Stav
Teror Borisa Tadića
Nakon petooktobarske
kontrarevolucije, kada su prevareni građani lažnim pričama o reformama i
evropskom životnom standardu, kada je napravljen koban savez između vrha
kriminala, vrha tajkuna, vrha tajne policije i vrha DOS-a, savez koji traje do
danas i koji omogućava Čumetu da kupuje fakultet u Srbiji, postalo je ogromnoj
većini građana jasno da su reforme laž, da su spinovani japijevci kriminalci u
skupocenim odelima i da nema spasa države i nacije sa političkim ološom na vlasti.
Kako se projekat pljačkanja države i građana privodi kraju, kako je ostalo još
malo državnog i društvenog kapitala koji treba rasprodati i uzeti provizije,
kako nezadovoljstvo građana preti da eksplodira kroz socijalnu revoluciju na
ulici i kako čelnici režima nemaju nikakvu ideju šta treba da rade, osim kako
da se spakuju i pobegnu kada stotine hiljada opljačkanih, prevarenih i
siromašnih građana bude na ulicama, onda im ne preostaje ništa drugo nego da
prete i da plaše građane.
Branko Dragaš
Bris Taton je divljački
ubijen. Na ulici, pred gomilom svedoka. I Ranko Panić je zverski
ubijen. Takođe na ulici pred gomilom svedoka. U prvom ubistvu policija nije
bila na ulici. U drugom ubistvu, policija je intervenisala. Dva mlada života su
izgubljena. Sve ostalo što se dešavalo nakon tragedije bilo je obojeno
političkim i medijskim spekulacijama. Naročito pojavljivanje visokih
predstavnika režima na odavanju pošte francuskom državljaninu.
Nesretnom Ranku Paniću
državni vrh nije došao da oda pomen. Nije bilo ni državnih medija. To licemerje
režima Borisa Tadića najbolji je dokaz njihove ostrašćenosti i podaništva.
Bahati su i bezobzirni prema svome narodu, dok su podanički ponizni pred
službenicima briselske administracije. Ubice Tatona su uhvaćene. O ubicama Panića
se ništa ne zna. Sakrili su svoju bahatost ispod državne uniforme. I ništa. Kao
da nije počinjeno ubistvo. Kao da je to normalno da neki obesni policajac,
brukajući državu i policiju, ubije mladića na ulici. I za to ubistvo ne
odgovara. Nema dokaza. I nema svedoka. Pretpostavimo da se dogodilo obrnuto.
Recimo da je taj zlikovac koji je usmrtio Panića intervenisao u slučaju Tatona.
Šta bi se desilo? Da li bi ubica bio pronađen? Da li bi se maneken tranzicije
pojavio pred svim televizijskim kamerama da oda počast stradalom? Da li bi
izgovorio da je Srbija na putu ulaska u fašizam? Zašto je predsednik države
upotrebio reč fašizam? Slučajno? Namerno? Zašto, recimo, nije rekao - odajući
poštu ubijenima, bez ikakve diskriminacije, da je Srbija na putu da nestane kao
država i da je režim glavni krivac za ubistva koja su se desila?
Ako je Srbija na putu
ulaska u fašizam, to znači da se fašizam uvodi iz vrha vlasti. Naime, i Hitler
i Duče su uveli svoje države u nacizam i fašizam. Psiholog na položaju
predsednika države bi morao nešto o tome da zna. Nažalost, Boris Tadić je
neobrazovan, nevaspitan i nekulturan. Nije se udostojio da Smilju Panić, majku
nastradalog momka, lično primi i da joj izjavi saučešće. Da se predsednik
izvini ispred države koja je počinila zločin i koja pokušava da sakrije krivca.
Predsednik za to nije imao vremena. Zapravo, istina je mnogo poraznija,
predsednika države to ubistvo nije ni interesovalo. Na tom ubistvu se ne mogu
napraviti politički poeni u Briselu i njegovi medijski moguli, koji su
monopolizovali tržište reklama i imaju godišnji obrt od 500 miliona evra,
smatraju da na tom ubistvu ne mogu profitirati.
Šta je zajedničko ovim
ubistvima? Šta ih spaja u toj nesreći?
Zajedničko im je samo
jedno. Krivac za ovu tragediju i našu sramotu je vrh državne vlasti.
Preciznije, Boris Tadić i njegov režim. Njih treba izvesti na sud istorije i
suditi im što namerno uništavaju državne institucije i uvode haos u društvo. Da
li je to slučajno? Nije. Nema nikakve slučajnosti. Sve je isplanirano i sve se
kontroliše sa jednog mesta. Onima koji su naivni i veruju u predizborna
obećanja manekena tranzicije, koji nas je plašio da, ako on ne pobedi, mračne
sile iz devedesetih mogu da pobede u društvu, da bi, odmah posle izbora,
napravio savez upravo sa tim, kako ih je on u kampanji nazivao, mračnim silama;
tim naivnim sam dužan da ponudim celovito objašnjenje. O čemu se, dakle, ovde
radi? Otkud tolika povika na fašizam u Srbiji? Otkud tolika medijska hajka na
fašiste u Srbiji? Da li Srbija zaista ulazi u fašizam? Da li dobijamo srpskog
Hitlera? I ko je to? Objašnjenje je vrlo jednostavno.
Nakon petooktobarske
kontrarevolucije, kada su prevareni građani lažnim pričama o reformama i
evropskom životnom standardu, kada je napravljen koban savez između vrha kriminala,
vrha tajkuna, vrha tajne policije i vrha DOS-a, savez koji traje do danas i
koji omogućava Čumetu da kupuje fakultet u Srbiji, postalo je ogromnoj većini
građana jasno da su reforme laž, da su spinovani japijevci kriminalci u
skupocenim odelima i da nema spasa države i nacije sa političkim ološom na
vlasti.Kako se projekat pljačkanja države i građana privodi kraju, kako je
ostalo još malo državnog i društvenog kapitala koji treba rasprodati i uzeti
provizije, kako nezadovoljstvo građana preti da eksplodira kroz socijalnu
revoluciju na ulici i kako čelnici režima nemaju nikakvu ideju šta treba da
rade, osim kako da se spakuju i pobegnu kada stotine hiljada opljačkanih,
prevarenih i siromašnih građana bude na ulicama, onda im ne preostaje ništa
drugo nego da prete i da plaše građane.
Pisao sam odmah nakon
izvršene kontrarevolucije da se ne treba toliko plašiti organizovanoga
kriminala, jer taj kriminal stvara i kontroliše vrh države, pa se organizovani
kriminal rešava za jedan dan, nego da se čuvamo nastanka socijalnoga kriminala
koji nastaje iz siromaštva, očaja, besa, tuge i potištenosti, jer se taj
kriminal ne može kontrolisati. Socijalni kriminal je najopasniji kriminal u
društvu i on uništava zdravlje društva i dovodi do potpunog haosa u državi. Opominjao
sam da to Srbiji ne sme da se desi i da su političari na vlasti glavni krivci
ako Srbija upadne u to bolesno stanje. Nažalost, uprkos upozorenjima,
ostrašćeni tržišni talibani, koji su iz medija proterali svaku kritiku i svaku
javnu raspravu, uveli su Srbiju u haos.
U vladavini Borisa
Tadića očajni ljudi seku prste da bi skrenuli pažnju narcisoidnom predsedniku
da njegova politika ne valja. Da li je predsednik primio te svoje građane? Da
li je predsednik pitao te ljude u čemu je problem? Zašto sečete prste? Šta to
ne valja? Mogu li da vam pomognem? Gde je problem? Kako da ga rešimo? Zašto se
samokažnjavate? Ne. Muk. Ništa. Kao da ti ljudi ne postoje.
Udruženje manjinskih
akcionara Srbije je poslalo Borisu Tadiću na hiljade dopisa o pljačkama u
procesu privatizacije i o uništavanju preduzeća i otpuštanju radnika. Ništa.
Poslao sam lično na hiljade stručnih analiza u kojima je jasno dokazano da je
izvršena pljačka države i građana. Opet ništa. Predsednik je odgovarao da nije
nadležan. Upućivali su njegovi saradnici na druge korumpirane institucije. I
savetovali nezaštićene akcionare da beže od B.D.
Ja sam im veći problem
od kriminalaca u njihovim redovima. Pisali smo da se prema radnicima u
privatizovanim preduzećima većinski vlasnici odnose kao da su roblje. Pisali
smo da u tim preduzećima vlada atmosfera koncentracionih logora. Pisali smo da
nove gazde dovode na radnike kriminalce da bacaju suzavce, da potežu pištolje i
da tuku akcionare. Ništa. Predsednik države je trošio pare poreskih obveznika i
putovao po svetu da vidi ono što nikada u životu, da nije predsednik, ne bi
video. Jer, gospodo građani, mi imamo predsednika koji nema rešeno stambeno
pitanje. Dobili smo za predsednika države čoveka koji do pedesete godine ništa
valjano nije uradio i nije ni sebi uspeo da zaradi stan.
Dali smo da državom
upravlja čovek koji nije ni svoj problem mogao da reši? Kako će onda, taj
nesposobnjaković i pacer, da rešava probleme 7,48 miliona građana Srbije?
Dobili smo za predsednika čoveka koji je nama u opoziciji devedesetih godina
služio za sprdanje i ismejavanje. Dobili smo za predsednika čoveka koga je
pokojni Đinđić prezirao i koga je držao u stranci samo zbog njegovog oca.
Dobili smo za predsednika čoveka koji nije bio sposoban da radi u prosveti,
koji ništa nije znao o telekomunikacijama o kojima je odlučivao i koji je
uništio 1.400 strela S2M i doveo do haosa u Vojsci. Dobili smo za
predsednika nezrelu i nedovršenu ličnost, foliranta koji se okružio diletantima
i koji se šepuri u njihovim raširenim očima, verujući da se može vladati
floskulama o evropskim integracijama i evroatlantskim savezima. Dobili smo
predsednika koji je na poslednjim izborima pobedio šireći laž i strah. I danas
imamo predsednika koji je spreman na sve samo da se njegov kult ličnosti ne okrnji.
Istovremeno, društvo je
krenulo drugim putem. Predsednik i njegovi građani nemaju ništa zajedničko,
osim što žive u istoj državi koja se raspada. Državi koja namerno uništava
svoje institucije i koja širi kult ličnosti o jedinom čoveku koji nas može uvesti
u evropske integracije. Socijalni kriminal buja u društvu koje se rastače.
Svakodnevna ubistva, samoubistva, perverzije i kriminal samo su dokaz da je
Srbija pred kolapsom. Predsednik i njegova dvorska svita nemaju nikakvo rešenje
za izlazak iz ovog stanja. Pravo rešenje bi bilo da Boris Tadić izađe pred
javnost i da otvoreno prizna da je nesposoban da vodi državu, da je on glavni
krivac za sve što se dešava u društvu i da podnese ostavku, i da se vrati u
školu da pokuša ponovo da predaje. Ako to uradi, predlažem da mu država pokloni
stan i da tako reši njegove stambene probleme. Ali, on to nikada neće da uradi.
U Srbiji niko mirnim putem ne predaje apsolutnu vlast. I zbog toga, danas se
lansira priča o fašizmu, huliganima i pederima.
Režim Borisa Tadića
postaje vrlo opasan. Režim Borisa Tadića je spreman sve da organizuje i
inscenira samo da produži svoju vlast. Uplašeni socijalnim nezadovoljstvom
građana, pokušavaju da skrenu pažnju na sve druge stvari samo da spreče
organizovanje demonstracija protiv režima na ulicama. Ništa, gospodo građani,
nije slučajno. Nema slučajnosti. Spinovani mediji su lansirali priču da će dva
miliona građana Srbije oboleti od svinjskog gripa. Bolesnici na vlast šire
strah o epidemiji. Ideja je bila da se na taj način, širenjem straha i panike,
građani uplaše i da ne izađu na ulice i sruše odnarođeni režim. Režimski mediji
su o tome danima pisali i trovali društvo bolesnom propagandom režima. Međutim,
Guča je uspela da razobliči tu laž. Guča je dokazala da se mogu slobodno okupljati
bez bojazni od zaraze. Zaraza se nalazi u glavama režimskih političara i
medija.
Onda su zabranili javna
okupljanja u centru Beograda. Namera im je da sve izmeste na Ušče i da tako
spreče masovne demonstracije u centru grada. To nije pošlo za rukom ni
Miloševiću. Da je Milošević sprovodio takav zakon, nikada petooktobarske
prevare ne bi bilo i nikada ni Koštunica ni Tadić ne bi došli na vlast. Dakle,
pokušaj da se nezadovoljni građani oteraju sa ulice na zelene površine neće
uspeti. Ulice su pravo mesto za građane i za demokratiju. Protesti na ulicama i
blokada državnih institucija je demokratsko pravo građana u osvajanju slobode.
A onda je usledila nova
represija. Donet je zakon o informisanju. Zakon je usvojen iz očaja i nemoći.
Režim Borisa Tadića pokušava da zabrani svaku kritičku misao i svaku opoziciju.
Ni taj zakon neće uspeti da zaustavi osvajanje slobode. I despot je u svojim
poslednjim danima donosio takve zakone. A onda je otpočela nova prevara sa
paradom pedera i sa huliganima na ulici. Parada je trebalo da pokaže da je
pitanje homoseksualaca važnije od pitanja 300.000 dece koja gladuju u Srbiji
ili milion penzionera koji su na ivici života i smrti. Ili pitanje milion
radnika koji jedva preživljavaju od svog rada ili milion nezaposlenih koji ne
mogu da pronađu posao. Režimski mediji sve učestalije spinuju javnost novim
senzacijama i na taj način kupuju vreme bankrotiranom režimu Borisa Tadića.
Na javnom servisu nema
nijedne ozbiljne emisije o stanju u društvu, jer se isti predstavnici i sluge
režima pojavljuju da nam godinama objašnjavaju kako ne treba protestovati i
kako je tranzicija jedini put u svetlu budućnost. Tako režim Borisa Tadića
ulazi u završnu fazu svoga nestajanja. Režim Borisa Tadića danas širi teror u
društvu i oni su glavni krivci za tragedije koje se dešavaju.
Ko su ti navijači,
huligani i kriminalci? Odakle su oni došli? Kako su se pojavili na našim
ulicama? Zar to nisu isti navijači koji su palili Skupštinu? Zar to nisu isti
huligani koji su probijali despotove žandarmerijske kordone? Zar to nisu isti
kriminalci koji su upali u Narodnu banku i ustoličili Asistenta za guvernera?
Kako to da su tada bili slavljeni, a danas se proglašavaju fašistima? Čija su
to deca? Ko su im roditelji? To su deca roditelja koji ne primaju plate, koji
seku prste, koji izvršavaju samoubistva u društvu u kome nema pravde i slobode.
To su deca ratnih vojnih invalida koji su ginuli u besmislenim ratovima, dok su
se njihove gazde bogatile pljačkajući državu. To su unuci penzionera koji ne
mogu sebi da priušte jednom mesečno meso i koji primaju milostinju za svoj
odrađeni radni vek. To su deca koja gledaju pinkovski glamur silikonskih
prostitutki i pornografske slike Velikog brata.
To su deca koja ne mogu
da se dokažu u toj orvelovskoj životinjskoj Farmi i koja, gledajući sve te laži
na javnom servisu i nacionalnim televizijama, postaju agresivna, jer je život
prema njima nemilosrdan, okrutan i surov. To su deca koja ne vide nikakvu
svetlost u društvu u kome kriminalci kupuju fakultete, političari i tajkuni se
bogate, a silikonske pevaljke plasiraju svoje životne projekte u Piramidama
ljudske gluposti. To su naša deca koje je režim gurnuo na ulicu, naoružao ih
prazninom i besmislom, medijskom šarenom lažom o uspešnom i bogatom životu
tranzicionih prevaranata i kriminalaca, odbeglih zatvorenika i ludaka sa
klinika, zaštićenih svedoka, špekulanata i medijskih mogula.
To su naša deca koja su
učena da cilj opravdava sva primenjena sredstva, da je uspeh mera vrednosti, da
je novac smisao života i da su prevara i laž vrhunske osobine. To su naša deca
koja su gledala domaće filmove u kojima su veličani ubice i kriminalci sa
utokama u rukama, dok su tranzicionim gubitnicima proglašeni svi oni koji se
nisu snašli, koji žive od svog rada i koji brane moral i dostojanstvo. To su
naša deca koja su ostavljena na milost i nemilost režima i koje danas, isti taj
režim, ugrožen u svome opstanku, proglašava huliganima, kriminalcima i
fašistima. Taj režim je stvorio takvo društvo u kome će rasti ta naša deca i
nije ponudio ništa da tu decu prevaspita, obrazuje, zaposli i promeni.
Parole o belim
šengenskim vizama, koje se vijore nad našim glavama kao pobedničke zastave
obećane zemlje dembelije, samo su jeftini, reklamni, politički igrokazi koji
mladom čoveku bez novca, ideje i budućnosti ništa ne znače. Taj naš mladi
čovek, izgubljen u tranzicionom ludilu, traži zdravu društvenu sredinu u kojoj
će moći da odrasta, da se obrazuje, da stiče znanja i veštine, da se zapošljava
i stvara svoju porodicu. Ko mu to nudi? Niko.
Režim Borisa Tadića
pravi od tih mladih ljudi huligane, kriminalce i fašiste sa kojima treba da se
obračunavamo. Ali, to su samo posledice. Pravi uzroci su u karakteru režima
koji stvara takvu mladost. Šta, dakle, treba da radimo? Ima li nam spasa?
Moramo promeniti režim. Moramo se izboriti za demokratiju i za slobodu. Umesto
terora režima, treba temeljno i trajno graditi institucije. Umesto hapšenja i
batina, decu treba učiti i zaposliti. Svojim ličnim primerom treba pokazati
kakvom društvu stremimo. Teror režima je nova represija na društvo. Time se
nijedan problem neće rešiti. Naprotiv, samo će se problemi nagomilavati, dok ne
eksplodiraju. Tada postoji velika opasnost da dođe do obračuna unutar nas
samih. I to je najveća opasnost. Oni koji su nam sve ovo priredili, takav
scenario očekuju. To bi bila najveća kazna. Zato, pamet u glavu i ne glasajte
na izborima za one koji su nas uveli u tragediju. Ako pristajete da vas
potkupljuju i lažu, onda ste odgovorni za sve što će se desiti. Nema više
opravdavanja.