Beli
kriminal
Hronika
mučnog umiranja moga brata u odsustvu nezainteresovanih lekara
Poslednji tanjir pasulja
Mada već pune
četiri godine sa stranica novina čiji sam glavni urednik uporno opominjem
srpsku javnost u kakvom je stanju naše zdravstvo, a sve uz saradnju očajnih
građana i dela čestitih ljudi iz profesije, doživeo sam u vrlo kratkom periodu
da na primeru dramatične borbe za život moga brata shvatim još jednom
kriminalnu strukturu, surovost i životinjsku pohlepu takozvanih zdravstvenih
radnika. Moj brat je umirao. Na Institutu "Banjica" to niko
nije primetio. A kad je neko primetio, hladno je konstatovao da je smrt
nastupila.
Milovan Brkić
U subotu, 26.
avgusta, moj brat od strica Radojko (rođeni smo u istoj kući) u Majuru,
predgrađu šapca, gde je živeo sa porodicom, pao je sa bicikla. Iz Zdravstvenog
centra u šapcu, sutradan su ga sanitetskim vozilom prebacili u Institut za
ortopedsko-hirurške bolesti ''Banjica" u Beogradu.
Iste večeri pokušao sam da u ovoj bolnici
pronađem brata, da se raspitam za njegovo stanje. Rekli su mi kratko - nalazi
se na odeljenju intenzivne nege, na drugom spratu. Dežurni lekar je bio dr Oleg
Krneta.
U ponedeljak, 28. avgusta, zamolio sam
internet porukom portparola bolnice da me obavesti o zdravstvenom stanju moga
brata. Stigao mi je brzo odgovor: "Poštovani gospodine, Brkić Radojko
je primljen u intenzivnu negu. Radi se o ozbiljnoj povredi vratne kičme i
informacije možete dobiti na lokalu 137. U toku su mere reanimacije i
dijagnostike. Sa poštovanjem, Dr B. Sbutega."
Hitam na Banjicu, na odeljenje intenzivne
nege. Dežurni lekar je anesteziolog dr Stanković, koji je ljubazan, a za sve
informacije me upućuje na dr Olega Krnetu.
čim sam izašao iz bolnice, mog brata
prebacuju na odeljenje Spinalnog centra. Nije, dakle, u opasnosti!
Posećujem brata, i zatičem ga u sobi 114.
Trebalo mi je vremena da ga pronađem, jer su sestre bile veoma neljubazne.
Prekinuo sam ih u nekim privatnim diskusijama.
Izvinjavam se čitaocima što opisujem sobu u
kojoj zatičem brata. On je na krevetu, nepokretan, prikačen na infuziju. Na
njegovoj natkasni je tanjir pasulja! To su mu dali za ručak! čoveku kome su
oduzete noge i ruke, i koji može samo glavu da pokreće, za ručak daju porciju
pasulja!
Srećom, u susednoj sobi je njegov komšija žića,
koji je pokretan. On je prošle godine imao operaciju kičme. Sada je došao da
mu izvade šinu. Lekari, kažu, odugovlače ovaj rutinski poduhvat.
žića mi kaže da su mom bratu već rekli da će
ga, u tako beznadežnom stanju, poslati u banju u Slankamenu! Brat me moli, teku
mu suze, da upotrebim svoj uticaj, i da sprečim da ga odvedu u Slankamen.
Obećavam mu to, i njemu je, vidim, lakše.
Zovem prijatelja koji poznaje lekara na ovom
odeljenju, dr Vladimira Basaru, da mi opišu zdravstveno stanje. Brzo dobijam
odgovor da je dr Basara upoznat sa zdravstvenim stanjem mog brata. On ga
opisuje kao dosta teško, tvrdi da će mu u ovoj bolnici prvo sanirati povrede,
jer su bile vidljive na njegovom telu, a potom odlučiti o daljoj primeni
terapije...
Sutradan odlazim kod načelnika Spinalnog
centra dr Zdeslava Milenkovića. U njegovoj kancelariji kamara
poklona. Srećem ga u hodniku, i molim da mi opiše zdravstvene ne(prilike) moga
brata. Doktor Milenković gleda u zemlju, kaže da kao načelnik ima takav uvid,
ali me upućuje u ambulantu broj 2 kod dr Olega Krnete. Gledam u čoveka koji
liči na ocvalog pedera, i ne mogu da verujem da rodbini bolesnika ne želi da
pruži informacije. Hteo sam da se mašim novčanika, ali sam odustao jer me je
bilo sramota.
U ambulanti dr Krneta nije imao vremena, jer
je ''posvećen pacijentima", kaže mi medicinska sestra.
Iz redakcije šaljem faks ministru zdravlja dr
Tomici Milosavljeviću. Ne biram reči. Pola sata kasnije, ministar mi
otpisuje.
''Poštovani gospodine Brkiću, primio sam
vaš faks, a vezan za lečenje vašeg rođaka na Institutu za ortopedsko-hirurške
bolesti Banjica, i preduzeo sve neophodne korake da ispitam
slučaj." U potpisu je ministar Tomica Milosavljević.
Malo mi je lakše, zaista sam poverovao da
ministar zdravlja služi građanima Srbije, a ne majmunima sa Sumatre.
U nedelju, 6. septembra, moja sestra i
Radojkov sin su oko 14 sati u poseti. Brat jauče kao malo dete. Sestra se
obaveštava kod žiće o uslovima lečenja, i saznaje da medicinske sestre kod nepokretnih bolesnika navraćaju dva puta
dnevno, po nekoliko minuta, i za vreme vizite
koja se često preskače.
Primećuju da je Radojku naduven stomak, da se
bori za vazduh. Obaveštavaju o tome medicinske sestre, jer su lekari odsutni.
Tek na ozbiljno upozorenje, dolaze da obiđu mog brata. Mole sestru i Radojkovog
sina da napuste bolničku sobu, da ih ne zateknu lekari, jer će se, navodno,
naljutiti.
čim su izašli iz sobe, ušli su lekari, i moga
brata, koji je kukao na sav glas, prebacuju na Odeljenje intenzivne nege, gde
je on nakon dva sata, boreći se za život, umro.
U ponedeljak ujutru saopštili su Radojkovom
sinu Nebojši da mu je otac umro.
Odmah sam pokušao da zatražim od dežurnog
sudije Okružnog suda u Beogradu Novice Mihajilovića da izda nalog
da se obdukuje telo preminulog Radojka. Sudija se pravdao potrebom da to od
njega mora službeno da zatraži policija.
Nalog za obdukciju je, nakon što sam zamolio
najviše rukovodioce srpske policije, izdao istražni sudija Opštinskog suda iz
šapca. Banda sa Banjice ima svuda svoje veze, jer oni dnevno inkasiraju,
ucenjujući bolesnike, najmanje 50.000 evra!
U utorak, 7. septembra, obdukcija je izvršena
rano ujutru, na intervenciju mog prijatelja, istražnog sudije Okružnog suda u
Beogradu. Obducent je bila lekarka koja je upućena u pitanje lažnih izveštaja.
Ministar zdravlja Tomica Milosavljević nije
se više javio pismom.
U sredu, 9. septembra, sahranili smo Radojka
na groblju u Majuru, kod šapca.
Uoči sahrane, iz bolnice se javio njegov
komšija žića. Hteo je da razgovara sa mnom. Napušta bolnicu. Njega su u utorak,
8. septembra, odveli u operacionu salu, dali mu narkozu, i kada se probudio,
bio je u sobi na odeljenju! Saopštili su mu da nisu izvršili vađenje šipke,
jer ''ima slabo srce''. žića je pokupio stvari, rekavši da ima dobro
srce, ali praznu kesu! Njegovo svedočenje objavićemo u sledećim
brojevima.
Nije nikakva tajna da niko ko je operisan i
lečen u ovoj bolnici, nije dobio pomoć ako ne donese nekoliko hiljada evra.
Najskuplji su dr Slavko Tomić i Oleg Krneta. Mada ni ostali nisu mnogo
jeftiniji.
U martu ove godine kćerka mog rođenog brata,
učenica šestog razreda osnovne škole, povredila se na času fizičkog. Prebacili
su je na Banjicu. Stavili su joj gips na nogu a da nije ni pregledana. Na
izveštaju je stajao potpis dr Olega Krnete. Posle dve nedelje Katarini su
skinuli gips - opet nije videla ''čika doktora''.
Posle
nekoliko dana ponovo su joj stavili gips, jer nije mogla da hoda. I nakon 40
dana, umolio sam brata da Katarinu pregleda profesor dr Marko Bumbaširević na
Institutu za ortopediju i traumatologiju. Sutradan je njegov zamenik puna tri
sata pregledao Katarinu. Više snimaka je pokazivalo da nema povrede kolena,
ligamenta i potkolenice. Lekar se znojio, i na kraju je ustanovio da Katarina
ima sukrvicu u donjem članku.
Katarina je dobila neke masti i nakon tri
dana, na štakama, krenula je u školu, a ubrzo je i ozdravila. Lekara Olega
Krnetu sa Instituta Banjica nije videla, mada je uredno potpisivao
izveštaje. Medicinske sestre su davale mom bratu do znanja da je "sve
skupo, i da košta".
Ministar zdravlja, u četiri mandata, svojim
činjenjem, a i ćutanjem, doveo je građane Srbije dotle da se osećaju kao
životinje, kada dolaze kod lekara.
U julu 2007. godine moja sestra iz Valjeva
obavestila me je da njena kćerka Milica, tek svršena učenica srednje
medicinske škole, a školu je završila sa odličnim, ima čudnu bolest. Na
Institutu za uho grlo i nos, čiji je direktor tada bio profesor Vojko đukić,
koji je istovremeno obavljao i funkciju direktora Kliničkog centra Srbije,
postavili su dijagnozu: Milica ima sarkom gornje vilice! Bolest koja je
neizlečiva, opasnija od raka. Operisana je, a lekar koji je postavio dijagnozu
poslao je mog zeta da dodatne analize izvrši u privatnoj laboratoriji svog
brata! On je potvrdio dijagnozu.
Milicu su
potom prebacili na Institut za onkologiju i radiologiju, čiji direktor je dr Nenad
Borojević, blizak prijatelj ministra Milosavaljevića, koji je obećao ''svu
pomoć''.
Načelnica
odeljenja dr Bekić, gde je lečena Milica, pretila je mojoj sestri da ''prestanem
da serem o ljudima iz zdravstva, jer će joj kćerka lakše umreti!"
Milicu su
više puta zračili. Srećom, nisu je ubili. Bog je presudio. Milicu je potom
operisao lekar na VMA, koji je školski drug mog zeta. Dijagnoza je bila: Milica
nema sarkom gornje vilice!
Kad se vratila na Institut na onkologiju da
se posle 14 meseci mučenja suoči sa tihim umiranjem i da se razduži,
lekari su bili razočarani: "Kako nemaš sarkom? Ko ti je to
rekao?!"
Na stranicama Tabloida ispisali smo na
stotine tekstova o mafiji koju čine ljudi okupljeni oko ministra zdravlja i
profesorskog klana sa Medicinskog fakulteta u Beogradu.
žalim što sam bio prinuđen da i na primeru
članova svoje porodice potvrdim da je zdravstveni sistem duboko i neizlečivo
oboleo. Ja ću namiriti račune sa bandom, životinjski pohlepnom, koja je''lečila''
moju rodbinu. Ali, šta je sa stotinama hiljada nesrećnika koji nisu sposobni da
se suprotstave ljudima u belim mantilima i zvučnim titulama, i koji moraju da
prodaju imovinu da bi im napunili džepove?!