Stav

Šešelj i Vučić: “Đavo” i šegrt

Vučić je skoro okončao izdaju Kosova i Metohije. Došao je do tačke kada više ne može da prikriva šta radi, a Šešelj ga baš u takvim okolnostima gorljivo brani kao „racionalnog patriotu" koji „štiti" srpske interese. Alek Konjukturni dobro zna da je i Marko Kraljević morao da poji i hrani svog Šarca, pa je galantan prema Šešelju i ostatku „ergele". Zauzvrat njeni pripadnici verno dvore gospodara. U tom pogledu Šešelj, budimo pošteni, nije ništa gori od drugih Vučićevih propagandista. Samo deluje odvratnije s obzirom na decenijsko napadno busanje u „srpska" prsa. Ipak, ne treba se na njega ljutiti. To sve spada u opis posla političkog nakupca, što je, stiče se neodoljivi utisak, lažni vojvoda oduvek bio.

Dragomir Anđelković

Šešelj je Srpsku radikalnu stranku stvorio, po duhu i organizaciji, kao (kvazi)revolucionarni pokret. Ta partija je, doduše, prihvatala institucionalnu borbu za vlast (a i kako bi bilo drugačije, s obzirom na ulogu političke policije u njenom formiranju). Ali se navodno zalagala, što joj i ime kaže, za suštinsku promenu nacionalnog karaktera našeg sistema. U tom pogledu bila je, naizgled, nacionalno-revolucionarna organizacija.

Kada je tranzicija uzela maha, opredeljenje za korenite (geo)političke i kulturno-identitetske promene nadgradila je onim što je trebalo da izgleda kao jednako odlučno stremljenje ka oslobođenju našeg društva od socijalnih i ekonomskih devijacija koje su mnogi, po pravilu čestiti građani, neretko doživljavali kao veće breme od nacionalnih nedaća. To se pokazalo kao vešt marketinški potez i SRS je „udvostručila" rejting. Definitivno je stvoren politički Frankenštajn čiji daljinski upravljač je kasnije oteo Vučić.

Umnogome boljševički revolucionarna bila je i hijerarhija u toj partiji. Njen lider, sa političkom (ne)kulturom formiranom dok je bio titoistički bojovnik, profilisao se kao totalitarni vođa (i danas je to na tragikomičan način s obzirom da se njegova stranka od masovnog pokreta pretvorila u „kombi" grupu). Postavio se kao da je to neizbežno s obzirom da je svoju partiju predstavljao kao „bastion srpstva" i „avangardu" nacionalne i socijalne (da ne preterujem i kažem nacional-socijalističke) borbe za „oslobođenje" Srbije. A njegovi doglavnici doživljavani su kao „vojvodini" crni „apostoli". On je gazio njih, oni su tako postupali sa potčinjenima, a svi su bestidno - što autoritarni revolucionari po pravilu rade - pričali o oslobođenju nacije i revitalizaciji njenog dostojanstva.

U takvim okolnostima, da bi shvatili suštinu stvari, veliku težinu imaju reči francuskog književnika Albera Kamija: „Svaki revolucionar završi ili kao ugnjetavač ili kao izdajnik". To važi i za lažne revolucionare, koji svoju samoživu želju da se dočepaju vlasti i bogatstva sakrivaju iza zalaganja za dubinske promene u korist naroda. Na kraju i sami poveruju da nisu obične ništarije. Otuda, kada se prevaranti u revolucionarnom kostimu dokopaju vlasti, svoj unutarpartijski totalitarno-mafijaški model samouvereno projektuju na društvo. Naravno, to sa težištem na totalitarnom, neizostavno rade i pravi, u svoju misiju iskreno uvereni revolucionari. Uostalom, oni drugačije i ne mogu da postupaju. Ne znaju! Radi se o ispoljavanju cementirane, već pomenute, agresivne političke (ne)kulture.

Uz demonstriranje totalitarnih sklonosti, vođe SRS-a na čelu sa Vojislavom Šešeljom, u teoriji ekstremni zagovornici onoga što je za mnoge predstavljalo nacionalne i socijalne vrednosti, na delu su pokazali da su mešetari. Čim bi se negde dokopali vlasti, od Zemuna do participiranja u republičkoj vladi pod vođstvom SPS-a (1998-2000), delovali su kao „politički kartel", posvećen ličnoj koristi onoga ko ga predvodi i pojedinaca u fokusu njegove milosti. A i pre nego što su sa opštinskog prešli na republički nivo ispoljavanja koristoljublja, Šešelj je već zaslužio „priznanje" da je prvorazredni politički preprodavac. To je postigao onim što mnogi vide kao veliku prodaju predsedničkih izbora 1997. Milutinović, Miloševićeva marioneta, iz njih je izašao kao pobednik, a Šešelj, kao zadovoljni gubitnik i poželjni učesnik u novim predstavama na velikoj sceni srpskog političkog teatra. Nekada se političarima više isplati da izgube nego pobede! Samo nema svako za to dovoljno debeo obraz.

Polazeći od rečenog o SRS vulgarno-komercijalnom shvatanju politike, nije ni čudo što je otimač Šešeljevog radikalskog kovčega - koji je potom prefarbao u EU boje -postao najveći „srpski" ugnjetač, i ništa manji izdajnik. Prevarantsku po suštini, ali disciplinovanu i maskom „poštenja" kamufliranu organizaciju (sa uistinu časnim ali zavedenim običnim članstvom pa i delićem rukovodstva), Aleksandar Vučić je većim delom preuzeo i napravio novu kombinaciju. I to toliko vešto da je neko vreme uspešno mogao da plasira priču da se oslobodio moralnog balasta koji oličava Šešelj, odnosno da je pametna kolaboracija korisnija za odbranu nacionalnih interesa od iracionalnog otpora.

Nadigrao je onoga ko ga je učio varanju, i potom je za izvesnu nadoknadu, nasleđeni patriotski kredibilitet perfidno stavio u funkciju produbljivanja NATO okupacije. Razume se, i postepenog dovođenja srpske države do stanja kosovske kapitulacije, a da ono što radi neko vreme izgleda kao da joj se režim lukavo opire. Da Kami sve to kojim slučajem može da vidi, obradovao bi se upečatljivoj potvrdi svoje „teorije apsurda". Tome bi doprinelo i sagledavanje evolucije odnosa nekada velikog radikalskog gospodara Vojislava ONO i DSZ i tada njegovog pokornog šegrta Aleka Lažljivog.

Pošto se Šešelj vratio u Srbiju, prvo se plačljivo ljutio na bivšeg potrčka koji je u njegovom odsustvu ukrao i naprednjački reformisao veći deo SRS-a (uz pomoć Tome Nikolića koga je iskoristio i brzo marginalizovao), te je potom, očito uz tajni dogovor sa postmodernim okupatorima, onako kako ga je učio politički otac, autokratski zagospodario Srbijom. Nije se „babo" naljutio na svoje „čedo" što je evroatlantskim moćnicima iznajmio partiju čije temelje je on postavio, već što je sav politički i drugi profit uzelo za sebe. Šešelj je navikao da on „podaje" a njegovi saradnici isporučuju „robu", pa mu nije bilo pravo što su se stvari promenile. Vučić nije hteo da bude „vojvodin" diler već je trgovao u svoje ime.

Ali kako naš narod kaže: „bolje je u tuđoj kolibi jesti, nego na kiši kukati". Pragmatični „vojvoda" se relativno brzo prilagodio novonastalim okolnostima. Bivši gospodar je shvatio da mu se više isplati da postane batler nekadašnjem pomoćniku (uz zaklanjanje iza bajke da je uvideo da je Vučić lukavi patriota a ne izdajnik), nego da sebe osudi na krckanje plodova minulog „političkog rada". Kao stručnjak za opštenarodnu odbranu (socijalističkog tipa), dobro je znao da se rezerve brzo troše, ako se u jeku bitke ne dopunjavaju. A nije mu se išlo u penziju da tako produži njihovo trajanje. Uostalom, nisu ga Amerikanci poslali nazad u Srbiju da se odmara.

Tako smo stigli tu gde smo. Vučić je skoro okončao izdaju Kosova i Metohije. Došao je do tačke kada više ne može da prikriva šta radi, a Šešelj ga baš u takvim okolnostima gorljivo brani kao „racionalnog patriotu" koji „štiti" srpske interese. Dok Alek Severnoatlantski privodi kraju isporuku naših kosovsko-metohijskih moneta Kurtiju (koje je za razne lične dobitke, po njih povoljnom kursu, razmenio sa Amerikancima u nekoj Soroševoj banci), Voja Prodan (kako ga narod uveliko zove u duhu čuvene pesme o konvertitstvu Jaše Prodanovića) degutantno nam poručuje da je predsednik zapravo spreman da se žrtvuje za Srbiju.

Dok Šešelj očinski klima glavom, Vučić nam beskrupulozno kaže: „Zatvor, streljanje - sitnica!" Naravno, jer njegovom krivicom streljaju i zatvaraju Srbe na severu Kosova, a ne njega. A i zašto bi? Podsetimo se: on srpske pozicije ne brani već, sada je to kristalno jasno, kao najgori izdajnik predaje neprijateljima. Dok to radi, dr Šešelj - koji nije glup bez obzira na svoje iskrivljeno titoističko ONO i DZS obrazovanje i 300 besmislenih knjiga napisanih od strane ograničenih saradnika - udvorički mu aplaudira dok građanima poručuje: „Vučić mora da izdrži".

Nema sumnje da hoće. Odupreće se on griži savesti ako je ima. On je profesionalni politički prevarant koji dobro zna da kada radiš za NATO mafiju, skupo se plaća izvrdavanje dogovora. Možda kupuje vreme iz ličnih interesa, ali ne izbegava da severnoatlantskom „kumu" isporuči ono što je pazario. Šešelj jeste jeftino dugme, ali onaj drugi „kum" to nesumnjivo nije. A da stvari budu i gore, ne radi se samo o Kosovu. Po tome koliko se Vučić pozitivno odnosi prema uzurpatoru Šmitu - koji se lažno predstavlja kao visoki predstavnik, iako nije na legalan način postavljen i potvrđen od strane Saveta bezbednosti UN - jasno je da se već uveliko dogovara oko cene za prodaju Republike Srpske.

Ako uspe da završi prljavi posao koji obavlja u vezi sa Kosovom i Metohijom, intenziviraće svoje napore u prilog asistiranju centralizaciji Bosne i Hercegovine, odnosno svođenja RS na njenu običnu federalnu jedinicu (nalik postojećim kantonima). To Zapadu treba kako bi BiH bila ne samo protivno volji Srba uvučena u NATO, već i učinjena njegovom funkcionalnom članicom. Onda na red dolazi drastično distanciranje Srbije od Rusije i uvođenje istoj sankcija. Vučić je već dao primat svojim analitičarima koji zagovaraju okretanje Zapadu, kao najbolji načinda „obezbedimo" bolju budućnost.

U režimska sredstva masovnog dezinformisanja pušta još i po nekog od onih koji brane Rusiju, ali su već u značajnoj manjini, a često su spremni da kao i Šešelj, na predstojeći mig gazde, okrenu ploču. Tako se fazno radi na potkopavanju imidža Rusije, a konačni juriš na nju otpočeće kada se zaokruži kosovska izdaja. Vučić će nam onda „sumorno" poručiti da Rusi nisu mogli ili hteli da nam pomognu, pa je morao da spašava šta može uz pomoć NATO-a (koji je kao jedini garant bezbednosti Srba na Kosovu). I dok tako „Aca Srbin" bude zabijao nož u leđa Ruskoj Federaciji, Šešelj koji se pravi da je rusofil, svakako će uskliknuti: „Izdrži Vučiću"!

Zajedno sa „prepoštenim"Bokanom, objašnjavaće nam da to što se okrećemo protiv Rusije nije ništa strašno; kupujemo sebi opstanak a Rusi će to već shvatiti. Možda se oni javno ljute, ali to je samo u svrhu varanja Zapada, a zapravo su srećni što će Srbija „postati" ruski igrač u NATO redovima. Ne negoduju Rusi ni što srpske minobacačke granate, verovatno, ubijaju ruske vojnike. Taman posla. Znaju oni da SNS kartel mora da zaradi koji dolar, a da kojim slučajem srpski vojno-industrijski kompleks pod njegovog kontrolom ne pravi unosne poslove, to bi radio neko drugi. Granata je granata, nema veze čija je, bitno je da pare idu u prijateljske džepove. Da nije tako, i da nema raznih Jovanjica i drugih kriminalnih kombinacija, kako bi Šešelj dobijao džeparac?

Alek Konjukturni dobro zna da je i Marko Kraljević morao da poji i hrani svog Šarca, pa je galantan prema Šešelju i ostatku „ergele". Zauzvrat njeni pripadnici verno dvore gospodara. Izdaja Kosova, Republike Srpske ili potkopavanje pozicija Rusije - sve to je prihvatljivo ako je berićetno. Za svaku od tih stvari naći će se opravdanje za nedela vođe. Izliće se bujica laži i manipulacija. U tom pogledu Šešelj, budimo pošteni, nije ništa gori od drugih Vučićevih propagandista. Samo deluje odvratnije s obzirom na decenijsko napadno busanje u „srpska" prsa. Ipak, ne treba se na njega ljutiti.

To sve spada u opis posla političkog nakupca, što je, stiče se neodoljivi utisak, lažni vojvoda oduvek bio. Jedino se nadam da će preostali njegovi malobrojni simpatizeri to konačno shvatiti. Glas za njega i njegovu stranku isto je što i opredeljivanje za Vučića, samo je malo skuplje. SNS kartel nikada ne daje svoje, već da bi nekome preneo deo sredstava, više otima od naroda. Tako da će nas skuplje koštati to što će Vučić „kupovati" Šešeljevu podršku ako ima „težinu" od, recimo,priželjkivanih dva posto glasova, umesto sada realnog jednog procenta. Tako stvari stoje na SNS-SRS političkoj pijaci gde tlačitelji i izdajnici trguju na štetu srpskog naroda!

(Autor je publicista i politički analitičar)