Feljton

Industrija Holokausta: ko je zaradio na posledicama genocida? (1)

Posleratna cena masovnih zločina

Kako su ucenjivane Švajcarska i Francuska da žrtvama holokausta isplate više od svote koja je zaista ostala na njihovim računima - Zašto je odšteta žrtava u inostranstvu strateški interes SAD, a nije kad one same treba da plate odštetu - Kako su advokati potrošili novac za više zdravstvenih centara - Vrh jevrejskih organizacija smatrao je da ne treba slušati Nemačku u vezi odštete - Zašto Izrael nema poverenja u Svetski jevrejski kongres - "Odštetu žrtvama holokausta potrošili lideri jevrejskih organizacija" čulo se u Knesetu

Norman Finkelstajn

Knjiga Industrija holokausta oslanja se na dve osnovne teze. Na prvom mestu na Nemcima je - i samo na njima - da se obračunaju sa svojom prošlošću. U knjizi Nemačka katastrofa Fridrih Majneke primećuje da nacistička Nemačka nije bila jedini zločinac, jer je njen "nemoralni element", koji je bio i njena srž, tangirao celokupnu zapadnu civilizaciju. Ipak, on upozorava: "To ne sme da postane opravdanje za nas... Etičke i istorijske obaveze (zahtevaju)... da čistimo u sopstvenom dvorištu i da obuhvatimo posebnu ulogu Nemačke"1).

U obrnutom pravcu važi takođe isto: etičke i istorijske obaveze traže da, na primer, i Sjedinjene Američke Države počiste svoje dvorište.

Ipak, koliko god da su Sjedinjene Države spremne da nadgledaju nemački obračun sa sopstvenom istorijom, toliko su nespremne i u nemogućnosti da razviju sopstvenu sličnu odgovornost. U svom govoru povodom završetka pregovora sa Nemačkom o prinudnim radnicima, ministarka spoljnih poslova Medlin Olbrajt je izjavila da je "spoljnopolitički interes SAD da preduzmu korake u vezi posledica nacizma, koji će svet da upoznaju sa ovim tamnim poglavljem nemačke istorije, iz toga da nauči lekciju da se tako nešto ne bi više ponovilo" 2).

Sada bi u "interesu celokupnog čovečanstva" bilo da SAD istraže "tamnu stranu" sopstvene istorije. Dok se Nemci svakodnevno suočavaju sa sopstvenom istorijom, dotle Amerikanci svoju tek treba da upoznaju. Tako u debati zvaničnika i medija Amerike o ratu u Vijetnamu glavno pitanje glasi: "Kada će Vijetnamci konačno da shvate šta su nam učinili?" 3).

Druga osnovna teza knjige Industrija holokausta glasi da je jevrejska elita Amerike nemačko istrebljenje Jevreja iskoristila za sebe, kako bi imala političku i finansijsku dobit. Kako je to u Pitanju krivice definisao Karl Jaspers: Ne može optužnica da se zasniva na tome kada će neko da je iskoristi kao političko ili ekonomsko oružje 4). Iako su Nemci u obavezi da se suoče sa strahotama nacizma, i pored toga imaju pravo da se usprotive zloupotrebi ovih zločina.

Crne rupe švajcarskih banaka

Od prvog izdanja Industrije Holokausta moje tvrdnje su potkrepljene novim događajima. U oktobru 2001 Claims Resolution Tribunal (CRT), koji je odlučivao o zahtevima u vezi duže vremena nekorišćenih računa u Švajcarskoj od kraja rata, objavio je privremenu listu sa 5.570 stranih računa. Po tome se vrednost računa svih žrtava holokausta opredeljuje na 10 miliona dolara i to zajedno sa kamatama. I kada se zaključi obrada preostalih 21.000 nekorišćenih i zatvorenih računa iz vremena holokausta, ukupna suma se neće ni približiti 1,25 milijardi dolara koliko je po sklopljenom poravnanju izvučeno iz švajcarskih banaka. Da ne govorimo o sedam do 20 milijardi koliko je na početku zahtevano.

Izveštaj o zaključcima CRT-a u London Tajmsu je imao naslov: Švajcarski novac od holokausta razotkrio se kao mit. Ovo podupire optužbu Raula Hilbergsa da je Svetski kongres Jevreja izmislio visoke cifre kako bi mogao da ucenjuje švajcarske banke 5). Već pošto je isplaćen delić od 1,25 milijardi iz poravnanja, kao što je moglo da se pretpostavi, započeo je sukob između ucenjivača oko toga ko može da zadrži plen od holokausta.

Uz konstataciju da je Izrael pravi primalac (koji ne veruje Svetskom jevrejskom kongresu), ministar pravde Izraela je tražio da se ponovo pregovara sa Švajcarcima. 6)

U slučaju Francuske skoro da je bila potpuno neuspešna ucenjivačka politika Stjuarta Ajzenstata, najvažnijeg posrednika industrije holokausta i Klintonove administracije (Ajzenstat je bio i zamenik ministra finansija).

Odbor francuske skupštine, nazvan po predsedavajućem Meteoli odbor, otkrio je 64.000 računa u bankama koji bi mogli da pripadaju žrtvama holokausta, što je daleko više od 25.000 koliko ih je bilo u Švajcarskoj. I pored zahteva koji je šokirao Francuze, Ajzenstat - kome je ponestajalo vremena u poslednjim danima Klintonove vlade - uspeo je samo da iznudi tek nešto više od onoga što je pripadalo jevrejskim žrtvama. U izjavi koja je pridodata konačnom dogovoru, Ajzenstat je istakao kako je "pravedno i brzo rešenje" o zahtevima žrtava holokausta "u interesu Sjedinjenih Država", kako bi "žrtve za života dobile bar malo pravde". Ovo je veoma plemenit potez, ali on je istovremeno propustio da uključi zahteve žrtava i prema istim tim Sjedinjenim Američkim Državama. Upoređivanje slučajeva SAD i Švajcarske posebno ističe ovu prevaru. 7)

Maja 1998. godine, savetnički komitet predsednika SAD dobio je od kongresa zadatak da "istraži šta se desilo sa imovinom oduzetom od žrtava holokausta koja je dospela u ruke savezne vlasti SAD" i "da posavetuje predsednika o merama koje treba da budu preduzete kako bi ukradena imovina bila vraćena pravim vlasnicima ili njihovim naslednicima". U decembru 2000. kongresni odbor pod predsedavanjem Edgara Bronfmana (koji je koordinirao napade na švajcarske banke) objavio je svoj dugo očekivani izveštaj.

Pod naslovom Pljačka i restitucija: SAD i imovina žrtava holokausta iznose se navodni dokazi kako "SAD od sebe nisu zahtevale ništa manje nego od međunarodne zajednice". 8) U realnosti, međutim, precizno čitanje dokumenta navodi na suprotni zaključak: Iako sve optužbe koje su SAD iznele protiv Švajcarske imaju istu osnovu i kada je sama Amerika u pitanju, ovoj državi nikada nisu nametani zahtevi za naknadu štete žrtvama Holokausta.

Predsednički savet ističe razliku između "nepopustljivog stava švajcarskih banaka" kao negativan primer u odnosu na "izvanredne napore" koje čine Sjedinjene Države kako bi se nadoknadila imovina iz vremena holokausta. 9) Ja bih na prvom mestu želeo da uporedim ponašanje Amerike, kako je opisano u izveštaju, sa optužbama na račun Švajcarske.

Industrija Holokausta tvrdila je kako su švajcarske banke posle Drugog svetskog rata sistematski osporavale pravo žrtvama Holokausta i njihovim rođacima da steknu uvid i da raspolažu računima. Folkerov odbor došao je do zaključka da optužba nije osnovana, sa izuzetkom malih izuzetaka. 10) Sa druge strane, predsednički savet je zaključio kako posle rata mnogi preživeli holokausta i naslednici svoje imovinske zahteve u SAD nisu mogli da iskoriste "zbog velikih troškova i teškoća (svoj zahtev) da dokumentuju". Od 1941. godine, vlada Sjedinjenih Država zamrzava svu imovinu državljana zemalja pod okupacijom Trećeg Rajha i njome raspolagala 11). Kao i švajcarske banke, savezna administracija je uspela da pronađe pojedine prave vlasnike.

Kako tvrde članovi industrije Holokausta, švajcarske banke su, kako bi prikrile tragove, sistematično uništavale važne dokaze. Folkerov odbor je došao do zaključka kako ova optužba nije osnovana.

Otimači izgubljenog kovčega

Nasuprot tome, Sjedinjene Države su zaista uništavale neobrađene podatke. Pošto su Sjedinjene Države ušle u rat protiv Sila osovine, ministarstvo finansija je zahtevalo od finansijskih instituta da dostave informacije o svim deponovanim sredstvima stranac. Kako je potvrdio odbor, svi ovi formulari, njih 565.000, uništeni su, a istražitelji nisu našli nikakve kopije. Zato nije bilo moguće da se izračuna visina imovinske vrednosti koja je 1941. pripadala žrtvama holokausta. Začuđujuće je da odbor nije ni jednom rečju objasnio kada i zašto su ova dokumenta uništena. 12)

Industrijalci holokausta opravdano prebacuju Švajcarskoj da je novac poljskih i mađarskih žrtava uzela kao odštetu za imovinu koju su vlade ovih zemalja nacionalizovale. Predsednički savet izveštava o tome da se isto desilo i u Sjedinjenim Državama: "Odšteta za u Evropi izgubljenu imovinu ima prednost nad odštetom za vrednostima stranih državljanja zamrznutim u SAD. Kongres je nemačku zamrznutu imovinu video kao izvor za poravnjanje američkih zahteva za ratnom odštetom koje bi podnosile američke kompanije i državljani... Tako su američki odštetni zahtevi delimično isplaćivani iz nemačke imovine koja je, verovatno, poticala od poseda žrtava holokausta" 13)

Iz industrije Holokausta s pravom je prebacivano Švajcarcima što su od Nemaca kupovali zlato oteto iz evropskih centralnih banaka. Predsednički komitet, sa svoje strane, tvrdi kako se to dešavalo i sa Sjedinjenim Državama. Čak je trgovina od nacista otetim zlatom bila zvanična američka politika sve dok objava rata Nemačke nije obustavila ovu praksu. O ovome, odbor izveštava i sledeće:

"U jednom memorandumu od 4. juna 1940 načelnik odeljenje za istraživanje valuta Hari Dekster Vajt navodi zašto američko ministarstvo finansija ne postavlja pitanje odakle potiče nemaćko zlato... Kako tvrdi Vajt to je najuspešniji način na koji SAD mogu zlato da sačuvaju kao međunarodno platežno sredstvo. Šest meseci kasnije Vajt piše o svom energičnom protivljenju da se makar provere tvrdnje nekih osoba 'koje o svemu ništa ne znaju, a samo žele da mi prekinemo sa nabavkom ili kupovinom zlata iz određenih zemalja iz nekih ili nekog određenog razloga'. Početkom 1941. Vajt je ponovo zamoljen da razmisli o pitanju 'čije zlato mi to kupujemo', ali iz njegovih sačuvanih dokumenata jasno proizilazi da odgovor ide u pravcu bezuslovnog prihvatanja zlata." 14)

Sve u svemu, izveštaj predsedničkog komiteta dokazuje da su SAD krive za sve ono za šta kritikuju Švajcarsku.

Iz industrije Holokausta Švajcarskoj je nametnuta eksterna provera koja je koštala pola milijarde dolara i koja je trebalo da ispita svu imovinu iz vremena holokausta koju niko nije tražio. Još dok je ispitivanje trajalo industrija holokausta je iznudila poravnanje kojim je Švajcarska platila 1,25 milijarde dolara. Kako je utvrdio Folkerov odbor, pored Švajcarske i SAD su bila sigurna zemlja u kojoj je mogao da se sakrije jevrejski kapital iz Evrope. Ali, kakve su konsekvence snosile Sjedinjene Države?

Predsednički komitet je utvrdio kako je Jevrejski savez za restituciju naslednika (JRSO) šezdesetih godina nevoljno prihvatio predlog američke vlade za odštetu nepodignute imovine žrtava u visini od 500.000 dolara15). Iako izveštaj podupire tvrdnje Sejmura Rubinsa kako je svota od pola miliona dolara premala, 16) savet je došao do zaključka kako bedna odšteta ne može da se poveže ni sa kakvim motivima nekog službenika, specijalnog predstavnika ili institucije.17) Ni na jednom mestu se u izveštaju ne predlaže da Sjedinjene Države plate veću odštetu, da ne navodimo kako nema ni pomena o nekoj sumi bar približnoj onoj od 1,25 milijardi koliko je platila Švajcarska.

U međuvremenu pogled bacaju industrijalci Holokausta u pravcu 350 miliona dolara, koje je rezervisala Nemačka za osnivanje zadužbine posvećene podršci tolerancije (Budućnost i sećanje). Prvi potez je povukao rabin Izrael Singer, predsednika Claims Conferenc. Uz tvrdnju da je obaveza jevrejske zajednice da se obruši na svaki detalj sporazuma sa kojim se ne slaže, ovaj ideolog industrije holokausta ističe: "Po mom mišljenju mi ne treba da igramo kako Nemci sviraju." Zato ne treba nikog da čudi što pojedini istomišljenici njega nazivaju gangsterom, kako sam Singer iznosi. 18)

Upotreba genocida

Advokatski troškovi za poravnanje sa Nemačkom iznosili su 60 miliona dolara. Melvin I. Vajs i Majkl Hausfeld su predvodnici sa 7,3 odnosno 5,8 miliona, dok je njih najmanje još deset dobilo više od milion dolara. I profesor Burt Nojborn je smatrao da njegov honorar u visini od pet miliona dolara i nije naročito visok, iako su preživele žrtve Aušvica dobile samo odštetu od 5.000 do 7.000 dolara.

Stjuart Ajcenstat nije prestajao da advokatske honorare naziva "izuzetno skromnim". Preživeli holokausta to vide drugačije: "Da je neko došao na ideju da samo polovinu honorara, odnosno 30 miliona dolara, uštedi, mogao je od tih para da napravi jedan ili više zdravstvenih centara za ostarele preživele. Ovi honorari su sramotni." 19)

Bila bi greška ako bismo se skoncentrisali samo na nepodopštine advokata. Glavna strategija industrije Holokausta je da pažnju javnosti skreće sa sebe kada se pojave neugodni detalji. Advokati su, da sve bude jasnije, inkasirali manje od dva odsto prikupljenih sredstava koja su dobijena preko grupnih tužbi u postupcima poravnanja. Glavni lopovi su dobro uvezane organizacije industrije holokausta, kao što su, posebno, Claims Conference (Konferencija za zahteve) i Svetski jevrejski kongres (WJC).

Novembra 2001. je WJC objavio da je prikupio 11 milijardi dolara kao odštetu za žrtve Holokausta, dok se očekuje da će na kraju ukupna svota biti 14 milijardi.

U industriji Holokausta već se diskutuje kako da se potroše milijarde koje se očekuju, pošto stvarne žrtve Holokausta "napuste scenu" 20) U stvarnosti, članovi industrije Holokausta predviđaju milijarde novih prihoda, pri čemu sada nemaju dovoljno para ni za osnovnu zdravstvenu zaštitu žrtava Holokausta.

Zbog toga je 20.000 žrtava u junu 2001. osnovalo novu organizaciju, Holocaust Survirvors Foundation USA, kako bi "osigurali da će milijarde dolara prikupljene za preživele stvarno njima i da budu isplaćene".

Nije pravedno da preživeli holokausta nemaju ni zdravstvenu zaštitu, objasnio je predsednik udruženja Džo Saks, "dok se istovremeno daju milioni za opremu u dalekim oblastima, kao što je Sibier, a stotine miliona se troši na projekte sumnjivih namena".

Ove sumnjivi poslovi obuhvataju "1,5 miliona dolara za Jevrejsko pozorište u Tel Avivu", "milion za Mordechai Anielevich Memorial u Izraelu", stotine hiljada za studiju o predratnoj istoriji Yeshiva ( jevrejske škole sa verskim obeležjima - prim. prev)", kao i "pola miliona dolara za Memorial Foundation for Jewish Cultura u Njujorku, što je duplo više od izdvajanja za potrebe samih preživelih u celoj Floridi".

"Predstavnici jevrejskih organizacija, koji navodno vode hvale vrednu kampanju za osnivanje fondova za odštetu, činili su to ne iz duboke brige za preživele holokausta, ili njihove naslednike," izjavio je poslanik u Knesetu Mihael Klajner u plenumu povodom debate o podeli plena od Holokausta.

"Stvarni cilj nije bio da se jevrejska imovina vrati pravim vlasnicima.

Predstavnici organizacija su učinili sve u njihovoj moći da bi obezbedili da oni dobiju taj novac i da jevrejska imovina dospe u njihove trezore, umesto da ode zakonitim vlasnicima. Time su se predstavnici jevrejskih organizacija ponadali da će svojim udruženjima udahnuti novi život kako bi i dalje živeli u luksuzu na koji su se navikli".

Slično je komentarisao i izraelski ugledni list Haaretz da "za sada tako izgleda, kao da je holokaust postao oruđe u rukama velikih jevrejskih organizacija, kako bi dobijale sredstva za planove vođstva tih organizacija". 21)

ANTRFILE 1.

Glas preživelih

Industrija holokausta znači Normanu Finkelstajnu moralno i finansijsko iskorišćavanje jevrejske nesreće i patnje. Njegova analiza je istovremeno i snažna optužnica: on se obrušava na interesne saveze koje holokaust zloupotrebljavaju u sopstvenu korist., neretko na račun žrtava. Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelu prebacuje da su instrumentalizovali Holokaust kako bi skrenuli pažnju sa sopstvenih problema. Svojim provokativnim tezama je Norman Finkelstajn pokrenuo živu debatu.

Bilo bi pogrešno Finkelstajnovim kritikama pripisati destruktivnost. On sam je potomak žrtava Holokausta. Oba njegova roditelja bili su preživeli iz varšavskog Geta i nacističkih koncentracionih logora. Sa izuzetkom njih, sve ostali članovi njegove porodice pobili su nacisti.

Bibliografija

Friedrich Meinecke, Die deutsche Katastrophe, str. 82

Ministarstvo spoljnih poslova SAD, "Objašnjenje ministarke spoljnih poslova Medlin Olbrajt, 20. oktobar 2000.

Vidi David E. Sanger, Setting a Goal of Reconciliation, Clinton Plans a Novembar Trip to Vietnam, New York Times 13. novembar 2000.

Karl Jasper, Die Schuldfrage, str. 28

Adam Sage i Roger Boyes, New York Times od 13. oktobra 2001.

Pierre Heumann, Weltwoche od 10. januara 2002.

Jonathan Wright, "U.S., France sign deal on Jewish bank claims", Reuter 18. januar 2001.

Izveštaj u daljem tekstu P&R, strana 5

P&R, strane 4-5

Uporedi "Reparations, Restitution, and Compensation in the Aftermath of National Socialism 1945-2000", The Holocaust Center of Northern California, 10. februar 2001.

P&R str. 11 - 12

P&R, SR - 4, SR 213 - 214

P&R 12

P&R, SR - 51

P&R, SR - 138

P&R, SR - 171

P&R str. 7

Nacha Cattan, "Shoah People Fund Attacked", The Forward od 28. decembar 2001.

Jane Fritsch, The New York Times od 15. juni 2001.

Jon Greenberg, "Jewish leaders say Holocaust Reparations are nearly complete", Associated Press od 2. novembra 2001.

PRNewswire od 4. juna 2001.