https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Poljoprivreda

Poljoprivreda

 

Zašto su rastureni poljoprivredni kombinati u Srbiji i za čije interese

 

Nadničari na sopstvenoj zemlji

 

U Srbiji je doslovno uništen 91 poljoprivredno-industrijski kombinat, a zemljište i fabrike hrane i pića prodati su u bescenje. Sve je to učinjeno kako bi se Srbija gurnula u još dublje ropstvo prema najrazvijenijim zemljama, koje ne samo da proizvode najveći deo hrane na svetu, već su i savetovale dosadašnje srpske vlasti u vezi takozvane privatizacije agrara. Sistematska pljačka i uništavanje agro-kompleksa nasleđenih iz ranijih društvenih sistema nastavlja se ne samo kroz privatizaciju, već i kroz renacionalizaciju.

 

Milan Malenović

 

U studiji „Da sam ja Ivica Dačić, predsednik Vlade Republike Srbije, izvestio bih narod o pravom stanju koje preuzima od prethodne vlade", autora Miodraga K. Skulića, čija je promocija bila na dan inauguracije ove vlade, pored ostalog, posebno je istaknuto, kao izrazito negativan učinak prethodne tri vlade, rasturanje 90 poljoprivredno industrijskih kombinata (PIK, AIK, PK). Tabloid je u više nastavaka neke bitne delove iz ove studije. Na osnovu te studije istražili smo koji su to kombinati i zašto su rastureni, pa zatim zemljište i najvažniji proizvodni kapaciteti iz delatnosti prehrambene industrije u bescenje prodati domaćim tajkunima i nekim inostranim kompanijama.

Poljoprivreda društvenog sektora u Srbiji, kako centralnom delu, tako i u pokrajini Vojvodini, bila je organizovana na teritorijalnom principu, stim što su samo Poljoprivredni kombinat Beograd i Navip, imali, po političkom zaduženju, pogone i izvan svog okruga.

Kombinati su imali zemljište, voćnjake i vinograde, farme krava muzara, junadi, svinja i živine i fabrike stočne hrane, klanice i mesnu industriju, mlekare i preradu mlečnih proizvoda, uljare, šećerane i konditorsku industriju, hladnjače, vinarije, pivare i proizvodnju alkoholnih i bezalkoholnih pića, sopstvenu maloprodajnu mrežu, izvozne službe, a neke, čak, i sopstvene banke. Sve je to za kratko vreme rastureno, a učešće poljoprivrede u društvenom proizvodu Srbije od 22 odsto palo je na oko 12 odsto.

Nesporna je činjenica da je i pre 2000. godine, a i u vreme rasturanja poljoprivredno industrijskih kombinata, postojala tražnja na tržištu hrane. Dakle, nije kao kod nekih drugih delatnosti, pretežan uticaj na gašenje proizvodnih kapaciteta imao smanjen obim tražnje. Ako su posle šest uzastopnih privrednih zemljotresa (rasturanje države SFRJ, rat u dve srpske krajine, hiperinflacija iz 1992/93. godine, sankcije UN, rat na Kosovu i Metohiji, agresija NATO), kada su republičke vlade vodile kontrolisanu politiku niskih cena hrane, radi spašavanja standarda stanovništva, bilansi poljoprivrede bili nepovoljni, odnosno ti kombinati bili prezaduženi, bilo je neophodno izvršiti sanaciju. Pod sanacijom se podrazumeva period „lečenja", da bi se, nakon toga, u periodu stabilizacije proizvodnja i poslovanje prilagodilo tržištu. A ne da se bez ikakvih ekonomskih analiza, posebno za svakog privrednog subjekta pojedinačno, proglasiti ove kombinate, bolesnicima srpske privrede, iako oni čine osnovu na kojoj, pored energetike, srpska privreda treba da egzistira.

Nakon rasturanja poljoprivredno industrijskih kombinata nastupio je period privatizacije, da ne kažemo otimačine, gde su najkvalitetniji prerađivački kapaciteti za proizvodnju hrane otišli inostranim vlasnicima (mlekare, šećerane, uljare, konditori...). Danas nema poslovnog čoveka koji ne žali za tim gigantima iz oblasti poljoprivrede i industrije prerade hranom, koje je savesna vlada, morala da leči, a ne da rasturi, pa, zatim, da rasproda u bescenje.

I lud čovek bi, gledao ili negledao bilanse imovine i obaveza, uvek stao na stranu izuzetno kvalitetnih hiljada hektera, savremenih fabrika za preradu hrane i pića i skladišnih, rashladnih i maloprodajnih kapaciteta, i zaključio da je potreba za hranom u svetu velika i da će se iz godinu u godinu povećavati, i da je to za Srbiju njena „nafta". Ali, danas se uzaludno kajemo i plaćamo pet, sedam ili više hiljada evra svako novootvoreno radno mesto. Po toj ceni 600.000 ugašenih radnih mesta, da bi se ponovo otvorila, vrede više od četiri milijarde evra. Verovatno će se neko u narednim godinama baviti analizom privrednih dešavanja u periodu do 1990, 1991-2000 i u periodu 2001 do danas. Neko, nazovimo ih mladi stručnjaci, a posebno ekonomisti, pa bili oni i profesori ekonomije, posebno političke, teško će narodu pogledati u lice. 

Danas je u Srbiji, posebno u Centralnoj Srbiji, zatvoreno više proizvodnih giganata za proizvodnju šećera, mleka, piva, vina, preradu voća i povrća. Desetine opština, posebno na jugu Srbije, nemaju u industriji nijednog zaposlenog. Takozvani realni sektor privrede, gde spada i poljoprivreda i prerađivačka industrija, doživeo je kolaps i zato je ovaj tekst posvećen rasturenim i ugašenim poljoprivredno industrijskim kombinatima (PIK, AIK, PKB ...).

 

Apetiti nezajažljivog tajkuna

 

U bivšoj SFRJ Centralna Srbija je hranom, uglavnom, podmirivala svoje potrebe, izuzev u šećeru i jestivom ulju, dok je AP Vojvodina žitom, mesom, šećerom, uljem, uglavnom hranila otcepljene republike. Centralna Srbija, danas, proizvodi 99,6 odsto ukupne električne energije i, po mišljenju stručnjaka koje je konsultovao Tabloid, ovakva eksplozija cena hrane, ne može opstati, a da cene električne energije, kao, pored hrane, najvažnijeg proizvoda u savremenom svetu, ostanu na dosadašnjem nivou. Već letimičnim pregledom sudbina poljoprivrednih društava, nekadašnjih giganata, vidi se maćehinski odnos države Srbije prema ovoj privrednoj grani.

  O pljačkaškoj privatizaciji Beogradske industrije piva bilo je reči već u više članaka. Posle pohoda stranog konzorcijuma kroz ovo privredno društvo od njega skoro ništa više da nije ostalo. Ugovor o privatizaciji je raskinut i BIP je danas zvanično u restruktuiranju. Poslovna imovina ovog akcionarskog društva je 2,3 milijarde dinara i u celini se pokrivena tuđim sredstvima, a pored toga su obaveze veće još za 562 miliona dinara, navodi Skulić u svojoj analizi. Samo u 2011. godini sa 560 zaposlenih na ostvarenom poslovnom prihodu od 1,4 milijarde dinara iskazan je gubitak u poslovanju te godine u iznosu od 646 miliona dinara. Skulić zbog toga zaključuje: "Prema tome, ukupne obaveze ovog privrednog društva u restruktuiranju su na dvogodišnjem nivou prihoda ostvarenih u 2011. godini."

  Carnex je osnovan 1958. godine u Vrbasu. Proizvodni program je prvobitno bio namenjen izvozu na englesko tržište, pa je odlučeno da ime kompanije bude kombinacija reči carne (lat. meso) i export (engl. izvoz). Za samo 10 godina Carnex postaje jedan od najvažnijih proizvođača mesa i mesnih proizvoda. Društveni kapital u Carnexu je privatizovan 2003. godine kada ga je kupio investicioni fond sa engleskog kanalskog ostrva Džerzija, Midland Risors. Posle izvesnog vremena domaća kompanija Delta je 2005. godine ponudila da od stranaca otkupi akcije Carnexa, i to po onda veoma povoljnoj ceni od 36 evra po komadu. Umesto u domaće ruke, Carnex je 2006. godine prešao ponovo u ruke jednog investicionog fonda sa dalekih ostrva - Ašmora.

U međuvremenu je i ovaj fond izrazio želju da napusti Carnex, ali ovoga puta nijedna domaća kompanija nije bila spremna da uđe u posao, jer od vrbaškog giganta gotovo da ništa više nije preostalo. Cena jedne akcije se srozala na manje od 15 evra i u najpovoljnijem trenutku od Ašmora je većinski paket akcija otkupila domaća MK Grupa nezajažljivog tajkuna Miodraga Kostića Koleta.

  Ono što Carnex čini značajnim jeste činjenica da on ispunjava sve potrebne uslove za izvoz mesa i mesnih prerađevina, kako u EU, tako isto i u Rusiju. Strani privatizacioni kupci, u suštini pripadnici klasičnog podzemlja, a ne samo onog poslovnog, nisu uopšte bili zainteresovani za razvoj proizvodnje u Carnexu, već je njihov cilj bio da što je moguće brže obrnu kapital i sa velikom zaradom se povuku iz celog posla. Umesto da obrati pažnju kome prodaje ovaj prehrambeni gigant, srpska vlast se polakomila na visoke provizije koje je davao kupac, tako da je Carnex danas samo senka onoga što je nekada bio.

  PKB Voćarske plantaže d.o.o. u restruktuiranju takođe je još u većinskom državnom vlasništvu. Poslovna imovina ovog privrednog društva je 2,2 milijarde dinara i pokrivena je 59,3 odsto sopstvenim kapitalom, dok razliku predstavljaju obaveze društva u iznosu od 895 miliona dinara. U 2011. godini sa 59 zaposlenih na ostvarenom poslovnom prihodu od 20,2 miliona dinara iskazan je gubitak u poslovanju te godine u iznosu od 100 miliona dinara. Miodrag Skulić u svojoj analizi "Da sam ja Ivica Dačić..." zbog svega zaključuje: "Ukupne obaveze ovog privrednog društva u restruktuiranju su ogromne za tako nizak nivo poslovnih prihoda ostvarenih u 2011. godini".

 

Temeljna pljačka PKB-a

 

  Još jedno poljoprivredno društvo kojim upravlja država je i PIK Dragan Marković iz Obrenovca čija poslovna imovina iznosi 2,5 milijardi dinara i sa 36 odsto je pokrivena sopstvenim kapitalom, dok razliku predstavljaju obaveze ovog društva u iznosu od 1,6 milijardi dinara. U 2011. godini sa 276 zaposlenih na ostvarenom poslovnom prihodu od 1,5 milijardi dinara iskazana je neto dobit od 2,5 miliona dinara. Prema tome, ukupne obaveze ovog privrednog društva su ogromne.

  PIK Zemun je društveno preduzeće takođe u rekonstruisanju. Poslovna imovina ovog preduzeća je 6,2 milijarde dinara i pokrivena je 86,6 odsto sopstvenim kapitalom, dok razliku predstavljaju obaveze u visini od 829 miliona dinara. U 2011. godini sa 93 zaposlena ostvaren je poslovni prihod od 250 miliona dinara uz gubitak u poslovanju od 68,7 miliona dinara. Zaduženja ovog društvenog preduzeća su podnošljive, ali Miodrag Skulić smatra da bi ono iz dubioze moglo da se izvuče jedino prodajom dela zemljišta koje koristi.

  Poljoprivredna korporacija Beograd (nekadašnji Poljoprivredni kombinat Beograd - PKB) odlukom vlade Srbije iz marta 2010. prešla je u vlasništvo grada Beograda. Tako se završio višegodišnji sukob dve ideje, one koja se zalagala za ubrzanu i beskompromisnu privatizaciju, čiji je pobornik bio i Miloš Bugarin, nekadašnji generalni direktor PKB-a, i one koja je smatrala da snabdevanje prestonice hranom treba da ostane u državnim rukama, kako je to tvrdio gradonačelnik Beograda Dragan Đilas. Bugarin je želeo da se okoristi od provizija dobijenih od zahvalnog privatizacionog kupca kome bi PKB u bescenje bio prepušten, ali je na kraju ipak pobedila Đilasova strategija da se prelaskom u vlasništvo grada PKB polako, ali sigurno i temeljno opljačka.

  Kao utehu Miloš Bugarin je prešao na mesto direktora Privredne komore Srbije i smeo je da zadrži sve ono što je stekao za vreme direktorovanja PKB-om. U svu tu imovinu spada i stan od 96 kvadratnih metara na prvom spratu zgrade u Knez Danilovoj ulici broj 8 u najstrožem centru Beograda. Stan je Bugarin u zakup dobio od PKB-a 14. novembra 2002. godine. Samo dve nedelje kasnije, tačnije 29. novembra 2002. Bugarin, tada generlni direktor PKB-a, svom preduzeću podnosi zahtev zaveden pod brojem 10216 za kupovinu pomenutog stana. Ovaj zahtev se ekspresno usvaja i Miloš Bugarin već 6. decembra 2002. sa PKB-om potpisuje ugovor o kupovini stana po ceni od 901.366 dinara, odnosno za manje od 10.000 dinara po kvadratnom metru (srednji kurs evra na taj dan je bio 61,5797 dinara).

  Još za vreme Bugarinovog gazdovanja PKB-om došlo je do masovnog čerupanja ovog nekadašnjeg poljoprivrednog giganta. Ugovorom od 31. januara 2003. PKB prodaje PKB Vizelju: klanicu sa hladnjačom (površina 9.127,95 kvadrata), upravnu zgradu (1.760,54 kvadrata), energetski blok (820 kvadrata), depo za stoku (2.390 kvadrata), objekat za pranje vozila (120 kvadrata), deo parcele KP 259/3 (1 ha 93 a 22 m2) i deo zemljišta sa objektima (43 a 85 m2). Sve ovo je naplaćeno 56.660.161,13 dinara.

  Istovremeno, PKB preduzeću Krmivo tadašnjeg velikog donatora Demokratske stranke i Čede Jovanovića, Dragoljubu Markoviću daje u zakup na deset godina 99,46 hektara plodne zemlje i to po smešnoj ceni od samo 100 evra po hektaru?! Iste te 2003. godine PKB od MK Komerca  nezaobilaznog Miodraga Kostića Koleta nabavlja milion litara nafte po ukupnoj ceni od 35.500.000 dinara. Niko zainteresovanim radnicima nije umeo da objasni zašto se nafta kupovala od preduzeća koje upravlja srpskim šećeranama, umesto da je nabavljena direktno od NIS-a.

  Ni Đilasova ideja lagane pljačke PKB-a kroz gradsko gazdovanje nije ostala bez rezultata. Nataša Petković, diplomirani ekonomista, i Slavica Marković, diplomirani agroekonomista, rukovodstvu preduzeća dana 8. septembra 2011. godine dostavljaju dopis zaveden pod rednim brojem 5980 u kome ih obaveštavaju o nepravilnostima u reviziji koju je obavila revizorska kuća Deloitte d.o.o.

  Već na samom početku njih dve skreću pažnju na činjenicu da ih revizor nije konsultovao ni za vreme izrade revizije, a ni kasnije, iako su one ovlašćene računovođe. U tački 1.2 pomenutog dopisa se navodi: "Neobjašnjivo je da ovlašćeni revizor nije utvrdio kriterijume matice PKB Korporacije a.d. koji se koriste prilikom određivanja koja zavisna i pridružena društva ulaze u krug konsolidacije i nisu bili u mogućnosti da odrede efekte pomenutih pitanja".

  U tački 2.1 dopisa stoji: "Nije tačno da je manje iskazan rezultat perioda za 10.207.000 dinara kada je izvršeno spajanje uz pripajanje PKB Inshra. Desilo se 31. decembra 2009. da zalihe PKB Korporacije a.d. gotovih proizvoda, odnosno merkantilni kukuruz koji se nalazio u PKB Inshri je ista pozajmila stalnom kupcu za izradu koncentrata i u knjigama je stvorena obaveza prema PKB Korporaciji bez njene saglasnosti i potraživanje od kupca sa prihodom, a bilo je izvesno da se pripaja PKB Korporaciji... Tako da na stanju 31. decembra 2010. godine nema ničega od navedenog u izveštaju ovlašćenog revizora Diloitta".

  Konačno, Petkovićka i Markovićka postavljaju pitanje: "Šta se dešava sa redovnom revizijom Confida - Finodit d.o.o. Beograd, Imotska 1? Da li revizija Deloitta d.o.o. (koja je rađena naknadno) može raditi korekciju finansijskih izveštaja PKB Korporacije a.d. za 2010. godinu i na osnovu kojih pozitivnih propisa?"

  Iz svega ovoga je jasno da grad Beograd kroz štimovanje završnih godišnjih izveštaja želi da prikrije masovnu pljačku koja se sprovodi u PKB-u. Ovaj nekadašnji gigant koji je ne tako davno zapošljavao više hiljada radnika danas na platnom spisku ima svega 2.457 zaposlenih (po izveštaju za 2011. godinu).

 

Svetska pljačka kao studija

 

  Kako je centralna Srbija nekada bila u stanju da poljoprivrednim proizvodima namiri sopstvene potrebe, dok se proizvodnja AP Vojvodine prodavala ostalim republikama nekadašnje Jugoslavije, tako bi danas vojvođanski proizvodi mogli da se izvoze i da se time smanjuje trgovinski deficit.

Upravo iz tog razloga je srpski agrar uništen, jer inostranim "dušebrižnicima" nikako ne odgovara da neka nerazvijena zemlja kao što je Srbija postane veliki izvoznik hrane.

  Po podacima koje je u svojoj studiji Svetska pljačka objavio Predrag Mandić u svetu se prosečno godišnje proizvede 50 kilograma mesa po glavi stanovnika od čega na nerazvijene otpada samo jedna četvrtina. Pšenice se u svetu godišnje proizvede 100 kilograma po glavi stanovnika, od čega 40 odsto u zemljama u razvoju i nerazvijenima. Isti procenat daju te zemlje i u proizvodnji kukuruza, a ove kulture ima 80 kilograma godišnje po glavi stanovnika. Godišnje se u svetu proizvede 50 kilograma krompira po glavi stanovnika, u čemu nerazvijene i zemlje u razvoju učestvuju sa samo 30 odsto.

  Očigledno je da najrazvijenije države sveta ostatak Zemlje guraju u zavisnost kada su u pitanju proizvodnja hrane i celokupni agrar. Zbog toga je i Srbiji nametnut jedan devastirajući privatizacioni sistem, kojim je celokupni ovdašnji agrar prvo gurnut u ruke domaćih i belosvetskih tajkuna, a zatim prepušten na milost i nemilost novim gazdama. Upravo primer beogradskog PKB-a pokazuje da se strateška proizvodnja mora zadržati u domaćim rukama, ali bi one, za razliku od vlasnika Poljoprivredne korporacije Beograd, morale da budu čiste.

  Ako se nastavi započeto uništavanje agrara kroz pljačkanje nekadašnjih velikih poljoprivrednih kombinata, Srbija će već u ovoj deceniji postati uvoznik hrane. Upravo to i žele oni koji nam dele ovako uništavajuće savete.

 

A1.

 

Pali giganti srpske poljoprivrede

 

U Centralnoj Srbiji postojalo je 53 kombinata: PKB Beograd sa udruženim kombinatima:

PIK Zemun, Dragan Marković, Obrenovac PKB-Voćarske plantaže, Boleč PIK Aleksinac

PIK Kolubara, Lazarevac PIK Zlatibor, Čajetina PKB Tutin a potom su poznati kombinati:

PIK Godomin, PIK Požarevac, PIK Šumadija, Smederevska Palanka, AIK Šumadija, Kragujevac, PIK Takovo, Gornji Milanovac, PIK Čačak, PPK Kraljevo, PIK 8. septembar, Pirot, PIK Lapovo, PIK Ub, AIK Šabac, PIK Mačvanin, Bogatić, PIK Niš, PIK Džervin, Knjaževac, AIK Valjevo, AIK Loznica, AIK Timok, Zaječar, AIK Leskovac, AIK Svetozarevo, AIK Kruševac, PK Delišes, Vladičin Han, PTK Kopaoničanka, Brus PTK Ključ, Kladovo, PK Veliko Gradište, PIK Pomoravlje, Ćuprija PIK Budimka, Požega PIK Oplenac, Topola, PIK Pusta Reka, Bojnik, PIK Bela Palanka, PŠK Pešter, Sjenica PTK Lebane,  PK Morava, Dragocvet, PK Srbija 10 Oktobar, Velika Plana, PTK 1. oktobar, Vladimirci PPK Sloga, Trstenik PIK 7. juli, Debrc, PK Varvarinsko Polje, Župski Rubin, Kruševac Vino Župa, Aleksandrovac, Navip, Zemun Prokupac, Prokuplje Krajinavino, Negotin Voćarkop Union, Beograd, Agroeksport, Beograd Jugoduvan, Niš

U AP Vojvodini je bilo 38 kombinata, i to: Servo Mihalj, Zrenjanin Tamiš, Pančevo Sirmijum, Sremska Mitrovica, Agrovojvodina, Novi Sad, Agrokop, Novi Sad, Vršački vinogradi, Agrounija, Inđija, Agroruma, Ruma, Napredak, Stara Pazova, Banat, Kikinda, PIK Bečej, PK Sombor, PIK 1. maj, Apatin, AIK Bačka Topola, Agrokombinat, Subotica, AIK Srednja Bačka, Crvenka PIK Agrobanat, Plandište PIK Kovin, PIK Južni Banat, Bela Crkva PIK Vrbas, PIK Agrobačka, Bač, AIK Bačka Palanka, AIK Njegoševo, PIK Titel, PIK Prigravica, AIK Kanjiža, AIK Senta, IPK Šid, PPK Odžaci, PIK Agrar, Banatski Brestovac, PIK Moravica, Stara Moravica, PIK Spasoje Stejić, Novi Kneževac, PK Agrobačka, Bač PK Đuro Jakšić, Srpska Crnja,  Podunavlje, Čelarevo, Elan, Srbobran, Erdevik, Bačka, Sivac...

U AP Vojvodini bilo je i 106  poljoprivrednih dobara, koja su, po pravilu, organizovana za obradu poljoprivrednog zemljišta, posebno za svako veliko naselje, dok je u Srbiji bilo registrovano samo dva poljoprivredna dobra (Dobrićevo-Ćuprija i PD Salaš).

 

A 2.

 

POLjOPRIVREDA SRBIJE

u hiljadama tona     

godina       Cen.Srbija  AP Vojvodina  C.Srbija %   C.Srbija AP Vojvodina

                                           po stanovniku po stanovniku

Pšenica

2008.          920            1.175           43,9        173           600

2009.          876            1.192           42,4        165           609

2010.          727               904           44,6        137           462

Kukuruz

2008.       2.199            3.959          35,7        414        2.023

2009.       2.396            4.000           37,5        451        2.044

2010.       2.518            4.689           34,9        474        2.396

Suncokret

2010.            27               351             7,1                 5             179

Šećerna repa

2010.            88            3.237             2,6          17        1.654

Broj stanovnika (u milionima) na kraju 2010. godine u C. Srbiji 5,314  u AP Vojvodini 1,957

 

              

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane