Kad sam na dan dravnosti Republike Srbije, uveno Sretenje, gledao na televiziji kako predsednik drave Aleksandar Vui deli odlikovanja, akom i kapom, prva asocijacija mi je bila na Domanovievu "Stradiju". U ovoj uvenoj pripoveci Domanovi izvrgava ruglu opsednutost odlikovanjima u Srbiji Aleksandra Obrenovia. Njegov junak pripovetke, sin-povratnik u zemlju svojih predaka, ve na prvom koraku u svojoj postojbini otkriva udnu pojavu: svi ljudi nose ordenje! "Poneki ih toliko imaju da ne mogu da nose sve o sebi, ve vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta i kakvih ne odlikovanja."
Ivan Ivanovi
3.
Dakle, Milovan Vitezovi i ja smo se razili, on je otiao u "partizane" a ja u "etnike". Shodno ishodu graanskog rata, on je pobedio a ja sam izgubio. Nismo se vie sretali, ja sam pored Televizije mogao samo da proem, ni sluajno da uem u nju.
Ipak, desio se jedan incident, umalo nisam uao na Vitezovievu televiziju i to na velika vrata. Ne, nije me pozvao Milovan, kao u Jeu, to su uinili drugi, ali on je igrao za taj tim, poto se 1987. godine jo jednom preumio, napustio Drau Markovia i Ivana Stambolia i prikljuio se novom srpskom vodu (novom Titu!) Slobodanu Miloeviu. (Slobodane, ime ponosito / Ti e nama biti novi Tito!). Postao je vaan igra u novom timu, ak toliki da na zavrnom mitingu istine o Kosovu na beogradskom Uu proglasi dogaanje naroda. Pesnik antibirokratske revolucije iz predsednikog helikoptera!
Milovan Vitezovi je spadao u one komunistike urednike koji nisu dozvoljavali nikome drugome da se priblii postolju na koje su se oni popeli. im je uao u Miloeviev autobus, poeo je da vie "Vozi majstore, nema vie mesta!" Tako je televizija (umetniki sektor) postala njegovo vlasnitvo za igranje njegovih komada. Uspeo je da izoluje od nje ak i neke partijske vernike, nekmoli jednog disidenta. No, to se mene tie, nije morao ak ni da se trudi, jer ja mu nisam otiao na podvorenje. (Ruku na srce, Milovan je umeo da iskoristi dobijeni dar, napisao je bar dve dobre stvari, seriju o Vuku Karadiu i "eir profesora Vujia". ak sam ja "eir..." gledao dvaput, sa Pavlom Vujisiem i sa Aleksandrom Berekom. Iako se radilo o "primenjenoj knjievnosti", ilustraciji date istorije, moram da kaem da je to lepo. Ne znam da li se na Vitezovia moe primeniti stih Gojka oga ''Da bi ti bio iv, svi smo mi bili mrtvi,'' koji se odnosio na Tita!)
Kad sam nekako uspeo da objavim "Jugovac...", zahvaljujui zalaganju privatnih ljudi (prva knjiga 1988, ostale dve narednih godina), upriliena je promocija u Domu omladine. Bila je to opoziciona promocija! Puna velika sala pripadnika buduih politikih stranaka! Primeujem Vuka Drakovia, Dragoljuba Miunovia, Vojislava eelja... Meu govornicima o knjizi bio je i Veselin Ili, liberalistiki sekretar Komiteta u Niu. (Veselin je napisao jedno poglavlje o "Crvenom kralju", Ludiki roman, u svojoj knjizi o mitu i stvaralatvu.)
Kuriozitet ove promocije bio je da je odrana na dan kad su graani Kurumlije i Blaca ruili svoja stara komunistika rukovodstva (Koragina i Ludog ivka)! Kud e veu rehabilitaciju za izgnanog pisca!
Sa "Jugovcem..." ponovila se istorija kao sa prethodnim romanima. I "Jugovac..." je juriao na pozorite, televiziju, film, ali opet se ispreila drava. A tu postkomunistiku dravu na televiziji je zastupao Milovan Vitezovi. Kao da nije pre desetak godina upravo on u Jeu promovisao "Jugovac..."
Jedna privatna pozorina trupa Prizor glumca Radeta Vukovia odluila je da "Jugovac..." (jedan deo) postavi na scenu. (Komunisti preimenivani u socijaliste, ma koliko se trudili da nastave sa komunistikom praksom zabrane i kontrole samoinicijative, ipak nisu mogli u potpunosti da kontroliu javni ivot, pa im se poneto izmaklo, kao Prizor Radeta Vukovia, inae Nilije.)
Dramatizaciju sam napravio ja pod naslovom "Krstaki rat u Jugovcu". Reirao je Bratislav Braca Petkovi (pozorini pisac i reditelj, vlasnik Muzeja starih automobila), igrali su Aleksandar Hrnjakovi, Milan Pani, Branko uri... Odigrano je dvadesetak predstava. Glumci su mi rekli da su uestvovali na festivalu u Vrnjakoj Banji, gde su bili izuzetno primljeni.
Nakon toga je tadanja urednica na Televiziji Beograd Jelica Zupanc uvrstila ovu predstavu u seriju koju je upravo pripremala, pod naslovom Smene prie. Ujedno je zainteresovala Redakciju humoristikog programa za "Jugovac...", pa su ovi ljudi proitali 1.000 stranica romana i sloili se da se po njemu moe napraviti interesantna serija, a naroito je bio zainteresovan za to glavni urednik Humoristikog programa Predrag Perii (pisac serije "Policajac sa Petlovog brda"). Posle toga mi je Televizija naruila da napiem sinopsis i da ponem da piem seriju.
Otiao sam na Televiziju da potpiem ugovor. Bio sam pred novim vaskrsnuem! Meutim... dan pre mog povratka, na Televiziji je izvren pu: smenjeno je itavo rukovodstvo. Novi direktor Televizije, Prokupanin Ratomir Vico, i novi urednik Humoristikog programa, Statovanin (Statovac je selo pored itnog Potoka) Vojislav Milenkovi, povukli su potez da iskopaju moje etniko poreklo i da stopiraju potpisivanje ugovora sa etnikim piscem. Ode moj kambek, po ko zna koji put! Sasvim je izvesno da su Ratomir Vico i Milovan Vitezovi igrali u istom timu, iji je trener bio Slobodan Miloevi, to znai da je Vitezovi bio tu negde, iza zavese.
Dramaturg Miodrag Zupanc (inae Jeliin suprug) napisao je po motivima "Jugovca..." pozorini komad "Foteljerosi" i taj projekt je primilo Pozorite na Terazijama. Podeljene su uloge, za reditelja je odreen profesor na Fakultetu dramskih umetnosti Slavenko Saletovi. Meutim, ovaj ovek nije doao na zakazani poetak proba, pa je na taj nain minirao projekat. Upravnik Pozorita na Terazijama, pesnik Vasilije Markovi, isplatio mi je otkup i skinuo predstavu sa repertoara. Zbogom, samoupravo - Dobar dan, Udbo!
No, umalo je moglo da se desi da se sa Milovanom sretnem na ulici. Naime, kad je Slobodan Miloevi 1996. godine, poto je prethodno Srbiju uveo u ratove, odbio da prizna izborne rezultate na kojima je izgubio sve velike gradove, mi tzv. opozicionari izali smo na ulicu da priredimo tromesene proteste kakve Srbija nije videla od 1968. godine.
Razume se da sam bio uliar, odnosno protestant, eta pored Televizije, za koju smo rekli da je fabrika lai. Gaali smo Televiziju jajima, i ja sam bacio nekoliko mukova. Jedan sam namenio Milovanu Vitezoviu, koji se od buntovnika iz 1968. pretvorio u uzurpatora iz 1996. godine. (Ne znam da li je tu negde bio Milovan, nemogue je da nita nije video i nita nije znao, kao Tempo 1948. godine o Golom otoku, pre e biti da je novo dogaanje naroda, tanije dogaanje graana, gledao kroz zavesu, kao Staljin Moskovske procese.) Ipak, ne mogu a da se ne zapitam da li je ovaj Miloeviev Vitez(ovi) nekada pomislio na moj "Jugovac..."? Zar je mogue da je kod njega nastupila totalna amnezija?
Nekako smo stigli do 2000. godine, kad se navodno dogodio istorijski preokret i komunisti sili sa vlasti. Kako Miloevi opet nije hteo da prizna izbore, dobio je nasilno zbacivanje odnosno pu. Navodno su moji doli na vlast. Ne znam ta je bilo sa Vitezoviem, pretpostavljam da se zakamuflirao, tek nije ga potkaila Sablja, kao neke njegove saborce. Ili je od komesara postao monah (Predrag udi), setio se Kralja Petra da je bio veliki demokrata, koji je preveo sa Engleskog Stjuarta Mila, knjigu o slobodi. Izuio je zanat na televiziji, napisao je "arape kralja Petra". Pisac za svako vreme!
Nije problem u tome to je Vitezovi sa "eirom profesora Vujia" ostao na televiziji, nego to ja sa "Jugovcem..." nisam doao na nju. Moji na vlasti su se drali komunistike eme, to nije ni udo kad se uzme u obzir da su bili ili svmi komunisti ili deca komunizma. U prvu demokratsku Vladu ministar unutranjih poslova doao je iz Udbe! (Duan Mihajlovi)
Ne znam ta je bilo sa Vitezoviem, ali komunisti su umeli da se prilagode, kao ovaj korona virus, i da se posle ubistva prvog demokratskog premijera Zorana inia vrate u vlast, najpre kao manjinci (podrali su Vladu Vojislava Kotunice) a posle kao veinci, uli su u Vladu najpre Borisa Tadia a potom Tomislava Nikolia. tavie, dolo je do simbioze crnih i crvenih, to je ta crno-crvena koalicija, kakve se zgraavao jo ruski istoriar Nikolaj Ustrjalov iz vremena Sovjetskog Saveza. Bludni spoj nacionalizma i komunizma!
A da je Milovan Vitezovi od satirikog postao udvoriki pesnik ne pokazuje samo Danke Handke, nego i vanredno promovisanje gradonaelnika (kripto-zamenika) Beograda Gorana Vesia u pisce, odnosno u poasne lanove UKS, jer je kao gazda od beogradskih para obeao predsedniku UKS da e Udruenje, koje su demokrate izbacili iz budeta, finansijski vratiti u ivot. Ne znam kakvu je to knjigu o Beogradu napisao konvertit iz Demokratske stranke, ef Kabineta Zorana inia, reeni Goran Vesi, da li je to novi Aleksandar Deroko, ali ni Josip Broz Tito nije bio proglaen poasnim knjievnikom, mada jeste poasnim akademikom. (Prvi doktor vojnih nauka u Republici Jugoslaviji, ako se ne varam takav doktor je bio u Kraljevini Jugoslaviji ivko Pavlovi, ali ovaj general je napisao doktorat, a Brozu je poklonjen.)
Istina, knjievnici su imali za uzor slikare, koji su Dragicu Nikoli, suprugu predsednika Srbije Tomislava Nikolia, proglasili poasnom slikarkom, jer je, dok joj je predsednik ULUS-a oslikavao hram u rodnom selu Bajetini, zadubini porodice Nikoli, i sama lepila kamenie na neku ikonu, poto je kao svaka prava domaica umela sa testom. I Goran Vesi i Dragica Nikoli su kupili svoje poasne titule tuim, odnosno narodnim parama, ili kako se to danas kae parama poreskih obveznika.
Ipak, postoji razlika izmeu likovnjaka i knjievnika: prvi su se bunili, drugi ute. Ranije je bilo obrnuto, Udruenje knjievnika Srbije je bilo bastion slobode, poslednja odbrana slobodne rei. Mene je branilo. Ali to je bilo u vreme kad je Milovan Vitezovi bio mladi pisac i zastupao ideje ezdeset osme. Danas je UKS reimska organizacija, zato je stari pisac Milovan Vitezovi doao na njeno elo. Poto se dokazao u crno-crvenom reimu. A taj reim plaa svoje sledbenike.
Podsetio bih Vitezovia na jednog drugog pisca, koji mu je u mladosti svakako bio ideal: na Radoja Domanovia. Kad je reim Aleksandra Obrenovia shvatio da mu ovaj satiriar nanosi veliku tetu napadajui ga u svakom tekstu, reio je da ga kupi. Ministar policije je pozvao Domanovia i nudio mu ta zaeli: posao, odlikovanja, apanau, blagodejanije (stipendiju) za boravak u inostranstvu, samo da ne kritikuje vlast. Domanovi je to sa prezirom odbio, nastavio da gladuje i udvostruio svoju kritiku. (Kad je Aleksandar ubijen, zaverenici su kod ministra policije pronali spisak od dvanaeset opozicionara za odstrel, meu njima je bio i Radoje Domanovi.)
Ali Milovan Vitezovi nije Radoje Domanovi, on je Pera Todorovi.
Konano, podsetio bih Milovana na onu njegovu studentsku pesmu, koju sam zduno branio u zbornici kurumlijske Gimnazije, a koju sam naveo na poetku ovog teksta, S kolena na koleno. U njoj mladi Vitezovi opisuje tri srpske generacije : deda solunac, otac partizan i sin student iz ezdeset osme. Deda solunac na svog sina komunistu alje andare, otac titoista na svog sina studenta alje milicajce. Milovan se s pravom pita kako e da postupi sin student kad on doe na vlast, hoe li da bije svog sina to se pobunio protiv njega. Pesmu zavrava prozom, u Napomeni kae: Ovde nedostaje strofa koju treba da napiem kroz dvadeset ili dvadeset pet godina kako ja bijem svoga sina.)
Milovane, od studentske bune je prolo ne etvrt nego pola veka i jo dve godine. Sedi i pii tu strofu, tom pesmom bi mogao da ue u istoriju srpske knjievnosti, ali je problem kako da je zavri. Kako je ezdesetosma (onaj na koga je njegov otac poslao kordon milicije), kad se domogao vlasti, poslao na svog sina i na svoje saborce, koji se, kao Domanovi, nisu prodali reimima, nego nastavili, kao Don Kihot, da se bore za ideale svoje mladosti, Specijalnu jedinicu, koja ne samo da je prebijala nego je i ubijala. Eskadron smrti za likvidaciju Miloevievih politikih konkurenata.
Na kraju, Milovan Vitezovi, moj nekadanji saborac iz Jea, sada nosilac vlasti (kakav idiotski novogovor!) mogao bi da uradi neto dobro za Srbiju, da joj vrati Je. Poto se bavio devetnaestim vekom, Milovan svakako zna koji su ose, Nasradin hode, Raboi, Stradije, Jeovi i Oiani jeovi... hranili srpski narod da se odupre samodrcima, koje je u svom blaenom neznanju sam proizveo. Mogao bi da ubedi svog Novog Miloevia, koji gazduje Srbijom totalitarnije od svog uzora, da umesto nacionalnog stadiona dodeli graanima Beograda i Srbije jednu prostoriju za redakciju Novog Jea. Gde bi se igrao ah! Jer, Srbija bez Jea - to je meso bez soli! A ako u njemu nije umro satiriar, mogao bi da napie satiru Radoje Domanovi po drugi put meu Srbima. Bila bi to indulgencija za njegove grehe! Ali, to e da uradi etvrta generacija studenata koje su vlastodrci, i kraljevi, i Titovi, i Miloevievi, i Vuievi ... pendreili.
DRUGI DEO
PETER HANDKE
1.
Ako sam o Milovanu Vitezoviu znao dosta toga, o Peteru Handkeu sve do dogaaja sa poetka prie znao sam malo. Ne znam zato sam propustio da proitam Rad-ovo izdanje Handkeove prie "Golmanov strah od penala", 1981. godine, kad je prevod tampan, valjda mi je u to vreme bilo dosta mojih strahova da bi me zanimali tui. A i moj junak Zoka King nije bio golman nego centarfor!
Kasnije, devedesetih godina, Handke me nije interesovao, iako je u mojoj dravi bio velian kao udo od pisca, jer smo bili na suprotnim stranama istorije: Handke je podravao Miloeviev diktatorski postkomunistiki reim u Srbiji, a ja sam se protiv njega zduno borio. Iz tog razloga Austrijanac je u Srbiji bio nagraivan, a Srbijanac je takoe u Srbiji bio nagrivan. Handkeov kult me nije zanimao taman koliko ni kult novog Tita Slobodana Miloevia.
Tako sam uzeo da itam Petera Handkea tek ove, 2020. godine, kad se digla praina oko njegove Nobelove nagrade, valjda najspornije u njenoj istoriji. O ovome u posle, sad da kaem da je Nobel za knjievnost od samog poetka bio kompromitovan. vedski hemiar Alfred Nobel pronaao je barut, jedno od najstranijih sredstava za ubijanje ljudi. Kad je to shvatio, verovatno da bi okajao "grehe", svoje veliko bogatstvo koje je stekao prodajom baruta, zavetao je oveanstvu da dodeljuje nagradu svojim lanovima koji su ga najvie zaduili. "Predstavili su me kao "genija zla", kao "trgovca smru", a ja sam samo radio za dobrobit oveanstva. Jedini cilj mog ivota bio je iriti znanje, uveren da to znai pre svega iriti blagostanje" - pisao je Alfred Nobel 1896 Poslednji dobitnik knjievnog Nobela je upravo Peter Handke, poto se Nobelov komitet Kraljevske vedske akademije prethodno kompromitovao u nekakvoj seksualnoj aferi! A tamo "sede" starci!
Tek sad sam uzeo da itam Handkea. Proitao sam njegove dve knjige, dva romana, "Golmanov strah od penala" i "Moravska no". Odmah da kaem da me Handke nije impresionirao. Mada je to neuputno, jer ko sam ja, nepriznati pisac u svojoj dravi, koja je Handkea proglasila svojim svecem, da sudim o jednom Nobelovcu. Ali to je vrednost umetnosti (knjievnosti) to ne prihvata hrianski kanon, prvu Boju zapovest, "Nemaj drugih bogova sem mene", svaki italac je bog koji ima pravo da sudi o piscu koga ita. Studirajui Svetsku knjievnost izborio sam se za pravo paganina koji slobodno razmilja o svetu u kojem se naao. Koristim to pravo koje je tekovina ljudske civilizacije.
Od ova dva Handkeova romana "Golmanov strah od penala" mi se donekle dopao, "Moravska no" nimalo. Stoga, da "Moravsku no" itaocu samo predstavim, a da "Golmanov strah od penala" analiziram.
Vidim da je "Golmanov strah od penala" na nemakom objavljen 1970. a na srpskom 1981. godine; "Moravska no" je na nemakom objavljena 2008, na srpskom ove, 2020. godine. U prvom sluaju u Srbiji je vladao liberalizam i na ceni su bili komunistiki disidenti (Babelj, Pasternak, Solenjicin, Brodski, alamov...) a ne austrijski buntovnik "bez razloga". Stvar je u tome to kapitalistiki Zapad nije svoje buntovnike proganjao, a komunistiki Istok je svoje jeretike ili ubijao ili slao u logore. To je bio razlog to sam tih godina disidentsku literaturu "gutao" a za Handkea se nisam zainteresovao. Ako je Handke tad vaio za buntovnika u svojoj dravi, to je moglo da bude njegovo filozofsko opredeljenje, a ne etiki ili socijalni in. injenica je da ga njegova drava nije proganjala, nego mu je dozvoljavala da bude njen otpadnik. Danas bismo rekli lani disident.
Nego, da ispunim obeanje itaocu da predstavim "Moravsku no". Radnja ovog romana se deava u Srbiji! Tanije u umadiji, negde kod Velike Plane, u izmiljenom (?) selu Porodinu, koje je na reci Velikoj Moravi, glavnoj srpskoj reci. Pisac, koga Handke krsti sa On, valjda da bi mu dao optost, ima na reci brod, koji je nazvao Moravska no. Tu on dovodi jedne noi sedmoricu svojih prijatelja da im ispria svoj "ivotopis" , dat kroz "kruno putovanje" od Srbije preko panije, Nemake i Austrije do Srbije. On je odluio da se povue sa knjievne scene i eli da prijateljima predoi svoje "korene" ali i predstavi "habitus" Srednje Evrope. Na brodu je uz njega jedna ena, od koje on stalno bei, ali to za roman nije vano.
Kaem, roman mi se nije svideo, isuvie je apstraktan i nedostaje mu doivljaj. Poto mi pisac nita novo nije otkrio, jer njegova filozofija je surogat prethodnih mislilaca, postavio sam sebi pitanje zato sam ovo itao. Kad ovek ita (slua) priu koju zna, prialac te prie je pre svega dosadan. Dozvoljavam da je problem u mojoj linosti, da nemam afiniteta za tu vrstu "teorijske" proze, da sam opredeljen za pisce disidente a ne epigone, pa mi je Handkeova "teorija apsurdnosti" delovala strano.
Ne bih se bavio ovim vetaki konstruisanim romanom, da mi se nije nametnulo poreenje Handkea sa jednim srpskim piscem - Radomirom Smiljaniem. Razlog je u tome to su to pisci "iste kole", sa naznakom nadrealizma. Da u nekoliko reenica predstavim Smiljania.
Srpski pisac Radomir Smiljani nemaki je ak. Studirajui germanistiku, vezao se za pisce nemakog jezika, a zanemario pisce srpskog jezika... Stoga mi vie deluje kao "nemaki" nego kao "srpski" pisac... U jednom periodu, sedamdesetih godina prolog veka, dosta je znaio. Danas je gotovo zaboravljen, ne vidim da neko ide za njim. Bio je, kao i Handke, apstraktni buntovnik.
Poto sam tih godina sa Smiljaniem bio na istom poslu (buntovnika knjievna zadruga Zapis ), itao sam njegove romane. Kao i Handke, reit je pisac, gomila dosta rei i reenica. Ume da pie, ali ne ume da misli, pa je njegova proza kao vetako cvee, lepo izgleda ali ne mirie. Ima viak imaginacije, ali i manjak kontemplacije.
Za ilustraciju, da uzmemo Smiljaniev roman "Vojnikov put" iz 1967. godine. Tema je interesantna, povratak vojnika iz rata. Problem je to se ne zna ko je taj vojnik, kojoj vojsci pripada, u kojem ratu se borio.
Radomir Smiljani je izaao u prvi plan izmeu 1971. i 75. godine, posle osude "crnog talasa". U tom periodu je vodei srpski dravni izdava beogradska Prosveta tampao tri njegova romana o udaku starcu koji je uobrazio da je Hegel, oko koga se skupljaju razni tipovi i putuju sa njim od Beograda, preko Dubrovnika, do Helgolanda. Eklektika satira. Za udo, ova trilogija (gotovo 1000 stranica) je prevedena na nemaki, navodno je Smiljani tamo hvaljen i uzdizan, ali nije postao svetski pisac (kao, recimo, Danilo Ki). Drim da su ovi Smiljanievi romani bolji od "Moravske noi", a i znatno ranije su napisani (pre 36 godina.) Ako je Smiljani bio prvi, zato Handke nije pisao o njemu, nego je bilo obrnuto, Smiljani je 1996. godine, kad je Handke priznat za "velikog srpskog prijatelja", objavio (da li) roman "Peter Handke, nemako-srpska rapsodija".
Kad su izbili novi balkanski ratovi, Handke i Smiljani su se nali na istoj srpskoj strani. Koji su motivi Handkea ne znam (videemo ta o tome kau neki "analitiari"), Smiljanievi su u stradanju njegovog oca, profesora muzike, koji je zavrio u ustakom logoru u Jasenovcu. ta sve nije radio Smiljani da se "ubaci" u Miloevievu vlast (osnovao Karadiev ogranak Srpske demokratske partije u Srbiji, pisao romane, zaustavljao sa nekakvim Titovim kurirom Jovicom, u vreme sankcija Zapada nad Srbijom, brodove na Dunavu i naplaivao im vodarinu u ime vlasti), nije mu polo zarukom da dobije rang Vitezovia i proglasi neko novo dogaanje naroda.
Iako se predstavio kao veliki nacionalista, Smiljani nije uspeo da ue u nacionalnu Srpsku Akademiju Nauka i Umetnosti, a uli su anacionalisti Danilo Ki i Borislav Peki. Smiljani je na to odgovorio osnivanjem svoje privatne akademije koju je prozvao Akademija "Ivo Andri", u kojoj je igrao ulogu svog junaka iz trilogije, lanog filozofa Hegela Miliradovia.
Ishod Vuievog dogaanja srpskog naroda je ovaj: austrijski Nemac Peter Handke proglaen je najveim srpskim piscem; Srbin Radomir Smiljani otiao je iz ivota gotovo anonimno na periferno groblje Lee, nije dobio mesto u Aleji zaslunih graana, da ne govorimo o Panteonu, koji Srbija nema u stvarnosti ali ima u virtuelnosti.