O tome se govori

Mala hronika mega-zločina: kako je Srbija ubijana iznutra angažovanjem diktatora i korisnog idiota A. Vučića

VRBOVANJE VELEIZDAJNIKA

Pandorina kutija iz koje svakodnevno izlazi srpski diktator, poslednji samodržac u Evropi, zapravo je napravljena od niza obaveštajno-medijskih mreža, što stranih što domaćih, sa idejom da se perfidno, bez velike pobune, Srbije i administrativno amputira za deo svoje teritorije, ali, i da se njeno građanstvo „preoblikuje", da se njena ekonomija svede na „uslužnu", a njena vojska „na prateću komoru". I ne samo to, nego čitav niz udaraca na temelje srpskog društva, moralo je biti izvedeno u određenom roku, „bez ograničenje mandata", i za taj posao pripreman je duže vremena i Aleksandar Vučić. Ko ga je pripremao i kako, ko je zagrebački novinar koji ga je dugo i pažljivo vrbovao, koja američka medijska korporacija je stala iza projekta izluđivanja Srbije i da li je taj posao već obavljen? Dolaze dani, nedelje i meseci, kad će na ovo pitanja stići odgovori. Istina će biti bolna i gorka, ali i lekovita za one koji shvate još jednu važnu istorijsku lekciju.

Nikola Vlahović

U „noći veštica" (31. 10. 2023), zatekla se u Beogradu, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen (puno ime:Ursula Gertrud von der Leyen).

Slučajno ili namerno, simbolično ili ne, ali, iste večeri, tačno u ponoć, po srednjoevropskom vremenu, počeo je katolički praznik Dan mrtvih, kome su prethodili dani punog meseca.

Ovaj neverovatni nebeski scenario za vampirizam koji je nastupio, obeležiće i „dužnosti" koje čekaju poslednjeg balkanskog diktatora, Aleksandra Vučića, a koje mu je dostavila pomenuta gospođa, u ime „kolektivnog Zapada", a ne samo u ime Evropske unije.

Od njega se očekuje da odmah, jasno i nedvosmisleno, javno prizna postojanje samoproglašene države Kosovo, da uhapsi i isporuči svoju „desnu ruku", navodnog preduzetnika, a ustvari prestupnika, Milana Radoičića, da sarađuje sa međunarodnim istražnim organima u vezi sa mega-pljačkom i korupcijom i još mnogo toga.

Međutim, ako je tačna procena britanskog analitičara M.L. Brajena, da je Vučića moguće svrgnuti samo ako neki njegov politički protivnik dobije otvorenu podršku Zapada, zaposedne inače korumpirane srpske medije, pridobije za tu ideju korumpiranu Srpsku pravoslavnu crkvu, bankarsku mafiju i čitavo „stablo" pravih, razgranatih lokalnih i regionalnih mafija u Srbiji, a da, istovremeno, namiri finansijski i armiju penzionera i poslom ucenjenih radnika u javnim preduzećima i državnim ustanovama, onda su prognoze sumorne.

Vučić to zna i zato se manijakalno zadužuje kineskim državnim kreditima, samo da što duže potraje na tronu, kao „čuvar dugova" i kao jedini „solventni žirant" nakon što je sa svojim bratijim opljačkao državu.

Sa MMF, EBRD i Svetskom bankom, neće ići tako kako je zamislio. Za njih, on je već bivši. Živ ili mrtav, svejedno.

Ali, za neke će biti „važeći" i „postojeći", dok god bude i formalno i suštinski ono što jeste: bahati, podli, iskompleksirani diktator.

Britanska „Barclays" banka koja je ne tako davno ugasila račun kompanije „Mineco" nakon što je internom kontrolom došla do blizi 100 sumnjivih transakcija ove firme, među kojima i onih iz Srbije, od strane Vučićevih kumova, rodbine, prijatelja i stranačkih ulizica, gde se za njih kaže da „predstavljaju prihode od mita i korupcije", svakako će jednom otvoriti i te tajne, da Srbija, kad se oslobodi, čuje kakva je banda u pitanju i koliko je ta banda stotina miliona evra i dolara otela iz ove zemlje.

Dokumenati Odeljenja američkog Trezora koje se bavi suzbijanjem finansijskog kriminala (skraćeni naziv odeljenja je FinCEN), znaju sve o tome, i mnogo više od toga, na drugim adresama i još detaljnijim spiskom imena, među kojima se pominje najmanje deset „uglednih" srpskih kriminalaca bliskih Aleksandru Vučiću, te „kosovski junaci", Milan Radoičić i Zvonko Veselinović.

Vučićeva vlast počiva na klijentelizmu, nerešavanju problema Kosova i proceni zapadne diplomatije da je upravo Vučić rešenje, dok slika Srbije na Zapadu po šablonu iz devedesetih i dalje ostaje mračna i iskrivljena, piše švajcarski dnevnik „Noje Ciriher Cajtung" u velikom tekstu pod naslovom "Srbija mora da okonča svoju dvostruku igru".

Autor, Andreas Ernst, već u uvodu teksta napominje da je Srbija najvažnija zemlja Zapadnog Balkana i da kao takva, mora da da preuzme ulogu najodgovornije države za čitavog regiona. Ukoliko se to ne desi, kaže ovaj ugledni autor, Evropska unija će morati da plati skupu cenu za posledice koje će da nastupe.

Može se reći, bez preterivanja, da je ovoliko dugo tolerisanje jedne manijakalne ličnosti na čelu Srbije, kakav je Aleksandar Vučić, već dovelo do nesagledivih posledica i da će Evropska unja i čitav evropski kontinent, u lancu neželjenih događaja koji slede, imati ogromne štete.

I nemačka agencija Deutsche Welle (DW), ovih dana takođe piše u dramatičnom tonu: "Srbija, večni remetilački faktor, pomoćnik Rusije koji se nudi Kremlju kao kapija za prodor u Evropu, Srbija koja se naoružava za rat da bi Kosovo 'vratila kući', Srbija koja sanja san o 'srpskom svetu' koji objedinjava sve Srbe i zato je spremna da prihvati razaranje susednih zemalja. To je slika koju veliki broj Evropskih zemalja ima o najvećoj zapadnobalkanskoj zemlji i ona jeste mračna. I iskrivljena je. Ali, izvitoperena slika se lako prihvata, jer odgovara šablonu iz devedesetih."

U Bosni i Hercegovini i na Kosovu su stacionirane trupe tog vojnog saveza, a još mnogo važnije je to da je Srbija kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, makar i preko volje. Ono što se u regionu najviše razlikuje od devedesetih - iskustvo krvavog raspada, oduzelo je i Srbima i drugim narodima regiona, svaku želju za ratnim avanturama. Pa ipak je Srbija problem, ne samo za region, već i za EU", piše švajcarski list.

Autor potom analizira problem. Prema njegovom mišljenju, Srbija se u poslednjih deset godina pretvorila u liberalnu ekonomiju kojom dominira autokratski predsednik.

Autor smatra da Vučić „preuređuje državu po mađarskom uzoru" ali je daleko od istine, barem kad je u pitanju uređenost društva i činjenica da Orban jeste autokrata ali nije surovi diktator i opasno bolesna, sobom opsednuta ličnost kakav je Vučić.

"Većina Srba se nije pomirila sa gubitkom Kosova, ali istovremeno zna da to područje neće moći da vrate...Vučić godinama profitira od toga. Kod kuće on u dramatičnim nastupima obećava da nikada neće pustiti Kosovo niz vodu. Istovremeno, hladnokrvno zapadnim posrednicima pravi ustupke, koji zapravo imaju za posledicu faktičko priznavanje nove države. Te ustupke ispunjava ili ne, zavisno od trenutnih interesa", piše „Noje Cirher cajtung" i nastavlja u istom tonu:

„Ta dvostruka igra mu je sa godinama postala druga priroda. On time dobija na vremenu. Pri tome ga niko ne podržava više od kosovskog premijera Aljbina Kurtija. On posmatra 'svoje' kosovske Srbe primarno kao rizik za bezbednost i kao petu kolonu Beograda. Stoga odbija da im da kolektivnu samoupravu i pokušava da ih stavi pod kontrolu. Beogradska medijska propaganda to zahvalno prihvata, šireći stravične priče o 'pogromima' i 'etničkom čišćenju'. A ko će doneti spas? Samo Vučić."

Treći stub je, prema autoru teksta, diplomatija Brisela i Vašingtona koja smatra da će preko Vučića konačno rešiti problem Kosova. Uprkos kritici, vašingtonske i briselske diplomate bi radije da isposluju neki dogovor s dominantnom figurom, nego da skrštenih ruku čekaju dok ona ne ode sa vlasti. A Vučiću je, ukazuje autor, jasno da bi ustupci ugrozili njegovu poziciju, pa radije drži problem Kosova otvorenim.

Naposletku, u tekstu se predlaže da se Vučić stavi pred izbor, da sprovede Ohridski sporazum ili da se odrekne pristupa evropskim fondovima.

Autor Andreas Ernst napominje da bi ista pravila morala da važe i za Prištinu, i njeno odbijanje da deset godina posle potpisivanja Briselskog sporazuma uvede delimičnu autonomiju za opštine sa srpskom većinom.

Na kraju se navodi i preduslov za stvarno približavanje Srbije Evropskoj uniji: "Pretpostavka za to je da Vučićev sistem bude razgrađen. Pre svega, ponovo mora da se uspostavi sloboda medija, kako bi se opet mogla artikulisati autentična srpska javnost". Zaključak glasi: "Srbija mora da odluči. Da bi to mogla da uradi, alternative bi morale jasno da joj se predoče."

To je, dakle, uobičajena slika kako probleme u Srbiji i regionu vide fino vaspitani evropski analitičari, ugledni novinari i ugledni mediji. Odmerenim rečima.

Ali, niko od njih ne živi pod ovim nebom i ne zna da su reči postale besmislene, da su tupe i neproduktivne pred užasim pljačke, nasilja, kriminala, provalom neviđenog prostakluka u svakom delu srpskog društva, ponižavanje države, sprdnja sa vojskom, nacijom, kulturom, simbolima časti, vređanje morala, zdrave pameti, brisanje čitavih, vekovnih obrazaca života...Ne znaju ili ne žele da znaju da se Srbija nije nikad oslobađala od diktature (a bilo ih je, mada ne ovakve), finim rečima i gospodskim manirima, nego ognjem i mačem, borbom za fizički opstanak, kad drukčije nije moglo.

Samo neko sa Balkana, mogao je bolje da proceni stanje u kome se Srbija našla nakon otimačine Kosova. Zanimljivo je u vezi sa tim, jedno zapažanje koje je nedavno prenela Katolička informativna agencija (KNA) koja donosi analizu oružanog sukoba kod manastira Banjska i njegovih posledica. Rumunski profesor Radu Preda sa Univerziteta Babes Boljaj, kao sagovornik u tekstu, nazvao je identitetsku borbu albanske većine i srpske manjine na Kosovu "brutalnom, varvarskom, animalnom".

Agencija citira ovog profesora koji kaže: "Za kosovske Srbe nema više utočišta. Oni se bukvalno i simbolički ukopavaju u verski identitet pravoslavne crkve. Mnogi Srbi vide crkvu kao poslednju tvrđavu identiteta koji državno više nije zastupljen. Ako je crkva za neke poslednje utočište, to je fijasko politike, katastrofalno svedočanstvo".

Užasi Vučićeve manijakalne diktature, gde se ne zna šta nosi dan a šta nosi noć, te sa kakvom ludačkom idejom će ovaj bolesni čovek da ustane, ne bi se nikad desili, da Vučić i zaista nije bio „tipovan", odabran da napravi „zlo i naopako" u Srbiji. Ako je ideja evro-američkih „otaca" bila da ovu zemlju ponizi, da joj se osveti zbog toga što je više puta pokazala da ne trpi tuđi diktat, onda su u Vučiću našli idelnog čoveka za najprljavije poslove i zlodela koja mogu da dovedu u pitanje opstanak naroda i države.

Poznati zagrebački novinar Darko Hudelist, čija neobična znatiželja za „srpsko pitanje" zaslužuje posebno razmatranje (i to bi razmatranje odvelo u nova, senzacionalna otkrića i o Hudelistu i o fenomenu „službinih ratova" u regionu, od SFRJ do danas!), u jednoj od svojih knjiga ispričao je priču o nastanku radikalsko-naprednjačko-mafijaške koalicije, koja već punu deceniju sahranjuje sve što je ikada bilo vredno u Srbiji.

Omiljeni „kliše" hrvatskih šovinista i ekstremista o Srbiji i Srbima, obavezno počinje sa citatom iz dela Dobrice Ćosića, gde on nabraja „da Srbi lažu, sebe i druge, lažu stalno...". Dalje, hrvatski šovinisti i ekstremisti obavezno Srbiju vide kao cirkuski šator, „cigansko veselje", kao jednu primitivnu, zaostalu, neokupanu, nevaspitanu sredinu, a Srbe kao drski i ratoborni čopor, koji treba izolovati i sankcionisati, ma gde da su.

Znatiželja Darka Hudelista, jednog nesumnjivo kulturnog, uglednog, dobro poznatog, vanredno obrazovanog zagrebačkog novinara, za „srpsko pitanje", a posebno za Aleksandra Vučića, utoliko je interesantnije...

Šta, Hudelist, ustvari, ispoveda ovo prilikom? Evo citata:

„U oktobru 2008. Aleksandar Vučić osniva SNS, meni je bilo jasno sto odsto da je on budući lider Srbije. U tom periodu radimo intervju za Globus (hrvatski nedeljnik) koji je imao regionalnu težinu, dugo smo ga pripremali. Radili smo ga na jednoj večeri na kojoj je bila prisutna i njegova prva supruga Ksenija. Vučić je bio toliko okej prema meni da mi je nakon što mi je obećao da će to biti njegov prvi intervju na kom će najaviti osnivanje stranke, nazavao me je i pitao da li ja njemu dajem dozvolu da dan ranije gostuje na televiziji Pink.

Pre odlaska na večeru, u garaži zgrade u kojoj je tada živeo, gotovo patetično mi se zahvalio za sve godine koje sam utrošio da bih mu pomogao da politički sazri i da se od onog kakav je bio dvehiljaditih transformiše u nešto drugo. Dakle da od šešeljevskog radikala postane reformirani radikal", navodi Hudelist.

Da li, zapravo, Hudelist govori kako je on dugo „obrađivao" primitivnog i agresivnog radikala Aleksandra Vučića, da se „evropizira", pa mu je ovaj nakon dugoročnog „kursa" „patetično zahvalio?" Kako ovaj deo treba da shavti javnost u Srbiji.

Ako je Darko Hudelist, kako sam kaže, „utrošio godine" da Vučić politički sazri, za čiju službu i koliki novac je to radio? Nije valjda iz plemenitih pobuda odlučio da krene u nemoguću misiju i „preokrene" jednog zadrtog prostaka, pri tom, jednu bolesnu ličnost?

Šta dalje kaže ovaj ugledni zagrebački novinar o svojoj „prosvetiteljskoj misiji", te kako je „obučavao" Vučića da bude „evropejac"?

Evo, još jednog citata: „Nisam ja tipovao na Vučića, nego sam, pošto sam duboko ušao u tematiku srpsko-hrvatskih odnosa, zapazio da bi moglo nešto pozitivno da se desi ako bi na čelu obe zemlje bili političari koje nazivamo nacionalistima. Mada bih ja pre rekao da su to narodnjački političari ili konzervativci. Oni imaju podršku većine biračkog tela i predstavljaju svoj narod u punom smislu te reči".

Ali, od trenutka kada je do shvatio, Hudelist navodno počinje da se distancira od Vučića.

To možemo i ovako da tumačimo i „slobodnoj formi": kad je ugledni zagrebački novinar Darko Hudelist, na specijalnom, dugogodišnjem zadatku „obrađivanja" budućeg saradnika hrvatskih službi, konačno „zavrbovao" Aleksandra Vučića za „evropski kurs", posao je bio završen. Moga je da se povuče.

Nešto slično Hudelist i tvrdi, ali drukčije inetrpretira:

„Meni tada postaje jasno da je on budući lider Srbije i ja sam njim prekidam svaku komunikaciju. Do tog trenutka, od 2005. do 2008. smo se sastajali često. U njegovoj kući, u gradu, na večerama, na primer u Sinđeliću, u restoranima na Vračaru. Onda smo pronašli super tajno mesto u jednom selu kod izvesnog gospodina Siniše Ivkovića u selu Malo Crniće kraj Požarevca", kaže Hudelist.

Dešava se da se „rezident" zaista veže na neki način za onoga koga vrbuje. Tako i Hudelist ispoveda svoje senzibilne tajne, pa kaže:

„Da sam češće uz njega to ne bi tako izgledalo, Vučić se okružio vukovima i ti vukovi dodatno pojaruju vuka u njemu. Ja delujem dosta umirujuće na Vučića".

Ovaj zagrebački novinar tvrdi da je Vučić umeo da se oduševi Hrvatima, pa navodi primer posete iz 2018. godine:

„U februaru 2018. Kolinda Grabar zvala je Vučića u posetu Hrvatskoj. Kao novinar Globusa pripremao sam taj događaj intervjuom sa njim. Bio je vrlo silovit, pravio se važan, ali to je deo njegovog političkog stila. Ali privatno nije takav, setimo se njegovog odlaska u Vrginmost, koji je jedna od najbolnijih tačaka Hrvatske s obzirom na ono što se tamo dogodilo tokom Drugog svetskog rata. Kada smo na radnom doručku, šest meseci kasnije, razgovarali poslednji put pitao me je znam li ko je na njega ostavio najjači utisak u februaru. Pogađao sam nekoliko puta i na kraju mi je rekao da je to naš kardinal Josip Bozanić. Onda mi je 15 minuta prepričava o čemu su razgovarali. Dve tačke bile su ključne, početak dugoročnog pomirenja i demografska obnova stanovništva".

Činjenica je da Aleksandar Vučić nikad nije izgubio ovog svog „mentora" i „ispovednika", čoveka koji ga je navodno „preobratio". I zato ga Hudelist tako dobro poznaje. Tako reći, „diriguje njime".

Kad govori o Vučićevim nacional-šovinističkim istupima, kao pravi udbaški „roditelj", ima razumevanja za te njegove ispade, pa kaže:

„Ima prenaglašeni sportsko-takmičarski pristup svemu i zato stalno poredi Hrvatsku i Srbiju. Kada smo radili intervju tražio je da igramo šah, matirao me je nakon desetak poteza, jer ja ne znam da igram. Iako je znao da sam ja amater, obradovao se jako. Kao drugo, njegov otac je iz Čipuljića, sela pored Bugojna i on srpsko-hrvatske odnose gleda kroz prizmu odnosa sa BiH. Znam jedan podatak, koji nije sasvim proveren, da je imao devojku Hrvaticu i ta ljubav nije uspela, baš iz razloga što je on Srbin. Možda i tu leži koren nekih njegovih frustracija.

Aleksandar Vučić nema preterano pozitivan odnos prema pravoslavlju pre bih rekao da je to odnos animoziteta, koji je meni zagonetan. Nekoliko puta mi je dao do znanja da ima otklon prema SPC. Neću reći koju rečenicu je rekao kada smo prolazili pored Hrama Svetog Save, ali ne ide u prilog SPC", kaže Darko.

„Rekao mi je da je ateista jednom prilikom, ali meni se činilo da je blizak protestantizmu. On to gleda više materijalistički, njemu je protestanitzam sinomim za prosperitet".

Sve što javnost u Srbiji danas zna o Aleksandr Vučiću, diktatoru i mučitelju, o zlotvoru koji neće bez velikog zla otići sa trona koji je sebi kriminalno pribavio, malo je da bi se razumelo o kakvoj „starleti" je reč, kome se sve „podala", ko je sve zaveo, za čije potrebe radi ovo što radi i zašto je toliko naivan analitičar „Noje Ciriher Cajtunga", kad veruje da je on „Evropi trebao samo zbog Kosova".

Međutim, Vučić je trebao i Evropi i Americi da Srbiju „svede" i „redukuje", da je „uštroji", umanji, da je iseli i svede na tri veća grada.

Ukratko, da joj promeni fizionomiju: geografiju, istoriju, kulturu, prosvetu, nauku i sve drugo čime se uvek opravdano dičila, od Tesle, Mihaila Pupina i Milutina Milankovića, do danas anonimnih i u svojoj domovini potpuno nepoznatih, vrhunskih naučnika koje je Srbija tako lako odbacila i doslovno poklonila i Evropi i Americi i čitavom Komonveltu...Ideja vrhunskog zlotvora bila je da Srbija postane baš ono kako je prosečan hrvatski šovinista-ekstremista predstavlja. I ona je ostvarena.

A, Srbija se danas davi u estradnom brlogu, narkomaniji, kriminalu, prostituciji i potpunom raspadu bilo kakvog morala. Lopovi su postali novi heroji, kurve su postale „srpske majke", a lažovi „srpski tribuni".

U ovom zločinačkom poduhvatu, gigantski posao obavila je američka kompanija KKR (Kohlberg Kravis Roberts & Co.),na čije čelo je pre nekoliko godina (kao privremeno rešenje), došao čuveni američki general Dejvid Petreus, ranije (2001. i 2002) pomoćnik načelnika štaba za operacije tzv. Stabilizacijskih snaga NATO-a u Bosni i Hercegovini, a ujedno i zamenik komandanta američke međuagencijske protivterorističke operativne grupe, koja je bila priključena NATO komandi u BiH.

Doveden je u KKR (Kohlberg Kravis Roberts & Co.), demobilisan, nakon seks skandala koji je imao, a zahvaljujući nagodbi sa tužilaštvom, dobio je dve godine uslovne kazne i novčanu globu od 100.000 dolara.

KKR, kao multinacionalna investiciona kompanija osniva ćerku firmu Global institut u maju 2013, i poziva Petreusa da postane njen direktor, što on prihvata, a krajem 2014. postaje i partner u KKR.

Već u oktobru 2013. KKR postaje zanimljiv za medije u susjednoj Srbiji - ova investiciona kompanija za 1,2 milijarde dolara od kompanije Mid Jurop partners, takođe investicionog fonda, kupuje većinski udio United Grupe, u okviru koje posluje SBB Telemah grupa.

U trenutku kupovine, SBB ima natpolovično tržišno učešće i najveći je operator distribucije medijskih sadržaja u Srbiji, sa oko 800.000 korisnika, a na nivou regiona - pošto Grupa posluje u svim zemljama bivše Jugoslavije - SBB Telemah grupa brojala je oko 1,7 miliona kablovskih pretplatnika i korisnika interneta, satelitske televizije, fiksne i mobilne telefonije; tu su se nalazili i Total TV, Sport Klub, Sinemanija i dječji kanal Ultra.

Odmah je najavljeno da će KKR, kao novi vlasnik SBB Telemah grupe, osnovati N1 televiziju koja će imati podršku CNN.

Ali, kako je KKR pomogla Vučiću?

Naime, tokom 2014, KKR je kupio produkcijsku kuću Grand, a pojavljivale su se informacije da će kupiti Denjub fuds grup (Knjaz Miloš, Bambi, Imlek), međutim, ova kompanija je prodata kompaniji Mid Jurop partners, upravo onom investicionom fondu od koga je KKR otkupio United grupu, odnosno SBB Telemach. U oktobru 2014. televizija N1 počinje sa radom, i to na spektakularan način, objavljujući ekskluzivni snimak sukoba pripadnika Žandarmerije sa Andrejem Vučićem, Predragom Malim i dva člana njihovog (zapravo premijerovog) obezbjeđenja.

Dalje, Vučićeva omiljena „mantra" sa pričom o „tajkunskim medijima" mogla je da počne.

Jednostavnije rečeno, sve televzijske stanice i svi kablovski operateri danas u Srbiji rade za Aleksandra Vučića. Neke na „onaj", a neke „na ovaj" način.

To je i bila ideja KKR. da kontroliše sav život u Srbiji, za račun angloiameričke obaveštajne zajednice a da Vučić bude ono što i zaista jeste, paranoični klovn kome je ta „igračka" data da mu posluži protiv političkih protivnika i slobodnih intelektualaca i pobunjenih građana.

Zanimljivo je i kako se iz nekih „unutrašnjih uglova" pripremao dolazak Aleksandra Vučića, na funkciju srpskog dželata, onoga ko će je konačno obeščastiti i sahraniti.

Naime, Milka Tadić-Mijović, izvršni direktor Centra za istraživačko novinarstvo iz Podgorice, podsetila je nedavno javnost na jedan zanimljiv trenutak, uoči dolaska „presvučenih radikala" na vlast u Srbiji:

„Vučićev brat, Andrej ušao je formalno u Košarkaški klub Crvena Zvezda uoči formiranja prve vlade, nakon pada Demokratske stranke sa vlasti, u kojoj je Aleksandar Vučić preuzeo funkciju potpredsednika vlade i ministra odbrane. Krajem jula meseca 2012. godine, predsednik Crvene zvezde Beograd Nebojša Čović rekao je da su novi članovi Predsedništva tog košarkaškog kluba postali Andrej Vučić - brat političara Aleksandra Vučića, i diplomirani ekonomista Goran Veselinović, koga je predsednik crveno-belih predstavio kao stručnjaka za marketing..."

Tako su braća Vučić, napravili svoju „bazu" u fudbalskom klubu pod kontrolom mafije, uz posredovanje Nebojše Čovića, jer, gde će budući „lider" bez podrške, zlu ne trebalo, batinaša, kriminalaca i narkomana sa stadiona! I Vučić je dobio svoju „pajser brigadu", kriminalnu pretorijansku gardu za stadiona „Crvene Zvezde", a kasnije i „Partizana". Kad je vrh te mafije postao opasan po njega u aferi „Belivuk", došao je kraj te „ljubavi".

Punu deceniju, jedan drugi britanski doušnik, koji operiše sa pola milijarde evra, dodeljen je Vučiću kao „razumna opozicija". Taj Dragan Đilas, uradio je više za „izbalansiranu diktaturu" Aleksandra Vučića i pokopavanje pravog narodnog bunta, formiranje „salonske opozicije" i zajebavanje u zdrav mozak građana Beograda i Srbije, nego svi drugi kojima je to takođe zadatak.

Vučić je ipak odbrojao svoje dane. Braniće se, ali, braniće se i Srbija.