Pogled iz Moskve

Gaspromu je sve teže da se prilagodi ekonomskom i političkom pritisku Zapada

Samo kad ne bi bilo... gasnog rata

Tržište gasa u Evropi koje se gotovo radikalno promenilo nakon serije kriza raznih vrsta, može za ruskog gasnog giganta koji tu godinama dominira, da se pretvori u nešto poput neosvojive tvrđave, tvrdi ruski istraživač Viktor Mališev

Piše: Viktor Mališev

Ovde nije samo, i nije toliko, reč o ozloglašenim sankcijama, kako američkim, tako i evropskim koje su pre svega usmerene protiv globalnih projekata Severni tok 2 i Turski tok. Zato ćemo se osvrnuti na sankcije, i to samo na nove, jer su stare samo površno uticale na Gasprom.

SAD su objavile vest o mogućnosti primene sankcija protiv Severnog toka 2 i Turskog toka gotovo dan pred emisiju evropskih obveznica našeg gasnog koncerna. Gasprom je, ne bez osnova, očekivao da dobije značajna sredstva i uloži ih u ove velike građevinske projekte. Evropske kompanije su odvraćale američkog saveznika od takvih koraka u odnosu na prvi od ova dva projekta. Sankcije ne samo da podrivaju perspektivu formiranja izbalansiranog tržišta gasa na starom kontinentu u narednim godinama, već i lišavaju evropski biznis porudžbina vrednih više milijardi. Predstavnički dom američkog Kongresa trebalo bi da donese „presudu" posle 10. jula, ali za sada nema nikakvih glasova o tome.

Iz Gasproma saopštavaju da će u svakom slučaju doći do emisije evroobveznica i tvrde da američke sankcije (misli se na Severni tok 2) neće omesti rad na projektu. Ipak, postoje sumnje. Situacija je mirnija kada je reč o Turskom toku, jer iza njega stoji predsednik Erdogan i turski biznis krugovi povezani sa njim. Oni neće štedeti, čak i ako budu morali stalno da gledaju ka Vašingtonu.

Ali, čak i ako dođe do najpesimističnijeg scenarija, odnosno do prekida oba projekta, Gasprom, na kraju krajeva, može da pobedi. Prvo, koncern će smanjiti teret dugovanja, a gubici od raskida ugovora ne predstavljaju glavobolju za Gasprom, već za osiguravajuća društva. A gubici u vezi sa imidžom su trivijalnosti, to je nešto što se događa i sa čim se dalje živi. Ipak, trenutno Gasprom ima da reši mnogo složeniji i, u svojoj suštini, potpuno drugačiji zadatak, a to je sprovođenje fleksibilne politike cena na spoljašnjem tržištu. Odlazi u istoriju vreme kada su se za godnu dana unapred zaključivali dogovori za ogromne isporuke, sa direktnim vezivanjem cene gasa sa cenom nafte.

Posebno težak period za ruski gas može da nastane početkom 2020. godine, kada ističe veliki broj dugoročnih ugovora, odnosno ugovori koje je Gasprom zaključivao nakon kritičnih 2008-2009. godine, pa čak i nakon poznatih događaja na Krimu i u Donbasu.

Ipak, i to je samo deo, iako veoma važan, onih problema koji tek čekaju rusku gasnu industriju.

Od svih teškoća, najmanje dva faktora su glavna. Prvi je promena politike EU kada je reč o regulisanju tržišta, o čemu ćemo podrobnije govoriti malo kasnije. A drugi faktor predstavlja proces koji se zahuktava, a koji se odnosi na prevođenje velikog broja gasnih ugovora na tzv. spot režim, umesto tradicionalnog vezivanja cene gasa za cenu nafte koja gubi ulogu koju je ranije imala. Cena gasa po „spot" režimu, kao po pravilu, formira se, na osnovu principa „sada i ovde", tj. u suštini - na osnovu tekuće ponude i potražnje. Uz to i sa mogućnošću operativnog pregleda i delimične promene, za šta je dovoljno samo... dodatno osiguranje. Karakteristično je da su ranije osiguravajuća društva retko rizikovala sa punim osiguranjem velikih gasnih transakcija, ali ne zbog velikih rizika, već zbog toga što su jednostavno povremeno mogla da „ne povlače sume".

Tako posmatrano, ruske gasne kompanije nikako ne treba da umiruje čak ni činjenica da su ogromni paketi sporazuma o isporukama gasa u konkretne zemlje Evrope, uključujući i Veliku Britaniju, dogovoreni za nekoliko godina unapred. Negde 2021. godine počeće pad, u početku postepen, ali će trajati do 2030-ih godina, i upravo za to vreme Gasprom mora da se pripremi i nešto uradi. Ili da ponovo osvoji „EU tvrđavu", kao što je to svojevremeno uspeo da uradi zamenik šefa Gasproma, Aleksandar Medvedev, ili da prizna lokalnu štetu i da se povuče na ranije pripremljene pozicije.

Nedavno su stručnjaci kompanije Thomson Reuters objavili rezultate istraživanja evropskog tržišta gasa. Prema ovom istraživanju, od rusko-ukrajinskog gasnog konflikta 2009. godine, kada je 22 dana faktički bilo sprečeno redovno snabdevanje gasom zemalja EU, revizija politike cena na tržištu gasa lišila je „ruskog monopolistu" od 20 do 25% dobiti.

Pokušaji Gasproma da prodaje gas po damping cenama ili da izvrši pritisak na partnere samo su pogoršali situaciju i udeo koncerna na evropskom tržištu je pao sa 30 na 23%, iako se u poslednje vreme prilično sigurno oporavlja.

Ovde je pravo vreme da se nešto kaže o promenama politike EU kada je reč o regulisanju tržišta gasa. Valjalo bi početi od toga da su eksperti EU, poslednjih nekoliko godina, oslanjajući se na iskustvo iz 2008-2009, pripremali izradu jedinstvene gasne strategije, ne samo za EU, već i za zemlje koje ulaze u evropsku energetsku zajednicu. Pre svega, radi se o tome da su se svi članovi EU (po principu - zajednički neprijatelj ujedinjuje) složili o tarifnoj i cenovnoj politici. Na ovom, već postavljenom čvrstom temelju, sada bez žurbe i nepotrebne reklame izrađuju dokument koji je neka vrsta „mape puta", a kako ovaj naziv više nije u modi, on je u epskom stilu imenovan kao „Quo Vadis".

U nekom periodu, taj posao kao da je postao obmotan velom tajne, što je dalo mogućnost nizu eksperata da okarakterišu buduću „Strategiju" kao pristrasnu i otvoreno antirusku. Ipak, na kraju su stručnjake izvoznog odeljenja ruskog gasnog giganta ne samo upoznali sa tokom rada i osnovnim odredbama Quo Vadisa, već su ih i pozvali na konstruktivnu saradnju u njegovom razvoju i pripremi za uvođenje u rad. Jedan od naših vodećih stručnjaka, dr Andrej Konopljanik, profesor na Ruskom državnom univerzitetu za naftu i gas Gubkin i savetnik generalnog direktora Gasprom eksporta, smatra da bi bilo opasno potceniti moguće efekte Quo Vadisa. Radi se o tome da se taj program oslanja na mehanizme koje je veoma teško osporavati, jer će to biti, u osnovi, pravni akti EU. Ali to čak i nije glavna stvar, već je glavno to što im je teško bilo šta suprotstaviti, jer se u strategiji Quo Vadis radi gotovo isključivo o cenovnoj, tarifnoj i regulatornoj politici.

Strategiju Quo Vadis u EU nastavljaju da predstavljaju javnosti kao logičan produžetak politike liberalizacije kontinentalnog tržišta gasa. Početak ove politike je postavljen mnogo pre „gasnih ratova", kada je Gasprom tek počinjao da osvaja Evropu, posebno Zapadnu. U stvari, kako smatra Andrej Konopljanik koji je nastupao, prema njegovim rečima, u ulozi neke vrste „đavoljeg advokata", to ga fundamentalno razlikuje od prethodnih mera, koje su objedinjavale u sebi instrumente mekog i strogog prava.

Ove mere, uz određene uslove, mogu da preobraze evropsko tržište gasa tako da Gasprom bude, jednostavno, potisnut na periferuju EU. I čak i dalje, do granice zemalja - članica evropske energetske zajednice kojoj se, kao što je poznato, nedavno pridružila i Ukrajina.

Među konkretnim merama koje ulaze u program Quo Vadis, posebno izdvajamo to da će EU u tarifnoj politici postaviti pred sebe ambiciozan, ali ostvariv zadatak da minimizira tarife za tranzit i čuvanje gasa unutar EU, a da pritom do maksimuma dovede slične tarife u graničnim zonama EU, pa čak i šire. Plan je da se to ostvari na račun, između ostalog, preraspodele regulatornih funkcija od pojedinačnih zemalja na jedinstvene evropske strukture, kao što su postojeći evropski komesari za određene sektore. Posledično, funkcije kupaca će biti prenete „na vrh", u jedinstvene evropske institucije. To se čini sa uverljivim izgovorom da se izbegnu posrednici, koji povećavaju krajnje cene, iako u realnosti može da dođe do surove „čistke" u redovima upravo konačnih kupaca.

Karakteristično je da je sa svim tim direktno povezana i planirana i EU integracija tržišnih zona, po kojoj će na teritoriji gotovo cele EU biti moguće da se gas dobija pod jednakim uslovima, bez obzira na dostupnost objekata za skladištenje gasa i stepena njihove popunjenosti, na osnovu cena i tarifa za drugu robu, kao i na osnovu postojeće ponude i tražnje. Osim toga, što je posebno radikalno i direktno usmereno protiv „dominacije Gasproma" - obezbeđen je i brz prenos isporuke, predaje/prijema gasa, na granicama zemalja EU i dalje, na granicama zasebnih članica energetske zajednice. A Gasprom je decenijama navikao da trguje po celoj Evropi, odmah sa krajnjim korisnicima.

Andrej Konopljanik je s pravom okarakterisao sve ove mere kao stvaranje savremenog analoga „Kurzonovoj liniji", iako se čini da više podseća na „ograđenu zonu" iza koje ni o kakvoj ravnopravnosti ili slobodi konkurencije ne može biti govora. Kao odgovor na ove mere, Gasprom trenutno u rukavu, tačnije u cevovodima, ima samo jedan adut - snižavanje cena (damping). Projekti cevovoda kao instrumenti u pravnoj diskusiji ili u ratu cenama, teško da će delovati. O razradi fleksibilne politike cena i tarifa u nedrima ruskog giganta izgleda da mogu samo da sanjaju.

Međutim, profesor Konopljanik je ipak naveo možda jedini realni argument koji odmah može da dovede u sumnju niz odredbi epskog Quo Vadis-a. Radi se o tome da njegova primena ne garantuje i čak ne obećava evropskim korisnicima glavnu stvar - bilo kakvo značajno smanjenje cena gasa. A upravo to - stvaranje najboljih uslova za evropskog potrošača uvek se nalazi u osnovi svih raznolikih i raznorodnih EU „Strategija".