Beli
kriminal
Astronomski
skupe mutljavine u vrhovima srpskog zdravstva
Ne
vide oči šta se događa na čelu
Lako
se dokazuje da zdravstveni dinar koji se uzima od jadnih zdravstvenih
osiguranika prvo prolazi kroz građevinske špekulacije, međunarodne transakcije,
trgovinske mahinacije i druge kriminalne akcije pre nego što njegovi ostaci na
kašičicu budu prosleđeni do kukavnih bolesnika u memljivim bolničkim sobama,
ali i većine požrtvovanih zdravstvenih radnika, koji dele sudbinu sa
pacijentima
Insajder
L-6
Posle 5. oktobra dolazi do trenutnih pomeranja u Kliničkom centru i DOS
uspostavlja svoju vlast. Za v.d. generalnog direktora dolazi prof. Mitrović,
koji celu garnituru iz prethodnog režima sklanja, pa je tako večitog šefa
pravne službe Zorana Petkovića sklonio da radi u neku kancelariju u
podrumu Urgentnog centra.
Posmenjivao je po klinikama okorele julovce, ali je već pri pokušaju da se
obračuna sa Predragom Peškom naišao na jak otpor, jer se ovaj već
prebacio u Demokratsku stranku. Prof. Toma Ranđelović, koji je zbog
Peškovih smicalica otišao sa Prve hirurške klinike, u tom periodu očekivao je
poziv da se vrati sa Bežanijske kose, ali poziva nije bilo. Nešto kasnije je
postao gradski sekretar za zdravstvo, ali svega dve nedelje, jer se Tomica Milosavljević
udružio sa Peškom i skinuo ga. Doduše, Dragana Jovanović je bila kasnije
rešenje koje je donelo neke rezultate, ali je žena imala 24 sati policijsku
pratnju zbog pretnji ubistvom i navodno se ne zna ko je pretio. Nije nego!
Prof. Mitrović nije ni dva meseca sastavio kao direktor KCS-a, a odmah ga
je Peškova ekipa smenila i dovela Vojka Đukića u dogovoru sa Obrenom
Joksimovićem, tadašnjim ministrom zdravlja, koji je s Đukićem bio
cimer na studijama, kada su delili sobu u studentskom domu. Kolika je Đukić bio
marioneta govori podatak o tome da su svaki važan dokument pre njega čitali i
parafirali Predrag Peško, Zoran Petković i Goran Pavlović, a u
sve prljave poslove uključivani su Janjušević, Vučićević, Musić
i Dimitrijevićeva. Ta klapa je za osam godina vladavine ukrala
desetine miliona evra rastaljujući se sa političarima i kriminalcima.
Nevildljivi
milioni
MUP i BIA su, posle informacije da je neko od njih u službenom avionu
američkog ambasadora izneo džak para iz KCS-a van zemlje, postavili dva kombija
sa prislušnim uređajima, a ceo Klinički centar se smejao što to rade kada su
pare već odnete. Znači, naređenje je izdato da se zamažu oči raji kako se nešto
radi, sluša i proverava. U stvari je direktno politički i kriminalni vrh
diktirao akciju.
U vreme političkih previranja 2004. godine večiti ministar Tomica pokušava
da smeni Đukića i Peška, ali se Obren Joksimović, kao direktor DSS-a, zalaže
kod Koštunice i na sednici Vlade taj Milosavljevićev predlog propada.
Kada je 2008. saznao da je time odobrio najveću pljačku u istoriji srpskog zdravstva, Koštunica je prebledeo od muke, ali je
Peško već našao uporište kod Tadića i smena Đukića nije ga mnogo uzdrmala.
Bajec je potpuno nemoćan. Brzo su ga slomili, i sada, čak i da to ne želi,
učestvuje u svemu što se dešava po Kliničkom centru. Nije objavio elaborat po
kome je još pre 10 godina stručna komisija ustanovila da nova zgrada Kliničkog
centra ne može da ispuni predviđene zahteve za useljenje nekoliko klinika, kako
se planira, da nema uslove za rad hirurških sala, da tone zbog pojave podzemnih
voda itd. A sve zbog planiranih 20 miliona evra ulaganja za useljenje nove
zgrade, iako prethodno potrošenih 100 miliona nikada nije opravdano.
Međutim, alavi kadrovi Demokratske stranke vide u tome nepresušni izvor
pljački i funkcija. I sam Bajec, i kad bi hteo, tu ništa bitno ne može da
uradi, nego da ide niz dlaku rukovodstvu svoje partije, a da gleda kako da sebe
osigura.
Previranja povodom njegovog dolaska u Klinički centar donela su i mnoga
"padanja maski", pa je tako ministar Milosavljević bio protiv, iako
je gledao da pre toga smeni Đukića, a ustvari na to mesto postavi svog pulena
Krstića. SPS je Đukića vratio u svoje članstvo, tj. iz DSS-a nazad u SPS, gde
je bio do 5. oktobra, i lično je Branko Ružić dolazio u Klinički centar da
obeća Đukiću kako neće da bude smenjen. Ali, problem je nastao kod starih
članova SPS-a, tzv. tvrdog jezgra, pre svih Mihajla Markovića i Borke Vučić,
koji su bili alergični na te preletače i tražili da, ako SPS dobije Klinički
centar, to bude neko od starih, proverenih kadrova.
Tako je za to mesto ispred SPS-a konkurisao prof. Kovačević, ali je posle
ubistva Borke Vučić na autoputu otupljena oštrica tog tvrdog jezgra u SPS-u.
Dečaci
se zaigrali
Tomica Milosavljević je video da će u predstojećoj konstelaciji snaga u
Kliničkom centru Peškov klan odneti prevagu i on opet neće imati uticaj kakav
je želeo, a pogotovo ne dolaskom Bajeca nad kojim nikakvu kontrolu nema ni
Tadić a kamoli on. Zato je gledao da bar kontroliše Upravni odbor, pa je za
predsednika postavio zeta prof. Kalezića, koji je veliki Peškov
protivnik, ali se Peško osigurao tako što nije dozvolio promenu direktora u
Kliničkom centru koji su mu verni (Đukić, Pelemiš, Davidović, Rakić).
Istovremeno je veštim smicalicama prema Bajecu smenio one koje je želeo (Ristić,
Čolić, Stefanović).
Iz tih postupaka se videlo koliko je Bajec nezreo za Peškove igrarije i
vrlo je verovatno da će se u narednom periodu namestiti situacija da ga Peško
namesti i za Klinički centar i za KBC Dragiša Mišović, jer je većina
ljudi u samoj upravi KCS-a i dalje instruirana sa Prve hirurške klinike.
Prilikom otvaranja PET centra predsednik Tadić reč nije progovorio sa
Bajecom, jer mu je Dačić dao izveštaj u kome se Bajec sa svojom družinom optužuje
za paljenje te bolnice. I sam Tadić se osećao kao ovca vođena na klanje, jer
nije mogao da izbegne obavezu obilaska KCS-a, već uvedenu u dnevni protokol. I
neki ambasadori po gradu su se smejali diplomatskoj neukosti predsednika Srbije
da bar ne spreči onolika slikanja, ali i pronicljivosti ministra Dačića, koji
se javno pred kamerama smejao ispred KBC Dragiša Mišović dok je gorela u
plamenu, pokazujući kako je svestan da su se "dečaci malo zaigrali
sa tenderima", ali da ne sme da ih hapsi jer su to predsednikovi
drugari.
Šta se još sve priča u diplomatskom koru i kakve se šale zbijaju na račun
našeg kriminalnog rukovodstva, biće tema nekog od narednih javljanja.
Strani faktor
U zdravstvenim krugovima
jedna od ključnih tema jesu razne
donacije, sponzorstva, projekti i pakt-aranžmani u zdravstvu.
Tako su pod lupu dospele i poznate japanske
donacije srpskom zdravstvu i neverica iz japanske ambasade da se njihove
donacije zloupotrebljavaju, budući da se svaka donacija "plaća
prema priloženim fakturama". Tačnije, skeptici iz KCS-a sumnjaju da
su Japanci toliko naivni da nisu nikad čuli za naduvavanje faktura, a
kamoli za teži kriminal! Naprotiv, veruju da ima ozbiljnih indicija da Japanci
aktivno učestvuju u pranju para putem donacija u srpsko zdravstvo.
Na primer, kada je posle bombardovanja stručna
komisija ustanovila da je nemoguće useliti kompletnu novu zgradu Kliničkog
centra, kako je planirano, japanska delegacija bila je zainteresovana da je
pretvori u hotel. Međutim, nije bila zadovoljna sistemom instalacija rađenim
pre 20 godina i - nepopravljivim. Zagovornici ove teze pretpostavljaju da su
Japanci tada ustanovili da ih tokom obilaska objekta prate provereni pljačkaši
tipa Predraga Peška i hteli su da opipaju
teren za eventualno pranje novca, pa su smislili razne kurseve i seminare u
Japanu, na koje su pozivali lekare iz KC-a, većinom Peškove. Tamo su, prema ovim pretpostavkama, u
nekoliko narednih godina ispipali mogućnost pranja para posredstvom donacija, a
Peško im se najverovatnije učinio najkvalitetnijim
kadrom za tako nešto, pa je celokupna "naučna saradnja" Japana i
Srbije krenula baš preko njega.
Tako su se obezbedili da niko van njihovog klana
ne dođe u kontakt s njima i eventualno ugrozi "misiju". S druge
strane, pošto je Peško odavno
prisluškivan i praćen kao kriminalni element, zanimljiv
svim službama, nije ih bilo mnogo briga, jer im je poznata kriminalizacija
srpskih obaveštajnih službi.
Kada su se sve kockice sklopile, proprane su
pare kroz više puta pominjane donacije, pa upravo zbog toga,
smatraju skeptici i cinici, nije bilo šansi da pravu
dokumentaciju o tome dostave ni Klinički centar ni japanska ambasada, jer se
radi o iznosima zbog kojih lete glave (u novu zgradu KC-a utrošeno je preko 100 miliona evra kojima se ne zna
trag, input novca postoji a outputa nema, izuzev ukoliko ne leži u centralnom
magacinu KC-a!).
Dalje, pošto su
Amerikanci fizički najbliži KCS-u, znaju ko šta tamo ruča, ali nisu ni pisnuli
kada su Japanci muvali sa donacijama, što je
zbunjivalo rukovodioce po službama, jer je u odnosima službi još od Drogog svetskog rata prisutan dosta oštar ton. A zapravo su Japanci samo otvorili oči
Amerikancima koliko se tu love vrti i pojačali apetite vrhuški američke ambasade. Ameri, međutim, nisu išli
na sofisticiranu varijantu, nego su se opredelili za "seljački reket"
i uzeli pozamašnu proviziju od novca iznetog iz KC-a u avionu
američkog ambasadora. To, naravno, nije moglo da se sakrije od CIA, FBI i
drugih, pa nisu slučajno zabeležene prečeste smene američkih ambasadora u
Beogradu za ranije "normative". Usto, u Stejt departmentu se pričalo
da ih britanska ambasada onemogućava da peru pare, jer sve drukaju - Ciji. I
tako dalje.
Porodična priča
Svi
Ilankovići kod Milankovića
Dve
visokoškolske ustanove, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju pri
Univerzitetu u Beogradu (bivši Defektološki fakultet) i privatna Visoka
medicinska škola strukovnih studija Milutin Milanković, nalaze se u
višestrukom krvnom srodstvu, ali i u svojevrsnom pobratimstvu i posestrinstvu.
O tome govore
podaci sa zvaničnih sajtova ovih obrazovnih ustanova, na kojima je vidno
istaknut spisak redovnih i vanrednih profesora. Mada veći broj istih predavača
radi i na fakultetu i u visokoj školi, ovde posebno mesto zaslužuje jedna
porodica koja se takođe prostire na obe visokoškolske ustanove pa na taj način
rečito govori o dnu na kome se nalazi srpska prosveta uopšte.
Naime, dr
Vera Ilanković, profesorka, rodom iz Sombora, član je Nastavno-naučnog veća
bivšeg Defektološkog fakulteta, sada pod imenom Fakultet za specijalnu
edukaciju i rehabilitaciju. Istovremeno, dr Vera Ilanković je i direktor
privatne Visoke medicinske škole strukovnih studija. Tamo gde je direktor, tamo
mu je i familija. Visoka medicinska škola Milutin Milanković puna je
Ilankovića! Kao predavači se pojavljuju mr Andrej Ilanković i mr Lana Marija
Ilanković, a kao saradnik u nastavi Sandra Ilanković.
Vera
Ilanković takođe ima svoju rodbinsku tačku oslonca. To je bivša ministarka u
vladi Vojislava Koštunice, Sandra Rašković-Ivić! Njoj je Vera Ilanković ni
manje ni više nego tetka!
Gospođa
Ilanković, nepoznata široj srpskoj javnosti, radila je od od 2000. do 2002.
godine u ondašnjem Saveznom ministarstvu za rad, zdravstvo i socijalnu
politiku, kao zamenik ministra. Vodila je sektor socijalno-zdravstvene
politike.
U Jugoslovenskom
komitetu za saradnju sa misijom UN za Kosovo i Metohiju bila je predsednik
podkomiteta za rad, socijalnu politiku i brigu o deci sa posebnim potrebama. U
Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju je bila uključena u rad grupe za
socijalna pitanja kao ekspert do 2004. godine. Od 2004. godine deo
socijalno-zdravstvene zaštite dece i porodica na Kosovu i Metohiji realizuje
preko Centra za zdravo potomstvo, sarađuje sa humanitarnim organizacijama (Kinderberg,
Save the Children, Dečje srce, Međunarodni Crveni krst), kao i sa
administracijom UNMIK-a i privremenom vladom Kosova. Godine 2005. je
postavljena za pomoćnika Predsednika KC za KiM za Sektor za socijalna pitanja,
rad i zapošljavanje, zdravstvo i obrazovanje.
Od 2006. godine je
angažovana kao profesor Beogradskog univerziteta i ekspert u Visokoj
medicinskoj školi strukovnih studija Milutin Milanković, gde je
pripremila celokupnu akreditaciju škole kao autor šest studijskih programa (u
saradnji sa prof. dr Nikolom Ilankovićem). Direktor je Visoke medicinske škole
strukovnih studija Milutin Milanković od 2006. godine, a stalno je
zaposlena na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju!
Kako je komisija za
akreditaciju Ministarstva prosvete izdala dozvolu za rad ovim ustanovama?
Po svemu sudeći, gospođa
Ilanković je od svog minulog rada napravila odličan porodični biznis. Oko nje
sve sami naučni radnici. Od spavaće do dečje sobe i kuhinje.
Policija životnog osiguranja
Ovde je
reč o mojoj tetki, paralizovanoj osobi, rođenoj 1945. godine, dakle u ratno
vreme kada nije bilo polio vakcine pa je tetka obolela od dečje paralize
...
Pošto
je bila osigurana preko oca, oficira JNA, mojka tetka i dan-danas ima vojno
osiguranje i leči se u vojnoj garnizonskoj ambulanti ili, prema potrebi, na
VMA. Imala je sve redovne kontrole kod viših vojnih komisija, ali je, posle
tridesetak godina, povodom njene pokretljivosti urađen maksimum i stanje joj se
više nije poboljšavalo. Tada su, osamdesetih godina, izdata poslednja rešenja
viših vojnolekarskih komisija, kada je i dobila prvi stepen invaliditeta i, kao
trajno nesposobna - tuđu negu i pomoć.
Imala
je invalidsko vozilo registrovano na svoje ime i adaptirano prema njenim
potrebama, kojim su upravljali razni članovi familije, pa i ja. Letos se
prijavila za punto i kao invalid dobila prednost i druge pogodnosti, ali
prilikom registracije vozila nastaju stravična maltretiranja u SUP-u Vračar. Tamo ne priznaju vojno
rešenje o invaliditetu i traže civilno. Na insistiranje porodice dolazimo do
šefice službe, koja objašnjava da vojna rešenja "nisu pisana kako
treba" i "nisu prema depeši koju je MUP dobio za registrovanje
invalidskih kola" (?!)
Kada
je čula šta se dešava u SUP Vračar tetka traži da tamo ode lično, pa je članovi
porodice odnose u SUP Vračar. Oko njenog ulaska u stanicu i boravka tamo niži
službenici i policajci ljubazno pomažu, glavešine se intenzivno domunđavaju,
dok se načelnica - gubi u nepoznatom pravcu. Tetka traži od šalterskih
službenika da joj daju napismeno da je ne smatraju za invalida pa da ne može da
registruje kola kao prethodnih 30 godina. Šalterske službenice objašnjavaju da
je načelnica otišla u Ljermontovljevu i da možda neće doći, pa da neko od
porodice dođe drugi dan... i da će sve biti u redu.
Nažalost,
drugog dana doživljavam pregršt uvreda od načelnice i odgovor da "dok je
ona živa neće biti registrovano vozilo kao invalidsko i odobren popust od 4.000
dinara". Pokušavam da objasnim da problem nije u novcu, već u potrebi da
vozilo bude invalidsko zbog drugih pogodnosti koja ta vozila imaju u
saobraćaju. Ali, na nekulturan i grub način me odbijaju uz uvrede da
"vucaram invalida sa sobom po šalterima". Plaćam iznos u celosti i
preuzimam tablice i dokumente kako bi vozilom moglo da se upravlja, a u Delta
Auto vrlo ažurno mi objašnjavaju da tetka kao nepokretni invalid ima pravo
na povraćaj PDV-a od Ministarstva finansija.
To
podnosim u Ministarstvo finansija i za kratko vreme stiže odgovor da je greška
kada se prvo podnese tom ministarstvu, već prvo mora da se podnese u
Ministarstvo za rad i socijalna pitanja. Tetka već biva na ivici nerava i nju u
dogovoru sa porodicom lažem kako je sve u redu, a novac joj dajem iz svog džepa
da se ne bi dalje sekirala.
Nažalost,
istina je drugačija, jer ni posle podnošenja svih kompletnih dokumenata ni
dan-danas nije stigao nikakav odgovor od Ministarstva za rad i socijalna
pitanja.
Da rezimiram:
SUP Vračar ne
priznaje nepokretnom invalidu sa cerebralnom paralizom da je invalid, jer ima
vojna a ne civilna rešenja. Ministarstvo finansija ne priznaje pravo
nepokretnom invalidu sa cerebralnom paralizom na povraćaj PDV-a iako je takav
propis samo izdalo! Ministarstvo za rad i socijalna pitanja četiri meseca ne
odgovara na zahtev prosleđen od drugog ministarstva i dopunjen relevantnom
dokumentacijom o invalidu sa cerebralnom paralizom, jer je reč o povraćaju
novčanih sredstava države zdravstvenom osiguraniku sa teškom bolešću.
Kroz
ovaj događaj potpuno mi je pojašnjena slika totalno kriminalizovanog društva,
koje više nema osećaj ni za šta, nego samo za pljačkanje građana, kad i
invalide i druge osiguranike sa posebnim potrebama javno i otvoreno
maltretiraju kako bi što pre skapali.
Ime
autora poznato redakciji
Teror nad
kardiovaskularnim hirurgom Draganom Nikolićem još traje
Ako
isele njega, iselićemo njih
Kardiovaskularni
hirurg iz Sremske Kamenice dr Dragan Nikolić, sa stanom u Novom Sadu, već dva
meseca je izložen danonoćnim napadima na njegovu kuću, u kojoj žive njegova
stara majka, otac, supruga i petomesečna beba.
Nepoznati
počinioci, dok je doktor na dežurstvu ili na poslu, ulaze u njegovo dvorište,
crtaju na vratima kukaste krstove i parole kojima traže da se iseli. Ulaze noću
u njegov stan, truju pse, postavljaju prislušne uređaje.
Doktor
Nikolić je pisao pisma gradonačelniku Igoru Paveliću tražeći zaštitu, ali ga
ovaj nije udostojio odgovora. Novosadska policija, kojom je do Nove godine
komandovao Miladin Kostrešević, pretila je doktoru da će mu reći istinu koja će
ga iznenaditi! Doktor ih je molio da ga iznenade i da mu saopšte ko mesecima
nasrće na njegovu kuću. Ni pismo direktoru policije Veljoviću nije urodilo
plodom. Direktor ga, čak ni iz građanskog obzira, nije obavestio. Ni ministar
policije Ivica Dačić.
U večernjim
satima, 17. januara, dr Nikolić je otkrio da mu je u stan postavljen prislušni
uređaj! Očigledno je da novosadska policija i Odeljenje BIA u Novom sadu
koordiniraju napad na dr Nikolića, u nameri da ga, kao viđenijeg Srbina,
proteraju iz Novog Sada, i da potom počne masovna seoba Srba iz Vojvodine.
Tabloidovi urednici
internacionalizovaće slučaj doktora Nikolića.