Budva

 

Zašto porodica Gogić namerava da traži azil u inostranstvu

 

 

Ja ih školovao, oni me tuku

 

 Da je Njegoš živ, danas bi i on bio na birou za zapošljavanje, jer u Budvi više niko ne drži do ljudskih vrednosti i talenta, kaže Milan Gogić

 

Dragan Stodić

 

Otac i ćerka, Milan (72) i Jadranka Gogić (42) iz Budve odlučili su da zatraže azil u inostranstvu, najverovatnije u Hrvatskoj.

"Izgubili smo nadu da svoja ljudska i imovinska prava možemo da ostvarimo u našoj Crnoj Gori", kaže penzioner Milan, bivši nastavnik srpsko-hrvatskog i ruskog jezika, koji je nedavno operisao tumor prostate. "Hapšen sam par puta bez razloga. Moja ćerka, koja je operisala tumor dojke, ali koji je, kao i moj, srećom benigni, decenijama ne može da nađe posao. Ne može ni da ostvari svoje nasledno pravo na imovinu po majčinoj liniji".

 Gogići se, naime, već nekoliko godina sude sa rođacima iz Rafailovića zbog Jadrankinog nasledstva. Tvrde da su rođaci Jadranki, koja je 1990. godine bila u jakoj depresiji zbog majčine smrti, na prevaru isplatili 9.000 franaka, kako bi se odrekla četvrtine nasledstva. "Sud u Kotoru nije prihvatio lekarske dokaze da je moja ćerka zbog bolesti bila poslovno nesposobna. Imamo potvrdu i izjavu dr Ilije Nikolića, ali smo spor izgubili i treba tuženima, advokatima i za sudske takse da isplatimo oko 9.000 evra za troškove. Uputili smo žalbu Višem sudu u Podgorici. Ukoliko sud ne bude na našoj strani, iselićemo se iz Crne Gore", kaže Gogić. "Uz sve to, naši rođaci su imovinu već rasparčali i prodali Rusima za velike pare".

Jadranka Gogić je završila Višu turističku školu, ali nije mogla da se zaposli pa prima novčanu mesečnu pomoć od pedeset evra.

"I iz kabineta tadašnje predsednice SO Budva Vesne Radunović 2003. godine sam brutalno isteran", kaže Gogić. "Četiri godine sam i sam predavao gradonačelnici u školi i bio sam uvređen i ponižen. Policija nije saopštila identitet nasilnika, iako je bilo dovoljno svedoka za to. Taj čovek me je snažno uhvatio rukom za vrat, povio napred, nogom me udarao u slabine i vukao do kraja hodnika deset metara".

Do incidenta je došlo zbog toga što su te godine liberali u Budvi obećali posao Gogićevoj ćerki ako budu glasali za njih, ali dogovor nisu ispoštovali. Dogovor je, naime, bio da potpišu predsedničku kandidaturu Miodraga Živkovića.

Milan Gogić se zbog "prejake sumnje" i verbalnog delikta našao i u zatvorskoj ćeliji, 1995. godine.

"Nisam se našao u zatvorskoj ćeliji zbog prejake pesničke reči, već zbog prejake sumnje", kaže Gogić.

"Bio je to verbalni delikt. To što sam rekao u kafani, nekome se nije dopalo. Došli su policajci i pokupili me, tih devedesetih godina. Noć sam proveo u ćeliji budvanske policije, a narednih pet dana na psihijatrijskom odeljenju, opet kao zatvorenik. Dok sam bio lišen slobode, pisao sam aforizme, pod nazivom Ko će da me čuva od čuvara. Došli su moji prijatelji i uz urgenciju me izbavili iz tamnice. Ja sam sada ovde jedini čovek koji ima dva zdravstvena kartona - jedan da sam normalan, a drugi da nisam... Neke učenike sam školovao da postanu pekari, a oni su danas direktori", priča Gogić koji je objavio deset knjiga, u kojima se ruga ljudskoj zlobi, zavisti, poltronstvu i ulizicama.

 

 

 

 

Moj školski drug je bio Danilo Kiš. Zbirku pesama "Kišobran za Danila Kiša" posvetio sam svom školskom drugu i velikom umetniku. On je bio visok, a ja nizak. Jednom, na Cetinju, dok je rominjala kiša, pritrčao sam mu sa kišobranom i bili smo kao Don Kihot i Sančo Pansa...