, da još uvek nije sve izgubljeno i da će gasovod Južni tok možda biti izgrađen.

Junker je zaključio svoje izlaganje ovako: „Lopta je na ruskoj strani". O tome da su Bugarsku Amerikanci i Evropska komisija podstakli da odustane od Južnog toka, što je i bio povod za izjavu Vladimira Putina u Ankari o prekidu projekta, g. Junker ništa nije rekao novinarima. Kako su „lomili" Bugarsku, zašto ista sudbina nije pogodila, na primer, Srbiju i Mađarsku?

Najslabija karika

Bugarsku odavno nazivaju „najslabijom karikom" u EU. Verovatno je ovaj uvredljiv naziv zemlja dobila zato što je najsiromašnija u tom društvu, ali i zato što nema nikakvu samostalnost u rešavanju najozbiljnijih međunarodnih problema i često radi na svoju štetu. Za razliku od Mađarske i Srbije. To se odlično vidi na primeru borbe za izgradnju Južnog toka.

Mađarski premijer Viktor Orban je po ovom pitanju odmah zauzeo i zauzima potpuno nedvosmislenu poziciju: „Alternativa gasovodu Južni tok ne postoji. Projekat koji je mogao da mu bude alternativa, gasovod Nabuko, nije bio podržan. Zato izbor ne postoji. Južni tok mora biti izgrađen." Najverovatnije, upravo zbog tvrdoglavosti, tačnije doslednosti i samostalnosti, poznati senator Republikanske partije, rusofob Džon Mekejn, nazvao je Viktora Orbana „neofašističkim diktatorom". Napad je bio tako grub da se Stejt department ogradio od njega i izjavio da ne deli mišljenje senatora. Bilo kako bilo, tek nezadovoljstvo pozicijom Mađarske u vezi sa projektom gasovoda Južni tok, SAD i Evropa su osudili i vršili su pritisak iz sve snage, ali mađarski lider je ostao nepopustljiv. Povodom izgradnje Južnog toka, ni sprski lideri se nisu kolebali. Tim pre, jer je Srbija 2013. godine već počela da gradi svoje organke gasovoda.

Još malo informacija o Južnom toku

Dužina Južnog toka koji prolazi kroz Srbiju trebalo je da bude 420 km, a njegova propusna moć - 40,5 milijardi kubika gasa godišnje. Srpski deo gasovoda počinje u rejonu Zaječara, odnosno od granice sa Bugarskom, a završava se u Bačkom Bregu odakle prelazi na teritoriju Mađarske. Na ovaj način, Srbija bi postala ne samo potrošač gasa, već bi kroz nju išao i tranzit, što bi joj u budućnosti donosilo milione evra prihoda. Od osnovne magistralne cevi planirana je i mreža prema Republici Srpskoj (Bosna i Hercegovina) i Hrvatskoj, a moguće je da kraci gasovoda stignu i do Makedonije i Kosova. Projektom je predviđena izgradnja dve kompresorske stanice na srpskoj teritoriji. Obim investicija Južnog toka u Srbiji iznosi 1,925 milijardi evra. Izgradnja je poverena ruskim i srpskim građevinarima. Vladimir Putin je ovako govorio o budućem gasovodu: „Saradnja Rusije i Srbije na projektu Južni tok logično se uklapa u okvire konstruktivnog partnerstva naših država, koje se zasniva na davnašnjoj tradiciji prijateljstva ruskog i srpskog naroda."

Udariti na ove viševekovne veze, postaviti Rusiju u nezgodan položaj pred Srbijom, a istovremeno kazniti neposlušne Srbe - od ovoga prekookeanski „jastrebovi" nikada neće odustati.

Mekejnove reči

Ni pretnje Evropske komisije, ni povici Stejt departmenta SAD, nisu slomili Srbe i Mađare. A Bugari su popustili - niže nije moguće. Iskreno govoreći, ne želim još jednom da ponizim bugarske lidere, ali verujte, oni su delovali toliko nesamostalno, da je bilo žalosno gledati ih. Njihova zavisnost je poput narkomanske: tek što su rekli jedno, promenili su stav i počeli da govore potpuno suprotno. Sa evropskim zvaničnicima Bugari su još nekako i razgovarali, ali onda im je u posetu došao udav po imenu Džon Mekejn i bugarski lider, odnosno premijer Plamen Orešarski, postao je poput zeca. Nakon razgovora, šef bugarske vlade je izjavio da Sofija, na zahtev Evropske komisije, suspenduje radove na svom delu gasovoda.

Ispostavilo se da je prilikom susreta, Džon Mekejn rekao: „Probleme sa Južnim tokom Bugarska treba da rešava u saradnji sa evropskim kolegama. Mi razumemo složenu situaciju i želeli bismo da u Južnom toku bude manje ruskog učešća."

To je bilo dovoljno da Evorpska komisija zamoli Bugarsku da suspenduje realizaciju Južnog toka tokom diskusije o usklađenosti projekta sa „Trećim energetskim paketom EU", o kome smo već govorili. Bugarski lider je stajao u stavu mirno i naredio da se suspenduju radovi na projektu Južni tok do uklanjanja primedbi Evropske komisije. Njegov naslednik Bojko Borisov produžio je liniju konfrontacije sa Rusijom oko Južnog toka i podržao sankcije protiv Rusije, pri čemu je podržao čak i one sankcije koje će, moguće je, biti donete 2015. godine. O tome je govorio u Briselu, na zajedničkoj konferenciji za medije sa predsednikom Evropske komisije Žan Klodom Junkerom.

Ne ostaje mi ništa drugo nego da prenesem reakciju predsednika Ruske Federacije, koju je izneo u Ankari posle susreta sa predsednikom Turske, Redžepom Tajipom Erdoganom: „Moje bugarske kolege su mi govorile da će Južni tok realizovati zato što to odgovara njihovim nacionalnim interesima. Nažalost, to se nije dogodilo. Ako je Bugarska lišena mogućnosti da se ponaša kao suverena država, onda neka od Evropske komisije traže novac za izgubljen profit." Profit je, podsećam, solidan i stalan. On bi iznosio od 400 do 700 miliona evra godišnje za tranzit gasa. Za siromašnu zemlju to uopšte ne bi bilo loše.

Dodatne informacije

Bugarski deo gasovoda Južni tok predstavlja prvi deo koji bi išao po tlu nakon „izlaska" iz Crnog mora, što je tehnološki najsloženiji deo izgradnje. (Po dnu Crnog mora trebalo je postaviti više od 1.400 km. cevi na dubini od 2.500 metara) Od obale Crnog mora u rejonu grada Varne, do granice sa Srbijom (Zaječar), trebalo je da prođe glavna trasa gasovoda. Planirano je i 59 km. cevovoda koji bi do čvorišta za distribuciju gasa u Provadiji (tu bi gas ulazio u već postojeći bugarski sistem gasovoda kojim se gas distribuira potrošačima u Bugarskoj, Turskoj, Grčkoj i Makedoniji). Ukupna dužina osnovne trase bugarskog dela gasovoda iznosila bi 541km. Dužina petlji (paralelnih duplikata osnovne cevi za uvećanje propusne sposobnosti gasovoda) iznosila bi 362 km. Predviđena je i izgradnja prijemnog terminala i tri kompresione stanice u rejonu mesta Varna, Lozen i Rasovo, snage 300 megavata. Vrednost izgradnje je oko 3,5 milijarde evra. Za održavanje mreže gasovoda bilo bi potrebno više od sedam hiljada radnika, što je takođe važan podatak. Godine 2013. izgradnju bugarskog dela gasovoda počeli su bugarski i ruski graditelji; cevi danas leže i rđaju na skladištima.

Turski gambit

Nakon što je Bugarska odustala od Južnog toka, Vladimir Putin, ako bismo grubo preveli njegove reči na običan jezik, rekao je evropskim zvaničnicima: Momci, ne budite budale. Recimo da postavimo cevi po dnu Crnog mora, a onda nas ne puste da izađemo na bugarsku obalu. Šta onda raditi?! Putin je, doslovno, rekao: „Ako Evropa neće da realizuje Južni tok, onda on neće biti realizovan. Mi ćemo preusmeriti tok naših energetskih resursa na druge svetske regione, između ostalog i pomoću razvoja i ubrzane realizacije projekta tečnog prirodnog gasa. Okrenućemo se drugim tržištima, i Evropa neće dobiti ove količine, u svakom slučaju ne iz Rusije."

Iza tih reči, naravno, stoji postignut dogovor sa turskim predsednikom o povećanju snabdevanja gasom Turske, ne samo putem već postojećeg gasovoda Plavi tok, već i širenjem mreže. Ovom susretu je prethodio dogovor o izgradnju dopunskog gasovoda kojim bi se gasom iz Rusije snabdevala južna Evropa preko Grčke.

Valja primetiti da je Turska danas drugo po veličini tržište za Gasprom, odmah posle Nemačke. Godine 2013. Gasprom je isporučivao Turskoj 26,7 milijardi kubnih metara gasa putem gasovoda Plavi tok i putem Transbalkanskog gasovoda. Gasovod Plavi tok prolazi po dnu Crnog mora i od 2003. godine obezbeđuje direktne isporuke gasa turskim potrošačima.

Što se tiče bliske budućnosti, predsednik Rusije je izjavio u Ankari da će Gasprom proširiti kapacitet gasovoda Plavi tok i od 1. januara 2015. smanjiti cenu gasa za turske potrošače za 6%. Očekujući ove događaje u bliskoj budućnosti, u Anakari su Rusija i Turska potpisale memorandum o međusobnoj saradnji u izgradnji morskog gasovoda kroz Crno more u pravcu Turske. Kapacitet novog gasovoda biće 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje. Od toga, 14 milijardi kubika ići će turskim potrošačima (sada ova količina stiže putem balkanskog koridora), a oko 50 milijardi kubika će biti usmereno prema granici Turske i Grčke, gde će se nalaziti čvorište, odakle će se dalje gas isporučivati potrošačima u južnoj Evropi. Polazna tačka gasovoda biće u Krasnodarskoj oblasti. Uzgred, iz te tačke je trebalo da kreće i gas za Južni tok. Ali, turski projekat - to je tema za drugu priču.

Šta će biti sutra, prekosutra...

Posle Putinove izjave, Savet EU je odmah sazvao sastanak svojih ministara i specijalista za energetiku. Razmatrala se samo jedna tema: Južni tok. Kako proizilazi iz ovih razgovora, za oštećene zemlje se ne predviđaju nikakve kompenzacije za troškove i gubitak profita. Kao alternativno rešenje „evro umovi" predlažu „Južni gasni koridor". Šta je to? To je evropska koncepcija isporuke gasa, zasnovana na sistemu lokalnih gasovoda koji bi trebalo da obezbede isporuku gasa zemljama EU iz regiona Kaspijskog mora, zaobilaženjem Rusije. Ovaj projekat je bio lansiran 2009. godine. On uključuje seriju projekata gasovoda, koji su sumnjivi s tačke gledišta perspektive realizacije: „Beli tok" (Gruzija-Ukrajina-EU), Transjadranski gasovod, a takođe faktički propali projekat „Nabuko". Važan elemenat funkcionisanja Južnog gasnog koridora trebalo bi da postane Transkaspijski gasovod. Partneri EU u Južnom gasnom koridroru su Azerbejdžan, Turkmenistan, Gruzija, Kazahstan, Turska, Irak, Egipat, a takođe, u perspektivi, i Iran i Uzbekistan.

Čak i ljudima koji nisu stručnjaci za geopolitiku i ekonomiju, jasno je da takva alternativa Južnom toku, koju su predložili članovi Evropskog saveta, ne predstavlja realan izlazak iz problema, već pilulu za smirenje. Pre svega zbog toga što projekat košta više od 45 milijardi evra - niko nije spreman da uloži toliki novac. Ukupna vrednost Južnog toka iznosi oko 15 milijardi evra. Cena gasovoda u Turskoj je oko 7 milijardi dolara. Drugo, Južni koridor, čak i ako se pronađe novac i sve zemlje se slože da učestvuju u projektu, može da počne da radi tek kroz pet do sedam godina. Prve isporuke gasa kroz gasovod Južni tok trebalo je da krenu već krajem 2015. godine. Bilo je planirano da u punom obimu (63 milijarde kubika gasa godišnje) počne da radi 2018. godine. Ali „evropskim vizionarima" to uopšte ne smeta. Jasno je - za njih je najvažnije da izveste Belu kuću da je Rusija kažnjena. Da li je?

Sada malo o Srbiji i Mađarskoj, kao i o drugim učesnicima projekta Južni tok. Šta oni mogu da očekuju? Moje mišljenje je sledeće. Prvo: EU, ako počnu da ga ozbiljno pritiskaju sve zemlje učesnice u projektu, ipak će dati dozvolu za završetak Južnog toka. Na taj korak će ih podstaknuti, uveren sam u to, predstojeća zima. Ona će pokazati nepouzdanost Ukrajine. I ne samo zato što će Ukrajinci krasti gas, već i zato što je njihov sistem transporta gasa na izdisaju, treba ga hitno remontovati, ali EU ne daje novac za to. Tačnije, Evropa je obećala oko 159 miliona evra, ali to je dovoljno samo da se prefarbaju cevi. Za remont je potrebno milijardu evra.

I poslednje: iz nekog razloga verujem da Rusija neće ostaviti na cedilu svoje istinske partnere i prijatelje.