Rusija
EKSKLUZIVNO: Vladimir Putin nazvao je ujedinjenje Krima sa Rusijom
posle referenduma od 16. marta kao
Povratak
u rodno pristanište
Pre
skoro 23 godine, Vaš pokorni sluga i dopisnik Tabloida, bio je svedok predaje
ruskog poluostrva Krim pod jurisdikciju novoformirane države Ukrajine. Tada
sam, 1992. godine, bojažljivo napisao: ne dao Bog da se na Krimu ponovi
jugoslovenski scenario raspada države. Da, sve je vodilo ka vojnom sukobu
Rusije i Ukrajine. Ali političari su ipak uspeli da prođu po oštroj ivici brijača
i ne dozvole krvoproliće i pucnjavu. Rusija se pomirila sa tim da su je
opljačkali - ukravši strateški važan deo teritorije. A 16. marta tekuće godine,
97% stanovnika se izjasnilo: mi želimo da budemo stanovnici Rusije. Krim se
vratio. Ujedinjenje kao i privremena odeljenost ponovo je prošla bez
krvoprolića, bez ijednog metka. Međutim, upravo to ne zadovoljava ni nove
vladare Ukrajine, niti lidere EU i SAD…
Viktor
Hlistun
(dopisnik
iz Moskve)
Poklon
od Baraka Obame
Stanovnici
Krima u šali zovu Obamu svojim tajnim pokroviteljem, govoreći da je Barak i
nehotice pomogao uspostavljanju pravde - ponovnom povratku poluostrva Krim u
Rusiju. Kao da je Obama shvatio koliko nije bio u pravu Generalni
sekretar KP SSSR Nikita Hruščov, kada je 1954. godine svojeručno predao
Krim Ukrajinskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici, tačnije rečeno, poklonio
kao "džak krompira" po preciznoj definiciji Vladimira Putina. Ne kaže
se slučajno da u svakoj šali ima istine. Ukoliko razmišljate i rasuđujete
ozbiljno, onda zaista ispada da su SAD i zemlje EU isprovocirale i ubrzale
izlazak Krima iz Ukrajine, a možda i kolaps zemlje. Šta znače poslednja 3-4
meseca?
Da
se na početku ogradimo. Na žalost, zapadni i američki mediji toliko jednostrano
komentarišu događanja, da se po njima nikako ne može stvoriti objektivna slika
svega što se dešavalo. Zašto sam ja u to ubeđen, i zašto smatram da su ove moje
zabeleške objektivnije od onoga što pišu zapadni novinari? Evo jednog razloga:
u Rusiji u stvarnosti, a ne na rečima, postoji sloboda govora i sloboda
pisanja. Ovde se mogu i čuti i pročitati različite tačke gledišta i pogledi na
ove događaje. Proruske, proameričke, proevropske, proukrajinske - sve opcije.
Svako ko želi može na primer da uključi radio-stanicu "Svoboda" na
ruskom jeziku, gde se otvoreno, i često bez ikakvih dokaza baca ljaga na vlast
u zemlji i njenog Predsednika. Svaki Rus može da gleda televizijske reportaže ukrajinskih
dopisnika. Ne treba zaboraviti da i mnogi federalni mediji neprekidno daju reč
svima koji žele da iznesu svoje mišljenje. Čak i eksplicitnim kritičarima i zlobnim
mrziteljima Rusije. Da ne govorimo o tome da opozicioneri imaju mogućnost da
izađu na mitinge kako bi izrazili svoje nezadovoljstvo. I niko im ne zatvara
usta, ne razgoni sa trga, naravno ukoliko se demonstranti ponašaju mirno i
dostojanstveno. Čak i na Krimu! Da uzgred kažemo da je u glavnom gradu Ukrajine
Kijevu sada zabranjeno sprovođenje mitinga i drugih istupanja protiv novih
vlasti. Zabranjeno je emitovanje 5 ruskih TV kanala. Onima koji prekrše tu
zabranu, nije nimalo slatko. Tako je nedavno glavni urednik jedne ukrajinske TV
bio pretučen, a potom otpušten sa posla, samo zbog toga što se usudio da pusti
u etar reči Vladimira Putina…
Šta bi
falilo da to vide i saznaju Amerikanci i Evropljani, kako bi objektivno sudili
o događajima u Ukrajini i u Rusiji?
Hoću
u Evropu!
Sve je
počelo tiho i mirno. Tako je 21. novembra 2013. godine jedna hiljada (samo 1
hiljada) građana izašla na Majdan (trg) Nezavisnosti. Taj naziv pojavio se
1991. godine, kada se Ukrajina otcepila od SSSR-a. Pre toga, taj deo Kijeva se
zvao Trg Oktobarske Revolucije. Tokom 2001. godine na trgu se pojavilo mnoštvo
novih spomenika, skulptura i fontana. U centru je postavljen visoki beli stub
koji kruniše figura devojčice (Beregini) sa grančicom viburnuma - simbolom
nezavisnosti Ukrajine. Najlepše mesto u Kijevu postalo je ne samo mesto za
odmor građana, nego i svojevrsni "hajd-park" ali ne engleski, nego
ukrajinski. Jer upravo se ovde 2004. godine odigrala takozvana "Narandžasta
Revolucija", posle čega je predsednik Ukrajine postao Viktor Juščenko
- političar koji je smatrao da samo SAD i Zapad treba da budu orjentiri za
Ukrajinu, i da će samo sa njima zemlja doživeti mir i prosperitet. Naravno, u
vreme vladavine Juščenka, stanovnici Ukrajine nisu doživeli ništa slično.
Drugi
predsednik Viktor Janukovič (2010) svoju politiku je definisao ovako:
"mi ćemo krivudati". To je u praksi značilo, tražiti pomoć i od
zapada i od istoka (to jest Rusije). Ali glavna težnja Janukoviča je ipak bila
drugačija. A to je bilo - lično bogaćenje, to je njega najviše brinulo. Za
veoma kratko vreme rođaci i prijatelji Janukoviča ne samo da su postali veoma
bogati ljudi, nego oligarsi. Na primer, sin Janukoviča, Aleksandar, postao je milijarder
samo za jednu godinu. Bogaćenje rodbine i ljudi bliskih Janukoviču, odvijalo se
na fonu sveopšteg osiromašenja stanovnika.
Ipak,
21. novembra 2013. godine, hiljade građana nije tražilo ostavku predsednika
nego se zalagalo da Ukrajina krene prema evrointegracijama. Okupljeni na Majdanu
uzvikivali su jednu parolu: "Ukrajina je Evropa". Predstavnici
opozicije koji su tog dana nastupili na Majdanu uspeli su da ubede mitingaše da
jedino Evropa može spasiti potpunu propast privrede zemlje. Radi toga Janukovič
treba da potpiše Sporazum o pridruživanju Ukrajine Evropskoj Uniji.
Treba
reći da je taj dokument ponižavajući za veliku zemlju. On čak ni u perspektivi
ne čini zemlju članicom EU, nego predviđa (i to pre svega drugog) skraćenje
socijalnih izdataka, smanjenje penzija za dva puta, zarada i premija za jedan i
po put, i tako dalje. No, glavna stvar je bila u tome da je Sporazum o
pridruživanju uništavao industriju istočnih regiona koja je orjentisana na
Rusiju i koja je u suštini hranila celu Ukrajinu, pogotovo zapadne oblasti.
Pored toga, Sporazum je zemlju pretvarao u sirovinski prirepak evropskih država
i izvor jeftine radne snage. U principu, nešto slično današnjoj Bosni i
Hercegovini.
Mirni
demonstranti na Majdanu, naravno, nisu ništa znali o tome. Tačnije, o tome im
niko nije govorio. A u Sporazumu o pridruživanju nije bio uključen ni jedan
jedini pasus o ukidanju ili slabljenju viznog režima za Ukrajince, što je
ranije obećano.
Već 24.
novembra miting je bio masovniji. Bilo je prisutno nekoliko hiljada ljudi.
Zahtevi su bili isti kao i pre - trkom u Evropu! Sa tim zahtevom istupio je
lider opozicije, bokser Vitalij Kličko (partija "Udar"),
nacionalista Oleg Tjagnibok (sveukrajinsko udruženje "Svoboda")
sajentolog Arsenij Jacenjuk (sveukrajinsko udruženje
"Otadžbina").
Viktor Janukovič
se 28 i 29. novembra uputio u prestonicu Litvanije Viljnus, na samit
"Istočnog partnerstva". Svi učesnici samita nisu sumnjali da će biti
prihvaćen dokument o pridruživanju Ukrajine Evropskoj Uniji. Ali Janukovič je
odbio da potpiše papir i zatražio je vreme kako bi se podrobnije upoznao sa
uslovima Sporazuma, i uneo svoje ispravke, ukoliko bude potrebno. I to je sve.
Ništa više Janukovič nije tražio. On čak nije ni odustao od potpisivanja
Sporazuma, ali je tražio da se to učini posle njegovog izučavanja od strane ukrajinskih
ekonomista. Međutim, otkazivanje je izazvalo buru negodovanja evropskih
monstruma. I od tog trenutka Majdan je prestao biti miran. Stiče se utisak da
su upravo tada vladari Zapada i SAD dali zeleno svetlo za sprovođenje nasilnog
svrgavanja tvrdoglavog predsednika i njegove vlade.
Rusija
je izašla u susret narodu Ukrajine. Hitno su bile snižene cene za gas i
omogućen kredit od 15 milijardi dolara. Prva tranša od skoro 3 milijarde soro
odmah je bila odobrena.
Iza
leđa mirnih građana
Rasterivanje
studentskih demonstracija od strane specijalnih jedinica milicije "Berkut"
od 30. novembra 2013. godine, dolilo je ulje na vatru. Govorka se da su Berkutom
komandovali ljudi Jacenjuka. Kasnije su Berkut optužili za prekoračenje sile i
zloupotrebu ovlašćenja prilikom razgonjenja demonstranata. Istina, kada bih taj
razgon uporedio sa rasturanjem demonstracija koje sam lično gledao u reportažama
iz SAD, Francuske i drugih zemlja "slobodnog sveta", onda slobodno
ovo rasturanje možemo nazvati "mekim". Ali su sa Zapada, poput bujice
krenule optužbe na račun vlasti Ukrajine i Janukoviča. A na Majdanu je već 1.
decembra došlo do podele na mirne i ekstremne demonstrante. A. Jacenjuk je
zatraži ostavku vlade i reizbor predsednika i Vrhovne Rade (saveta) Ukrajine.
Posle toga on je predložio "put u Evropu" potpisivanjem Sporazuma o
pridruživanju sa EU.
Međutim,
ekstremisti iz tzv. "Desnog sektora" uopšte nisu slušali opoziciju sa
njihovim idejama o evropskim integracijama. Tako je lider "Desnog
sektora" Andrej Tarasenko u intervjuu britanskim medijima izjavio da je
njihov cilj nacionalna revolucija i demokratija "koja u sebi ne skriva
zamke totalitarnog liberalizma koje je prisutno u EU". Zatim je Tarasenko označio
ciljeve pokreta "Desni sektor": "Za nas Evropa nije cilj. U
suštini bi prisajedinjenje Evropi predstavljalo cilj za Ukrajinu. Evropa
predstavlja smrt za državnost i za hrišćanstvo. Mi želimo Ukrajinu za Ukrajince,
kojom će vladati Ukrajinci koji neće služiti tuđim interesima".
Ali ova
otkrića su bila samo prazne reči. Već u decembru su se pojavili prvi bojevici
Desnog sektora. Još uvek bez oružja. Ipak, oni su zauzimali administrativna
zdanja, prekrivali ulaze u zgrade vlade, blokirali rezidenciju Predsednika.
Kratko rečeno, uspostavljali su svoj poredak na Majdanu. Smeli, vani
pripremljeni. Njihovoj disciplini i subordinaciji mogle bi pozavideti elitne
vojne jedinice. Kako se kasnije ispostavilo, bili su to odredi Dmitrija Jaroša
- lidera Desnog sektora. Ako stvari nazovemo svojim imenom, onda to nije običan
nacionalista nego žestoki mrzitelj Rusije i svega ruskoga. Jaroš direktno
poziva da se Rusi ubijaju svuda gde se na njih naiđe. Međutim, i Jaroš i
njegovi proslavljeni, već su se "proslavili" žestokim ubistvima
zarobljenih ruskih vojnika za vreme rata u Čečeniji. Tada su oni ratovali na
strani čečenskih bandita. Jaroš se tokom konfrontacija na Majdanu javno obratio
lideru čečenskog podzemlja Doku Umarovu, kako bi ovaj organizovao seriju
terorističkih udara po Rusiji. Bojevici Dmitrija Jaroša su se poslednjih
godina, uz prećutnu saglasnost Viktora Janukoviča, obučavali vojnom iskustvu ne
samo u logorima u Pribaltičkim i drugim zemljama, nego i na Zapadu Ukrajine.
Sa
pojavom Desnog sektora na Majdanu Nezavisnosti u Kijevu, započet je rat. Bojevici
su kontrolu na Majdanu preuzeli u svoje ruke. Odbacivši mirne demonstrante, oni
su počeli napadati borce "Berkuta", miliciju i pripadnike unutrašnje
vojske. Oni su na njih bacali kamenje (ceo most je demontiran u kamenje), željezne
šipke i Molotovljeve koktele - flaše sa zapaljivom tečnošću koje se pale posle
razbijanja. To je u suštini napalm. Ali ono što zaprepašćuje, jeste tolika
količina Molotovljevih koktela. Njihov broj se nije odnosio na desetine, stotine
pa čak ni hiljade Molotovljevih koktela. Desetine hiljada "koktel"
flaša pojavilo se na Majdanu bukvalno za nekoliko dana. Može li se posle ovoga
tvrditi da se borci Desnog sektora nisu spremali za "nacionalnu
revoluciju"?! Krajem trećeg meseca konfrontacija, kod bojevika Dmitrija Jaroša
pojavilo se vatreno oružje. U takvoj situaciji, oružje nije moglo da ne puca.
Tragedija se približavala.
Da
posebno istaknem: policija i borci Berkuta suočili su se nenaoružani sa bojevicima
Desnog sektora.
Medenjaci
za bojevike
Zapadni
političari i novinari uporno su izbegavali da vide približavanje katastrofe. I
još gore - na Majdan koji je već goreo i u bukvalnom i u figurativnom smislu,
bilo je sve više trgovačkih putnika iz zapadnih zemalja i EU. Jedan od prvih
koji se tamo pojavio bio je Gvido Vestervele, šef MIP-a Nemačke. On se
sreo sa opozicionerima i pozvao ih da mirno rešavaju probleme. Kao da ministar
nije ni primetio Desni sektor, kao ni Molotovljeve koktele. Odmah za njim stigla
je Loreta Graužinen, predsednik Skupštine Litvanije. Ovde su takođe
dolazili: Džon Mekkejn iz SAD, Aleksandar Kvašnjevski i Jaroslav
Kačinjski iz Poljske, Karl Bilt iz Švedske, bivši predsednik Gruzije
Mihail Sakašvili, Vlad Filat iz Moldavije… Svi oni su direktno i
otvoreno podržavali opoziciju, što znači da su istupali protiv zakonitog
predsednika i vlade. Nije bilo neophodno biti stručnjak za međunarodno pravo pa
shvatiti da se ovde radilo o očiglednom mešanju u unutrašnje stvari Ukrajine i podstrekivanju
na nezakonitu smenu vlasti.
Na Majdanu
se pojavila i Ketrin Ešton, Komesar EU za inostrane poslove. Baronesa je
veselo u ime svoje organizacije obećala podršku demonstrantima i izrazila
uverenost u njihovu pobedu.
Međutim,
sve je prevazišla Viktorija Nuland, pomoćnik Državnog Sekretara SAD.
Svojim vatrenim rečima na Majdanu ona je dodala i hrpu medenjaka koje je svojim
rukama delila bojevicima Dmitrija Jaroša (vidi sliku). Ta ista dama je
svetu otkrila tajnu o tome da su SAD već potrošile na "razvoj demokratije
i demokratskih institucija" u Ukrajini pet (5!) milijardi dolara.
Uprkos
svemu, Evropljani su uspeli da posade za pregovarački sto opozicionare i
predsednika Janukoviča. Sporazum o regulisanju političke krize potpisan je 21.
februara 2014. godine, od strane predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča i
lidera opozicije: Vitalija Klička (partija "Udar"), Arsenija Jacenjuka
(sveukrajinsko udruženje "Otadšbina") i Olega Tjangiboka (Sveukrajinsko
udruženje "Svoboda"). Svedoci potpisa bili su ministri inostranih
poslova nemačke i Poljske - Frank-Valter Štajnmajer, Radoslav Sikorski
i Erik Furnje, šef odeljenja kontinentalne Evrope pri MIP-u Francuske
Republike. Vladimir Lukin, specijalni izaslanik predsednika Rusije koji
je učestvovao u pregovorima, odbio je da se potpiše ispod Sporazuma.
Sporazum
je predviđao povratak na Ustav iz 2004. godine, to jest na parlamentarno-predsedničku
formu upravljanja, sprovođenje vanrednih izbora za Predsednika do kraja 2014.
godine i formiranje "vlade nacionalnog poverenja". Takođe se
predviđalo uklanjanje snaga bezbednosti iz centra Kijeva, prestanak nasilja i
predaja oružja od strane opozicije. A njega je već bilo mnogo u odredima Dmitrija
Jaroša. U Ljvovu su "nepoznata" lica zauzela vojna skladišta. Otuda
je nestalo više od 1.000 automata, pištolja, bojeve municije…
Ko
je poslao snajperiste?
Sporazum
je stigao prekasno. Opozicionari su se diskreditovali. Na Majdanu njih niko
nije slušao, tamo je komandovao Desni sektor. Već drugi dan bojevici su počeli
napadati vladine zgrade, a onda su zauzeli rezidenciju Predsednika. Predsednik Janukovič
je pobegao. Po celoj zemlji zavrteo se talas nasilja. Po ulicama gradova u
Ukrajini, posebno na zapadu, išli su mladićima sa zavojima na kojima se videla stilizovana
svastika i sa crveno-crnim zastavama. U Lucki, Černovcima, Voljini,
"revolucionari" su obarali na kolena rukovodioce gradova i terali ih
da potpisuju ostavke. Eto takva je osiona demokratija zaživela u Ukrajini.
A na Majdanu
u Kijevu, ta "demokratija" se razlila po ulicama. Kao u nekakvoj
džungli, tamo su počeli izbori za plemenske vođe. Voditelji su izgovarali ime
čoveka, dužnost na koju on pretenduje, a masa demonstranata u čijim su prvim
redovima bili naoružani bojevici Jaroša, uz vrisku je odobravala ili nije
odobravala kandidaturu.
Uopšte
se ne šalim, upravo takva "narodna demokratija" je dovela na vlast
sadašnje činovnike. Istina, treba reći da su se na istaknute položaje isticali
ljudi koji su tesno sarađivali sa političarima iz SAD. Doduše, to niko nije ni
skrivao, čak ni sami Amerikanci. Ali i to je bilo malo. Desni sektor je bio
žedan krvi. I ona je prolivena. Odnekud su se na Majdanu pojavili snajperisti
bez prepoznatljivih obeležja. Oni su počeli da pucaju po ljudima kao po metama
u streljani. Meci su pogađali i milicionere i bojevike Jaroša i mirne građane i
borce Berkuta. Oko stotinu ljudi je poginulo na Majdanu. Odmah su za to
okrivljeni borci Berkuta. U to nije trebalo ni sumnjati.
Kad
odjednom - Urmas Pajet, šef MIP-a Estonije, pozvonio je Ketrin Ešton, komesaru EU
za inostrane poslove. Estonski diplomata je u razgovoru posumnjao da su snajperisti
iz redova Berkuta i da su najverovatnije povezani sa novim vlastima. Još
verovatnije je - da su to snajperisti Jaroša. Meni je to kao čoveku koji
je boravio na mnogim ratištima i koji je video mnogo konflikata, potpuno jasno.
Scenario te pojave je uvek isti. To je klasična provokacija. Jer ako
"krvavi režim" ne želi prosipanje krvi - treba mu pomoći. Obavezan
atribut svake nacionalne revolucije su - leševi demonstranata. Kako u suprotnom
zavesti "rulju" i objasniti joj da je "režim krvav"? U
pomoć provokatorima dolaze "nepoznati snajperisti" pucajući po masi i
za to se optužuje milicija.
Leševi
na Majdanu odradili su svoj posao: Jaroševi kriminalci pretvorili su se u
heroje, a borci Berkuta koji su vršili svoju dužnost u nitkove. Njih su počeli
juriti, tući… Potpuno ista priča sa snajperistima pokušana je i na Krimu, u Simferopolju.
Tamo je snajperista ubio ukrajinskog vojnika i nenaoružanog stanovnika Simferopolja
i sakrio se. Međutim, stanovnici grada i ukrajinski vojnici nisu bili
nestrpljivi i nisu naseli na provokaciju. Nije došlo do konflikta. Na kraju
krajeva - neki ukrajinski vojnici su ostali da služe Krimu, a neki su se
uputili u Ukrajinu. I niko ih nije sprečavao u tome. Što se tiče snajperiste,
još se traga za njim. Postoje već osumnjičeni. No, ako je snajperista utekao u
Ukrajinu, tamo ga niko neće juriti. Štaviše, sada se tamo i ne sudi zločincima
- lopovima, pljačkašima, nasilnicima, pa čak ni ubicama- samo ako su bojevici
Desnog sektora i ako su bili na Majdanu. Sada su to "heroji".
Moskalje
na nož
Ovaj
poziv nije se prvi put počeo uzvikivati na Majdanu i ulicama Kijeva, nego
uglavnom na ulicama zapadnih gradova. Mladi ljudi u maskama, sa palicama u
rukama i stilizovanim amblemima svastike na rukavima išli su u kolonama i
uzvikivali "Moskalje na nož!". U prevodu to znači - ubijaj Ruse! Na
žalost, sada ne mogu podrobnije da objasnim otkuda su se pojavili takvi pozivi
i ko stoji iza njih (obećavam da ću to učiniti za sledeći broj
"Tabloida"). A sada o rekacijama na takve pozive i što je najvažnije
- na dejstva bojevika Dmitrija Jaroša i drugih nacionalističkih ekstremista.
Dakle,
na Krimu, gde je više od 60% ruskog stanovništva, nisu želeli da ćute i slušaju
predsednika i vladu koja je došla na vlast u rezultatu uličnog glasanja na Majdanu
(imajte na umu da je ovaj navodno nacionalni referendum održan pod nišanima bojevika
D. Jaroša). Narod na Krimu je izašao na mitinge i rekao "ne" novom
rukovodstvu iz Kijeva. Pojavili su se i lideri koji su vodili narodne proteste.
Sergej Aksenov smeo i odlučan čovek, postao je premijer bivše Autonomne
ukrajinske republike. On je biznismen i kao Krimljanin dobro je znao ko je Jaroš.
Njegovi banditi bavili su se reketiranjem i na Krimu, naplaćujući danak od
lokalnih biznismena.
Prvo
što je Aksenov učinio kao šef vlade, bila je organizacija zaštite stanovništva.
Odredi samoodbrane blokirali su prevlaku, jedino mesto preko koga se može suvozemnim
putem preći iz Ukrajine na Krim. Stotine lokalnih stanovnika su se dobrovoljno upisivali
u redove samoodbrane.
Dalje
akcije novih vlasti u Kijevu primorale su Krimljane ne samo da se brane i
čekaju kada će sa kopna da doću bojevici Jaroša, nego su počeli da traže pomoć.
A dejstva vladara u Kijevu nisu obećavala ništa dobro. Prosudite sami. Evo dve
odluke koje su među prvima donete: ukidanje ruskog jezika čak i u onim
regionima u kojijima polovina i više stanovnika govori tim jezikom; skidnje
zabrane za korišćenje nacističkih simbola i propagandu nacističkih ideja.
Prva
pomoć je stigla sa dolaskom boraca u Kijevu raspuštene specijalne jedinice Berkuta.
Oni su ušli u redove samoodbrane. Druga pomoć bila je više moralna, nego
materijalna. Kao odgovor na molbu Aksenova da zaštiti Ruse na Krimu, Rusija je
odgovorila da će to učiniti bez oklevanja ukoliko neko digne ruku na
sunarodnike. Kao dokaz tome, Predsednik RF Vladimir Putin se obratio Federalnom
Sabranju RF sa molbom da iskoristi oružane snage za zaštitu ruskog stanovništva
u inostranstvu, posebno u Ukrajini. I ta dozvola je stigla. Na sreću, ovo pravo
Putin još nije iskoristio, iako optužitelji sa Zapada i SAD iskreno veruju
(zahvaljujući propagandi) da je ruska vojska okupirala i Krim i deo Ukrajine…
Rusija i Putin označeni su kao agresori.
U
međuvremenu, Krimljani su odlučili da organizuju referendum. Radilo se o tom da
se želela široka autonomija u okviru Ukrajine. Kao odgovor na to, Kijev je
naredio zabranu referenduma i pokrenuo krivičnu prijavu protiv Sergeja Aksenova
i njihovih istomišljenika. Međutim, niko se nije uplašio od tih pretnji. Tim
Sergeja Aksenova nije se uplašio ni toga što su "usijane" glave u
Kijevu obećale da će uništiti novo rukovodstvo Krima u doslovnom smislu, to
jest da će ih poubijati. Ovaj put su na referendum izneta dva pitanja: sa kim
dalje živeti - sa Rusijom ili sa Ukrajinom?
Stanovnici
Krima (Rusi, Krimski Tatari, Ukrajinci, Jevreji, Grci itd) su 16. marta 2014.
godine rekli "Da" Rusiji i "Ne" Ukrajini. Tu odluku
podržalo je skoro 97% stanovništva. I već 18. marta Putin je istupio sa svojim
govorom u Moskvi, u kom je zatražio da se oformi zvanično ujedinjenje Republike
Krim i grada Sevastopolja sa Ruskom Federacijom. Republika Krim je postala 84.
a Sevastopolj 85. subjekt Ruske Federacije.
Nastavak
sledi
Ovde
nemam u vidu samo sledeći broj "Tabloida" u kome ću nastaviti priču o
Krimu i Ukrajini u celini (uostalom, prisajedinjenje Krima tiče se i Srba, o
čemu još ništa nisam rekao). Jasno je nešto drugo: svetske države (!) još ne
priznaju rezultate referenduma. Militanti različitih boja spremaju se u
Ukrajini za gerilski rat na Krimu i po teritoriji čitave Rusije. Na referendumu
je stavljena tačka samo na pitanje odnosa Krima i Rusije. Kao što je rekao
Sergej Aksenov: više nas nikome ne poklanjajte. A šta raditi sa istočnim
regionima Ukrajine u kojima živi 15 miliona Rusa i ruskojezičnog stanovništva.
Referendum na Krimu je samo početak…