Pripremajući dva priloga za sledeće brojeve Magazina Tabloid pod naslovom „Fiktivni bruto domaći proizvod i nacionalno blagostanje" i „Investicije u humani kapital i strategija obnove stanovništva", shvatio sam da je problem penzija i velika igra oko njihovog „povećanja" ipak prioritetan. Prateći stav MMF-a, javne rasprave o istupanja predstavnika vlasti Fiskalnog saveta i sindikata, jasno je da se radi o potpuno suprotnim stavovima u vezi ukidanja Zakona o privremenom smanjenju penzija, a ništa manje u vezi načina isplate (povećanja) oduzetih penzija, ali i njihovog usklađivanja nakon „odmrzavanja", konstatuje naš ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec, u svom istraživanju
Piše: prof. dr Slobodan Komazec
Ima li finansijskog prostora za najavljeno povećanje plata i penzija u toku ove godine. Predsednik Vlade obično to najavi u proleće, to je tema cele godine, sa MMF se razgovara u septembru-kada se vidi stanje u budžetu i pravi plan budžeta za 2019. godinu. Eventualno povećanje se dogodi na kraju godine ili početkom sledeće. Neki ekonomisti tvrde da je povećanje realno i moguće. Da li je to stvarno moguće? Tvrdi se da je u prvom tromesečju 2018. ostvaren privremeni suficit od 6,5 milijardi dinara. Da li je to mogući prostor za povećanje plata i penzija? Povećanje plata i penzija samo za 1% povećava ukupne javne rashode za 8-9 milijardi dinara, što znači da je ovaj sezonski i privremeni suficit već unapred potrošen. Učestalo hvaljenje ovakvim povremenim mesečnim suficitom, vidimo, stvarno je bez osnova na godišnjem nivou. Tvrdi se i pre zvaničnih podataka i završetka meseca da je „suficit u u prva tri meseca 6,5 milijardi dinara", umesto predviđenog deficita od 28 milijardi dogovorenog sa MMF. Zatim se ističe da „imamo bolje rezultate za 64,2 milijarde od planiranih" ili oko 520 miliona evra. Ovde ponovo ističem-treba objaviti tu mesečnu dinamiku i visinu dogovorenog deficita sa MMF da se u javnosti može pratiti. Inače, bitan je godišnji plan budžeta i ostvarenje, dok mesečne promene i stanje mogu da služe samo poreskim i fiskalnim organima u cilju kontrole, a ne za vođenje tekuće fiskalne politike.
Verovatno će slika biti jasnija kada se prikažu javni prihodi i rashodi republičkog budžeta za 2018.godinu kao osnova za najavu Vlade da će u septembru 2018. doneti odluku o povećanju plata i penzija.
Dakle, mesečna ili tromesečna pojava suficita budžeta Republike ili konsolidovanog budžeta uglavnom služi (kada se pojavi suficit) da se gromoglasno, čisto reklamno, najavi koliko je uspešna politika uravnotežavanja javnih finansija i smanjivanje deficita, odnosno javnog duga. To se kao mantra i „zlatni period" suficita ponavlja tokom cele godine, koristeći trenutak „viška" do besmisla. Na kraju se vidi budžetska godina i ostvareni deficit, što je jedino ispravna metodologija.
Šta možemo očekivati za preostali period 2018. godine?
Ima li fiskalnog prostora za najavljeno povećanje plata u javnom sektoru i penzija? Ovo pitanje se postavlja jer je dosadašnji premijer, a sada predsednik najavio ove godine „najveće povećanje plata i penzija do sada i da će iduće godine biti još veće povećanje". Fiskalnog prostora za takva povećanja jednostavno nema. Svako povećanje plata i penzija dovodi do porasta budžetskog deficita. Dosadašnji efekti fiskalne konsolidacije i uravnotežavanje budžeta brzo bi se istopili, jer je upravo smanjenje i ograničavanje rasta plata i penzija ponelo glavni teret fiskalnog uravnotežavanja. Ovde želim da istaknem i sledeće moguće promene:
1) Zbog slabe proizvodnje energije, ali mi mogućeg pada (ili slabljenja) poljoprivredne proizvodnje,
2) Teško će biti ostvarena stopa rasta BDP od 3,5 posto (prema kojoj je i „krojen" budžet za 2018. godinu). Bliže je realnosti između 2,8 i 3 posto,
3) Veoma složena međunarodna politička situacija odraziće se i na ozvoz, ali i na priliv kapitala i investicije(koje su inače niske).,
4) Počinje manipulisanje cenama i deviznim kursom da bi se veštački povećao BDP i na rast , čime bi se i učešće duga „smanjilo" u bruto proizvodu,
5) Porast cena u 2017. godini iznosi oko 3,2% dok je u celoj 2016. to iznosilo prosečno 1,2%(a prema stanju na kraju godine 1,6%) sigurno će uz rast poreskih prihoda delovati veoma neujednačeno i dovesti do velikih preraspodela i otežanog poslovanja.
Dakle, stvarni izvor sredstava za ovakva povećanja, nažalost, ne postoji.
Penzioneri traže da im se penzije vrate na staro. Ne treba im nikakvo „povećanje" kao povratak malog dela oduzete penzije, ali uz povremena zakonska usklađivanja sa stopom inflacije i delom rasta realnog BDP (april i oktobar). Za sada ništa od toga, mada je to jedino pravo rešenje. Inače, ovo privremeno umanjenje penzija ostaće kao trajno-sa povremenim manjim povećanjima, mada je to protivustavan akt. Inače, penzioneri su se obratili Ustavnom sudu da se preispita ova odluka Vlade, čak se žale i Strazburu.
Učestala hvalisanja Vlade „neočekivano dobrim rezultatima" fjskalne konsolidacije i „držanjem javnih finansija pod kontrolom i uravnoteženim odnosima", odnosno suficitom, uz pribavljanje političkih poena za uspešno vođenje makroekonomske politike, redovno se pokaže kao preterano. Penzioneri s pravom traže da se „penzije vrate na stari sistem", a to znači usklađivanje s inflcijom i delom realne stope rasta BDP bar jednom godišnje. Kada bi se primenilo to pravilo tada bi u ovoj godini porast penzija iznosio 5 posto (jer je realni rast planiran sa 3,5% i prosečna stopa inflacije 3,5%). Ovo posebno iz razloga što su penzije realno pale za ovih pet godina 17%. Dosadašnja simbolična povećanja penzija od 1,25% i 1,5% su zaista simbolična, a samo su povećana penzionerima, kod onih kategorija penzionera (ispod 25.000) kod kojih nije bilo smanjivanja. Penzioneri pitaju „dokle će biti na snazi ovo privremeno smanjenje", jer premijer uz zahvalnost penzionerima za razumevanje i podnošenje najvećeg tereta konsolidacije budžeta i dalje računa na podršku penzionera.
Ako bi se u 2018. godini ostvario uravnotežen budžet (a to se neće desiti ) to još ne znači da je moguće povećanje plata i penzija, a o nekakvom budžetskom suficitu nema ni govora.
Fiskalna konsolidacija i smanjenje deficita i tereta javnog duga
Apsolutni prioritet ekonomske politike kod nas je smanjivanje budžetskog deficita i javnog duga. Prioritet je nametnuo MMF-gde se interesi kreditora stavljaju ispred interesa razvoja, položaja građana i budućnosti. Smanjivanje budžetskog deficita ne može biti cilj racionalne makroekonomske politike i merilo uspeha državne politike. Smanjivanje deficita budžeta kroz smanjivanje javne potrošnje ne dovodi do privrednog rasta, naprotiv ograničava ga. „Jačanjem poreske discipline Vlada je uspela da privremeno dovoljno uravnoteži budžet , da servisira obaveze iz budžeta i zaustavi rast javnog duga". Sa stanovišta MMF to je uspeh. Radikalne mere štednje i obaranje potrošnje i standarda su u tome bile osnovna strategija.
Istovremeno je došlo do toga da su međunarodne kamatne stope najniže u modernoj istoriji, tako da se dospeli dugovi refinansiraju sa nižim kamatama i smanjenim rashodima za kamate. Fiskalna konsolidacija, smanjenje tereta i visine javnog duga (kamata i otplata), uz smanjenje pritiska javne potrošnje na bruto domaći proizvod , uz smanjenje deficita budžeta - postali su osnova nove makroekonomske politike. Gotovo svi napori su usmereni u tom pravcu. To je i preuzeti zadatak prema MMF. Da li je povećanje svih oblika poreza i akciza i smanjenje plata i penzija doveo do smanjenje bruto i neto deficita? Da vidimo njegovu visinu.
Odakle predsedniku države nedavna tvrdnja da „već treću godinu imamo deficit u budžetu" kada to očito da, nije tačno. To se odnosi samo na prošlu godinu.
Zvanični (primarni ) deficit kreće se između 3,7% i 6,6% u poslednjim godinama. U 2016. godini je snižen na 1,4%. Ako se tome doda i sekundarni tada se ukupan deficit povećava na 18 do 23% bruto proizvoda. U odnosu na javne prihode to se kreće oko 39%.
Po visini deficita javnog sektora Srbija je bila jedna od najzaduženijih država srednje i jugoistočne Evrope.Otplata glavnice duga i deficit svake godine odnose preko 5,2-5,5 milijarde evra. Po visini rashoda samo za kamate u bruto proizvodu Srbija je u samom vrhu Evrope. Samo tri zemlje izdvajaju više za kamate (Grčka, Italija i Portugalija). Pri tome treba navesti da ove zemlje imaju učešće javnog duga u bruto proizvodu preko 100%, dok je u Srbiji trenutno 59%. To i dalje nosi rizik od izbijanja dužničke krize. Pri tome se traži „plan kredibilne fiskalne konsolidacije" (preporuka MMF) koja neće uticati na smanjenje privrednog rasta. Upravo je smanjenje plata i penzija, smanjenje potrošnje , masovna otpuštanja u javnom sektoru put u produbljavanje krize i slom domaćih faktora razvoja. Veliki broj neproizvodnih javnih rashoda nije ni „dirnut". Penzioneri nisu dobrovoljno prihvatili smanjenje penzija, već se žale Ustavnom sudu i Strazburu, a oni su „poneli najveći teret fiskalne konsolidacije". Nastavak ovakve politike vodi u produbljavanje privredne krize. Međutim ,dugoročni put izgradnje zdravih javnih finansija je naglo oživljavanje privredne aktivnosti, porast zaposlenosti, porast izvoza,oštra selekcija uvoza, selektivno kresanje (ili zadržavanje) javnih rashoda ograničavanje tekuće potrošnje u korist oživljavanja proizvodnih investicija. Dakle, sve suprotno od toga šta čini naša Vlada. U tu stratešku funkciju razvoja treba uključiti stimulativnu monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku politiku i politiku raspodele. To je potpuno drugačiji koncept i strategija i model razvoja u odnosu na postojeće. Dalje „krpljenje" ovog sistema i pokrivanje sve većeg deficita javnog sektora (do koga će doći) vodi, konačno do sloma sistema javnog finansiranja. Već je napravljen zaokret od spoljnog finansiranja na domaće bankarsko (poslovno) finansiranje budžeta uz visoke kamatne obaveze.
Po uslovima poslovanja Srbija se u poslednjim godinama nalazi na dnu lestvice u Evropi, što negativno utiče na povećanje investicija. Porast investicija u infrastrukturu (javne investicije) je svega 2,5% bruto proizvoda, što je dvostruko niže od ovog učešća u drugim susednim državama. Očito da se vodi „politika porobljavanja dugom".
Imamo „globalnu štednju bez presedana". Takva politika „stezanja kaiša" napravila je ogromnu štetu. Tvrdi se da „oštre mere štednje nemaju nikakav negativan uticaj na privredni rast i zaposlenje" (Merkel). Pa i sama Nemačka kao promoter štednje usporila je ekonomski rast , čime je smanjenje duga postalo nemoguća misija u uslovima depresije i deflacije.
Ekspanzivna monetarna i fiskalna politika u kombinaciji sa smanjenjem deficita i dugova je „metod da se ekonomija pokrene",a time i povratak na politiku pune zaposlenosti. Da li se to želi ? Da le se zna kako? Kako kombinovati mere i instrumente monetarne i fiskalne politike u pokretanju privrednog rasta , bez čega nema ni rešavanja sistema duga i deficta.
Levičari se protive privatizaciji i zalažu se za kontrolu nad privredama, te da preduzeća pređu u ruke radnika, a ne krupnog kapitala, multikorporacije i spekulativnog kapitala. Težnja pristalica fiskalne štednje ili smanjenje javne potrošnje, čime bi se smanjio deficit budžeta i javni dug , „u situaciji ekonomske depresije je kontraproduktivna, čak i izrazito destruktivna" (Krugman).
Taj model i koncept konsolidacije javnog sektora nazvan je likvidacionizam i likvidaciona ekonomska politika. Stoga i deficitarno finansiranje potrošnje i obaranje kamatne stope samo bankarima deluje kao pogrešan lek, ali i centralnoj banci i finansijskim posrednicima uglavnom zbog obaranja profita i ugrožavanja sopstvenih interesa. Zbog značaja ovog problema te odnose smo široko istražili u posebnom radu.
Konačno, nakon analize budžetskih prihoda i rashoda i najave povećanja penzija i plata u javnom sektoru i da ćemo „imati najveće penzije nego ikada", jasno je da prostora za takav potez jednostavno u ovakvom privredno-finansijskom sistemu nema. Može, ali se vraća spirala rasta deficita budžeta i dugova.
Svako kratko, na mah (mesečno) poboljšanje javnih finansija i odnosa u budžetu, nije osnova za zaključivanje o uspešnosti godišnje fiskalne poltike i stvarne konsolidacije budžeta. Neki ekonomisti smatraju da bi eventualna stvarna konsolidacija budžeta i izvestan „višak" (suficit) trebalo prvenstveno usmeriti na povećanje investicija kao generatora razvoja, podsticanja izvoza i zaposlenosti, jer su to pokretači dugoročnog kvalitetnog i održivog razvoja. Bez osiguranja visokih stopa zasnovanih dominantno na aktiviranju domaćih faktora razvoja, ne može biti trajnije fiskalne konsolidacije. To traži i potpunu izmenu finansijskog i privrednog modela razvoja, čega za sada nema ni u tragovima. Dakle, kriza javnih finansija , budžeta i dugova se nastavlja, posebno u situaciji kada se očekuje znatno niži rast bruto proizvoda u 2018. od planiranog 3,5 odsto (kriza i teškoće energetskog sistema i poljoprivrede, ali i izvoza i potrošnje, porast cena nafte i kamatnih stopa, produbljavanje recesije u svetskoj privredi).
MMF i uspeh fiskalne konsolidacije-oslobađanje blokade penzija
MMF je prilikom poslednje posete Srbiji osao priznanje uz velike pohvale za ostvarene rezultate fiskalne konsolidacije i stabilizaciju privrede. Naravno, to je u kontekstu opravdanja i „doprinosa" koncepcije koju je nametnuo našim organima makropolitike. Svetu treba pokazati veliki uspeh ovog neoliberalnog koncepta MMF , „koji može da posluži kao primer uspeha i drugim državama „ . Stoga je MMF I predložio da se ukine Zakon o privremenom smanjenju penzija (koji je trebao da traje po sporazumu sa njim do kraja 2017 godine. ). Dakle, „izvršena je uspešna konsolidacija javnih finansija , otklonjen je deficit budžeta , javni dug je snižen za gotovo 10 odsto" (do 59 posto BDP) sa tendencijom stabilizacije i postepenog snižavanja. O smanjenju javnog duga i porasta BDP treba posebna analiza. Ne postoji, dakle, opravdanost za dalje postojanje ovog ograničenja i smanjivanja penzija. S druge strane, penzioneri traže potpunu likvidaciju ovog Zakona, koji je i protivustavan, jer ukida ili smanjuje stečena prava i imovinu svakog penzionera. Jer, visina penzije je određena visinom uplata doprinosa i dužinu radnog staža. Dakle, to je „štednja" za kasnije korišćenje kada prestaje radni period, kao da ste doprinos uplatili kao štednju u banci (uz kamatu), dok se penzije bez kamate inflatorno tope (stalni je realni pad penzija). Nisu penzije samo smanjene, zamrznute, već je ukinuto i usklađivanje penzija dva puta godišnje s rastom realnog bruto proizvoda i stopom inflacije -da bi se zaštitila realna vrednost penzija.
Penzije su po stavovima Vlade i MMF postale glavni budžetski problem. On se godinama uvećava da bi nastankom krize izbio svom snagom , jer je zapretio finansijski slom države i finansijski budžet. Bez obzira što se gotovo pune četiri godine nije vršilo usklađivanje penzija sa inflacijom i privrednim rastom, istina je da masa penzija i broj penzionera pritiska sve više osiromašena budžetska sredstva, i, videli smo, vrlo malo nacionalno bogatstvo.
Mera smanjenja penzija i plata koja posledica je katastrofalno lošeg viđenja makroekonomske politike, javnih, monetarnih, spoljnih finansija. Da vidimo kako su se kretale realne penzije u godinama krize.
Realne penzije su u periodu krize pale za 27,5 odsto, dok je stopa inflacije iznosila 46,1 odsto. U periodu 2012-2017. pad realnih penzija iznosi 14,7 odsto.
Uz sve navedeno penzije su bile pod presingom i velikim realnim padom kupovne moći u odnosu na troškove života. U periodu krize 2008-2014. godina, za šest godina imali smo sledeća povećanja:
- Potrošačka korpa 66 evra,
- Prosečna plata 13 evra,
- Prosečna penzija 4 evra,
A zatim je u novembru 2014.godine usledilo smanjenje penzija i nešto kasnije (krajem iste godine) zamrzavanje odluke o usklađivanju sa inflacijom i realnim rastom BDP.
Dobar uvid u strukturu prihoda našeg domaćinstva dobijamo kada ga pogledamo po oblicima prihoda. U ukupnim prihodima domaćinstava na zarade otpada 40,4 posto , penzije 34,2 odsto, pomoć iz inostranstva 6 odsto i pomoć sa sela 5,4 odsto. Penzije i pomoć iz inostranstva izjednačile su se sa visinom zarada . Penzije su postale jedan od glavnih izvora izdršavanja stanovnika (porodica), uz to su i najvredniji prihodi. Kako žive naši penzioneri koji su ugradili svoj rad, život u dosadašnje efekte razvoja? Da pogledamo kakvi su odnosi u penzijama s državama u okruženju.
Prethodnoj tabeli nije potreban nikakav komentar. Podaci su jasni po sebi. Međutim, interesantno videti odnose u kretanju plata i penzija u našoj državi.
U prosečnoj plati starosne penzije učestvuju sa 49 odsto, porodične sa 37 odsto i invalidske svega 44 odsto. Ukupan broj penzionera je stagnirao, a zatim opada sa 1.747 hiljada na 1.730 hiljada, a zatim na 1.719 hiljada u 2017.godini ( zbog velike smrtnosti, ali i težeg penzionisanja). Od navedenog broja penzionera 998. 000 prima manje od 22.000, dok ispod 15.000 prima 571.000 penzionera. Moramo da pogledamo i strukturu penzionera po delatnostima u kojima je ostvareno to pravo na penziju.
Materijalni položaj penzionera najbolje se vidi iz podataka da je u periodu 2012-2017. godine došlo do porasta troškova života od 24,6 odsto, plata 23 posto, a penzija svega 11,2 posto. Uz sve „socijalne intervencije" i „razumevanje" vlasti za težak materijalni položaj penzionera, sa simboličnim povremenim isplatama njihov položaj se stalno pogoršava.
Penzionera koji primaju do 25 odsto penzija bilo je 1.068.190, a od 25.000 do 39.000 ukupno 422.347. primalaca. U kategoriju od 39-85.625 dinara nalazi se svega 231.931korisnika, a dok preko 85.625 dinara ima 3.267 korisnika (u tome svega 8 ima iznad 121.670 dinara). Zar nije katastrofalan podatak da ima oko 450.000 penzionera s penzijom do 13.600 dinara, a 953.000 sa prosečnom penzijom od oko 23.000 dinara. Pa hajde sada s tim živite nekakav pristojan život, bez teških odricanja.
Uzmimo sada odnose kod poljoprivrednih penzionera , kojih je trenutno 209.072, sa proračunatom penzijom od oko 9.000 dinara. Ovde se javlja i problem što je 2000 godine bilo... korisnika, a uplatilaca doprinosa 481.087, dok u 2014. godini imamo 207.223 korisnika, a uplatilaca svega 155.720. Broj uplatilaca se stalno smanjuje. Naravno, on odnosi se gotovo svakodnevno menjaju, jer veliki broj penzionera umire, a dolaze novi sa svojom visinom penzija. Veliki je problem što imamo 1.725.000 penzionera, a svega oko milion zaposlenih u sektorima u kojima se stvara društveno bogatstvo.
Penzije i lični rashodi su dominatni oblici
U strukturi javnih rashoda konsolidovanog budžeta u periodu januar-mart 2018. na penzije otpada 27,3 odsto, a plate 24,7 odsto, što iznosi 52 posto, a kupovina roba i usluga 14,2 odsto. Na ove tri pozicije otpada oko 66 posto rashoda budžeta. Stoga ispada „normalno" da država preko ovih osnovnih pozicija nastoji smanjiti javne rashode i uravnotežiti budžet, što se uglavnom odnosi na penzije i plate, ali i ne na kupovinu roba i usluga preko budžeta. Ovde su i dalje ostale odrešene ruke administzracije da gotovo nekontrolisano traži velika budžetska sredstva.
„Dogovor je bio da imamo tri godine zamrznute plate i penzije. Ostvareni su rezultati na koje smo ponosni" (Vujović). Kakvi su stvarni rezultati budžetske politike i ostvareni „suficiti", dajemo u ovom prilogu. Ovakav budžet kakav imamo i njegovo prikriveno stvarno stanje teško može da podnese i ovo „povećanje" plata u javnom sektoru, a da to ne poveća očekivani budžetski deficit u sledećoj godini.
Izlaz iz začaranog kruga privredne depresije, finansijske krize i sloma, uz porast materijalnog siromaštva-koji vode u sve dublju finansijsku i socijalnu krizu, može biti preko izrazito visokih stopa privrednog rasta (gotovo dvocifreno) oživljavaju privredne aktivnosti preko aktiviranja domaćih faktora razvoja, uz težnju da se ostvari puna zaposlenost rada i domaćeg kapitala. To je u stvari, novi model privrednog rasta o makroekonomske politike.
Svi makroindikatori su dosta niskih stopa rasta , uz stalno pogoršanje opšte poslovne klime i zdrastvenog stanja privrede. Neizvesnost stalno raste , što je praćeno ozostankom programa razvoja, izostankom mogućnosti neto priliva svežeg kapitala iz inostranstva (uz istovremeni veliki odliv kapitala), čime je blokiran nužni proces oživljavanja investicija (bez kojih nema proces „strukturnog prilagođavanja" i brže izmene strukture privrede). Osnovni faktori razvoja su blokirani, uz već nastali proces njihovog međusobnog isključivanja. Prostor za alternativnu makroekonomsku politiku i startegiju „supstitucije faktora razvoja", na bazi ovakve filozofije „razvoja" i „stabilizacije" koju nude vlade naglo se sužava i gotovo nestaje. Privreda tone u sve dublju krizu. Sve češće se ističe dolazeći privredni slom , u čemu je privreda na svaku terapiju postala rezistentna. Stanovništvo u sve većim masama kreće u socijalni bezizlaz (ali i sve otvoreniji bunt protiv svega što se nudi kao „supstitut" razvoju i ostavrenju „demokratije liberalizma", umesto „društva i države blagostanja", te društvenog preporoda). Ekonomska misao vrlo teško opterećena regionalizmom , dnevno-političkim suprotnostima , izgubila se u nemoći da obavlja svoju vizionarsku funkciju, da nudi izlaze iz krize. Politikanti, koji misle da znaju ekonomiju, nude nove iluzije i stvarno duhovno i ekonomsko propadanje i odvajanje od razvijenog sveta.
Može li se u takvim odnosima ponuditi odgovarajući alternativni program razvoja i revitalizacije privrede uz otpočinjanje procesa društvenog preporoda i uvlačenja u krug srednje razvijenih privreda (s dinamičkim razvojem)? Mogu li se aktivirati mrtvi kapital u procesu razvoja i brojni sekundarni faktori razvoja? Moguće je, ali ne na bazi dosadašnjih koncepcija i modela razvoja koje se stalno nude i uporno sprovode, bez obzira na upravo katastrofalne rezultate.
„Elastično" i pogrešno tumačenje vlade
Poslednji razgovorom predstavnika MMF-a i naših vlasti otkrili su potrebu ukidanja Zakona o ograničenju i smanjenju penzija od novembra 2014. godine, što je dobilo širok publicitet u javnosti i otkrilo veliku polemiku o pravcu i modalitetima i mogućnostima tog ukidanja. Poznato je da je istovremeno i krajem decembra 2014. suspendovano aprilsko i oktobarsko usklađivanje penzija sa troškovima života za sve vreme zamrznutih penzija. Mada su i jedan i drugi zakon protivustavni o čemu ovde ne bih više govorio, jer je to već poznato javnosti, oni se žele i dalje zadržati na snazi. Oba zakona su donesena da se spreči bankrot države i kriza javnog duga, odnosno da se uspostavi stabilizacija javnih finansija i njihovo uravnoteženje. Kako je izvršena fiskalna konsolidacija, uravnoteženje javnih finansija , smanjenje deficita i javnog duga, jasno je da su ostvareni zacrtani ciljevi konsolidacije.
Dakle, nestali su svi razlozi za ove inače „ sumnjive zakone" o smanjenju i zamrzavanju penzija. To znači da je fiskalna kriza rešena, stabilnost i ravnoteža javnih finansija ostvareni, budžetski deficit otklonjen, ali smanjenje penzija i dalje ostaje.
Traže se modaliteti da se ovo stanje maksimalno produži! Čak se predviđa njegova suspenzija do početka 2019. godine(pošto je, navodno, tada 35 milijardi dinara za povećanje penzija u 2019.godini., a plan budžeta za tu godinu ne postoji ni u tragovima). Kako se to misli da će se vešati dug prema penzionerima od gotovo 200 milijardi dinara sa iznosom od 35 milijardi?
MMF u svom stilu i duhu velikih pohvala za uspešno provođenje njegove politike neoliberalizma i brutalnih socijalnih ograničenja, želi da pokaže efikasnost njegovoj stvarno pogubnog modela „razvoja" i stabilizacije i gotovo neukusno hvali „izvanredne i neočekivano dobre fiskalne rezultate i reforme", gotovo impresivne rezultate u Srbiji. Gotovo da mogu da posluže kao uzor drugim državama sa sličnim problemima kojima je potrebna „pomoć" MMF. MMF je ocenio da ima prostora u budžetu za povećanje penzija i da Zakon treba ukinuti.
Mada se MMF nešto kasnije „korigovao" tvrdnjom da nije traženo ukidanje ovih zakona, već samo „sistematsko i dugoročno usklađivanje". Fiskalni savet je jasan u stavu da treba ukinuti ove zakone, što je izvršna vlast stalno na muke i u veliku dilemu-kako na to reagovati i kako postupiti. Očito je da se javlja otpor takvom potezu kroz populističku tvrdnju da je dolazilo do povremenog „povećanja" penzija u januaru 2016., 2017. i 2018. godine ukupno 7,9 odsto (uz onu jednokratnu isplatu svima od 5.000 dinara). Ne radi se o stvarnom povećanju, već o nešto manjem oduzimanju od već oduzetih penzija. Neobična je izjava A.Brnabić predsednice Vlade da bi „ukidanjem zakona o privremenom umanjenju penzija značilo smanjenje primanja za 80 odsto penzionera". Naravno, radi se o manipulaciji i pokušaju otpora ovakvoj meri. Dosta je indikativan i stav da „nema više govora da ukinemo zakon i da se vratimo gde smo bili".
U tom pravcu deluje i izjava A.Vučića da „MMF traži da se drastično povećaju penzije onima koji imaju više od 50.000 dinara, a da se ni za dinar ne povećaju onima koji imaju ispod 25.000 dinara. U prvoj reakciji na tu preporuku i i isti stav fiskalnog saveta , Vučić je, gotovo uvređen, rekao da „MMF ne može da srpske penzionere više voli od njega i da u državnoj kasi nema dovoljno sredstava da bi se ljudima vratilo ono što su zaradili". To bi, dakle značilo"smanjenje najnižih penzija". A.Brnabić je to odmah i „potvrdila", mada je to obična glupost. Upravo je ovoj kategoriji dolazilo do povećanja onim manjim intervencijama, a ukidanje ovih zakona doći će i do potrebnog usklađivanja svih penzija. Predsedniku (čiji to i nije delokrug rada) nije smetalo kada se tim vašim kategorijama penzionera visokim stopama oduzeo deo stvorenog kapitala! Dakle, navedena tvrdnja jednostavno nije tačna.
U prilog ovoj tvdrnji ide i nastojanje države (Vlade) da u naredne dve godine pređe na prethodni sistem pre smanjenja penzija. To znači da hoće da fazno ukida zakone, a to u osnovi znači da u budžetu nema prostora za ovu operaciju i da se skriva stvarno stanje budžeta od javnosti. Dosadašnji ministar finansija Vujović je to dobro spoznao i blagovremeno se dostojanstveno povukao iz faze u kojoj će doći do velikih finansijskih kriza i socijalnih lomova.
Dodao bih ponovo izjavu predsednika države u kojoj kaže: "...Oni traže da se drastično povećaju penzije onima koji imaju više od 50.000 dinara penziju, a da se za dinar ne povećaju penzije ljudima koji imaju ispod 25.000 dinara". Ovakve tvrdnje nemaju stvarno nikakvog smisla, jer ukidanjem ovih zakona kod ove kategorije penzionera ponovo se uvodi dva puta godišnje usklađivanje sa rastom inflacije i realnim rastom bruto proizvoda-kako je to bilo ranije.
(Nastavak u sledećem broju)