Uvodnik

(Pr)osudite sami

Zbogom oružje

Milovan Brkić

Pero je jače od oružja, stara je Marksova misao. U njenu istinitost i sam sam poverovao, kada sam pre više od četiri decenije počeo da ga šiljim, kritikujući ''negativne pojave u društvu'' i ''one koji ih sprovode''.

Pokušavao sam da menjam svet u kojem sam živeo. Kad ljudi nisu zadovoljni onim što rade, ili što se oko njih rade ili njima rade, onda se žale. U zabludi su pomoć tražili i od novinara. Ali uzalud.

Žalioci su se pitali kakvi su to ljudi, kada im sve ispričaju, donesu sve napismeno, oni obećaju, ali u novinama ništa od toga. Pa nismo ljudi, mi smo novinari, odgovorili bi im, plašeći se da im objasnim da su im tekstove o njihovim slučajevima urednici bacili u koš. Ja nisam bio takav. To mogu da posvedoče desetine hiljada onih, čiju sam se se pravdu borio pred sudovima, policijom, pred tužiocima, žestokim momcima...

Branko Miljković, koga su umrli, znao je šta će mu se desiti i kako će završiti.

Ubi me prejaka reč; Ne stigoh da se sklonim; Reče je ona jutros, uz slavujevu pesmu; Sad neku tugu tešku iz sebe zalud gonim; To njeno zbogom beše premnogo i za česmu.

Stigao sam pred kraj. Bog će odlučiti da li sam za raj ili pakao. Mnogi veruju da neće pogrešiti ako mi se otvore rajska vrata. Jer samo je Božja volja mogla da mi da snage da izdržim na bojnom polju više od četiri decenije, da me promaše puščani meci, da me ne pogaze automobilom, da ne skončam u jarku, ili u bolnici.

Mrtvačnica me nije htela. A uvek sam držao po hiljadu maraka kod prijatelja, ako me smaknu, da ima za sahranu, da siromašna majka ne rasprodaje stoku, da sahranu plati.

Da li će se iko sećati, kao što se pitao i Branko, mojih mucavih reči i bolnog poniženja...

Možda mi se neće verovati, ali sam pišući bez uvijanja, ne krijući ništa od onog što sam znao, uticao na promenu više režima u Srbiji. Nije to bilo lako. Sizifov je to bio posao.

Vreme je da i režim sa kojim sam ratovao više od devet godina ode u prošlost. Pašće mnoge glave tih šizofrenih pljačkaša.

Vučićev kartel broji poslednje dane. Oni koji su ga doveli moraju da ga zamene drugim slugom.

Nisam ja oborio Vučićev kartel. Sam se urušio. Mene su tretirali kao neprijatelja, kao kriminalca, reketaša, rečju, plašili su me se. Još više od onih, za koje su mislili da iza mene stoje.

Iz Beograda je povučen američki ambasador Godfri. Kritikovao sam ga što za novac koji prima od tiranina Vučića, podržava njegov režim. Teškim rečima sam opisivao Vučićevog zaštitnika iz Stejt Departmenta Metju Palmera. Novine koje uređujem skoro 18 godina, podržavale su predsednika Trampa, uvereni da će učiniti da Amerika i Srbija ne budu više dve omražene zemlje.

Ovih dana Palmer je premešten za otpravnika poslova ambasade na Islandu! Godfrijev zamenik Gabrijel Eskobar zameniće Metju Palmera. Šta to znači, pitaju me i znani i neznani ljudi.

Ništa, odgovaram im. Ništa nam dobrog g. Eskobar doneti neće. On ne predstavlja sebe, već administraciju, možda ni nju, nego američku elitu koja vodi svetsku politiku. Verujem da će gospodin Eskobar biti pristojniji od dvojice pomenutih, da neće veličati Vučićev kartel. Poslali su ga da ga isprati u prošlost i on će taj zadatak obaviti.

Nama slobodu možemo samo sami doneti. Ustankom, svojim rukama i prolivenom krvlju. Mi nemamo elitu koja voli svoju zemlju, neuke i gladne ljude u njoj. Ona misli samo na pljačku, da služi drugima i da uzima.

Ne radujem se novom režimu, jer će biti gori. Mada od Vučićevog kartela nema gorih, osim ako ne dovedu Đilasa.

I puče reč kao bič, fijukom za sva vremena; Dok se još nečem nadah, dok bejah sav sa sobom.

Sad sam niko i ništa - sam sebi svoja sena; Osušen bor na hridi pred vetrovitim dobom.

Svaka vlast koja je dolazila, za mog života, bila je neuporedivo gora od prethodne.

Ubi me prejaka reč, umreše snoviđenja...

Dva veka srpski pesnici pozivaju na ustanak, na bunu, da se oteraju osvajači i zavojevači. U dva svetska rata smo bili porobljeni, pa smo se oslobodili.

Sada smo utihnuli. Neko mi reče da nisam živeo uzalud. Borio sm se koliko sam mogao. Bog me zato i držao na frontu.

Kad slavuj utihne, zagrakću vrane.