U novoj studiji „Crna psihijatrija i crne dijagnoze", prof. dr Mila Alečković je postavila psihološku i psihijatrijsku dijagnozu Aleksandru Vučiću. O uzrocima i posledicama njegovih mentalnih oboljenja, koja su ga formatirali ovakvog - uverenog da je nepogrešiv, najjači, najuzvišeniji, predodređen da vlada, kao da je bog, i istovremeno bez poštovanja prema drugim ljudima, bez humanosti, empatije, stida, obzira i pokajanja - prof. dr Alečković govori u intervjuu za Magazin Tabloid. Osim Vučićevih zdravstvenih problema, opisan je i poguban uticaj na celo srpsko društvo, koje je zaraženo njegovom psihopatologijom, koju, slučajno ili namerno, podržavaju i podstiču brojni tzv. intelektualci, čanovi SANU, crkveni velikodostojnici i, naročito, lideri opozicionih stranaka. Ipak, za razliku od Vučića, čije lečenje nije moguće, za narod nije kasno da izađe iz njegove patologije. Intervju sa prof. dr Alečković objavićemo u dva nastavka.
Predrag Popović
Iako se u staroj izreci navodi da svaki narod zaslužuje vlast koju ima, u tom pravilu ima izuzetaka. Nijedan narod ne zaslužuje Aleksandra Vučića, neizlečivog mentalnog bolesnika. Prof. dr Mila Alečković objašnjava zašto je to tako.
MAGAZIN TABLOID: U knjizi „Crna psihijatrija i crne dijagnoze", Aleksandru Vučiću ste dijagnostifikovali sindrom Kaligule i Hubrisa. Možete li nama, laicima, da ukratko objasnite o čemu je reč? Koliko je to opasno za pacijenta, a koliko za državu i narod, kojim taj pacijent vlada?
ALEČKOVIĆ: Predsednik današnje Srbije je u stvari sporedan lik u mojoj knjizi, koja se bavi mnogo kreativnijim i važnijim fenomenima, ali budući da sam opisivala izvesne svetske patološke profile, bilo je od značaja da se i taj profil iz naše Stradije, nađe negde na kraju knjige. Meni je lično žao što sam morala da izvedem detaljnu dijagnozu ličnosti koja je na nesreću na čelu današnje Srbije, ali ja sam to, prema mojoj deontološkoj obavezi zanata, kada je ugroženo javno zdravlje, morala da učinim jer sam shvatila da je cela današnja Srbija u kliničkom mraku i u moralnom mazohizmu, odnosno u licemerju mnogih kolega. Oni znaju da analiziraju i znaju da im je obaveza da reaguju ako neka javna ličnost s pozicija moći tlači građane, ali ne smeju da kažu jasno ono što im je obaveza: na vrhu naše države nalazi se „uračunljiva" ali patološka ličnost.
Jedan od elemenata dijagnoze ličnosti predsednika nesrećne Srbije jeste sindrom Hubrisa, poznat još od vremena Platona i Aristotela, ozbiljni poremećaj u kome pacijent zamišlja da je svemoćan i nepogrešiv kao bog, budući da dolazi do potpunog osiromašenja ličnosti koja više nema kontakt sa realnim svetom i koja obično zavisi (barem je tako bilo u istoriji raznoraznih vladara) od sve manjeg broja ulizica ili paževa oko sebe .
Ovakve ličnosti su arogantne, nerealno nadmene, ne trpe nikakvu kritiku ili ismevaju, tvrde da su nepogrešivi, najjači, najuzvišeniji, jedini predodređeni da vode i da se u sve mešaju, svi drugi su za njih ništavni i sa njima nema razgovora (predsednik Srbije svako pitanje novinara cinično ismeva i uglavnom se svađa sa novinarima jer ne podnosi da oni njegovu „veličinu" bilo šta mogu da pitaju, osim ako je sve namešteno i dogovoreno), niko ovakve pacijente ne sme da prekida dok govore (A.V. uglavnom drži monologe, ali ako neki sagovornik pokuša nešto da kaže on iritirajućim tonom reaguje sa: „ne prekidajte me"), samo oni donose rešenja, samo oni znaju pravi put (na pitanje predsedniku zašto stalno čini protivrečne poteze u spoljnoj politici, on arogantno odgovara „zato što sam pametan") i slično.
Sindrom „Hubrisa" kreće se od prenaglašenog i nerealno naduvanog Ega do ozbiljnog psihotičnog prekida kontakta sa realnošću kada se osoba u potpunosti poistovećuje sa Bogom i transcendira u svojim postupcima, odnosno namerno čini sve ono što je drugima zabranjeno. Ovaj sindrom može da ide u pravcu afektivne psihoze (sa kompletnim deliričnim odvajanjem od stvarnosti), ili u pravcu psihopatije sa izraženom svesnom manipulativnošću i bezobzirnim surovim ponašanjem prema svim drugim bićima. U profilu predsednika Srbije, reč je o ovom drugom slučaju.
U svakoj psihološkoj i psihijatrijskoj dijagnozi koja je najčešće kompozitna, odnosno sastavljena od više elemenata, postoji, slikovito rečeno, glavna lokomotiva i sporedni vagoni iza nje.
U slučaju aktuelnog predsednika Srbije, postoje povremeni uplivi psihotičnih afektivnih crta kada gubi kontrolu nad sopstvenim rečenicama („Imamo 38,5 miliona tona zlata"...), ali kod njega nije dominantan gubitak kontakta sa realnošću, nego je dominantna psihopatska strukturacija ličnosti, dok je fantazmatski osećaj veličine i povremenog napuštanja realnosti samo dodatni element, odnosno vagon iza te lokomotive.
Zato on sebe doživljava kao nadmoćnog, jakog, velikog i važnog u svetu u kome realno ne predstavlja ništa, ali reč je samo o povremenim trenucima kada se ličnost potpuno izgubi i izgovara besmislice ili svaku rečenicu počinje sa JA-MENE, MENE-JA bez mogućnosti da se decentrira u odnosu na mnogo važnije opšte pojave u državi. Uprkos tome, najveći deo vremena ličnost predsednika Srbije zna šta radi i radi to svesno, premeditirano, osmišljeno, utilitarno, sebično, surovo i bezobzirno, ne obazirući se na potrebe naroda i građana, bez osećaja empatije, samilosti, stida ili krivice. Zbog toga je kod te ličnosti dominantna psihopatska strukturacija za koju je karakteristično upravo ovo: beskrupuloznost, odsustvo samilosti, poštovanja drugih, humanosti, empatije, stida, pokajanja, krivice ili ljudskog obzira.
MAGAZIN TABLOID: Dijagnozu ste postavili isključivo na osnovu bihejvioralnih ponašajnih dokaza. Koje Vučićeve postupke i izjave ste prepoznali kao simptome psihopatologije?
ALEČKOVIĆ: Čitavo ponašanje, a posebno verbalno ponašanje predsednika nesrećne Srbije ulazi u polje psihopatologije. Uzmite recimo ovakve izjave: "Moraću da smislim nešto gore od Sajma, drago mi je što se gradjani plaše"... "...neće nam biti dovoljno kompletno novo groblje na Bežanijskoj kosi, Lešće, Novo groblje, ni Centralno groblje. Sva groblja će biti mala da prime sve nas ako slušate tudje predloge"..."Srbija je puna špijuna...izgleda da su svašta spremali"... „Imamo 38,5 miliona tona zlata"... "Kako će ljudi da kupuju hranu ? Ne znam, ne zanima me, videću „... "Pokazaću vam sada nešto strašno, sklonite decu......Pravili su ćevapčiće od ljudskog mesa"... itd. Iz datog uzorka vidi se da on govori o svemu i svačemu bez ikakvog znanja, bez kompetentnosti i bez nadležnosti. On privatizuje svaki društveni problem, skreće pažnju na sebe, preti i nekrofilno pominje „smrt" i „groblja" (iako prema pravilima javnog zdravlja nije smeo ni na koji način da zastrašuje ljude).
MAGAZIN TABLOID: U dijagnozi ste detaljno analizirali Vučićev sadizam. Kako objašnjavate takav odnos prema ljudima, čime je izazvan ? Osim sadizma, Vučić često javno prezentuje i ekstremni mazohizam. Skoro u svakom medijskom nastupu poziva političke protivnike i kritičare da ga ubiju. Bezbroj puta je pretio samoubistvom, a izmislio je i na stotine atentata na njega. Otkud potreba za tako morbidnim izjavama?
ALEČKOVIĆ: Sadistički i mazohistički poremećaj su dve strane istog fenomena i imaju različite oblike, od fizičkih do moralnih. U ličnosti obeleženoj ovakvim profilom dva poremećaja su povezana, a to se uglavnom „ugrađuje" u ranom detinjstvu zaostajanjem na stupnju razvoja poznatom kao „analni period" i kasnijom lošom i nezavršenom identifikacijom sa roditeljima. Niko nije kriv što je imao neadekvatno rano detinjstvo, hladne ili neemotivne, ili s druge strane agresivne roditelje, niko nije kriv za ono što je u to vreme pretrpeo, jer je svaka patologija uvek „dinastija". („Poreklo ljudske osećajnosti - Rene Zazo") Ali, snažne i kreativne ličnosti izvrše psihološku obradu svoje patnje, ili neke fiziološke fiksiranosti ranog stupnja i to savladaju tako što svoju Senku, kako bi rekao Karl Gustav Jung, deo ličnosti koji ne volimo, drže ceo život pod kontrolom. Mnogi ljudi su od svoje patologije napravili veliko delo, naročito melanholici i depresivni pacijenti, ili ciklotimični ili paranoidni ljudi koji su se stvaralaštvom instinktivno lečili. Takvi su u istoriji bili recimo Žerar de Nerval, Marsel Prust, Gogolj, Ričard Vagner, Rembrant, Franc Kafka, Alber Kami, Sartr, Dostojevski...i mnogi drugi. Ali kod onih ličnosti kod kojih nema vrhunske inteligencije ili velikog stvaralačkog dara, patologija ostaje u obliku simptoma ceo život i uvek je vidljiva. Predsednik nesrećne Srbije spada u ovu drugu grupu ljudi.
MAGAZIN TABLOID: Vučića opisujete kao psihopatsko-narcističku strukturu. Na čemu zasnivate takvu dijagnozu?
ALEČKOVIĆ: U ovoj dijagnozi gorepomenuti sindrom veličine, arogancije, nepogrešivosti i „više sile" spojen je sa bezobzirnošću, obešću, surovošću, lošom glumom i odsustvom krivice, stida i pokajanja. Iako nema nikakvu kompetentnost ni iz psihijatrije, ni iz psihologije, niti iz medicine, predsednik nesrećne Srbije objašanjavao je narodu koliko je u nedavnoj epidemiji bilo zaraženih, hvalio je dijagnostičke testove o kojima ništa ne zna, tvrdio da će završiti na groblju svako onaj ko njega ne bude poslušao, mešao se redovno u različite profesije stručnjaka, i govorio umesto njih, poistovećivao se sa državom i slično.
Ne samo da se A.V. nadmeno obraća svim novinarima, nego on autistično razgovara uglavnom sam sa sobom, budući da ne sluša druge ljude i ne zanima ga njihovo mišljenje. Sa čestom rečenicom: „Nemojte da me prekidate", on otklanja i poslednju mogućnost da ga sagovornik bilo šta pita, a ako ovaj i uspe nešto da upita, odgovor je uvek ciničan, izazivački, arogantan i „s visine". Takva narcisoidno psihopatska ličnost ne trpi nikakvo oponiranje, druge doživljava kao bezvredna i dehumanizovana bića koja su nedostojna bilo kakvog odgovora, bilo kakvog rešenja (setimo se još jednom odgovora novinarki koja je u toku pandemijskog totalnog zatvaranja pitala predsednika kako će se ljudi snabdevati hranom, na šta je on odgovorio: „Ne znam, ne interesuje me, videću, razmisliću"...) Ako se uz sve ovo doda i tzv. „analna struktura" ličnosti koja podrazumeva čitav sindrom osobina: pohlepu, tvrdičluk, sebičluk, sakupljački poriv, cicijaštvo, sadističku surovost, strukturaciju gore-dole (poniznost prema jačima-činovnicima u svetu a surovost prema slabijima- siromašnima i narodu Srbije), onda dobijamo kompletnu sliku kako izgleda profil pacijenta - predsednika Srbije.
MAGAZIN TABLOID: S obzirom da mnogi psihijatri i psiholozi, od Gabora Matea do Aleksandra Fatića, tvrde da je narcistička struktura ličnosti nepromenjiva, da li je moguće lečenje Vučića?
ALEČKOVIĆ: Lečenje Vučića više nije moguće. Afektivne psihoze (shizofrenija, paranoja i bipolarna manijakalno-depresivna bolest sa svim vrstama i podtipovima) jesu bolesti emocija i mogu da se leče jer je takav pacijent u principu u stanju da oseti krivicu, kojom, posle medikamentoznog lečenja počinje svaka psihoterapija budući da je bolestan čovek kriv ili drugima ili samome sebi kada živi lažni život pun simptoma. Sa takvim pacijentima mi radimo i, ako su daroviti, često terapija bude veoma uspešna. Međutim, psihopatija nije afektivna psihoza, nego karakterna malformacija, ili loše sklopljen karakter od ranog detinjstva.
Ako u pitanju nije samo obična psihopatska crta, nego je psihopatijom zahvaćena cela ličnost i karakter osobe, onda tu „lečenje" nije moguće jer je u pitanju sklop ličnosti. Takve strukture u detinjstvu nisu stvorile savest (Super-Ego), nije došlo do dobre identifikacije sa „pravednim roditeljem", nisu pounutrene moralne norme, nisu u ličnosti razvijene emocije, sažaljenje prema slabijima, nemoćnima, životinjama i slično. Takođe, recimo, problem oca, bio je u uzroku perverzije gotovo svih poznatih nacista, niko od njih nije imao adekvatnu identifikaciju sa očevom figurom koja je tradicionalno predstavljala „savest". Međutim, u pitanju su oba roditelja jer i hladna majka u detinjstvu može da nanese veliko zlo. Obično su u ovakvim slučajevima bili u pitanju neemotivni i nereaktivni roditelji, bezosećajna okolina ili jako agresivna i surova okolina.
U istoriji je poznat slučaj Ivana Groznog, (nesumnjivo velike istorijske ličnosti) koji je u svom detinjstvu svuda oko sebe gledao krvava ubistva i mučenja, a onda se, kao dete, igrao tako što je sa vrha kule bacao mačke i pse, što mu je predstavljalo veliku zabavu. Prave psihopate su bezosećajni ljudi koji često uživaju u tuđoj patnji i nesreći, a narcisoidne psihopate u kriminologiji neretko izazivaju policiju i istražitelje, igrajući se sa njima, dok se u slučaju kada su uhvaćeni i dospeju u ruke pravde hvale svojim zločinima, ponosni su na njih i ne pokazuju nikakve emocije i nikakvo kajanje. Njih, na žalost, nije moguće lečiti.
MAGAZIN TABLOID: U kojoj meri je Vučić uspeo da ličnom patologijom zarazi celo društvo? Ko je bolesniji, tiranin ili ljudi, koji bez otpora pristaju na ulogu žrtve?
ALEČKOVIĆ : Recimo da je narod manje kriv u slučaju da nema kliničku kulturu i da ne prepoznaje bolest, ili da se zbog nemoći nalazi u ogromnom strahu od odmazde i represije. Da budem jasna, Vučić ničim ne vlada, već samo razara, ali kaže se „vlast" jer se nalazi na mestu gde može nekažnjeno da čini veliko zlo. On svojim ponašanjem bukvalno siluje narod i građane Srbije dok jedan veliki deo njih ovo pasivno trpi. Francuski filosof Žan Pol Sartr dao je davno jednu dobru psihoanalitičku metaforu kada je porobljenu Francusku za vreme drugog svetskog rata (onu zemlju koja se predala nacistima dok De Gol nije pokrenuo pokret otpora), uporedio sa ženom koja dozvoljava da je nasilnik siluje. On je tada pisao da je „cela Francuska pristala da spava sa nasilničkom Nemačkom".
Ova seksualna metafora je vrlo dobra jer su svi psihološki problemi uvek „psihoseksualni" problemi, odnosno nezrela seksualnost ljudi, fiksiranost ranog detinjstva na nekom stupnju razvoja može od ljudi da stvori pasivno telo mazohista koji postaju egzistencijalni moralni mazohisti. Prepuštanje sudbine nekome drugome, pristajanje na sve, večno konformiranje, beskrajno besmisleno žrtvovanje, samoponižavanje itd. jesu oblici moralnog mazohizma (u dubljoj ravni oblici nagona smrti) a oni danas, na nesreću, vladaju velikim delom našeg naroda koji je u uzroku imao tešku istoriju i bio večno ugnjetavan.
Primetila sam da se se u Srbiji obnavljaju neke staljinističke, odnosno golootočke metode ponižavanja (u programu crne psihijatrije koji se zove „humilijacija"),metode „samokorigovanja", samoponištavanja, „posipanja pepelom", kako narod kaže, i poništavanja identiteta. Svedoci smo da se predsednik Srbije planski okružuje ljudima koji su nekada govorili najgore kritike na njegov račun, te sada od njih traži da se „samokoriguju". U jednom razgovoru političara godpodina Jovanovića „Ćute" sa današnjim saradnikom Vučićeve političke liste, vi čujete čoveka koji beskrajno hvali „žrtvu predsednika", njegovu „humanost", ljubav, borbu i slično, iako je do nedavno tvrdio da takvoj osobi treba staviti na ruke policijske lisice. Ovaj sagovornik se tokom cele rasprave identifikuje sa agresorom, „samoponištava" i samokoriguje.
Ne želim da ulazim u dubinsku motivaciju ovakvog postupka, ali potrebno je reći da je ovo jedna od najpatološkijih staljinističko-golootočkih metoda samoponižavanja koju danas sve češće vidimo u Srbiji i koju vlast na čelu sa predsednikom svesno sprovodi, kao da smo u 1948. a ne u 2024. godini.
Takvo stanje trpljenja i pasivnosti (pored gravitacije, najveća sila u prirodi je upravo inercija) u srpskom narodu periodično se smenjuje sa stanjima osvete i nasilja. I kao što ruski Oblomov dugo spava, a onda se budi i verovatno bije sve oko sebe, tako i etnopsihijatrija srpskog naroda (Cvijić, Dvorniković, Čajkanović, Filipović) dugo potiskuje i trpi a onda prelazi u nasilje. Setite se istorijskog obračuna sa istorijskim „naprednjacima" i nasilja koje je u tom obračunu u Srbiji činjeno iz osvete.
Naravno, srećnija varijanta ovog prelaska u akciju jeste momenat kada nije reč o krvavoj osveti, nego kada se prosto dižemo i oslobađamo. Takav jedan momenat desio se onog, sada već čuvenog 7. i 8. jula u herojskom Beogradu, kada su svi spontano i bez straha izašli na ulice da tiraninu kažu: sada je dosta, više nas nećeš zatvarati! Niko se u tom trenutku nije bojao jer svaki „prelazak u akciju" ukida strah. Jedini koji je bio strašno uplašen jeste sam Vučić i zato je naredio užasnu represiju i batinanje ljudi.
MAGAZIN TABLOID: Kako narod može da se izleči ? Šta bi trebalo da se desi, pa da ljudi prestanu da trpe?
ALEČKOVIĆ : Jedino moguće izlečenje jeste izlazak iz pasivnosti i prelazak u borbu, ali ne na internetu, nego stvarnu borbu. Većina našeg naroda je danas depresivna. To može biti tipična ili atipična depresija, obamrlost i umrtvljivanje benzodijazepinima, ili agitirana agresivna depresija. Jedan od sigurnih znakova depresije je prljavština, zapuštanje i neobaziranje na okolinu. Moj rodni Beograd je jako prljav, đubre je skoro svuda oko nas, kese, papiri, pikavci, ostaci hrane, paučina u zgradama. I u svetu vlada depresija zbog ratova, nasilja i propasti banaka, ali u Evropi se ljudi bune, ustaju, sude se, bore, štrajkuju permanentno. Kod nas su to samo povremene erupcije pobune posle kojih ponovo nastupa kolektivna obamrlost i san.
Psihijatrijske operacije u programu traumatizma sprovođene nad našim građanima o kojima pišem u knjizi „Crna psihijatrija i crne dijagnoze" razoružale su mnoge slabije ličnosti i dovele ih čak do suicida. Niko ne pomaže napuštenom narodu, Srpska akademija nauka i umetosti se ne oglašava za bilo koju pojavu koja je mlađa od sto godina, Ustavni sud je uvek „nenadležan", vrh crkve ćuti kada siromašnima otimaju decu, izvršitelji izbacuju ljude na ulicu, partijski politikanti guraju u politiku svoje progeniture da ih deca „naslede" (francuski katolički mislilac Šarl Moras govorio je: svi su bili protiv kralja, a svi bi da budu mali kraljevi). Za to vreme pacijent na vrhu države kupuje saradnike i strane diplomate. Cela Srbija pretvorila se u analni logor u kome svi i sve kradu. Svaki Vučićev saradnik okružuje se još glupljim i još kriminalnijim saradnicima od sebe, i tako to ide dole, sve dublje, sve do devetog kruga pakla.
Ličnostima koje su već formirane nemoguće je promeniti karakter, ali ih treba navesti na to da slede drugačiji model. Ne možete od svih ljudi da tražite da budu moralna savest Srbije, ali mi koji na tome radimo, moramo da povezujemo snažne ljude među sobom jer ih i vlast i mediji namerno drže izolovano. Važno je da se povežu najjače i najbolje strukturirane ličnosti koje se ničega ne plaše, a onda masa naroda sama počinje da ih sledi, jer je to prirodni psihosocijalni fenomen. Ja se nikada ne bojim za masu, već samo za najhrabrije pojedince. Ako najhrabriji ostanu živi, uspravni i povezani, masa, po pravilu, u jednom trenutku počinje da ide za njima.
MAGAZIN TABLOID: Kad ističete da Vam je žao naroda, ali da i on ima dijagnozu, o kakvoj kolektivnoj psihopatologiji se radi? U jednom intervjuu ste oinebzku da hem zbog uzrasta, kasno za efikasno lečenje Vučića. S obzirom da on već 12 godina širi svoju patologiju, da nije već kasno i za ozdravljenje ovog društva?
ALEČKOVIĆ: Za predsednika Srbije jeste kasno i nemoguće je lečenje, jer on u godinama u kojima se nalazi ne može da se restrukturira. Ali za narod i građane nije kasno jer je psihologija mase različita od psihologije pojedinaca. Pojedince koji su u detinjstvu stvorili empatiju i emocije možete da izlečite, dok masu možete samo da pomerate u jednom ili u drugom pravcu. Masa se neće izlečiti, masa će se samo preusmeriti. Zato sam rekla da je za ozdravljenje jednog naroda važno da taj narod ima barem deset autentičnih, jakih i hrabrih ljudi. Ljude spasavaju „jaki i hrabri" pojedinci (a ne gomila), kako bi rekao Fridrih Niče. Oni nametnu obrazac ponašanja, model, normu i masa naroda onda počinje da ih podražava, da se identifikuje sa njima.
Upravo zbog toga svi tirani žele da uklone ili da zatvore hrabre pojedince. Vašem novinaru Milovanu Brkiću vlast je odredila dugotrajni zatvor da bi ga psihički slomila, nekim iskrenim opozicionarima vlast šalje inspekcije i maltretiranja, neke progoni u svet, a mojoj malenkosti je recimo, po nalogu struktura pre nekoliko godina surovo otela devojčicu sa Kosova koju smo suprug i ja negovali. Sve su to različite metode pokušaja slabljenja ili ubijanja jakih ličnosti, ali ako one ne uspeju, onda ima nade za ceo narod. Nijedan narod se ne oslobađa preko mase, nego preko snažnih pojedinaca koji kolektivnu psihologiju preusmeravaju sa smrti, pasivnosti i trpljenja na život i borbu.
Za Srbiju ima nade, sve dok mi govorimo, sve dok vaš list piše, dok ljudi imaju prijatelje u svetu i dok se međusobno povezuju oni koji su psihički otporni. Takođe, u svakoj borbi jako je važan i „crni", i „beli" humor kao najbolji mehanizam odbrane, a mi imamo dosta kreativnih ljudi. Narod Nušića, Domanovića, Kočića, Ćopića, ili dara jednog Koraksa, u teškim vremenima spontano se baca u humor i satiru.
(U sledećem broju: Ko su Vučićevi saučesnici u uništavanju Srbije)