Francuska
Izbori više nisu destilacija umnosti i sposobnosti
već prečica za mafiju
Feudalci briselske carevine
I dok se po svetu događaju mnoge stvari, čiji
razni komentari ispunjavaju TV dnevnike
i naslovne stranice, u Francuskoj postoji samo jedna tema, beskrajno „tra la
la" u vidu jedne političke propagande koja je dosadila i Bogu i ljudima.
Kao da na celoj planeti ne postoji ništa važnije od kampanje za francuske predsedničke
izbore?
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
Velika većina Francuza se ponaša kao da je celo čovečanstvo sastavljeno od 70 miliona Francuza i ostalih
sedam milijardi stranaca. Opšte ludilo traje mesecima. Preko leta, dok
se roštiljalo po francuskim baštama, vrlo malo se diskutovalo o sportu, ili
seksu, jer je svuda glavna tema razgovora bilo "nabadanje" al' ne na
viljušku, već o tome
ko će biti
novi predsednik Francuske 2012. Kako
vreme prolazi euforija je sve veća.
U Francuskoj je unutrašnja politika zamenila sve
druge dogodovštine i samo neka velika svetska tragedija ili izuzetni sportski
uspeh može na kratko da skine izborne pripreme sa naslovnih stranica. Pa i ta
unutrašnja
politika svodi se uglavnom na podmetanje nogu i međusobno pljuvanje kandidata
za kandidaturu budućeg
predsednika. Fenomen je teško opisati rečima i ne
postoji nikakvo racionalno objašnjenje za to, niti može da se uporedi sa bilo
kojom državom sveta, koja nije u ratu ili pod nekom teškom diktaturom. Jedino
što bi se donekle približilo opisu ovog fenomena je slika ispoljavanje navijačkih strasti dok rulja
valja ka stadionu.
Svaka partija bi da nametne svoga kandidata a kako
ima na gomile kandidata tako bi svako da nametne samog sebe i to po svaku cenu.
Političari su čudo, a ponekada i prava čudovišta. Politički
izabranici tvrde na
sva usta da
su verne sluge
u službi
narodu, a ustvari
je sasvim suprotno. Ova
poznata laž je palila dok je narod bio primitivan i neprosvećen. Vekovima sve
do Interneta ili nekog građanskog rata. Danas su ljudi pismeni,
obavešteni pa mogu jasno da vide koja vrsta hulja su svi političari i koji je
njihov pravi cilj. Na koji način
zarađuju hleb i uz hleb, kako nabavljaju vile, jahte, avione i sve ostalo u njihovom paralelnom svetu.
Političari su najorganizovanija mafija koju sam narod bira i postavlja u
fotelje da ga pljačkaju i ucenjuju.
Takvi i slični komentari se sve češće mogu pročitati ili čuti u pojedinim slobodnim i politički nepodobnim
medijima. Uglavnom FM radijima, pojedinim novinama i dosta, na Internetu. Svima je jasno da političari pre svega imaju
svetu dužnost da obezbede svoju karijeru, svoju decu i svoju familiju. Kao
svaki pravi domaćin. Posao je dobar, plata redovna, a može da se muva skoro
bezgranično.
Mase birača su samo jedno neophodno zlo, alatka kojom
se zidaju karijere i ozakonjuju lične ambicije. Političar je iznad narodnih
masa i jaši im na leđima uz predivno zadovoljstvo da komanduje. Često je i
iznad zakona, a kad ga zakon stigne, dobro plasirani političar može i da ga
promeni tako da bude u skladu sa njegovim interesima. Ali političar je pre
svega usko povezan sa bankarima i ostalim izvorom finansija. On ih podržava da
bi mu aparat vratio istom merom. Za bilo koje loše rezultate, za greške u
rukovođenju ili pak veća lična nedela
oni su uvek proglašeni za nevine žrtve od strane opozicije ili za žrtve raznih svetskih kriza.
Na kraju priče su uvek oslobođeni zbog nedostatka dokaza.
Tako je bar u Francuskoj, a verujem da su mnogi
prepoznali i svoj rodni kraj u ovim odlikama jednog kvazi mafijaškog zanimanja.
Jer biti političar je pre svega ugledno zanimanje kad nije i prava ugodna
zanimacija. Hobi koji donosi blagostanje političaru i njegovoj užoj okolini. Tu
užu okolinu uvek čuvaju " bodi gard momci " i nadgledaju digitalne
kamere, a za njihovu sigurnost su spremni da poginu obični policajc- batinaši.
Deca iz naroda, koja bi i na svog oca i majku digli ruku da brane privilegije
ovih utovljenih i do dna duše iskvarenih političara.
Dekadencija bez
granica
Kada se ovakve definicije okome na ljude koji su
demokratski izabrani za narodne predstavnike, onda logika prevazilazi svoje
okvire i priča ulazi u jednu Spilbergovu nadrealnost tipa vanzemaljaca ili Alisa
u zemlji čuda.
Za pravog rasnog političara, laž ne postoji. Neistina
je metoda da se ublaže napetosti revoltiranog naroda. On samo govori ono što
narod voli da čuje i čemu se nada a to nema nikave veze sa onim što on stvarno
misli da uradi. Uostalom onaj koga su jednom izabrali, miran je ceo mandat, a
dobro plasiran da ga obnovi kao neko ko je poznat i skoro član familije.
Političar je uvek u pravu po statutu svoje funkcije.
To je bar evidentno. Evidentno je takođe
i to da svaki političar mašta da mu opozicija nestane ili toliko oslabi da je
kao i da je više ni nema. Drugim rečima demokrate iznad svega preziru
demokratiju. Oni su za demokratsku diktaturu stalno jednih te istih. Zato
postoje neka bazična pravila koje i nepismeni političar može da zapamti i da
primeni u svojoj maloj carevini, kako često nazivaju teritoriju kojom
"guzonja" drma. Zavadi pa vladaj. Podeli i probudi mržnju jednih
građana prema drugim, regrutuj ljude u političke partije koje su kao paravojne
jedinice anonimnih i onda se ovaj hladni rat u malom magično odvija onako kako
odgovara foteljašima.
Danas su diktatori iščezli ili su pobijeni od strane
četiri jahača Apokalipse, SAD, EU, UN i NATO. Ostao je ipak sistem koji se
užasno plaši prave direktne demokratije u kojoj bi kao što joj ime kaže,
učestvovao demos: narod. Politička arhaična pseudo demokratija je pre svega
zainteresovana da što duže traje i tako postane nezamenljiva. Posle mene potop.
Ekonomska kriza je samo usavršena tehnologija
vladanja i njom se svi zastrašuju i stavljaju u podređen položaj. Bednik se ne
buni i ne štrajkuje jer ni kad radi nema platu koja podmiruje osnovne potrebe.
Siromašnom u Francuskoj se uvek pokazuje još siromašniji negde u svetu i preti
mu se. Ili će da bude pokoran i poslušan ili ga čeka grčka sudbina. Ako to ne
upali, pokazuju mu se horde izbeglica koje pristaju na svaki posao i svaku
platu samo da im vlasti daju papire za ovakvu invaziju. Ovo nije tipično
francuska zavera protiv naroda već sveobuhvatna svetska mondjalistička politika
porobljavanja i nametanja volje interesa
finasijskog kapitala. Privilegije za jedne i večna, a beda za sve
ostale. Jedino merilo za sreću jedne
korumpirane vlade je cifra nacionalnog
dohodka dok prava jednostavna sreća ili samo sigurnost običnih građana je
poslednja rupa na ovoj svirali. Problem je u tome što nakon ubacivanja listića
u kutiju, svi moramo da igramo kako ta svirala svira.
Ovakvo nabrojavanje svih grehova demokratskog sistema, ne samo Francuske
već i celog Zapada u paketu, za mnoge je
iznenađujeće jer su dugo bili u
zabludama da su izabrani političari najbolji među svima. Izbori su
smatrani kao destilacija umnosti i sposobnosti, a ustvari se sada vidi da je to
jedna prečica za ulazak u mafiju ili samo formalnost da se ista obnovi i
učvrsti u svojoj neosvojivoj tvrđavi.
Novac nosi glavnu ulogu u filmu koji smo bar mi sto
puta videli. Novac u pravom smislu reči, koji se na Zapadu piše u milijardama i
bilijardama evra. Afere lopovluka i nelegalnih finansiranja su francuska
svakodnevnica. I dok se protiv Sarkozija i njegovih saradnika odugovlače
istrage oko finasiranja nekadašnjih predsedničkih izbora iz 2002. godine, za to
vreme se po hitnom postupku traži od smrtno obolelih lica koji su bili na svom
radnom mestu u dodiru sa azbestom da vrate polovinu od 30.000 evra koje su
dobili kao odštetu te iste 2002. godine. Rak pluća mogu da zadrže. Narodni sud
je uvažio žalbe bogatih firmi ubica i prepolovio već podeljenu odštetu. To je
Francuska, i više od toga to je taj Zapad kome težimo i bez koga ne možemo da
preživimo.
Potpuno vas shvatamo, ne vas koji bi ste ponekad i
sipali taj azbest u kafu samo da vam je tih 30.000 evra koji bi vas izvadili iz
situacije u kojoj ste. Ne, naravno već shvatamo i saučestvujemo sa našim dragim
prijateljima vlastodržcima kojima se
žuri da uđu u društvo novih feudalaca brisleske carevine i tamo zaposle svoju
decu. Da povuku koju investiciju u svoju parohiju i malo popune rupe u ličnom
budžetu.
Znate li vi koliko košta zimsko parkiranje jahte u Monaku i koliko su
skočile cene apartmana u Londonu. Ne znate, bolje i da ne znate jer bi ste
verovatno zaplakali nad neizvesnom i tužnom sudbinom jednog profesionalnog
političara. Kao što niste možda znali da je siromaštvo jedne zemlje izvor
bogatstva političara koji su na vlasti i osiguranje dugotrajnog profesionalnog
života. Što je narod bedniji to mu je
sve lakše nametnuti svoju volju.
U nastavku jednog teksta koji je sastavni deo
predizborne kampanje opozicije tvrdi da Sarkozi namerno osiromašuje svoju
zemlju da bi narod nagnao na poniznost i poslušnost. Kao što to mondijalisti
čine sa celim svetom. Doduše predsednik Sarkozi je takođe u izbornoj kampanji
i on sa svoje strane tvrdi da je nedavno
na sastancima u briselu sa Merkelovom i na konferenciji G 20 sa ostalim
" big guzonjama ", on lično, spasao ne samo Francusku i Evropsku
uniju, već ni manje ni više, nego ceo svet !!! Tako se izrazio u jednoj TV
emisiji koju su nedavno režirali njegovi ljudi, pitanja postavljali njegovi
novinari i prenosila njegova dva kanala TF1 i France 2. Zemaljska
kugla mu duguje jedno veliko hvala.
Narod je malo manje siguran da će ovoga puta da
napravi istu grešku i da mu obnovi mandat. Mada nikad se ne zna sa ljudima koji
imaju puno novca ili bar takve prijatelje. Jer povrh svega sa druge strane gotovo
da nema ozbiljnog protivnika. Narod je spreman da glasa al' ne toliko za
predstavnika socijalista Fransoa Holanda koliko protiv samog Sarkozija.
Program koji socijalisti nude Francuzima je više nego
katastrofalan. Obećavaju povećanje poreza, ili na hiljade radnih mesta u koje niko ne veruje u zemlji
nezaposlenosti. Kao šlag na tortu oni tvrde da je došlo vreme i da se pederi
legalno žene pa će tako pod zaštitom ruže, moći da usvajaju decu, koju Bog neće
da ima da. Ruža je logo socijalista.
Uostalom šta i može da se očekuje u državi koja kao vrhunsku
kulturološku manifestaciju predstavlja pozorišnu predstavu u kojoj se ikona
Hrist maže fekalijama. Ovakvo gnusno šminkanje glumaca ne dolazi u obzir ni
za jednu drugu konkurentnu religiju sem za onu koja je stvorila i odgajila
nekada najkulturniju državu na svetu. A ako politika doživi krah biće to veliki
korak unapred za čovečanstvo i pravu direktnu demokratiju, bar tako tvrde oni
posmatrači kojima je politike preko glave a Sarkozijeve pogotovo.
Političari su čudo a
ponekada i prava čudovišta. Politički
izabranici tvrde
na sva
usta da
su verne
sluge u
službi
narodu a
ustvari je
sasvim suprotno.
Demokrate iznad svega preziru demokratiju. Oni su za demokratsku
diktaturu stalno jednih te istih.