Srpske svađe (1)

PANONAC U SRBIJI

Odnos matice i dijaspore je stara tema, često eksploatisana u umetnosti. Gotovo da nema države koja je obuhvatila kao matica sve žitelje etnosa koji je čini. Kod nekih naroda je dijaspora veća nego matica. Dijaspora je često prouzrokovala sukob između država. U novoj Srpskoj državi, nastaloj u ustancima početkom Devetnaestog veka, odnos između matice i dijaspore je postao aktuelan. Mnogo srpskog naroda nije ušlo u sastav nove države. Zbog toga je nova Srbija bila prinuđena da vodi ratove, koji su se etnički na nju negativno odrazili, čak i kad ih je dobijala. Tek sa Jugoslavijom su svi Srbi dobili mogućnost da žive u istoj državi, ali taj projekt se, nažalost, raspao. Ponovno stvaranje Srpske države aktuelizovalo je ovu staru temu. U eseju koji nudim čitaocima Tabloida predočiću jedan aspekt ovog svetskog problema.

Ivan Ivanović

U romanu „Tri pisca" (objavljenom u Tabloidu kao feljton) pokušao sam da prelomim jedno vreme, jednu epohu, jednu istoriju, kroz život i delo tri najznačajnija pisca srpskog Juga. Jedan od njih je Stevan Sremac (ostala dvojica su Radoje Domanović i Borisav Stanković). Svaki od njih je udario svoj pečat na vreme koje nam je prethodilo i koje nas je uslovilo. Skica za portret Stevana Sremca izgleda ovako.

Po klasifikaciji tipova srpskog čoveka Jovana Cvijića, Stevan Sremac spada u Panonce. Rođen je u Senti, u Ugarskoj, što znači da je po rođenju bio državljanin ove države. Sa sedam godina prešao je ujaku u Beograd, gde je dobio srpsko državljanstvo. Njegov ujak Jovan Đorđević bio je značajan kulturni i književni delatnik u Srbiji, „veliki Srbin", što je bitno uticalo na Stevanovo opredeljenje. I Gimnaziju i Veliku školu Stevan je završio u Beogradu, nije bio „parizlija". Stoga bi se moglo reći da je Sremac bio autentični Beograđanin. Beograd je bio srpska prestonica, postajao je multietnički grad, sa težnjom da se upiše u evropske gradove. Stevanu je to bio novi dom.

Ipak, napustio ga je za dugi period od trinaest godina. Još kao student stupio je u dobrovoljačku četu profesora Aberdara, da se bori za oslobođenje naših južnih krajeva. Po završetku Velike škole, pohitao je u Niš, jer je osećao da mu je tu pravo mesto. S pravom, Niš mu je pružio gostoprimstvo, a on mu se odužio slikom života ovoga starog srpskog grada, koja je jedna od najlepših srpskih proza. To se retko dešava u svetskoj književnosti.

Svi se slažu da je Stevan Sremac, kao i ujak mu Jovan Đorđević, bio „veliki Srbin" (u Srpskoj Vojvodini se za takve govorilo Srbenda) i da je svoj život posvetio nacionalnom radu. Kao profesor istorije i književnosti još u Nišu se strasno bavio starom srpskom istorijom, njenim korenima. Tako je nastala njegova knjiga „Iz knjiga starostavnih", sa portretima ranih srpskih vladalaca, župana Vlastimira, Mutimira, Časlava... ali i portretima osnivača Srpske države, Stevana Nemanje i sina mu Rastka Nemanjića, kanoniziranog pod imenom Sveti Sava...

Da je ostao na tome, da je bio samo srpski patriota, bio bi koristan književni delatnik, ali ne bi bio veliki pisac. Stevana Sremca je velikim piscem načinila kritika te države, koju je napisao po povratku u Beograd. U Beogradu je nastavio da radi u Gimnaziji, nije dobio mesto na univerzitetu, koji je bio rezervisan za „parizlije", koji su svršili škole u Evropi kao stipendisti Kraljevine Srbije. Sremac je svršio svoj univerzitet u „novooslobođenim krajevima", gde se samo davalo a ne dobijalo. Umeo je to flegmatični Panonac i skromni profesor da ismeje. Slobodno se može reći da je Stevan Sremac bio začetnik škole humora i satire u Srbiji.

Vreme kad je Sremac stupio na pozornicu srpske književnosti bilo je vreme politike a ne umetnosti. U Kraljevini su se borile za vlast tri partije: Naprednjačka koja je bila činovnička, Leberalna koja je bila građanska i Radikalna koja je bila seljačka. Kralj Milan Obrenović se oslanjao na Naprednjake, sa Liberalima je sarađivao, a Radikale nije mogao da smisli. Kao i ujak mu, pisac srpske himne, aktuelne i danas, Bože pravde, upravnik Narodnog pozorišta, jedno vreme ministar prosvete, Jovan Đorđević, - Stevan Sremac se upisao u Liberale, partiju koja je bila i nacionalna i evropska. Možda je na Stevanovu odluku uticalo i to što je Južna Srbija oslobođena pod Liberalima i što je ova stranka u Nišu bila na vlasti.

Kralj Milan je proglasio Niš svojom drugom prestonicom i često boravio u njemu. Niški profesor je u kralju video zalog slobode i napretka, što znači da je bio monarhista. Prema Radikalima je imao negativan stav zato što su bili republikanci i što su u Milanu videli „demona Srbije".

Iako je u suštini bio nepolitičan, građanski usmeren, Sremac je na izvestan način uneo politiku u svoju literaturu. Tako se u svojim liberalističkim romanima, pogotovo iz života Niša, uglavnom pozitivno odnosio prema srbijanskom društvu, zadovoljavajući se da ga humorno naslika i ironično ismeje. („Ivkova slava", „Zona Zamfirova").

Čak je sa velikim simpatijama naslikao Turčina Ibiš agu, što će kasnije uraditi Bora Stanković u „Tašani". U romanu „Pop Ćira i pop Spira", iz vojvođanskog života, Sremac je blago ismejao zavičajne popove, iako je i to bila jeres jer se crkva u to vreme za sve pitala. Ali u romanima koji se odnose na Radikale, Stevan Sremac je oštar satiričar i neumoljivi kritičar. Takvi su romani anti dinarske usmerenosti, „Limunacija na selu" i „Vukadin".

Radikali su tu dati kao skorojevići, karijeristi, rušioci srpske tradicije i nepoštovaoci slavne prošlosti. Mnogi smatraju da je „Vukadin" najbolji srpski satirički roman!

Malo je poznato da je Stevan Sremac pisao i političke članke u kojima se obračunavao sa svojim političkim protivnicima. Navešću neke tekstove takve orijentacije.

U članku Bedna politika, koji je objavio u listu Red, 1894. godine, Sremac se obračunava sa generalom Savom Grujićem, radikalom koji je jedno vreme bio predsednik Vlade. Radilo se o jednom pismu koje je general objavio u radikalskom Odjeku, pošto je sišao s vlasti, u kojem napada vladaoca, kralja Aleksandra Obrenovića.

To pismo je upućeno nekom francuskom žurnalisti i u „njemu se na najotvoreniji način kritikuje, pa čak i napada, sam vladar zemlje". Za Sremca je to pamflet: kralja optužuje njegov bivši prvi ministar i to jednom predstavniku stranog javnog mnjenja. Šta je to nego veleizdaja! „Čudnovato ponašanje jednog biv. kraljevog ministra i čudnovati pojmovi o podaničkoj lojalnosti!"

Sremac se pita „kuda ide Srbija", kad se o „velikodostojnicima u zemlji izražavaju najgori mangupi kao o poslednjim ljudima"? „Nije li ovakvo pisanje opasnije od svega onog što izlazi po ovim večernjim erotičnim listovima?"

Za Sremca nema dileme, za sve je kriva partokratija koja je zavladala u Srbiji. Stoga Srbija postaje bolesna država. „Svaka beda koja dođe nenadno, prođe naglo; svako se zlo stanje savlada ako je izazvano spoljnim prilikama; nikakva napast nije nepobediva i nikakva nesreća nije večna, - samo ako je čovek zdrav i srčan. Ali je prava beda i nesreća kad je zlo stanje poteklo iz samog organizma, kad je duša bolesna.

U zemlji je tek onda pravo zlo kad je pokvarenost razvratila prave i iskrivila pojmove. U naše vreme zemlja se nalazi u jednom nesretnom zaraženom stanju, i ta zaraza izgleda da je prilepčiva i da joj je dejstvo razarajuće."

Partije su proizvele mržnju u Srbiji. „Sve je toliko utonulo u strast i mržnju prema svemu što je protivno njegovim partijskim interesima; najnevaljalije i najodvratnije se stvari dešavaju pred očima svih Srba i niko nema da progleda svojim rođenim očima, no uvek gleda očima partijskim." (Moja napomena, Sremac je naslikao i naše današnje društvo!)

Sremac se oštro suprotstavlja vladavini partija u Srbiji. „Mi bi želeli da ima granica partizanstvu; želeli bi da i kod nas bude kao u drugim zemljama; da se ne mora sve odobravati ili neodobravati iz partijskih razloga." Sremac uzvikuje: „Dosta je bilo ovakve borbe na naš račun, Srbija to više ne može podnositi!"

U članku Odgovor Zastavi Stevan Sremac se suprotstavlja neopravdanim kritikama koje dolaze iz Srpske Vojvodine na račun Srbije. Tako je u Zastavi izvesni Gama (tako se potpisao), „naš prekosavski brat našao da napiše o stanju u Srbiji što je crnje umeo i mogao".

U Srbiji samo što ne poteče krv! „Gama je natakao na nos neke najcrnje naočari pa mu je sve crno ovde u Srbiji". A sve to samo zato što je pala radikalska Vlada generala Save Grujića.

„Članak počinje podjarmljenom našom braćom u Staroj Srbiji i Makedoniji, pa veli da će se krv njihova i dalje prolivati a odavde im neće niko priteći u pomoć, jer će se ovde proliti bratska krv u međusobnoj zavadi."

Sremac napada Gamu što o stanju u Srbiji sudi sa pozicija otrovnog partizanstva. Po njemu u Srbiji vlada smilje i kovilje samo kad njegovi (Radikali), „njegovi štedri „ktitori i priložnici" vladaju, a kad je njemu i njemu ravnima dobro, misli da je i celom svetu u Srbiji, pa čak i srpskoj državi, dobro. Nema li njegovih ljudi na dumenu države i kraj državnih kasa, i je li samo njemu pošlo nagore, onda je, po njegovom mišljenju, zlo i naopako i u srpskoj državi".

Gama kaže da će međusobni pokolj među braćom neminovno nastati pošto se ovo stanje u zemlji ne može više snositi, jer 9. januara uzeta je uprava iz ruku sposobnih i patriotskih ljudi (Radikala) i predata nesposobnim i nepatriotskim ljudima, samo da bi se zadovoljila volja jednog čoveka (kralja Aleksandra).

„Da se zadovolji, veli on dalje, jednom čoveku, morali su zakukati devet ljudi: da se zadolji volji nepravednjacima i liberalima morao je ciknuti čitav jedan narod".

Tako zapomaže novosadski Gama, i on odande iz „bruk-šanca" nalazi da je do 9. januara sve dobro bilo, jer njemu i njegovima niko nije zapalio krov nad glavom, niko ga nije presretao i plenio nasred puta, prebijao i ubijao na putu, u hapsani ili u samoj sudnici. Njemu je izgledalo da je tada Srbija bila bliže no ikad ostvarenju svojih narodnih zadataka.

Sremac odgovara: „A što Srbija već nije ličila ni na monarhiju ni na kakvu bilo državu, što su se u njoj pomolili rozi mimo uši, što su kokoške ćutale a jaja kakotala, što je skorup pao dole a surutka se popela gore; što je nosilac i predstavnik državne vlasti bio ništa pred ministrima, a ovi ništa pred organima državnih vlasti, a vlasti opet jedno veliko ništa pred okružnim i mesnim radikalskim partijskim odborima, što je cela država izgledala kao jedno rasušeno bure sa slabim obručima - to je sve našem 6ratu Gami malenkost. Kod takvog stanja on se još seća (jadna mu majka) potištene braće naše u Staroj Srbiji i Maćedoniji, govori o tom zadatku kao da je nazdraviti uz čašu i izvršiti taj zadatak jedno isto!"

„Gama je od onih idolopoklonika mase, od onih koji vele da više očiju više vide, da sto slepih miševa dalje vide i sigurnije lete napred nego jedno oko sokolovo. Gosp. Gama, sto takvih očiju samo gledaju pa ne vide dalje od nosa, a često samo jedne oči mogu daleko da vide. Takav je ono slučaj i kod nas sa našom tako hvaljenom većinom, koja nije u stanju da shvati ni ono što joj se iznosi i razlaže a kamoli da ona da je tome i pravac."

Pošto se obračunao sa novosadskom Zastavom, Stevan Sremac se u februarskom broju Reda osvrnuo na zagrebački Srbobran. Ovaj list je takođe stao na stranu Radikala, jer su samo oni neutralni, „ne protiv kralja i monarhijskog načela", te neobičnom žestinom šibaju zloupotrebe koje se čine s kraljevom moći. Sremac upozorava zagrebačkog kolegu da je upravo obrnuto, svi radikalski listovi su antimonarhistički, „nalik jedan na drugog kao jedan mućak na drugi", što rekao Viktor Igo. Takav Srbobran napada i Sremčev Red, iako je „naše načelo da nećemo da znamo za partije, nego samo za državu i njene interese".

Ljutit, Stevan Sremac pita svog zagrebačkog kolegu šta ga je nagnalo da se stavlja na stranu jedne partije u Srbiji i falsifikuje rad drugih partija? I zašto kritikuje samo stanje u Srbiji a ne osvrće se na prilike u Monarhiji (Austro-Ugarskoj)? Jer to je kukavičluk: kad bi pisao negativno o svojoj Monarhiji, dopisnik Srbobrana „ne bi se mirno šetao po Zagrebu, ne bi mu noga dohvatila zemlju sve do Lepoglave i Vaca, ako ga ne bi strapali u ludnicu!"

Sremac novinara Srbobrana naziva „političkim dervišem koga od fanatizma političkog svaki čas pena spopadne". Od zagrebačkog lista traže da ostavi Beograd na miru i da se za Srpstvo bori u Zagrebu, gde je ono ugroženo. Tek kad tu nešto postigne može da opravda svoje lepo ime Srbobran.

Tako Stevan Sremac brani Srpstvo i od Beograda, i od Novog Sada, i od Zagreba, jer je ono svuda ugroženo od partizanstva.

Stevan Sremac se ponovo uključio u političke obračune pred kraj života 1906. godine. Sad je Sremac u drugoj poziciji, nije anonimni profesor, nego je akademik, a iz Niša je doneo i mistično članstvo u Masonskoj loži. Ovoga puta je u Srpskoj zastavi ušao u polemiku sa „jednim Srbijancem koji se okomio na dođoše u Srbiju".

Radilo se o pisanju toga nepotpisanog pisca niza članaka u Štampi povodom preimenovanja Velike škole u Univerzitet. „Pošto su Liberali dali zemlji prvi ustav i dali seljaku udela u državnoj upravi, razmakli granice do Kosova, proširili državu sa četiri okruga i izvojevali nezavisnost; Naprednjaci opet ostavili iza sebe železnice; Radikali da bi i oni nešto uradili Veliku školu vandžiraše na Univerzitet, a patroldžije oglasiše za žandare."

I sad taj pisac članaka u Štampi napada na Srbe izvan Srbije što otimaju mesto Šumadincima na Univerzitetu. „Kao da je to velika osobita odlika roditi se u Srbiji, a velika sramota biti rođen u kojoj srpskoj zemlji koja je, na nesreću nas sviju, pod tuđinom."

U tim člancima pisac iznosi kako se dolazi do profesure na Univerzitetu. Napada profesore Šumadince koji biraju nove profesore iz drugih krajeva, jer ih ovi podmićuju. „Često je, veli taj gospodin, dovoljna kotarica trešanja ili kita ruža, katkad potpis na menicu, a već da ne govorimo o srodničkim vezama koje postoje između ljudi koji su se slučajno vozili na istoj karlici - onda taj Šumadinac bira Šojku ili Dalmatinca za profesora."

Kad se ljutnja ovoga člankopisca malo bolje razgleda, vidi se jasno da taj pisac ovde misli na sebe, jer on nije izabran. Sremac se pita „je li taj čovek i gospodin toliko izgubio u ovoj zemlji da ima prava da grdi sve odreda, i je li taj gospodin baš doista od babazemana Šumadinac; je li on potomak šumadijskih dedova i pradedova iz Orašačke planine i Takova, sa Mišara i Dublja - pa da sme i može da se tako natresa"?

„Ako će Srbija da bude srpski Pijemont i privlačna tačka za sve srpske zemlje i za sve Srbe, ovakve se reči ne smeju čuti ni usmeno, ni oko kazanice, a kamoli pismeno, i to sa Velike škole - ili bar iz zgrade Velike škole, pa postala ona Univerzitet ili ostala Velika škola, bio pisac profesor Velike škole ili ne bio! ...

U ime Srbije ne sme tako o ostalim Srbima govoriti niko; ne sme tako anonimno i iza busije i da je Šumadinac još od krstaških ratova, pa da je sto puta u Srbiji rođen, da mu je dubak odvaljan od samog istorijskog takovskog grma."

Kad se svi ovi Sremčevi tekstovi analiziraju, nameće se zaključak da je Stevan Sremac bio pristalica integralnog Srpstva, a ne partikularnog Srbijanstva.

Još kao gimnazijski profesor pomno sam se bavio delom Stevana Sremca. U belešci iz tog vemena (1969 zapisao sa ovaj tekst o piscu koga sam predavao đacima Gimnazije u Kuršumliji.

Književno-istorijski sud o Stevanu Sremcu nije ni približno konačan. O njemu je izrečeno mnogo pogrešnih sudova, naročito od strane Jovana Skerlića. To je donekle i razumljivo kad se uzme u obzir da je Skerlić najpre politički mislio, pa njemu socijalisti po ubeđenju nije bio u volji rođeni „konzervativac" kakvim su radikali proglasili Sremca. „Konzervativac u duši, on je bio pun nežnosti za „staro dobro doba" i pun nepoverenja, katkada i neraspoloženja, prema svemu što je novo."

Skerlić je tačno uočio da Sremac nije mnogo mario za novu Srbiju „političarsku i demokratsku". Otuda je izveo zaključak da je Sremac pesnik starog Niša u kome je našao komad živopisnog, egzotičnog Istoka, gde su se stari život i stare ideje sačuvali u svoj svojoj snazi i lepoti. Istina, Skerlić priznaje Sremcu da je najbolji naš humorist, no pri tom očigledno humor shvata kao nižu kategoriju književnog stvaranja. Sremčev uspeh kod čitalačke publike Skerlić objašnjava činjenicom da je Sremac došao u zgodan čas.

Njegov smeh i podsmeh odgovarali su prirodi srbijaskog sveta, koji rado gleda stvari sa komične strane i toliko voli podsmehnuti se. Ali: „Sremac nije u stanju da vidi i postavi kakav problem, niti može da dv književnu sintezu, bilo jedne sredine ili jedne ljudske prirode. On ima oko za ono što je spoljno, lepo ume da ispriča anegdotu i da ocrta zanimljiv tip, da zadrži pažnju čitaoca i da ga nasmeje, ali to je bez dubine i bez širine, tek radi smeha i zabave."

Tako je Skerlić stvorio sud o Sremcu kao površnom i lakom piscu. Kad se uzme u obzir Skerlićev autoritet, jasno je da je ova pogrešna ocena imala težinu istorijske presude.

Mnogo dublje od Skerlića ušao je u Sremčevo književno delo Milan Kašanin, pa ću se ja ovde zadržati na njegovoj oceni. Kašanin je tačno zaključio da je Sremac samo prividno lak pisac, a da se iza njegove lakoće krije velika zabrinutost za srpsko nacionalno biće. Sremac je smešan samo na prvi pogled, u suštini je tužan pisac. Kašanin navodi tri izuzetna kvaliteta Sremčevog pripovedanja, koji su neponovljivi u srpskoj prozi: 1. „Sremac je najveći majstor dijaloga u srpskoj pripovedačkoj prozi," 2. „Malo koji naš pisac je imao takvu moć uživljavanja u tuđu ličnost, u tuđe pokrete i grimase, u tuđ rečnik, u hod, u odelo, u dijaloge, za koje se čini da su snimljeni na magnetofonu. Ničiji romani i pripovetke u nas nisu tako ubedljivog životnog intetnziteta kao Sremčevi, i ničije ličnosti se ne pamte kao njegove", 3. „Sremac pripovetke kazuje sa lakoćom i živošću koju nema nijedan srpski pisac".

Po ovim osobinama Stevan Sremac je od svih srpskih realista najviše uticao na srpsku prozu šezdesetih, koju obično nazivamo stvarnosnom. Čak bi se moglo reći da je Sremac preteča Dragoslava Mihailovića, neka mi bude dozvoljeno da kažem i mene. Samo veliki pisci utiču na potonju epohu.

Sremčevo književno delo u osnovi duboko je nacionalno. „Ja ne pišem da me prevode. Ja pišem za svoj narod, za Srbe", govorio je Sremac. Međutim, on je bio zabrinut za sudbinu tog srpskog naroda, jer se ne razvija u pravcu civilizovanosti, ne stvara modernu državu. Profesor istorije i izvanredan posmatrač, Sremac je nerado gledao na svoje savremenike koji ne drže do istorije i ne poštuju tradiciju. Zato on nije mogao da prihvati radikalizam jer je ovaj pokret smatrao da srpska istorija počinje sa njim! Za Sremca srpska istorija ne počinje s knezom Milošem, njemu su mrtvi Nemanjići draži nego violentni Miloševi potomci. Ni na klasnom planu on nije mogao da prihvati radikalsku isključivost koja je priznavala samo onaj deo naroda koji je izišao iz gunja i opanaka. Za Sremca svi Srbi ne čuvaju ovce, a srpstvo se ne prostire dokle dopire šumadijski pandurski štap. O tom srpskom pandurstvu ima negativno mišljenje, jer ono je stvoreno za jedan narod koji nema velikih ambicija. U romanu "Zona Zamfirova" Sremac se opredeljuje za zanatliju Maneta - što bismo mi danas rekli za radnog čoveka - kao nosioca budućnosti. To jasno pokazuje da Sremac nije bio konzervativac, nego da se nije slagao sa radikalskim pokretom rušenja tradicija srpstva.

Nije teško uočiti da od tri sredine koje opisuje Sremac najmanje ceni šumadijsku. Sremac ne trpi Dinarca zbog njegove hajdučije, divljine, prostaštva i amoralnosti. On je za civilizovanost, red i hijerarhiju, a ove osobine je našao u patrijarhalnoj niškoj sredini. Nije Niš ostao van Sremčevog kritičarskog pogleda, razlika je u tome što se Nišu podsmeva a Šumadiju prezire. Otud Sremčeva simpatija za one koji odlaze sa istorijske pozornice - stari Zamfir, koji se ponaša „gospodski", čak i Turčin Ibiš-aga, koji je čovek gospodin, nasuprot doseljenicima Srbima koji mogu da budu i fukare - ili za one koji na njoj ne igraju važnu ulogu - gazda Ivko, Kalča, koji je humoristički pandan tragičaru Mitketu iz "Koštane". Starosrbijanci su plemeniti čak i kad su smešni.

Za Šumadince Sremac nema lepih reči: Sreten u "Limunaciji na selu" i Vukadin u "Vukadinu" su skorojevići, dehumanizirani u svom nastojanju da se domognu društvenog položaja i vlasti. Kroz njih Sremac žigoše apsurdnost načina na koji se uspeva u životu i u Srbiji. Ovi likovi su najveća osuda gluposti koja je u srpskoj književnosti napisana. Trebalo je smelosti i vidovitosti da se skine oreol naprednjaštva sa „dinarskog tipa" našeg čoveka, koji je zahvaljujući narodnim pesmama i političkim demagozima radikalizma bio dignut na nivo idola. Sremčev otpor šumadijskom mentalitetu je otpor civilizovanog Evropljanina hajdučki raspoloženom Balkancu, sukob građanina sa skorojevićem.

Stevan Sremac je godinama posmatrao život i pratio ljudske sudbine, da bi ih majstorski opisao u svojim knjigama. Njegovo oko je jedno od najboljih u srpskoj književnosti.