(P)likovi

O osvetničkom zanosu s kojim Vučić i danas uništava koga stigne

Pozovi AV, radi ubistva

Sa očinskom nežnošću, stari Anđelko Vučić je upozoravao mladog Aleksandra da ne vrši nasilje nad ljudima. "Ako ti neko učini nepravdu, oprosti mu. Ako kreneš da se svetiš, iskopaj dva groba, jedan za onoga koga hoćeš da uništiš, drugi za sebe", govorio mu je Anđelko kao sinu. Alek ga je poslušao. Od Prizrena do Virovitice, iskopane su hiljade grobova u kojima trunu žrtve njegovog političkog avanturizma. O osvetničkom zanosu s kojim Vučić i danas uništava koga stigne, piše njegov bivši saradnik i prijatelj Predrag Popović, zamenik urednika Magazina Tabloid, nekada urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi.

Predrag Popović

Dug je spisak stradalnika, koji su na svojoj koži osetili bes Aleksandra Vučića. I pre nego što je prvi put došao na vlast, u proleće 1998. godine, strasno je smišljao načine na koje će se osvetiti svima koji su mu se zamerili. Čega se pametan stidi, time se Vučić ponosi, zato je javno, s naslovnih strana, poručivao Slavku Ćuruviji, vlasniku i glavnom uredniku Dnevnog telegrafa, da će mu se kad-tad osvetiti za sve što je objavljivao o njemu. To je jedno od retkih obećanja koja je ispunio. Kad je došao na vlast, kao ministar protiv informisanja predvodio je političku, policijsku, pravosudnu i medijsku hajku na Ćuruviju, koja je sa osamnaest metaka završena 11. aprila 1999. godine. Vučić je, tim povodom, priredio proslavu u stanu u "Ju biznis centru", u koji se tek uselio.

- Nije istina da sam ja ubio Ćuruviju. Da jesam, njegovo telo ne bi bilo nađeno, pojeo bih ga - govorio je pripiti Vučić.

To mu je bilo, pričao je, treće pijanstvo u životu. Prvo mu je bilo u Bariju 1991, kad je proslavljao Zavezdinu titulu u Kupu šampiona. Drugi put, šest godina kasnije, napio se od sreće kad mu se rodio sin Danilo. Posle Ćuruvije, uz šampanjac proslavio je sahranu Zorana Đinđića. Ne zna se ko je sledeći na toj crnoj listi, ima nekoliko istaknutih kandidata.

Vučiću može sve da se zameri, ali mora mu se priznati da se s istom žestinom obrušava na protivnike i saradnike, na svakoga ko mu zasmeta. Trom i lenj za sve, energičan je samo kad kreira i realizuje osvetničke akcije. Uvek ima snage i vremena da smišlja kompromitujuće kampanje, montira optužnice i suđenja, da preti i hapsi. Ne prašta ni najblažu medijsku kritiku političkih protivnika, a kamoli neposlušnost saradnika. Ko se usudi da mu se suprotstavi, osuđen je na propast.

Kako to izgleda u praksi, vidi se na primeru Saše Mirkovića. Dok su sarađivali, Vučić je tvrdio da je Mirković ugledni biznismen, na koga bi trebalo da se ugledaju svi mladi i ambiciozni menadžeri. Političku, poslovnu i privatnu bliskost dokazivali su saradnjom u naprednjačkom kartelu i toplim drugarstvom.

Po dolasku SNS-a na vlast, kao nagradu za doprinos u aferi sa džakovima s glasačkim listićima, 2012. godine, Mirković je dobio poslanički mandat i funkciju predsednika Skupštine opštine Zaječar, a jedno vreme i mesto pomoćnika u ministarstvu saobraćaja, koje je vodio Milutin Mrkonjić. Za finansiranje kampanje pred sledeće izbore, dve godine kasnije, Vučić je od Mirkovića tražio pozajmicu od 600.000 evra. Kad je dobio novac, pred nekoliko svedoka obavezao će da će dug otplatiti u šest rata od po sto hiljada evra. Vučić je obećao, Mirković se radovao. Radovao se bar do isplate prve rate. Umesto 100.000, dobio je 30.000. Mesec dana kasnije, vladar mu je isplatio još 28.000 i zaključio da je to dovoljno.

Čim je Mirković zatražio da mu Vučić isplati ostatak duga, idila se pretvorila u horor. Na kuću mu je bačena bomba. Nalogodavci i izvršioci tog napada do danas nisu otkriveni. Medijsku hajku pratila je pravosudna. Posle pritvaranja, u montiranom procesu, Mirkoviću je suđeno po optužbi da je oštetio gradski budžet za 14 miliona dinara kupovinom novogodišnjih paketića za decu. Iako je utvrđeno da Mirković nije bio ovlašćeno lice i da grad nije pretrpeo nikakvu štetu, kao i da je plaćena desetostruko niža cena, osuđen je na godinu dana zatvora. Presuda je potvrđena samovoljom sudije Irene Krstić Milosavljević, a Mirković je pozvan da se 21. oktobra ove godine javi na odsluženje kazne. Dva i po meseca ranije, 9. avgusta, dok je s porodicom bio na odmoru u Budvi, privela ga je crnogorska policija, navodno zbog toga što nije imao uredno prijavljeno boravište. Isto veče je izručen srpskoj policiji, koja ga je transportovala u beogradski Centralni zatvor.

Mirković od tada štrajkuje glađu. Posle mesec dana, nalazi se u kritičnom stanju. Izgubio je 22 kilograma i često gubi svest, ali ne odustaje. Zabrinuti sa sudbinu svog sina, Anka i Dragomir Mirković su sredinom avgusta počeli štrajk glađu pred zgradom Predsedništva, zahtevajući od Vučića da ih primi na razgovor, kako bi ga obavestili o torturi koju je upravo on režirao.

Naravno, Vučić ne pristaje na sastanak s roditeljima svoje žrtve. Dok ih, s balkona, gleda kako sede na ulazu u Predsedništvo, Vučić se nada da će agonija što pre da se završi, pa da, uz novu flašu šampanjca, proslavi nestanak još jednog protivnika.

Kad se to desi, ostaće mu 542.000 evra i zadovoljstvo zbog još jednog iskopanog groba.

U iščekivanju Mirkovićevog kraja, Vučić je nagradio sve saučesnike u torturi. Visoki savet sudstva pre neki dan predložio je sudiju Krstić Milosavljević za predsednicu Višeg suda u Zaječaru. Zaslužila je nagradu, sednicu veća na kome je potvrdila kaznu Mirkoviću vodila je bez zapisnika, zbog čega su protiv nje podnete krivične prijave.

Vučićevi poslušnici iz VSS ne vide problem u tome što za avanzovanje predlažu koleginicu protiv koje se vodi krivični postupak.

Vučić se na najbrutalniji način osvetio Mirkoviću jer je tražio svoje pare. Još žešći udar, ne birajući sredstva, poveo je na Aleksandra Stefanovića, koji ne samo što traži svoj novac, nego ima dokaze koji mogu Vučića da oteraju na robiju.

Stefanović je bio jedan od osnivača Srpske radikalne stranke, prvi generalni sekretar, narodni poslanik u nekoliko saziva i najbliži saradnik Vojislava Šešelja. Iako je napustio SRS, takvim političkim pedigreom privukao je pažnju tužilaca Haškog tribunala.

Pod pritiskom, pristao je da svedoči, ali na kraju, kad je doveden u sudnicu, promenio je iskaz i stao u odbranu Šešelja. Kako je došlo do tog zaokreta, Stefanović je opisao u izjavi koju je dao pod punom moralnom, materijalnom i krivičnom odgovornošću, a koju poseduje Magazin Tabloid.

- Sa Aleksandrom Vučićem sam se, krajem oktobra ili početkom novembra 2007. godine, dogovorio da promenim iskaz dat Haškom tribunalu. Vučić je tada bio šef pravnog tima SRS za odbranu Šešelja. Očekivalo se da u tom postupku budem saslušan među prvim svedocima.

U tom periodu saznao sam od uticajnih ljudi iz vrha SRS-a da je Vučić unajmio neke Bosance da me likvidiraju. To mi je konkretno preneo i Jadranko Vuković u prisustvu advokata Zorana Stojkovića i Ljubiše Petkovića, uz sugestiju da i bilo pametno da sednem s Vučićem i "rešim stvar".

Obzirom da sam bio deo SRS, dobro sam znao na šta su spremni, pa sam istog momenta seo u kola i otišao kod Vučića u njegov stan u Bulevaru Mihajla Pupina broj 10 A. Njegovoj ženi Kseniji rekao sam da odvede decu u drugu prostoriju, što je i uradila, pa sam onda pitao Vučića u čemu je problem. Vučiću je bilo neprijatno, Godinama smo bili prve komšije, dok sam mu bio pretpostavljen, prema njemu sam gajio očinski odnos, a lično sam ga postavio na mesto generalnog sekretara stranke kad sam napuštao SRS.

Pitao sam ga zbog čega hoće da me likvidira i kako ga nije sramota. Rekao mi je da to od njega Šešelj zahteva. To sam mu poverovao. Vučić je rekao da nije pročitao moj iskaz tužiocima Tribunala, ali da jeste Šešelj, koji kaže da je tako strašan da će, ako to ponovim u sudnici, sigurno biti osuđen. Objasnio sam Vučiću da nisam rekao ništa strašto, s obzirom na to koliko znam. Nisam rekao ni za Severin, ni za akcije naših dobrovoljaca u i oko Mostara, nisam govorio ni o našoj ulozi u napadu na Dubrovnik, nisam rekao ni ko je organizovao i slao četnike u martu 1991. godine u Borovo selu i o drugim zločinima za koje je Šešelj direktno odgovoran. Vučić je ostao zatečen.

Rekao mi je da ima Šešeljev "cart blansh" da mi da para koliko hoću. Rekao mi je da treba da odem kod Vjerice Radete, da mi ona napiše nekakvu izjavu, koju moram da overim u sudu, što je bila uobičajena praksa i sa drugim svedocima. Rekao sam mu da to ne dolazi u obzir i da ću na licu mesta promeniti iskaz. Objasnio sam mu da mi je SRS ostala dužna velike pare i da bi bio red bar to da mi vrate.

Napomenuo sam mu da su mi dužni Toma Nikolić, Mile Jerković, firma Dragana Markovića iz Obrenovca i još mnoge druge firme i pojedinci. Pošto sam tih dana stupio u pregovore oko kupovine firme "Voćar" iz Smederevske Palanke, čija početna cena je bila 68 miliona dinara, rekao sam mu da mi pare trebaju da kupim to preduzeće. Vučić je odmah organizovao da te pare dobijem od Metals banke. Sutra ujutru sam otišao u Novi Sad, pred banku, gde su me sačekali Jorgovanka Tabaković, Milorad Mirčić i Mile Jerković.

Bez problema su završili sve oko dobijanja kredita, za koji mi Metals banka nije tražila nikakvo obezbeđenje. Kasnije su mi direktor banke Ananije Pavićević i njegova saradnica Nada Milanov objasnili da će kredit biti otpisan kad promenim iskaz u Haškom tribunalu, kao i da je jemac za kredit firma ATP Banat, čiji vlasnik je Jerković. Po toj mustri postupano je i sa drugim svedocima protiv Šešelja - naveo je Stefanović u izjavi, koju je overio 1. novembra 2017. godine.

Stefanović je promenio iskaz i pomogao Šešelju, posao s "Voćarom" je propao, a radikali, transformisani u naprednjake, zaboravili su da mu vrate stare dugove. Na jednom sastanku s Tomislavom Nikolićem, tada predsednikom države, Stefanović ga je podsetio na dug, ali džabe. Vučić se ponudio da mu pomogne, pa je stavljen na platni spisak marketinške agencije "Right", koju je vodio Goran Veselinović.

Vučićev kum, nepismeni šofer koji je danas jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, predložio je Stefanoviću da napiše memoare. Kad je prva knjiga bila gotova, rukopis je stigao do Vučića, ali ne i do štamparije. Umesto knjige i dogovorenog honorara, Veslinović je Stefanoviću dao otkaz.

Veselinović je pokušao da se opravda, rekao je da ga Vučić nemilosrdno cedi, pa mora svakog meseca da iz crnih fondova izdvaja po 60.000 evra za Šešelja, što mu je palo teže nego kad je morao da Čedomiru Jovanoviću isplati 1,5 milion evra, takođe po Vučićevom nalogu.

Dok ga je slušao, Stefanović je shvatio da je opet prevaren. Vučić je njegove memoare iskoristio da pripitomi Šešelja. Umesto da ga suoči s dokazima i izjavama iz te knjige, Vučić mu je ponudio mesečnu apanažu da ne talasa na političkoj sceni. Kad je shvatio da je iskorišćen i odbačen, Stefanoviću je pozlilo. Iz Veselinovićeve kancelarije, otišao je u bolnicu, gde je dijagnostifikovano da je pretrpeo moždani udar.

Kad se oporavio, Stefanović je uzvratio udarom na Vučića. Dokaze - dokumente, audio i video materijal - sklonio je kod ljudi od poverenja i krenuo u kontranapad.

- Pre dve godine kontaktirao sam Tužilaštvo Haškog tribunala. Opisao sam šta se sve dešavalo i zašto nisam govorio istinu na suđenju Šešelju. Pristao sam na sporazum sa Tužilaštvom. Novi iskaz ću dati čim se optužnica protiv Radete i Petra Jojića, koji su okrivljeni za nepoštovanje suda i pritiske i podmićivanje svedoka, vrati u Hag. Vučić to zna, zato se plaši.

Radeta i Jojić su samo izvršavali njegove naloge. Ako je neko odgovoran za ono što se njima stavlja na teret, to je Vučić. Kad sam napravio dogovor s Hagom, tužilac Serž Bramerc je o tome obavestio Vladimira Vukčevića, bivšeg srpskog tužiioca za ratne zločine, koji je odmah informaciju preneo svom dugogodišnjem saradniku Vučiću.

Montirao mi je tri parnična i dva krivična postupka, ne bi li me strpao u zatvor. Posle obaveštenja da mi Vučić opet sprema likvidaciju, početkom 2018. godine, morao sam da pobegnem iz Srbije.Vučić je u Holandiju poslao svog kuma Petra Panića i Sašu Ivanovića, zvanog Skar Fejs, da me traže. Služba koja me štiti locirala ih je u mojoj blizini, pa sam morao da promenim lokaciju. Šest puta sam menjao boravište, a i sad se čuvam od Vučićevih emisara - kaže Stefanović za Magazin Tabloid.

Od Stefanovića, bolje je prošao Tomislav Nikolić. Nedostatak obrazovanja i intelektualnih kapaciteta, bajčetinski vojvoda nadoknadio je seljačkom lukavošću. Rudimentarni instinkt za samoodržanjem pomogao mu je da se izvuče iz Vučićevog smrtonosnog zagrljaja.

Po svemu različiti, osim po pohlepi, Nikolić i Vučić su dugo negovali i razvijali uzajamni animozitet. U javnosti su stvarali utisak da korektno sarađuju, a na svakom koraku jedan drugom su poturali klipove. Naravno, u toj disciplini Vučić je bio izraziti favorit.

Uspešno je kreirao multimedijalne spletke u kojima je ofirao Nikolića za stanove, poslove, provizije, ljubavnice, vanbračnu decu... Podoban za manipulacije, Nikolić je upadao u svaku klopku. Bez po muke, Vučić ga je posvađao sa Šešeljem i nagovorio na puč u SRS-u. Vučić je vukao konce, a Nikolić je, kao marioneta, primao udarce.

S obzirom na grobarsko iskustvo, koje ga je naučilo da je život kratak, Nikolić je slepo verovao u svaku Vučićevu tvrdnju da je Šešelj naručio njegovu likvidaciju. Ubiće ga, tobože, neki radikalski snajperista iz Republike Srpske, onda Miloš Simović, pa Luka Bojović... Iako je osećao da u tome nema istine, pošto je znao s kim ima posla, Nikolić je povremeno padao u paranoju.

U paniku je upao i početkom aprila 2017, kad je naprasno umro njegov dugogodišnji prijatelj i sponzor Predrag Mikić. Kad je izabran za predsednika Srbije, Nikolić ga je imenovao za savetnika za privredu, iako je Mikićeva firma "Trgomen" poslovala s istim uspehom s kakvim se vojvoda školovao. Po isteku mandata, kad je Nikolić poželeo još jedan petogodišnji krug na vlasti, Vučić ga je razvlastio i gurnuo u prošlost.

U prvo vreme, posle predsedničkih izbora, Nikolić se dvoumio da li da iz naprednjačkog kartela izdvoji svoj bajčetinski klan i krene u novu političku borbu, sad protiv Vučića. Od te ideje definitivno je odustao 1. aprila 2017. godine. Tog ponedeljka, Mikić je, zdrav i prav, otišao na spavanje. Nije se probudio. U 54. godini, umro je, navodno, od srčanog udara.

Ponekad, kad skupi hrabrosti, Nikolić prijateljima prepričava poslednji razgovor s Mikićem. Malo u šali, više u zbilji, Trgomen je tvrdio da ima DNK dokaze da Anđelko Vučić nije otac Aleksandru. Nikolić kaže da ga je upozoravao da o tome nikome ne govori, ali uzalud. Mikić je to pričao telefonom, ne samo Mariji Obradović.

- Izgleda da je to čuo i neko drugi. Ne mogu ništa da tvrdim, nemam nikakve dokaze, ali činjenica je da je Trgomen umro od infarkta, a da se pre toga nijednom nije požalio na zdravstvene probleme - govorio je Nikolić posle sahrane u Kraljevu.

Uplašen, spakovao je pinkle, napustio Predsedništvo i SNS i zadovoljio se mrvicama s Vučićevog stola. Od tada, dobro pazi da se ne zameri gospodaru života i smrti u Srbiji.

Ne samo zbog neopreznosti, nego i zbog drugačijih okolnosti, Vučićev bes iskusili su još neki njegovi bivši saradnici. Dejana Anđusa, koga je dugo nazivao svojim jedinim iskrenim prijateljem, smestio je u pritvor čim je javno zatražio svoj deo plena iz malverzacija s građevinskom firmom Milojice Markovića. Nakon što je napustio SNS i počeo da javno kritikuje Vučića, na kuću Vilibalda Erića ispaljeno je nekoliko metaka. S još težim posledicama suočio se Đorđe Višekruna.

Jedan televizijski nastup, u kome je raskrinkao Vučićev korupcionaški sistem i homoseksualne sklonosti, protiv Višekrune je montirana optužnica, a kasnije raspisana i poternica. U poteru za Višekrunom, nakon njegovog bekstva iz Srbije, Vučić je slao i privatne terorističke ekipe. H

olandska policija je pre dve godine uhapsila jednu grupu, koja je u Harlemu pratila Višekrunu. Međutim, nekoliko meseci kasnije batinaši su ga presreli u Budimpešti, gde je došao da se vidi sa svojom teško bolesnom majkom. Iako je pretučen, bar je izvukao živu glavu.

Progonu je izložen i Zoran Bašanović. Iako je napustio Srbiju i prihvatio ponudu da radi u Skoplju, kao savetnik makedonskog premijera Zorana Zaeva, Bašanović je nastavio da vodi Televiziju Naša u Beogradu. Otvorio je prostor za opoziciju, a to Vučić ne prašta.

Pre desetak dana, dobro obavešten o terminu Bašanovićevog dolaska u Beograd, Vučić je u prostorije TV Naša poslao javne izvršitelje i policiju. U istom stilu, ne poštujući zakone, kao u slučaju plenidbe imovine Magazina Tabloid, izvršitelji i policajci obavili su prljav posao u TV Naša.

- Vlast je izvršila mafijaški upad u TV Naša, jer Aleksandar Vučić na silu hoće da ugasi jedinu opozicionu televiziju u Srbiji. Nikome nisu pokazali rešenje, ni jedan jedini papir. Stavili su nalepnice na opremu, popisali imovinu i sprečili zaposlene da rade svoj posao. Vučić je od Srbije napravio Kolumbiju - rekao je Bašanović.

Pravosuđe, policiju i izvršitelje Vučić zloupotrebljava i za progon Velimira Ilića, bivšeg koalicionog partnera. Otkad je Nova Srbija prekinula saradnju sa SNS-om, Ilić je zatrpan tužbama i presudama, a zbog drakonskih kazni izložen je atacima izvršitelja.

Vučić se jednako brutalno obračunava i s političkim protivnicima. Kako to izgleda u praksi, videlo se na primeru Olivera Ivanovića. Protiv predsednika Građanske inicijative "Sloboda, demokratija, pravda" Vučićeva tzv. Srpska lista vodila je monstruoznu medijsku, političku i batinašku kampanju. Spaljen mu je auto, a i on je goreo na lomači u Informeru i na Pinku. Na kraju, pre godinu i po dana ubijen je sa šest metaka u leđa. Da bi zavarao javnost, Vučić je Milenu Popović, Ivanovićevu nevenčanu suprugu, zaposlio u Vladi Srbije, a pre nekoliko dana prinudio je ostatke Građanske inicijative da uđu u koaliciju sa Srpskom listom, koju predvode ljudi za kojima su kosovske vlasti, u saradnji sa UNMIK-om, raspisale poternice zbog sumnje da su učestvovali u ubistvu Ivanovića. I iz tog groba tragovi vuku prema Vučiću, ali on ne mari, ne plaši se ni krivične, a kamoli moralne odgovornosti.

Sa istom strašću tuče po svima, jednako po crkvenim velikodostojnicima, kao po okorelim kriminalcima. Svaki put kad ga mitropolit Amfilohije optuži za izdaju Kosova i Metohije, Vučić na njega pusti nekog svog kerbera poput Marka Đurića. Istim povodom u medijima pokrene hajku na nekoga od ostalih vladika.

U poslednjoj takvoj akciji, da bi kompromitovao celu Srpsku pravoslavnu crkvu, Vučić je osvežio optužbe za pedofiliju protiv vladike Pahomija.

Ko god kaže neku istinu o starim ili novim gresima diktatora i njegove svite, osuđen je na torturu, makar medijsku. Pre dva meseca, Ljubiša Buha Čume, bivši vođa surčinskog klana, izašao je iz zatvora. To se nije svidelo Vučiću i njegovom ekstremisti Zlatiboru Lončaru. Pokušali su odmah da mu nameste neku spletku i vrate ga iza rešetaka, ali nije Čume od juče, odmah je zbrisao na bezbednu udaljenost, u Hrvatsku.

U to vreme, Rodoljub Milović je dao intervju u kome je optužio Zlatibora Lončara i njegovu suprugu Vesnu za saradnju s pripadnicima zemunskog klana i ekipom Darka Šarića. Vučić i Lončar su stisli zube, ćutke pregrmeli skandal, koji bi u normalnoj državi završio ne samo padom Vlade, nego i hapšenjem aktuelnog ministra zdravlja.

Osvetu su servirali snimkom na kome se srdačno pozdravljaju Milović i Buha. U režimskim medijima, susret penzionisanog policajca i penzionisanog mafijaša predstavljen je kao vrhunska afera. Isti mediji, naravno, nikad nisu objavili fotografije ministra Lončara zagrljenog s Dušanom Spasojevićem.

Dok je na televiziji gledao sahranu Zorana Đinđića, Vučić nije mogao da sakrije oduševljenje rečenicom mitropolita Amfilohija, koji je, posle opela, upozorio da "ko se mača lati, od mača gine".

Vučić je to shvatio kao potvrdu Šešeljevih i vlastitih teza da je "mafijaškog premijera ubila njegova mafija". Zaboravio je i na svoje optužbe protiv Đinđića, kao i na Amfilohijevo biblijsko upozorenje. Sad se Vučić latio mača, pa nemilosrdno seče svakog protivnika. Ne radi to iz hrabrosti. Naprotiv, strah od istine i suočenja s odgovornošću za sve zločine koje je izvršio tera ga na zlo, podjaruje mržnju i želju za osvetom.

Kajaće se kasnije, ako bude imao sreće da završi u miru neke zatvorske ćelije.