Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (127)

POGLEDI IZ EKS JUGOSLAVIJE NA ISTINU

Branislav Gulan (6. mart 1953.), je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, publicista, novinar i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Na kraju 2022. godine analitičar i publicista Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja ,,Zlatna značka Kulturno - prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu'' koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav GULAN

Istina tri decenije čekala objavu!

U novinarstvu sam više od pola veka. Prošao socijalizam, komunizam u začetku, zatim žute, crvene i mnoge druge ... Bilo je uspona i padova, zadovoljstava i problema... Jer, negde se morala plaćati cena onog što sam naučio prvih novinarskih dana kada sam počeo taj posao, još kada sam išao u srednju školu, 1969. godine. Osnova novinarskog zanata je da se uvek čuju dve i više strana oko problema o kome se, priča, piše i analizira. Jer, istina je uvek samo jedna! Novinari su nagrađivani i nagrađivani. Ja, podjednako, i jedno i drugo!

Prvi tekstovi su mi objavljeni u kući ,,BORBA'', listu ,,Večernje novosti''. U toj novinsko izdavačkoj kući proveo sam pola radnog veka, dve decenije, a drugu polovinu u komorskom sistemu Jugoslavije, na istim poslovima, informisanja javnosti! U radu, uvek mi je istina bila u prvom planu! Ona je i najjače oružje novinara. U svojim deložima Friedrich Nieetzsche je pisao: ,,Mladi ljudi vole ono što je zanimljivo i čudno, bez obzira koliko je istinito ili lažno. Zreliji umovi vole ono što je zanimljivo o istini. Potpuno zreli intelekti naposljetku, vole istinu, čak i kad se čini obična ili prosta, dosadna prosječnoj osobi; jer oni su primjetili da istina otkriva svoju najavu mudrosti, pod krinkom jednostavnosti''. Ili još nekih izreka o istini: ,, Opće dobro nije sfera istine; jer istina zahtjeva da bude izrečena čak i kad je ružna i netačna...'', ''Najbolji način da se dođe do istine je da gledamo stvari onakve kakve jesu, i da ne zaključujemo da su onakve kakvima bismo ih voljeli zamišlajti ili kako smo naučeni od drugih da ih zamišljamo...'', zatim je zanimljiva i izreka ,,istina je izdaja u carstvu laži...'', ali i Georg Orwel je govorio ''...sve istine su lako shvatljive nakon što su otkrivene - poenta je otkriti ih!...''

Najviše netačnosti u informisanju bilo je u vreme raspada Jugoslavije, a i lično sam se, ponajviše, uverio na ratištu odakle sam izveštavao za medije kuće ,,Borba'', gde sam bio zaposlen više od dve decenije kao novinar. Tu sam prošao sve faze mladog novinara- saradnika, pa do komentatora, urednika... Radeći posao novinara, na terenu, izveštavajući u to vreme sa ratišta kada se raspadala Jugoslavija. Bio sam svedok, objektivnog, ali i netačnog izveštavanja. Čak i kad je poginuo prvi novinar na ratištu raspada Jugoslavije na Hercegovačkoj cesti u Vukovaru, dopisnik ,,Večernjih novosti'' Milan Žegarac. Jedini novinar koji je tih trenutaka bio na mestu događaja bila je moja malenkost, Branislav Gulan, tada, ratni reporter kuće ,,BORBA''. Nijedan drugi ni domaći ni strani novinar nije tog trenutka, 7. oktobra 1991. godine, bio u blizini mesta pogibije pok Milana Žegarca, na Hercegovačkoj ulici!

Ali, to nije smetalo mnogima da pišu o stradanju i pogibiji Žegarca. Ponajviše su to bili izmišljeni, približno tačni izveštaji, prilagođeni medijima za koje su pisani. Zavisno, da li su strani ili domaći - pozicioni ili opozicioni. I to takvo pisanje se provlačilo sve do kraja 2022. godine. Uglavnom su bila nagađanja o tome kako je poginuo prvi novinar na tom ratištu, u vreme početka raspada tadašnje SFRJ. Ponajviše su pisali oni koji nisu bili na licu mesta, pa su prenosili izmišljene priče, ili ono što su oni zamišljali kako je poginuo novinar! Svi su pisali i izveštavali, i - ponajviše netačno! Pisali su navijački mediji iz Srbije da je kobni metak stigao sa hrvatske strane! Samo poneki da je slučajno stigao sa srpske strane, od njegovih prijatelja i drugova, sa kojima je pre toga sedeo i družio se! Jer, pucali su na ustaše, a nisu znali da im se u maskirnim uniformama približavaju njihovi ljudi! No, zahvaljujući prvo akciji Udruženja novinara Srbije, pa zatim ,,Štajerskim novicama'' u Sloveniji, a sad Magazinu Tabloid, više od tri decenije, posle pogibije Milana Žegarca, evo i mog viđenja, jer, samo nekoliko minuta posle pogibije, meni je tu vest saopštio tada komadant Kole, kako smo ga zvali. Bio je to jedan od šefova crvenih beretki koje sam ja na tom području upoznao i pre početka rata i krvavog sukoba u raspadu tadašnje SFRJ.

U taj deo tadašnje Jugoslavije, pre početka rata 1991. godine, voleo sam da odlazim da pišem o zanimljivim ekonomskim temama. Dakle, poznavao sam regiju i ljude. Ne po nacionalnosti. Nego po onome šta su i kako radili. Jer, radio sam u ,,BORBI'', jugoslovenskim novinama, tako sam bio i vaspitan, pa su me interesovale teme, ponajviše privredne, iz cele Jugoslavije.

U ,,BORBI'' sam bio dežurni novinar 2. maja 1991. godine (nedelja) u DESK-u sa sad takođe pokojnim Slavkom Ćuruvijom (koji je ubijen 11. aprila 1999. godine). Čuli smo za sukobe u Vukovaru i Borovu selu, gde sam bio i pre toga, pa sam se spakovao i odmah otišao tamo. Zajedno samnom je išao i fotoreporter ,,Borbe'' Branko Pantelić. Potom je najveći deo rada samnom na ratištu taj deo posla obavljao fotoreporter Miloš Cvetković, koji je danas u mirovini u Užicu. Drugog dana smo ušli u Borovo selo i uspeo sam da uradim informaciju i pošaljem za novine. Jer tada je u Borovu selu poginulo 12 hrvatskih policajaca i jedan borac koji je došao sa strane, iz Nove Pazove. I tako mi je prošlo leto uglavnom izveštavajući sa ovih ratnih terena u istočnoj Slavoniji. Sa tog dela ratišta odmah posle sam uradio i dve knjige ,,S obe strane pakla'' i ,,Dve strane istine''.

Družio sam se sa novinarima na ratištu, i 6. oktobra 1991. godine sam otišao Novi Sad. Sa pok. Žegarcem sam se dogovorio da ujutro, već 7. oktobra 1991. godine dođem po njega, u Odžake, gde je on živeo, pa da zajedno idemo u Vukovar, pošto sam ja imao renta - car vozilo za te potrebe. Tog za njega kobnog 7. oktobra 1991. godine, sam malo i zakasnio u Odžake, a on je već bio otišao, pa sam i ja stigao preko Bogojeva u Vukovar. Kod kafane ,,Blejk Wat'', gde smo se obično okupljali, video sam i njegov auto, pa pitam redovne vojnike tadašnje JNA, koje sam znao, pitao gde mi je drugar. Kažu mi, evo, pre nekoliko minuta su otišli niz Hercegovačku ulicu, on i još jedan.

Ma doći će oni...

,,Ma doći će oni. Idi ti tu preko u kuću porodice Karas (gde je bila vojska). Došla je vlasnica da obiđe kuću, pa kuva kafu, pa je popi sa ostalim društvom. Ja tako i uradim, i sednem sa nekoliko vojnika i rezervista, da pijemo kafu. I domačica mi odmah donese kafu, vodu... Nije prošlo ni nekoliko minuta, dolazi takođe tad komadant Kole, seda i odmah počinje priču, Polubesno... ,,Jebo Vas Bog. I vas novinare. Nisu su mi se javili onaj tvoj (Žegarac - primedba B.G.) i naš Miroslav Jokić. Prelaze Hercegovačku ulicu. Bili su u ratnim, maskirnim uniformama! Mi nismo znali ko su, a pucamo na ustaše... I tvoj je gotov, a naš je odnet za Sombor u bolnicu, neće ni on preživeti. I to je bila prva vest da je poginuo prvi novinar na ratištu! Posle saopštavanja vesti, a tu je sedelo dosta redovnih vojnika, rezervista čini mi se iz Pančeva, pa uzima pored sebe što je doneo drugu tašnu otvara, je i iz nje uzima sebi pištolj i fotoaparat. Potom daje je meni, sa ostatkom stvari, da je odnesem kada budem išao u Odžake, i predam porodici pok Žegarca. Tu sam sa vojskom i ostalima ostao još malo. I odmah krenule priče o nemilom događaju.

Redovnu vojsku na tom području vodio je tada mladi poručnik Boriša Doknić... Danas je general u penziji. Našao se tu tada i redovan vojnik Zoran Milanović, iz Aranđelovca Župskog. Zvali smo ga Ćelo. Posle je od mine oslepeo na drugom ratištu. I danas je živ, pa sa njim održavam kontakte. U toku tog kobnog dana, 7. oktobra 1991. godine (kada se već pripremao i pad Vukovara) Milanović je sa još nekoliko mladih vojnika otišao i pokušao da preuzme leš pokojnog Žegarca. Međutim, nakon povratka, posle pola sata, vojnicima, pa i meni, je saopštio da nisu uspeli to da urade, jer se puca. Da ne bi još neko nastradao.

Još sam proveo nekoliko sati tu na ratištu i uveče se vratio u Odžake. Popodne informisao novinare koje sam sreo o pogibiji Žegarca, kao i neke druge ljude, jer smo se svi znali iz viđenja. Tašnu sam, uveče, predao ocu pokojnog Milana Žegarca, a tu je bila i njegova supruga Nada, kao i mnogo komšija koji su došli da čuju ša se desilo, da izjave saučešće. Pre toga sam pozvao Redakciju ,,Večernjih novosti'' i tadašnjem glavnom i odgovornom uredniku Radetu Brajoviću saopštio tužnu vest. Ona je već bila emitovana u javnosti... Režimski mediji su javljali kako je na ratištu u Vukovaru, hrabro, od ustaškog metka poginuo dopisnik ,,Večernjih novosti'' Milan Žegarac. Uveče su mene zvale kolege iz domaćih i stranih medija i pitali i pisali. Ja sam im sve ovo pričao kako je bilo. Odnosno kako je nama priču do detalja preneo komadant Kole. Zvao me tada iz ,,Novosti'' sad pok Mića Jovanović, urednik, koji mi je bio i drugar, pa sam i njemu, ponovo prenosio iste reči i priču kako se sve dogodilo. Ponovio, sve ono u detalje, ono što mi je komadant Kole rekao. Da su pucali na ustaše, da se Jokić i Žegarac nisu javili da će doći, pretrčavali su ulicu, u maskirnim uniformama. A, redovna vojska i rezervisti tadašnje JNA su pucali na ustaše. Nisu znali ko im pretrčava ulicu. A, to su bili njihovi drugari u maskirnim uniformama, Žegarac i Jokić. Pucali smo na neprijatelje. Međutim, Žegarac je gotov, a Jokić je na putu za bolnicu u Somboru. Neće ni on preživeti. Istovremeno, komadant Kole je ponovio i podvukao, da su obojica bili u maskirnim, ratnim uniformama. To je i onemogućilo da ih prepoznamo. Jer, pucali smo su na ustaše, a pogodili svoje ljude.

Sutra dan, 8. oktobra 1991. godine, sam opet u Vukovaru u kući porodice Karas (spavao sam u hotelu u Odžacima). Opet mladi vojnici predvođeni opet Zoranom Milanovićem - Ćelom, tada 21. godišnjim redovnim vojnikom, odlaze na mesto događaja. Brzo se vraćaju, kažu svima, pa i meni, posebno jer smo bili u dobrom druženju, da su uzeli leš pok Žegarca. Sutra sam, kad su kovčeg doneli u kuću, pre sahrane, video u otvorenom kovčegu i leš pokojnika. ,,Novosti'' su odmah, već na sahranu poslale novinara koji će ostati dalje na ratištu, da izveštava. Sad je i on pok Dušan Stojić, koji je stigao iz Kraljeva. Posle rata je preminuo. Na sahrani se skupilo mnogo ljudi, dosta novinara, svako ima svoju priču o događaju, odnosno stradanju Žegarca i Jokića, niko, osim mene i nekoliko vojnika i rezervista, mislim iz Pančeva, nije bio tada u blizini mesta stradanja i u vreme saopštavanja vesti od očevica, komadant Koleta. Da sam i ja stigao na vreme po Žegarca u Odžake, verovatno bi išao sa njima i ista sudbina bi me zadesila!? I ne znam da li bi se istina ikada objavila... Ovako, eto ja sam ostao i opstao, pa sad, posle više od tri decenije, nakon tog događaja, kao svedok svega toga što sam video, doživeo i preživeo, da posle više od tri decenije prisećam se tih nemilih trenutaka.

A, možda i ne bi, poginuli? Jer, stradali borac Jokić i novinar Žegarac su imali na sebi maskirne, ratničke uniforme! Pre odlaska na ratište ja sam odlazio na kraću obuku i kurs, pa mi je rečeno da ja tamo ne idem sa puškom i pištoljem, niti u uniformi. Već da sam ja civil! Moje oružje je blok, olovka i glava. Savetovano mi je da oblačim što svetliju garderobu, kada me vide da ne misle odmah da sam borac! Doslovce mi je, dosta puta, rečeno i naglašeno, da je na ratištu moje oružje olovka... Pre toga i posle toga dugo sam vremena provodio na ratištu i uvek oblačio što svetlija civilna odela, košulje, džempere...

Dakle, svima sam rekao da me je o smrti Žegarca obavestio, nekada smo govorili komadant, a nekad i kapetan Kole. Odmah je rekao, da su slučajno stradali. Jer, su oni pucali u Hrvate, odnosno ustaše, jer se približava pad Vukovara. Niko nam se nije javio da će doći. Pa ni oni. Dvojica u uniformama, tada nepoznatih, su pretrčavala Hercegovačku ulicu. Nismo znali ko nam dolazi. Tako smo pucajući na suprotnu stranu, na ustaše, i pogodili obojicu naših. Tvoj je mrtav, a ni naš neće preživeti!

Kada je reč o komandantu Koletu, znao sam ga i pre rata, tada smo ga samo tako zvali. Zapravo je reč o Radoslavu Kostiću, nekadašnjem šefu crvenih beretki na tom delu ratišta. Bio je OK lik, borac koga smo viđali svaki dan, a u nastavku rata, i on je poginuo na drugoj lokaciji ratišta u tadašnjoj Jugoslaviji.

Ja, Branislav Gulan, koji sam i autor ovih redova, i svedok tih zbivanja na ratištu, navodi da je najpre tužnu vest, još na terenu, rekao sada već pokojnom kolegi Joci Duloviću iz tadašnje „Politike ekspres". Posle sam ga ja vraćao automobilom renta - cara iz Vukovara u Odžake. Dakle, zajedno smo se vraćali iz Vukovara, pa sam uz put prvo sreo i ostale kolege među njima Srđana Ilića, fotoreportera Tanjuga, pa i Đorđa Vukmirovića, tadašnjeg dopisnika novosadskog „Dnevnika'' iz Apatina. Vukmirović se u to vreme, ponajviše i družio sa pok. Žegarcem. Zaustavili smo automobile i prvo sam njima rekao tužnu vest. Mislili su da se šalim, govorio sam tada sve to i u javnosti.

- Svi drugi, koji već tri decenije pišu o pogibiji prvog novinara na ratištu nekadašnje Jugoslavije, nisu bili tamo kada sam ja bio, pa samo prepričavaju, dodaju svoje mišljenje i nagađanja. I to traje od 7. oktobra 1991! Pogibija se dogodila u prepodnevnim satima, došao sam ujutru kada se pila kafa, nije bilo ni oko 9,30 sati.

Evo i dokaza o dezinformisanju odakle je stigao kobni metak. Pa evo i moje priče, o događaju, objavljene u toj vesti, 7. oktobra 2016. godine, u biltenu Udruženja novinara Srbije. Jer, da ono nije pokrenulo akciju da se čuje istina, odnosno, više strana, kako sam ja i radio u poslu, pitanje je da li bi ova moja priča, koja je najpribližnija pravoj istini, ikada dospela u javnost.

UNS: Četvrt veka od ubistva novinara u Vukovaru

Udruženje novinara Srbije podsetilo je da je 7. oktobra 1991. godine, dan pre 25 godina, ubijen novinar "Večernjih novosti" Milan Žegarac u Vukovaru. Istraga o ubistvu Žegarca nikada nije pokrenuta.UNS u saopštenju navodi da je Žegarac ubijen snajperskim metkom 7. oktobra 1991. godine. Žegarac je tada imao 44 godine. Istražujući za "Dosije o ubijenim i nestalim novinarima", UNS navodi još da je saznao da je Žegarac ubijen na uglu Trpinjske ceste i Hercegovačke ulice. Žegarac je pogođen jednim metkom u vrat i pretpostavljalo se da je ubijen snajperskim hicem sa hrvatskih položaja?

Za "Dosije" UNS-a, novinar tadašnje ,,Borbe'' Branislav Gulan rekao je, da je tragičnu vest čuo od komandanta kojeg su svi zvali Kole, pripadnika "crvenih beretki", navodi se u saopštenju UNS-a. Međutim, po tadašnjim Gulanovim rečima, komadant Kole, je tada priznao da su on i njegove snage, greškom pucale na osobe, u ratnim maskirnim uniformama, koje se nisu javile da će doći, pretrčavale ulicu sa neprijateljskih položaja. Jer, pucali smo na ustaše, a nismo znali ko pretrčava ulicu. A, pogodili smo i naše koji su stradali. Tvoj odmah na licu mesta, a naš Jokić je odnet u bolnicu u Sombor, ali neće ni on preživeti. Priču su tada čuli svi koji smo bili u dvorištu kuće porodice Karas u Vukovaru. Istraga o ubistvu novinara nikada nije pokrenuta.

Poginuli slučajno!

Potom me pozvao moj prvi urednik iz ,,Novosti'', kao što sam već rekao i uvek pisao, sada pokojni Mića Jovanović. Ispričao sam sve ovo što i ovde govorim, što sam nekad pisao, a to i sad radim ovde za Magazin Tabloid. Dobar deo moje priče je ispoštovao, ali niko nikada nije doslovce ispoštovao ono što mi je tada rekao komadant Kole, a što sam pričao i pisao i tad, i sad i uvek. Jer, i on, ali i svi drugi su pisali, da je Žegarac hrabro poginuo od ustaškog metka. To niti sam čuo, niti sam bilo kad rekao i izjavio. Dakle, to nije bila istina sa tog mesta. Niko to tamo nikada nije rekao! Svi su govorili da su poginuli slučajno, ponavljajući sve što sam do sada rekao i napisao.

Stradali su slučajno, od metka koji je dolazio sa naše strane, odakle su pucali borci Srbije i dela Jugoslavije, redovna vojska koja je tada još postojala i branila Jugoslaviju, kao i rezervisti koji su im se bili pridružili na tom zadatku. Nisu znali ko im pretrčava ulicu, pucali su na ustaše. Dakle, opet ponavljam, zbog istine, da nisu znali da ulicu pretrčavaju naši borci. Jer, bili su u ratnim maskirnim uniformama, pa se mislilo da pucaju na ustaše.

Dakle, istina je sasvim drugačija od objavljivanih priča onih koji nisu bili na mestu događaja, niti su ih čuli od ljudi sa lica mesta, sa kojima sama ja bio, neposredno posle pogibije Žegarca i Jokića. Slučajno su nastradali od ljudi s kojima su se družili tih dana.

,,Za Žegarca je bila greška što je nosio vojničku uniformu, umesto da je bio u civilnom odelu kao što sam ja, jer i jeste bio civil, a ne ni rezervista ni vojnik... Zato ga nisu ni prepoznali. Ponavljam, slučajno su nastradali na ratištu! I to se dešava! Ovo je istina koju sam doživeo, preživeo i video. A, istina je samo jedna'', uvek je pričao i pisao, o tom nemilom događaju novinar Branislav Gulan. Isto ponavlja i danas u priči o ISTINAMA za MAGAZIN TABLOID.

Koletovo puno ime nisam govorio dok nije prošao rat!

,,Priča je uvek bila ista, samo bez imena komandanta Koleta, odnosno Radoslava Kostića, čije ime nisam govorio tada, jer bio je rat. Ja sam i posle toga išao na ratište, pa sam čuvao i svoju glavu i život. Tada se život nije puno cenio, bilo je najlakše da se pogine. I nikome ništa. Ime sam mu otkrio tek kad se rat završio, a to je jedino u „Novostima", na regionalnim stranama tada objavio nekadašnji novinar urednik u tom listu Dragoslav Živojnov. Svi ostali su prekrajali istinu, pisali samo kako su oni zamišljali da se dogodio taj nesrećan slučaj! Da nisam zakasnio, možda bih i ja išao sa njima, i završio kao i oni'', kaže Gulan. U tom slučaju ova istina koja je čekala više od tri decneije da bude u javnosti, možda se ni danas ne bi saznala.

Gulan i sad naglašava da ga je sve ovo, odnosno istinu o ubistvu Žegarca, tada saznao od komandanta Koleta. Međutim, Kole nikada nije rekao tačno ime ko je pogodio Jokića i Žegarca. Svi su pucali pa verujem da ni danas, se ne zna iz čije puške su bili kobni hici. Hrvate nije pominjao, ni tada, niti u bilo kojoj priči kao ubice tog trenutka. Jedno je govorio da se bliži kraj rata i da su redovni vojnici, rezervisti i drugi borci, branitelji tada Jugoslavije, pucali na ustaše. A, Žegarca i Jokića su greškom pogodili, jer nisu znali da im se približavaju.

Vukovar je pao 17. novembra 1991. godine. Ovo je deo zarobljenika, hrvatskih boraca koji su se predali posle pada Vukovara. Većina je odvedena u logore u Srbiju i zatvor u Sremsku Mitrovicu! Neko od njih završili su i na ovčari kod Vukovara!

Vreme nepostojanja istine!

Ali, istina o mnogim događajima u zemlji, kao što je ova sa ratišta, prilikom raspada Jugoslavije, čekala je da prođe vreme, više od tri decenije, da bi bila saopštena i pronašla svoje mesto u javnosti eks Jugoslavije. Eto, priča je imala sreću, da joj se pruži šansa na sajtu ,,Štajeskih novica'' u Sloveniji i Austriji i sad u MAGAZINU TABLOID, da stigne do javnosti posle skoro 33 godine čekanja na objavu, eto i u Srbiji.

Većina kolega koja me je zvala da pričam o ovom događaju proteklih decenija, dobar deo moje priče je ispoštovala, ali s zaista je je bilo veoma, veoma, veoma, malo, onih koji su ispoštovali ključne reči koje mi je tada rekao komadant Kole. Da su pucali na ustaše i da su slučajno pogodili Jokića i Žegarca, koji su pretrčavali ulicu. Ja sam to što mi je rekao komadant Kole, uvek svima tako što sam čuo, uvek pričao i pisao i tad, i sad i uvek. Moja priča, odnosno istina, o stvarnim događajima u Vukovaru i pogibiji novinara, čekala je eto više od tri decenije na objavljivanje! Sve što sam pričao, izuzev nekih detalja, ali bitnih činjenica, kada je reč o istini, kao što je pogibija Žegarca i stradanje nekih hrvatskih porodica u selima u okolini Vukovara, nije bila ispoštovana.

Međutim, za mene je to bitno u profesiji, odnosno novinarstvu, bilo tada, ali i danas u poslu. Jer, pravilo novinarstva je uvek da se čuju obe strane! I bilo šta drugo da se radi i piše, kada su me učili zanatu pre pola veka, je bilo u ovom poslu, da se čuju obe strane!

A ovde konkretno, u slučaju zaraćenih strana na ratištu odakle sam izveštavao, u to vreme bio sam verovatno jedini novinar koji je to, skoro uvek i ispoštovao, da se čuju obe zaraćene strane. Većina drugih nije. Jer su najčešće pisali samo o jednoj strani da strada ili da pobeđuje.

Zato i ističem da sam svedok događanja kao zreo novinar gde je istina kod mnogih na ratištu, pa i dobrog dela novinara, pala na ispitu! Jer, u ovom slučaju, prava istina o tom događaju, gde sam ja, Branislav Gulan, svedok, ranije se nije mogla saopštiti! Odnosno, nije bilo medija na ovim prostorima, spremnih da to učine i objave u proteklim vremenima!

Ali, i to što nije prikazana istina, o prvom poginulom novinaru na ratištu 1991. godine, prilikom raspadanja bivše SFRJ, veoma je bitno i važno, a do sada je iz više razloga bilo zataškavano. Informacija o događaju kada je poginuo prvi novinar na ratištu raspada Jugoslavije, 7. oktobra 1991. godine na ratištu u Vukovaru bilo je mnogo. Međutim, skoro nikada nije u celosti ispoštovano ono što, sam je rekao, a čuo sam od neposrednih izvršilaca, a to verno preneo usmeno i pisano, baš kako je rečeno i napisano, kako je stvarno izgubio život prvi novinar na ratištu u Vukovaru. Najbitnije u svemu tome je bilo, čiji ga je metak pogodio! Da li je ispaljen sa srpske ili hrvatske strane? To se zna, ali nikada se neće znati iz čije puške su ispaljeni hici tog trenutka pa su pogođen i Žegarac i Jokić. Jer, u tim trenucima su svi pucali koji su bili na tom mestu.

Većina je pisala da je Žegarac hrabro poginuo od ustaškog metka! Nije istina!

Stradao je slučajno, od metka koji je dolazio sa naše strane, odakle su pucala je vojska JNA, zatim borci i rezervisti iz Srbije i dela Jugoslavije koja je tada još postojala. Odnosno JNA koja je tu branila granice SFRJ. Borci i ostali su sa svoje strane pucali, kako kažu, da su branili Jugoslaviju, a tog trenutka nisu znali, ko im pretrčava ulicu, a to su bile dve osobe u ratničkim maskirnim uniformama, pa su mislili su da pucaju na ustaše. A pogodili su i usmrtili svoje saborce.

Dakle, ISTINA je sasvim drugačija od objavljivanih tekstova, onih koji nisu bili na mestu događaja, niti su čuli priče od ljudi, neposrednih izvršilaca, sa kojima sama ja bio neposredno posle pogibije Milana Žegarca i Miroslava Jokića. Dakle, slučajno su nastradali od ljudi s kojima su se pre toga družili, naglašava Gulan i opet dodaje: Za Žegarca je bila greška što je nosio ratnu maskirnu uniformu, umesto da je bio u civilnom odelu kao što sam ja. Jer i jeste bio civil, a ne rezervista niti vojnik... Zato ga nisu ni prepoznali. Ponavljam, slučajno su nastradali na ratištu! I to se u ratu dešava!

Istina o nesrećnom događaju!

Ovo je istina koju sam doživeo, preživeo i video. Verujem ljudima koji su mi to ispričali. To je istina o tom nesrećnom događaju. A, istina je ipak samo jedna! Ponavljam, ali, a verovatno i mnoge druge istine, je čekala da bude objavljena više od tri decenije!

,,Ponavljam, među redovnim vojnicima koje sam dobro poznavao bio je Zoran Milanović, iz Aleksandrovca Župskog, zvali smo ga Ćelo. I danas održavamo kontakte, često mi pošalje rakiju na poklon. Jer, je bio na licu mesta, izneo je leševe stradalih. Da su ih "naši" ubili ubeđen je i Srđan Ilić, tada fotoreporter Tanjuga. Među redovnim vojnicima koje sam dobro poznavao bio je Zoran Milanović iz Aleksandrovca Župskog, ponavljam, zvali smo ga Ćelo. U toku dana, za vreme pogibije, dok smo još bili tamo, Milanović, je pokušavao sa svojom ekipom da izvuče i telo Žegarca. Međutim, pucalo se i nisu hteli da reskiraju, da još neko pogine pa su tog dana odustali. Tek sutradan, 8. oktobra 1991. godine, izvukli telo pok Žegarca.

,,Kad sam spremala Milanu 40 dana, zvao me je muškarac koji se nije predstavio, samo je rekao da je iz Borovog Sela. Čuo se taj njihov naglasak od preko. Kazao mi da je bio na sahrani, da mi se divi kako sam se dostojanstveno držala. Potom je rekao: "Gospođo Nado, moram da ti kažem da Milana nisu ubili Hrvati nego naša vojska, greškom", pričala je za tada javnost Nada, supruga pokojnog Žegarca. Kad je to ispričala nekim bliskim ljudima, sugerisali su joj da ništa ne čačka. Jer, Milan je bio mrtav, nisam ga mogla vratiti, a i moj i njegov bratanac su tada bili u vojsci na ratištu, pa da ne bih njima naudila ćutala sam. I ako je tako, sigurna sam da ga nisu namerno ubili. Greške su uvek moguće.

Niko nije odgovarao!

Za smrt Milana Žegarca, do danas, niko nije odgovarao. Javno ne postoji optužnica. Jasna Šarčević Janković, tadašnja portparolka Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije, na konferenciji UNS-a 2014. godine izjavila je da je pogibija Žegarca deo šireg predistražnog postupka, o kojem ne može da govori.

Međutim, poslednji odgovor iz Tužilaštva je nešto drugačiji. Tužilaštvo za ratne zločine postupa u predmetu KTP-902/22 kojim je obuhvaćeno i ubistvo novinara Milana Žegarca - odgovorilo je pre dve godine. Tužilaštvo je na zahtev UNS-a na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja, potvrdilo pokretanje postupka, na tadašnji zahtev UNS, odgovorilo, da više ne mogu reći jer je predmet tada bio u fazi predistražnog postupka.

Dodaju i da je istim predmetom obuhvaćeno i ubistvo četvoročlane ekipe šabačkog dopisništva TV Beograd na Baniji oktobra 1991. godine. Broj predmeta jasno govori da je od 2022. godine, te da je ipak srpsko tužilaštvo tek 31 godinu kasnije zvanično se počelo baviti smrću novinara ubijenih na radnom zadatku. Da li će biti i optužnice? Opet ostaje samo da čekamo...

Eto, i ova moja priča jedina je I ISTINITA O POGIBIJI PRVOG NOVINARA NA RATIŠTU BIVŠE JUGOSLAVIJE. Priča i nagađanja je bilo mnogo, mnogo, previše... Ponajviše od onih koji nisu bili ni blizu kobnog mesta u to vreme! Već su iznosili svoja i tuđa nagađanja. Nažalost, među takvima je bilo, a ima i danas, dosta medijskih radnika!

Iznosili su i neistine! Zavisno za koji medij su radili, izveštavali, komentarisali i pisali, nisu bili na licu mesta u pravo vreme! Istina je ipak i uvek samo - jedna. A, ja sam zato uvek bio za istinu, u zanatu kojim se bavim, trudio se uvek da se čuju sukobljene strane. I uvek radeći posao eto pola veka, uvek bio na mestu dešavanja i imao tačne podatke... Trudio se da iznesem mišljenja i stavove sukobljenih strana. I Ovde sad iznosim, ono što su mi prenosili tada, Ali i posle, neposredni učesnici te akcije. Konačno je potvrđeno ono što se desilo posle tri decenije. Da je sporni metak stigao sa strane odakle su pucali vojnici JNA, rezervisti i ostali koji su u to vreme branili Jugoslaviju!

Glavna neistina!

Glavna neistina bila je da je Milan Žegarac poginuo od hrvatskog metka. Oni koji su bili na licu mesta, neki čak i slučajni izvršioci, to pobijaju! Tačno ime izvršioca nikad se neće ni znati jer je tada više njih pucalo. Svi tvrde, što je i tačno da su, Žegarac i Jokić, greškom stradali, od metka koji je tad došao sa naše, jugoslovenske, odnosno strane!

Ali, bio je krvavi rat, raspadala se Jugoslavija. Sad je prošlo više od tri decenije, a i istraga je konačno pokrenuta, ali niko nikada od zvaničnika ni do danas, a početak je 2024. godine nije zvao ni tadašnjeg novinara, tada prisutnog svedoka, pisca ovih redova, osim pojedinaca iz javnosti, ali i još ponekog živog vojnika, kao što je Zoran Milanović, da ispričaju bar njihovu istinu, koja je najpribližnija stvarnom, stanju stradanja. Da, akciju nije pokrenulo Udruženje novinara Srbije i tri decenije posle dešavanja i stradanja, objavilo svedočenja tadašnjeg novinara, ali i nekih svedoka tih zbivanja, možda bi danas još uvek svaki dan se pojavljivalo mnogo različitih istina.

A, ipak, ISTINA je samo jedna! I istina je ovo što sam ja doživeo, preživeo i posle 33 godine sam objavljujem. Jer, pre toga nisam imao šanse da neko objavi ovu istinu!

Ovo objavljujemo zbog toga kada je reč o istini, informisanju i juče, danas, ali i sutra. U svim informacijama istina mora biti na prvom mestu. Eto, i ova ISTINA, sa ratišta u SFRJ, na objavljivanje je čekala više od tri decenije da se pojavi u javnosti!

Nagrada „Milan Žegarac"

Nagrada "Milan Žegarac" za novinarske tekstove na ratne teme ustanovljena je 1994. godine i dodeljivao ju je UNS do 2001. godine. Prvi dobitnik bio je Nebojša Jevrić iz "Duge", a poslednji Zoran Miladinović iz "Vojske".

Kada bih ponovo počinjao izabrao bih ISTINU!

Sada, ja koji sam autor ovih redova, zvanično penzioner, moram da kažem da novinar nikada nije u pravoj mirovini. Jer, eto skoro deceniju sam u penziji. I sada mi se pružila prilika da priča o ovoj, ali i mnogim drugima istinama u novinarstvu, dobije mesto u medijima. I posebno o njenom značaju u javnosti, a posebno novinarstvu.

Istraživanje o nestajanju sela i Srbije

Kada mi je prestao redovan radni odnos, pozvan sam od Milana Krkobabića, ministra bez portfelja u Vladi Srbije, a potom za brigu o selu u Vladi Srbije na razgovor. Tema je bila angažovanje na projektu o zadrugama i obnovi sela Srbije, praznim selima i kućama, a kako bi neka od njih bila spašena od nestanka. Pošto sam se tim temama i poslovima bavio pola veka, dok sam radio u ,,Borbi'', PKJ I PKS, o tome sam informisao nekadašnjeg predsednika PKS Miloša Bugarina, saslušao me je, i odgovorio, ako je to tačno, Bano, to je strašno! Ja sam očekivao i da će mi dati zadatak da uradim knjigu za PKS na tu temu, nestajanja sela, što je i i nestajanje Srbije. Toga nije bilo osim redovnih zadataka kojima sam se bavio u PKS. Podaci o selima su ostali u mojim blokovima i mojoj glavi...

Posle toga slučajno sam se sreo sa ministrom Milanom Krkobabićem, takođe mu to ispričao. On se zainteresovao, zatražio materijal, analizu od mene. Ja mu sve poslao. Odmah me pozvao na saradnju, pa je čak od mojih tekstova u kojima sam reagovao i pisao o rešavanju problema sela u Srbiji, i ministarstvo dobili ime - briga o selima. U Vladi Srbije, odnosno nadležnom ministarstvu sam na tu temu sarađivao 64 meseca. I sad ponekad samoinicijativno kada mislim da je korisno, pošaljem i predložim nadležnim ministrima da pročitaju. Možda može i da im koristi. U svemu što pišem posebno analizama, su zvanični državni podaci. U to vreme sam napisao i sopstvenu knjigu na temu ,,Ruralne sredine Srbije - Spasavanje sela i države'', u tiražu od 400 primeraka. Uz sopstveno finansiranje, dakle bez učešća sponzora. To je bilo 2019. godine.

U Srbiji se prema podacima RZS nalazi 4.709 sela. Od toga svako četvrto ili 1.200 njih je u fazi nestajanja jer imaju po 100 stanovnika. U Srbiji je danas i 200.000 praznih kuća, a u njima isto toliko staja za tov goveda zatim obora za tov svinja. A, sa nestajanjem sela nestaje nam i Srbija. Prvi signal o nestajanju Sribje je gašenje stočarstva. Svinjsko meso, mora da se uvozi jer nemamo ga dovoljno za ishranu. A, daleke 1866. godine Srbija je na 1.000 stanovnika imala 1.300 svinja. Bili smo razvijeniji od SAD koji su tada imali po 800 svinja na 1.000 stanovnika. U Srbiji 2.000 sela nema bankomat ni poštu. U 1.000 sela nema ni prodavnice, a više od 500 sela nema vezu sa svetom, niti sa izgrađenim autoputevima. Blizu 3.000 sela nema ambulantu, u više hiljada sela ugašene su i škole jer nema đaka. Dakle, sumorna je slika Srbije danas kad asu sela u pitanju. Jer, u 86 odsto sela opada broj stanovnika.

Evo malo više istine, koja je tema celog teksta, ISTINE u ovom broju TABLOIDA. Danas o ovoj veoma aktuelnoj temi za Srbiju. Pošto je godišnje u Srbiji, do 2017. godine nestajalo po 100 zadruga, odluka vlasti je bila da se rehabilituju i vrate zadruge u sistem. Akcija je trajala oko četiri godine. Uz pomoć države, preko Ministarstva za brigu o selu, bespovratno je podeljeno 2,2 milijarde dinara koje je dobio oko 207 starih i novih zadruga u zemlji. Cilj je obnoviti zadrugarstvo i kroz to podstaći razvoj nerazvijenih u Srbiji. Akcija je još u toku, jer je zaustavljeno nestajanje zadruga i osnovano je 1.100 novih! Očekuju se rezultati tek kada njihovi novi stanovnici sela dobiju na konkursu po 10.000 evra da bi pokrenuli sopstveni biznis. Jer, on im je potreban da bi mogli da žive na selu u dobijenim kućama, Tako je u Srbiju vraćen duh zadrugarstva, ali još uvek nije neopravdano oduzeta imovina posle Drugog svetskog rata, vredna oko dve milijarde dolara. Jer, siromašna država Srbija nema tog novca da sad može to da vrati.

Od sela nam ostaju ruine i zato mladi beže iz njih. Čak njih 60.000 ode iz Srbije godišnje sa kartom u jednom pravcu. Mnoge, koji vode brigu o selima, do pojave Milana Krkobabića, nije interesovao opstanak sela. Jer, oni su se do tada zalagali za gašenje zadruga, a nisu bili zainteresovani za niti za njihovom, niti opstanak i ostanak zadruga. To se posebno odnosi na Akademijski odbor za selo SANU, koji nosi to ime ali ih selo ne interesuje! Nije ih nikada interesovala sudbina sela koja nestaju posebno u vremenu kada su o tome odlučivali. Međutim danas kada su na kraju karijere, i kada nam od sela ostavljaju ruine, odjednom su se zainteresovali za njih, pa sad daju podršku povratku zadruga i opstanku sela. Jer, pamet im je evoluirala, pa sad žele da peru svoje biografije.

Dokaz njihovog takvog odnosa je da su dve i po decenije postojali Balkanski susreti sela u Vlasotincu. Njih je vodio sad pok prof dr Đura Stevanović. To je bila svojevrsna akademija znanja o selima u zemlji i svetu. Ali, članove Akademijskog odbora za selo SANU ti susreti nikada nisu interesovali. Niko od njih nikada nije učestvovao u radu tih susreta, koji su se održavali četvrt veka. Iuzetak je jedino ponekad bila prof dr Zorica Vasiljević, koja je učestvovala u radu Akademije Vlasinskih susreta, ali je i sad aktivna u Ministarstvu za brigu o selu. MBS. Dakle, Akademijski odbor za selo SANU je odgovoran što nam od sela ostaju - ruine ! I što se gasi svako četvrto selo u Srbiji. I to je ISTINA o njihovom radu! Za takav loš rad, odnosno nerad, uskoro će morati podneti izveštaje i odgovornost o (ne) radu! Istina o njihovom neradu je i ta da ih ne interesuje ni agrar, a to je -Strategija razvoja poljoprivrede koja nosi pogrešno ime. Umesto razvoja, sad je 10 godina njenog sprovođenja. Međjutim, to je strategija pada poljoprivrede Srbije. Akademijski odbor za selo, koje zovu trust srpskih mozgova, za gašenje sela, nije se setio niti je uradio analizu kako se sprovodi ta strategija i kakvi su njeni rezultati u praksi. A, oni su sumorni, kao što je i sumorna slika sela Srbije.

Evo i slike današnje Srbije i sprovođenje poslednje Strategije ,,pada'' agrara u Srbiji. Međutim, predsednika Akademijskog odbora za selo SANU akademika Dragana Škorića i njegovu družinu ne interesuju ti podaci. Njihova je dužnost bila kao trustova mozgova u agraru, i da urade analizu sprovođenja te analize u praksi. Nisu se oni toga setili, jer ne odgovara vlastima u čijoj su službi, opadanje proizvodnje u agraru. Njih jedino interesuje da budu u prvim redovima pored ministra za Brigu o selu i da se slikaju, kako bi sad oprali svoje biografije. Jer, su učestvovali gašenju 100 zadruga godišnje u Srbiji i rušenju sela. Sad su odjednom promenili mišljenja pa podržavaju osnivanje novih zadruga, kojih sad ima 1.100, ali i obnovu porušenih sela!

Kraj strategije pada proizvodnje

Slika Srbije danas je i da se ne sprovodi agrarni Ustav, a to je Strategija o razvoju agrara, koja važi još do 21. jula 2024. godine. Evo i njenih katastrofalnih rezultata u praksi. Jer, za poslednje tri i po decenije agrar Srbije se sve do pojave bolesti Korone godišnje razvijao po stopi od samo 0,45 odsto. Sad je to stopa pada proizvodnje. Strategija je predviđala godišnji rast agrara od 9,1 odsto, odnosno u lošijim godinama da će to biti 6,1 odsto. Umesto rasta agrar ima pad proizvodnje i država mora da uvozi hranu.

Zahvaljujući Ministarstvu za brigu o selu, nešto se ipak kreće, ali ,,puževim korakom''. Da bi se selo obnovilo ovim tempom, potrebno je da prođe najmanje šest decenija! Jer, toliko je selo i uništavano. Ovo što se sad radi je samo ,,kap vode u moru'' u odnosu na ruševine koje nam se ostavljaju. Potvrda toga je da je do početka 2024. godine država pomogla i kupovinu oko 2.650 praznih kuća u Srbiji (ima ih oko 200.000) i sela su dobila 10.000 novih stanovnika. Među njima je i 3.000 dece, rekao je ministar u Vladi Srbije Milan Krkobabić, na kraju 2023. godine saopštavajući rezultate ove akcije. Jer, u te prazne kuće uselili su se oni do 45 godina starosti koji su tada prvi put rešavali svoj stambeni problem. Jer je uz pomoć države, do početka 2024. godine uz pomoć države, kupljeno kako rekosmo 2.650 kuća i dodeljene su onima koji hoće da žive u selima. Cilj je i zaustaviti odlazak mladih iz sela kao i nestajanje sela. Međutim, sad nji ima i dosta, oko 2.650 kupljenih kuća, dosta neuseljenih, a kupljenih kuća. Primer su selima Srema, ponajviše Viziću. Jer, samo da dođu u sela koja imaju zadruge bez prerađivačke industrije, pa nemaju od čega da žive, opet ništa nismo postigli! Zato se sad najavljuje konkurs za dobitnike tih praznih kuća da bi dobili još i po 10.000 dinara za pokretanje eventualnog biznisa, kako bi imali od čega da žive na selu.

Jer, od 4.700 sela u Srbiji, nestaje čak 1.200. U tim selima se čeka ko će biti poslednji da ugasi svetlo! Čak u 1.034 sela ima manje od po 100 stanovnika. Broj stanovnika opada u 86 odsto tih sela u Srbiji. Odlaskom ljudi sa sela ona ostaju prazna i postaju - ruine! Posle gašenja zadruga, kada je vraćen zadružni duh u Srbiji, osnovano je 1.100 novih zadruga. Država je rad postojećih i novih 207 zadruga pomogla sa 207 milijardi dinara. Međutim, to se u praksi ne vidi. Za sada je zaustavljena i ta akcija, jer siromašna država nema toliko novca, koliko je potrebno zadrugama. Jer, u njima nema prerađivačke industrije koja je uništena u pljačkaškoj privatizaciji obavljenoj posle demokratskih promena 2000. godine. A, bez prerađivačke industrije nema rada u tim zadrugama, nema zapošljavanja ljudi na selu. Bez prerađivačke industrije u selima, nema opstanka sela!

Kao što već napisah, u Srbiji je prazno 200.000 kuća, čak 1.000 sela nema prodavnice, 500 njih nema putnu vezu sa svetom, u 2.000 sela nam ni bankomata ni pošte. Pored njih su sad izgrađeni i autoputevi, je više od 500 tih sela nema vezu sa svetom, jer nema vezu sa autoputem, ali u 90 odsto njih nema ni seoskih puteva!

Inače, po Ustavu Srbije u njoj ne postoji odavno više nijedno selo. Sve su to naseljena mesta iz kojih se danas odlazi sa kartom u jednom pravcu u svet. Desi se da se poneko vrati, pa dobija publicitet, ali je so samo varka, pa nam se čini da se vratilo celo selo. Za povratak i obnovu sela treba da prođe više od šest decenija, jer je prošlo i više od tog vremena, koliko su sela uništavali, a oni koji su ih rušili, sad hoće da ih obnavljaju. Međutim Srbija koja se ogromno zadužuje za to više nema novca. Dokaz je da agrar i selo nisu prioritetne delatnosti.

Dakle, nije dobro što podršku za povratak zadruga i sad daju ljudi koji su nekada podržavali gašenje zadruga i nestanak sela. Ali ti isti ljudi sad su u poznom životnom dobu, pa rade suprotno i podržavaju povratak zadruga i obnovu sela! Sve su to uništavali, a sad podržavaju njihovo vraćanje. Promenili su mišljenje, koje im je sad evoluiralo, i opet su u prvim redovima. Nekad bili za rušenje, a danas peru svoje biografije pa se fotografišu pored ministara, kako bi imali dokaz da podržavaju opstanak sela! Jer, sad sa naknadnom pameću tu akciju podržavaju jer, su svesni da nam sa selima nestaje i Srbija. Ponašaju se kao po onoj pesmi Zdravka Čolića, rušimo pa sad gradimo. I sve to rade bez ikakve griže savesti, što su nekada drugačije radili i mislili. I onda i sad su bili u prvim redovima i prvim stranama štampe i TV ekrana.. Zaista ih ni tada, a ni danas stvarno selo nije interesovalo. To se, pre svega, odnosi na članove Akademijskog odbora za selo SANU! Slično se može reći iza Vladu Srbije i druge nadležne institucije za sela i Srbiji. A, ima ih oko 40, koja vode brigu o selima. Šta su i kako radili, vidi se po selima m interesovanju za njih. I to je istina o njihovom životu i radu!

(Nastaviće se)