Dežurna

Ko će da nas brani od komandanta Žandarmerije i njegovih žandarma

Komandant smrti

U Srbiji se događa narod. Vrh SNS-a pravi svoje kordone za zaštitu. Računa na Žandarmeriju, kojom komanduje opasna čovek, osumnjičen za ubistva i težak kriminal.

potpukovnik Goran Mitrović

Dejan Luković, odskora komandant Srpske žandarmerije ima „bogatu" ličnu i profesionalnu biografiju. Kao mladi „akademac" dobio je zadatak da predvodi tim instruktora u borbenoj operaciji. Zbog nestručnosti i nesposobnosti pozicije Lučani i Dobrosin, ubrzo su pale u ruke terorista a Luković je potpuno izgubio kontrolu nad sobom, bacio je oružje i skinuo opremu, paničio je i unezvereno urlao - "...Ovo nije za mene, ovo nije za mene!!!".

Vidno narušenog mentalnog zdravlja napustio je borbeni položaj i vratio se u Kragujevac. Niko mu ništa ne bi zamerio (jer rat stvarno nije za svakoga) da je ostao pri svojim rečima i napustio posao za koji je i sam video da nije za njega. Međutim, po povratku u Kragujevac, shvatio je da se u policiji može napredovati i na drugi način. Uvezao se sa lokalnim kriminalcima, a kasnije i sa ljudima i bliskim rođacima bivšeg direktora policije Veljovića. Preko tih veza uspeo je da za sebe isposluje mesto komandanta odreda žandarmerije u Kraljevu.

Postao je komandant, ali je i bio dalje potpuno nestručan i nesposoban. O kakvom je čoveku reč počelo je da se naveliko priča među pripadnicima odreda. Svesni da će ovakav "komandant" da ih sve kolektivno odvede u smrt pripadnici su otvoreno negodovali. Luković je kao „kolovođu" otvorene pobune žandarma targetirao jednog od najsposobnijh pripadnika odreda, Sinđelić Srđana. Tokom jedne pijanke, rekao je da će mu se „već nekako osvetiti".

Krajem avgusta 2014. godine, tokom akcije privođenja šumokradica u kopnenoj zoni bezbednosti u reonu sela Orlovac, šef tima, tadašnji vodnik, Dejan Radosavljević postavio je zasedu. Radosavljević je inače omiljeni poslušnik komandanta Lukovića. Svoje radno mesto, a kasnije i čin, dobio je tako što je uredno platio 10.000 evra „tamo gde treba" iako je kriminalistička policija raspolagala sa obiljem operativnih podataka o kriminalnim vezama žandarma Radosavljevića sa kriminlacima iz moravičkog okruga a kasnije i šire (Nelegalnim poslovima došao je do zavidne imovine pa i kuće čija je vrednost preko 100.000 e). Došlo je do puškaranja u kome je smrtno stradao pripadnik Sinđelić pod i do danas nerazjašnjenim oklonostima. Žandarmi, svesni da Sinđelića nije ubio "Albanac šumokradica" već neko od njih u "prijateljskoj vatri", uplašeni za svoje živote, odlučili su da ćute. Do sada.

Luković se svom poslušniku ubrzo odužio. Radosavljević je unapređen u čin poručnika a kasnije je i dalje vanredno unapređivan. Zahvalni Luković omogućio je Radosavljeviću i drugim "poslušnim" instruktorima brojne kurseve i školovanja (poput kursa u Jasenovu ove godine).

Luković godinama favorizuje "kragujevačku struju" ali ne zapostavlja ni kolege iz Kruševca i sa KiM (Luković je poreklom iz Ibarskog Kolašina). Njegovi ljudi ubrzo postaju vanredno unapređeni majori, pukovnici, načelnici i šefovi odseka, iako za ta radna mesta pojedinci nemaju ni školu ni druge, profesionalne, kvalitete i kvalifikacije.

Indikativno je ponašanje i čelnika MUP-a prema Lukoviću. Kada je jula 2013. g. pripadnik njegovog odreda, žandarm Aleksandar Krstić, brutalno likvidirao, a potom i zapalio dva lica, na "tapetu" su bile starešine iz glavne komande Žandarmerije u Beogradu. Lukovića, kao Krstićevog neposrednog strarešinu, niko ništa nije pitao niti pozvao na odgovornost.

Zbog njegove nestručnosti i nesposobnosti, na poligonima na planini Goč, maja 2010. g. poginuo je instruktor Jovica Simić. Stradao je od minsko- eksplozivnog sredstva. Umesto da bude pozvan na odgovornost, kao direktno odgovorno lice za ovu tragediju, Luković je kažnjen novčanom kaznom (10% od plate). Među žandarmima se od tada govori - "život žandarma vredi 10% Lukovićeve plate".

Među pripadnicima odreda žandarmerije, pominje se nerazjašnjena smrt ukupno šest lica zbog kojih bi Luković morao direktno da odgovara.

I pored policijske "karijere" Luković nikada nije prestao da se "bavi" dodatnim poslovima. U tandemu sa svojim tadašnjim vozačem, vodnikom Petrović Goranom (kasnije mu je zahvalni Luković za pomoć u kriminalu i ćutanje poklonio čin majora), uz pomoć državljana Italije, volšebno je došao u posed dva luksuzna stana i kuće u Kragujevcu. U to doba njegov auto bio je redovno viđan ispred sedišta stranke SNS u Kragujevcu.

Dolaskom Vladimira Rebića na mesto direktora policije, Luković je odmah pokazao koliko je poslušan i uslužan. Odmah je u odredu Kraljevo za načelnika logistike postavio Krpović Bobana, predvodnika "užičke struje" u odredu Žandarmerije. Luković pokriva u kriminalnim radnjama i članove porodice oficira žandarmerije poreklom iz Užica (poput sina žandarma Slović Milorada, koje je po zlu poznat građanima i policiji Užica). Zbog užičkog porekla, Luković "pokriva" i žandarma Rašković Nenada koji je posle neplaćenog odsustva pod čudnim okolnostima boravio u SAD. Rašković je zbog svog narušenog mentalnog zdravlja bio upućen na ciljani psihijatrijski pregled. Uz "prikladnu nadoknadu" ova dijagnoza je volšebno nestala. Rašković je i dalje naoružan i opasan. (na sličan način uzaludno je ukazivano i na ponašanje i mentalno zdravlje Lukovićevog "pulena" žandarma Maksimović Vladimira, koji je posao u Lukovićevom odredu izgubio tek nakon brojnih prijava i presuda ali mu je zato, komandant Luković, dodelio "specijalne zadatke" koje je za njega obavljao kao civil. To je trajalo sve do 2011. g. kada je Maksimović bombom razneo sebe, bivšu devojku i još jedno lice).

Luković "pokriva" i žandarma Vulović Miroslava, za koga postoje brojni podaci da se sa svojim ocem i bratom, bavi zelenašenjem i iznudama.

Luković, iako sada ozbiljan devizni milioner, nikada nije prestao da bude sitna duša. Kada je imenovan na mesto komandanta Žandarmerije, dao je nalog svojim oficirima iz odreda Kraljevo, Dašić Draganu i Novici Pleskonjiću, da izvrše popis celog odreda u Kraljevu tokom koga bi se svi pripadnici izjasnili za i protiv skupljanja novca zarad kupovine oficirske sablje "komandantu" Lukoviću. Svi žandarmi su na ovaj način praktično primorani da daju po 500 dinara za sablju i 2.500 dinara za "prigodnu" proslavu. "Dobrovoljne priloge" prikupljaju predstavnici "kosovske grupe" kraljevačkog odreda (među kojima su i Tomović Vinko, kriminalac-žandarm poreklom iz Zubinog Potoka, za ovaj poduhvat nagrađen vanrednim unapređenjem, Trebješanin Vladimir. Dana 28.09.2018 g. u restoranu "Gašpar" održana je proslava, Lukoviću je uručena poklon-sablja i skupoceni sat. Ovu privatnu "proslavu" obezbeđivao je "po službenoj dužnosti" sa sve nalogom za izvršenje službenog zadatka major Sovrlić Vladan. Specijalni gost iz komande žandarmerije, bio je Frković Dejan, novopečeni žandarm, blizak rođak jednog pomoćnika ministra. Žandarmi kažu da je Frković svoj povlašćeni status, pored političkih veza, „zaslužio" i bogatim donacijama. Frković je vlasnik fabrike paleta a poseduje i kamione u Sloveniji (za koje postoje infrormacije da se ne koriste samo za prevoz regularnih roba).

Nakon imenovanja 3. avgusta 2018. na mesto komandanta Žandarmerije Luković se preselio u Beograd. Dobio je na raspolaganje apartman u samačkom hotelu MUP-a u Durmitorskoj ulici u Beogradu. Međutim, u Beogradu studira i Lukovićeva ćerka, koja je takođe dobila svoj apartman na istom spratu. Da bi zaokružio "svoj prostor" Luković je pored pomenutih apartmana, sebi "dodelio" još jedan, te je, na taj način, zauzeo praktično ceo sprat hotela. Sve je odobrio i lično potpisao direktor policije Rebić.

*** Osramoćeni policajci

Ivan Tripković, policajac Policijske uprave Kruševac odlučio je da posle skoro dve decenije poštenog rada da otkaz i da se posveti poljoprivredi. U otvorenom pismu on objašnjava šta ga je nateralo na taj korak ukazujući na nepravilnosti u PU Kruševac, gde vlada nepotizam, ali i na činjenicu da u službi najbolje prolaze oni koji se bave kriminalom, što on nije želeo da čini.

***

Ovom prilikom vas obaveštavam da sam, posle dugog razmišljanja, odlučio da napustim policiju posle 18 godina provedenih u službi.

Kao školovani policajac 30. klase srednje škole u Sremskoj Kamenici, nakon dve decenije rada, odlučio sam da napustim službu, jer sam duboko razočaran ukupnim odnosom u policiji. Sa ponosom mogu da kažem da sam profesionalno i u skladu sa zakonom obavljao sve zadatke koji su mi povereni, nikada nisam disciplinski niti krivično odgovarao. Za plavu uniformu sam dao sve što sam imao i bio spreman da ako treba položim i svoj život, ali...

Kada shvatiš da si za sve ove godine samo uzaludno gubio vreme, zdravlje i porodicu i da si stalno na istom početku protkanom neizvesnošću, nesigurnošću i u stalnom strahu, doneseš hrabru odluku da postoji i život van policije.

Sa svojom platom nisam sebi ni porodici mogao da priuštim život dostojan čoveka, još uvek stanujem privatno, zadužen kreditima, opterećen administrativnim zabranama i gomilom tereta koja ionako skromnu platu progutaju za par dana. Tako dođeš u situaciju da se boriš za goli opstanak bez previše izbora.

Pored hronične besparice i beznađa koje sam često prikrivao i potiskivao od prijatelja, rodbine i porodice, mnogo teže od svega padala mi je činjenica da si kao policajac potpuno obespravljen na svakom koraku. Šikaniran od strane starešina, ismevan od strane onih prema kojima si primenjivao zakon, obespravljen od države jer te ona prepoznaje samo kao broj, dođeš u iskušenje da, zarad golog opstanka, kreneš mračnim stazama kriminala. Međutim, porodične vrednosti, vaspitanje i poštenje mi nisu nikada dozvolili da pogazim svoje dostojanstvo i principe i živim drugačije od toga. Plata može da se zaradi i poštenim radom u poljoprivredi, jer prljave ruke od blata se uvek mogu oprati, ali od kriminala nikada.

Posebno sam razočaran međuljudskim i profesionalnim odnosom u policiji, gde je iz godine u godinu sve teža situacija. U PU Kruševac, nažalost, vladaju poremećeni odnosi, a zasluge za takvo stanje pripadaju starešinama i rukovodstvu ove PU. Svima je poznato da u PU Kruševac vladaju lični interesi, podaništvo, porodične, kumovske, prijateljske i mafijaške veze, gde nema mesta poštenim i pravim profesionalcima. Postavljaju se ljudi sumnjivih moralnih i profesionalnih vrednosti, spremni da slepo izvršavaju sve naloge onih koji su ih tu doveli, često kršeći elementarna prava zaposlenih zarad interesa. Kada pokušaš da ukažeš na takve stvari onda budeš šikaniran, diskreditovan na svakom koraku, protiv tebe se pokreću montirani disciplinski postupci bez ikakvog osnova, podmeću i podstiču porodični problemi.

Godinama sam pokušavao da se pošteno borim protiv toga, čak sam i u svojoj sindikalnoj aktivnosti pokušavao da rešavam takve probleme, ali sam shvatio da se takve stvari ne mogu ispraviti.

Policijski posao je odavno obespravljen, jer nemaš nikakva elementarna prava i niko neće stati u tvoju odbranu onda kada ti je teško i kada si u problemu. Odlučio sam da živim od svog rada , za sebe i svoje najbliže.