KiM

Izdajnik Vučić obavlja posao koji ni NATO nije uspeo

Hoće li ostati bez ruke

Dvojica nacionalista, jedan bivši i jedan sadašnji, Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti, kombinacija je koja se prvi put našla za stolom na sastanku tokom Briselskog dijaloga koji je ove godine ušao u drugu deceniju. Nikome više ne bode oči to što je Briselski dijalog neustavan, tačnije spada u najteže oblike kriminala jer se njime urušava kako Ustav Republike Srbije, a kao posledica tog procesa i njena državnost na Kosovu i Metohiji, tako i Rezolucija SB UN 1244 a time međunarodno pravo.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Junski susret u Briselu najviše je ličio na poslednji. Aljbin Kurti, nezainteresovan za političku razvlačenje procesa došao je da na arogantan način traži samo jedno - konačno priznanje separatističkih težnji o otimanju dela Srbije kao legitimnog zahteva.

“Energičan, ekstremista, šovinista, nacionalista... do balčaka osokoljen Bajdenom, davao je zapaljive izjave u predizbornoj kampanji i sada želi da pokaže doslednost svojim pristalicama koje trideset, četrdeset godina indoktriniraju planski tako da oni ne umeju drugačije ni da razmišljaju” ocenio je za Magazin Tabloid neposredno po završetku tog sastanka veteran domaće politike koji je zamolio za anonimnost iz straha da se njegovoj deci ili unucima koji su već ozbiljno zakoračili u život, ne dogodi što loše.

On dalje objašnjava da Kurti time “ponižava i Evropu jer uopšte ne haje za ono što je potpisano, niti ga to zanima”.

Nešto drugačijeg mišljenja je Slaviša Ristić, dugogodišnji narodni poslanik i jedan od poslednjih legitimnih predstavnika Srba sa KiM. On navodi da su takvi zahtevi albanskih separatisti jedini mogući jer “više je nego očigledno da je jedino još da traže to što traže, priznanje od strane Srbije. Na žalost dobili su od Aleksandra Vučića ono najvažnije a to je gašenje Srbije na prostoru Kosova i Metohije i koliko god to Vučić krio, koliko god da javnost anesteziraju putem medija, bolna je činjenica da mi od početka Briselskog dijaloga nemamo državu na ovom prostoru izuzev nekih institucija manjeg značaja poput škola, zdravstva ali ono što čini državu, nemamo”.

Ristić objašnjava da je “Vučić Srbima sa Kosova i Metohije oduzeo pravo, da tako kažem, da institucionalno budu deo Srbije samim tim što mi nemamo pravo da biramo svoje organe vlasti. Dakle, separatistima je preostalo još samo to poslednje a zato imaju podršku pre svega SAD i dela Zapada. Šta će Vučić uraditi, iskustvo govori da ne možemo sa nekim prevelikim optimizmom da čekamo naredne dane i mesece, možda godinu... Ostaje da vidimo da li će posegnuti za tim poslednjim činom kojim bi stavio potpis na izdaju koju je, nažalost, već počinio”.

Svakako da potvrda tome jesu i same Vučiće-

ve izjave koji tek od nedavno govori kako neće priznati Kosovo i Metohiju a sećamo se da je za priznanje tražio “da dobijemo bilo šta” pa čak i tvrdio kako će KiM postati nezavisni ali ne zbog njega već zbog onih od ranije, naravno... Iako je dolaskom na vrh vlasti zatekao iako ne potpuno operativan ali svakako potpuni državni kapacitet na prostoru južne srpske pokrajine. Kako je vremenom od resursa bezbednosti i komunikacija predao još i katastar ali i elektroenergetsku kao i vodovodnu mrežu, nije mu preostalo ništa za šta bi se vezao izjavom poput onih ranijih “ne dam Gazivode” te mu ostaje jedino da tvrdi kako neće da prizna ono što je već izdao i otuđio - a da pri tom nismo dobili baš ništa!

Iako je tvrdio da ne želi da ostavi problem deci i dolazećim generacijama, evidentno je da on rešenje zapravo uopšte i ne traži, objašnjava Zvonko Mihajlović, poslednji predsednik opštine Štrpce po sistemu Republike Srbije i još jedan od aktivnih protivnika Vođine izdaje.

“Mišljenja sam bio i ostao da Vučić ne traži rešenje za pitanje Kosova i Metohije već traži način kako da ga se reši a da uz to ostane na vlasti. Za njega KiM predstavlja teret samo zato što može da mu ugrozi “popularnost” i eventualno dovede do toga da padne sa vlasti zbog nesnalaženja oko rešavanja pomenutog pitanja. Sa druge strane, on čvrsto drži pod kontrolom ljude iz “Srpske liste” i preko njih ostvaruje privatno - poslovne kontakte sa “biznismenima” iz Prištine. To je ono što njega najviše zanima. Kurti nije deo te poslovne šeme i otud to neslaganje sa njim” kaže Mihajlović u razgovoru za Magazin Tabloid.

Verovatno otuda i naizgled neshvatljivi napadi na Veljka Odalovića koga je nazvao „Geringom, Gebelsom i čovekom iz Miloševićeve partije” iako je Odalović najzaslužniji za falsifikovanje masovnih grobnica na teritoriji uže Srbije kao i onih pod kontrolom Srba na KiM.

Vrlo brzo, putem pro-separatističkog medija koga je osnovala Kancelarija za Kosovo i Metohiju, “Kosovo online”, javio se i Odalović nudeći svoju ostavku ako je on zaista krivac.

Naš anonimni sagovornik je sa gađenjem reagovao na ovu ponudu te kaže da je “Odalović je oduvek bio mekušac koji je pravio razne kompromise samo da bi održao svoju poziciju”.

“Kakav Gebels! Odlično znam kakav je bio, maltene samo što suknju nije nosio a sada je on 'veliki Srbin'. Nikada se nije zamerao Albancima. Kurti time verovatno želi da izbegne iskopavanje masovnih grobnica za koje se zna da su lokacije na kojima su masovno zakopavani Srbi i ne zna šta bi drugo uradio a protivargumenata više nema. Iz mog ugla to jeste u njihovom stilu ali dosta neozbiljno” ističe on.

To nije jedina neozbiljna stvar koja se dogodila ovih dana. Na isti način se može protumačiti i služenje Liturgije u hramu Hrista Spasa u Prištini. Naime, uzurpator trona Eparhije raško - prizrenske, Teodosije (Šibalić) služio je desetog juna Liturgiju u hramu koga Albanci već dugo žele da sruše. Ovo je problematično iz više razloga. Pre svega jer u tom trenutku je upravo trajao talas napada na Srbe širom Kosova i Metohije a koje su mediji sporadično, više prikrivajući nego govoreći o tome, ipak prenosili. Takođe važno je da se do tada, a u proteklih mesec do dva u kontinuitetu, na svetinje Srpske pravoslavne Crkve odigralo gotovo petnaestak napada, pljački, skrnavljenja... Koje su uporno pratili albanski pokušaji najagresivnijeg svojatanja istih do sada.

U takvoj atmosferi otići tamo i pred samo jednim vernikom (još desetak njih su doveli Teodosije i saradnici “organizovano”) služiti Liturgiju u najomraženijem objektu u gradu, nikome ne ostavlja prostora da pomisli da se možda i ne radi o provokaciji.

Takođe, suština Liturgije upravo jeste saborna molitva, ona na koju se okupljaju vernici i zbog kojih se ona i služi. Ukoliko vernika nema, onda nema osnova za njenim služenjem jer to onda i nije Liturgija. To što ona prija onima koji za nju samo čuju, ne daje joj hrišćansko opravdanje i ona zaista predstavlja guranje prsta u oko a to nikako nije hrišćanski već jalovi ispolitizovani čin.

U prilog tome ide činjenica da od strane uzurpirane ERP ne postoje nikakvi iskreni napori da se zaštiti ona ali i svaka druga crkva u mestu odakle su Srbi proterani. Zašto se ne zahteva da i nju, kao mnoge druge širom KiM, obezbeđuju makar pripadnici “Kosovske policije” već je ostavljena na volju albanskim ekstremistima? Jedina “briga” jeste čišćenje prostora od smeća ispred nje i postavaljanje, odnosno ponovno podizanje rešetaka na ulazu i to uvek pred kamerama. Tu nema ni reči o iskrenoj brizi. Može se reći da je to radi preostalih desetak - petnaest Srba u Prištini ali oni već imaju crkvu Svetog Nikole u ovom gradu u koju redovno idu pa je ova služba samo dodatno ugrozila i njih ali i druge koji bi mogli da budu nova meta napada albanskih ekstremista širom Kosova i Metohije.

Pored toga, nikako se ne traži povratak Srba u Prištinu pa je ovakvo vršenje službe zaista besmisleno, protivno suštini i smislu koji treba da ima zbog čega izaziva kontra-efekat jer mobiliše samo one koji su za njeno rušenje! Tako su opet oživele ekstremističke težnje koje ostrašćeni novinari preko pažljivo biranih sagovornika iznova plasiraju u albanskoj javnosti podgrevajući ideju da ona bude “već jednom srušena” i da se čude “zašto to do sada već nije učinjeno” kao šo smo upravo mogli da čujemo.

Ako se htelo da se svetu pokaže u kakvom je položaju hrišćanstvo na Kosovu i Metohiji, zašto se nije pribeglo upravo poslednjem talasu napada na svetinje? Zar to nije više nego dovoljno uz nekažnjivost porušenih preko 150 do sada i vandalizovanih 10.000 grobova prema podacima OEBS-a?

Ovim gestom iznenađeni su i sagovornici Magazina Tabloid dok neki misle da Crkva treba da prati politiku države, ali samo kada se ta politika vodi u interesu države i naroda, dotle drugi na to gledaju sa manje odobravanja.

Zbog ukupne, ne baš pametne politike, ostaje nada da Vučić neće staviti i potpis na izdaju KiM, a ona leži jedino u Rusima.

Mihajlović ističe da ima saznanja da Rusi “neće dozvoliti Vučiću da uradi nešto na štetu Srbije iz svojih nekih razloga. Uostalom oni to i javno kažu. Nedavno je ambasador Rusije u Srbiji jasno rekao da nijedno rešenje za pitanje KiM ne može biti doneto mimo SB UN gde se Rusija i Kina itekako pitaju. Sve u svemu ovo o čemu pričamo znaju svi u Srbiji a mediji se ponašaju kao da je reč o situaciji u Nikaragvi, e to je ono što mene nervira”.

Ristić se sa setom pita “šta vredi i da se desi da Vučić ne bude imao hrabrosti da stavi potpis na priznanje takozvanog nezavisnog Kosova kada je situacija na terenu takva da nas je i sve manje, i sve je manje optimizma kod naroda da na organizovan način brani sebe i državu Srbiju. Ljudi su organizovani samo kada treba da odu na miting Srpske napredne stranke a sve drugo je gola fikcija i prevara. Nema otpora srpskog naroda koji ga je sačuvao od 1999. godine do dolaska Vučića na vlast” zaključuje Ristić koji bi i sam voleo da nije tako ali se gorka istina mora jednom priznati.

Izdajnik je obavio posao koji čitav NATO pakt nije mogao. Slomio je otpor Srba zabijajući im nož u leđa a to je mogao samo bivši nacionalista od kojih je najekstremniji nekada bio upravo Aleksandar Vučić. On je ovih dana položio venac junacima sa Košara. Verovatno se u sebi zahvaljujući što su svojim tek započetim životima odvlačili pažnju NATO bombardera dok je on opremao kuhinju u novom stanu.