Postdemokratija

Ana nije Karenjina

Za razliku od Karenjine naša Ana nije se bacila pod voz nego uskočila u njega, ne znajući tačno kuda ide. Tako je, kao slepi putnik, završila na slepom koloseku. Nema ni svog Vronskog, ona svoju partnerku vara sa izvikanim pederom koji ne krije svoj prezir prema gej populaciji. Kompletna ludnica u vozu bez voznog reda. U početku, Ana Brnabić je pokušavala da se distancira od saputnika u prvoj klasi, okrećući glavu zbog zadaha iz usta dok izgovaraju bljuvotine, ali vremenom se navikla i sasvim uklopila, pa su i njene izjave počele da smrde nečovještvom. Posebno se istakla sprdanjem na račun najstarijih i najnemoćnijih, tvrdnjom da se ne može ukinuti zakon o smanjenju penzija, jer bi tako one bile umanjene (!), zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Sve ovo sa našim Ćirom, koji uskim kolosekom taljiga ka Evropi u kojoj već više od veka nema takvih pruga, naročito korišćenje penzija kao goriva za njegovu parnu lokomotivu, neodoljivo podseća na stari vic o putovanju sovjeta vozom u socijalizam. Kada je revolucionarnom rukovodstvu u salon vagonu saopšteno da se ne može dalje jer nema više uglja, naređenje je glasilo: Uzmite drvene pragove sa pređenog puta pa njih ložite. Tako je putovanje u svetlu budućnost nastavljeno. Kad je ponovo došlo do zastoja zbog toga što više nije bilo pruge, rešenje je bilo da se skidaju šine kojima je voz već prošao i postavljaju ispred njega. U jednom trenutku, kada je saopšteno da više nema ničega, ni pragova, ni šina, mudro rukovodstvo je zaključilo: Znači, stigli smo!

Zaista, jadna je država koja otima od penzionera da bi napunila svoj budžet, a još jadnija njena perspektiva kad nije u stanju da, pošto se izvukla iz krize, tu privremenu meru ukine i penzionerima vrati njihovu imovinu stečenu uplatama u penzioni fond čitavog radnog veka. To je njihova ušteđevina namenjena upravo tome da pod stare dane ne budu na teretu države. To je njihovo stečeno pravo koje se ne sme ugrožavati ni po našim, ni po evropskim i svetskim zakonima. A najjadniji su državnici koji, pokušavajući da opravdaju svoju nesposobnost i nemoć države koju vode, građanima serviraju sirove laži pokušavajući da ih zavade, kako bi lakše njima manipulisali.

Predsednik i premijerka, naime, tvrde da bi vraćanjem penzija na zakonom propisan nivo onima kojima su protivustavno smanjene, njihove penzije bile povećane, a onima kojima nisu ni smanjivane bi zbog toga biti manje. Naravno, ni jedno ni drugo nije tačno, jer neće biti ni povećanja, ni umanjenja. Kada se taj nakaradni zakon ukine, a to se kad tad mora dogoditi, prvima će penzije samo biti vraćene na nivo koji im po zakonu pripada, a drugima će ostati iste, sa povećanjima koja su u međuvremenu određena posebnim odlukama, koje nemaju nikakve veze sa Zakonom o privremenom uređenju isplata penzija.

Posebno se u širenju te neverovatno drske laži, koja vređa zdrav razum, istakla premijerka Ana Brnabić, koja je do juče smanjenje penzija pravdala zahtevom MMF-a, a danas kad taj isti MMF kaže da taj privremeni zakon treba ukinuti, saopštava da to nije moguće. Kakva budalaština, moguće je doneti privremenu meru, ali je posle nije moguće ukinuti! Još benastije je objašnjenje da bi povećanje penzija jednima, dovelo do smanjenja penzija drugima.

Najpre, uopšte ne može biti reč ni o kakvom povećanju nego o prestanku umanjivanja. A kad prestane umanjivanje, logično, ne može biti nikakvog smanjenja. Sa ukidanjem zakona o smanjenju penzija, ne ukidaju se povećanja koja su prošle i ove godine doneta posebnim odlukama. To je podmukli pokušaj da se penzioneri okrenu jedni protiv drugih, a oni sa najmanjim primanjima, kojih ima najviše, ponovo zalude pričom kako vlast posebno brine o njima. Ako zaista brine, a trebalo bi, onda se njihovi problem ne reševaju smanjenjem penzija drugim penzionerima, koji takođe muku muče da sastave kraj s krajem, to je presipanje iz šupljeg u prazno.

Najsiromašnijima neće biti ništa lakše ako drugi siromasi postanu još siromašniji. Za pomoć najugroženijima treba da se napravi socijalni program a novac za to, progresivnim oporezivanjem, uzimati od najbogatijih, naročito od onih koji su se obogatili na račun države i svih građana u vreme ratova i sankcija.

Primer premijerke pokazuje da je vreme da se prestanu tolerisati nepočinstva onih koji deluju iz Vučićeve senke, da treba insistirati na njhovoj odgovornosti, umesto što se sve pripisuje samo njemu. Jeste da on njima komanduje i upravlja na dugme, ali nije da oni nisu baš ništa krivi. Možemo mi njih omalovažavati, nazivati poslušnicima, slugama i kako god hoćemo, jer zaslužuju i gore, ali to ih ne oslobađa odgovornosti. Jeste da svi znamo da je Vučić taj bez čijeg naređenja i detaljnog uputstva oni ne smeju ni da prdnu, ali to ne znači da oni mogu da izvršavaju baš sve što od njih traži, bez imalo zazora, uvereni da će sve to biti njemu prikačeno i zamereno. On svakako jeste najkrivlji i najodgovorniji, ali ne smeju ni oni biti sasvim amnestirani za sva nedela koja čine sa entuzijazmom i prezirom prema kritici, pa i nadležnim institucijama. Za laži koje izgovaraju bez stida, za gluposti koje čine sa ponosom, za protivzakonite radnje koje izvršavaju nonšalatno i osiono.

Ma koliko oni bili puzavci bez kičme i obraza, u haosu koji prave ima i njihovih zasluga, a odgovornost je sasvim na njima, bez obzira ko im je to naredio. I taj će jednoga dana za to verovatno odgovarati, ako se dokaže da je uticao, ali oni sigurno. I neće biti pošteđeni ni ako se utvrdi nesumnjiva krivica nalogodavca. Zato ni sada, dok su zaštićeni, nema opravdanja da im se bilo šta toleriše zbog toga što znamo da funkcionišu na daljinski upravljač. Naprotiv. Mada znamo da im nije lako, to je njihov izbor pa onda i odgvornost.

Doduše, prozivani su povremeno, lažni doktori nauka kao N. Stefanović i Siniša Mali, ili Vučićevi trbuhozborci kao što su Vulin i Vesić, ali i tada više sprdajući se sa njima kao sa dvorskim ludama, čak sa izvesnim sažaljenjem u stilu molitve: Oprosti im bože, ne znaju šta čine. Ispada da su oni nekakve žrtve i samo kolateralna šteta u obračunu sa njihovim gazdom, a ne počinioci ozbiljnih prekršaja i krivičnih dela. A sad i Ana Brnabić, koja sve praveći se luda pravi budale od svih nas.

Evo, već nekoliko dana, u reklami za emisiju o bespravnoj gradnji u kojoj je učestvovala, po ceo dan ljutito ponavlja tobož retoričko pitanje: "I šta od mene očekujete, da uzmem čekić u ruke i idem tamo da rušim"? Naravno da i ona zna da niko to ne očekuje od nje, nego samo da se postara da to obave oni kojima je to posao a pod njenom su upravom. To je njen posao za koji je plaćamo mi, građani, a ne Vučić. Pri tom, reč je o velepnom objektu koji je neko natrkočio ni manje ni više nego na vrhu Srbije, u sred zaštićenog Nacionalnog parka, na Pančićevom vrhu. I mesecima već niko ne može da utvrdi ko je ta investitorka iz Smedereva i ko stoji iza nje kad joj niko ništa ne može.

A na drugoj strani, jedan seljak, Bojan, jedini stanovnik Novog Sela kod Kuršumlije, koji se sam stara o bolesnoj majci i gaji stado krava i svinja, osuđen je na robiju zato što je za stoku vukao hranu neregistrovanom prikolicom od sela do pašnjaka, po vukojebinama na koje se nikako ne može odnositi zakon o saobraćaju, jer te kozje staze kojima se on pentra traktorom nikad nisu videle ni kaldrmu, a kamoli asfalt. Neka stoka pocrkava dok on robija, ali zakon se u njegovom slučaju mora poštovati. I šta sad očekujemo od premijerke? Da ide tamo da hrani stoku dok je on u ćuzi? Nikako. Ne mere se tamo limuzinom. A tom Bojanu bi, inače, bila sasvim dovoljna i nanogica, jer on je već u zatvoru živeći u selu u kojem nema ni jednog komšiju.

Zaista, ko je devojče muškarastog izgleda i ponašanja? Kada se ničim izazvana pojavila na političkoj sceni izazivala je simpatije i dobronamernu empatiju, da ne kažem samilost, kao onaj afrički skijaš na jednoj Olimpijadi, za koga su svi navijali da stigne na cilj pre sumraka i zatvaranja skijališta. Znalo se da je u vladu dovedena, a onda i postavljena na njeno čelo, ponajviše zbog toga što je žensko i što je deklarisana gej osoba, što je u javnosti shvaćeno kao njena hrabrost vredna poštovanja.

Pretpostavljalo se da je i poslušna jer Vučić, uprkos potrebi da se i na taj način dodvori evropejskim moćnicima, kao moderan vladar u trendu, ne uzima one koji misle svojom glavom, ali verovalo se da će ona kao dama tako osetljive orijentacije ipak imati nekakav popust. I da će se tako i držati, da će njen drugačiji pogled na svet doneti i novu politiku. Međutim, prevarili su se svi koji su tako rezonovali. Ne samo da nije imala popust, nego ga nije ni tražila.

U početku je izgledalo da već uhodanom sistemu po kojem vlada funkcioniše pristupa sa određenom zadrškom, što je ličilo na izvesnu distancu, a zapravo bili su to samo prvi nesigurni koraci novajlije u klasi. Vrlo brzo se pokazalo da ona nema nameru da bilo šta menja, čak ni u oblasti ljudskih prava i sloboda, na šta bi po prirodi stvari trebala biti osetljivija od drugih ministara.

Postalo je jasno da je ona samo još jedan prerušeni poltron u vladi preletača, koji se ne libe svekolikih laži i protivzakonitih radnji, osećajući se bezbedno pod kišobranom Vučića. On ih štiti i od javnosti i od zakona, pre svega zbog sebe, jer kad bi oni zazirali od kazne ni on ne bi bio toliko moćan.

Njegova moć proizilazi iz spremnosti njegovih jurišnika da bez bilo kakvih obzira izvršavaju i najprljavije poslove. Recimo, rušenje Savamale. On je to, sasvim sigurno, ako ne naredio onda odobrio, a oni izveli efikasno poput najopasnijih kriminalaca, nimalo ne strahujući od posledica, sigurni da će on to relativizovati i zaštiti ih. Tako je i bilo, najpre je najavio njihovu smenu, dok ne prođe bura nezadovoljstva, a onda ih potpuno rehabilitovao, sa namerom da ih ponovo upotrebi u iste svrhe. Sad će čak i da ih nagradi unapređenjem u beogradskoj ili srpskoj vlasti. Znači, isplati se.

To je glavna poruka i Ani i svim drugim potencijalnim slugeranima, koje mi s razlogom, ali neopravdano potcenjujemo.