Postdemokratija
Život je kao pivo, malo na dnu, sve
ostalo pena
Život je marketiška glasina. Ono što se reklamira.
Zato je pivo najbolji čovekov prijatelj, a ne pas. A ne knjiga. Među najboljim
prijateljima su i banke, kod kojih sve Može! Tuku ko neće da uzme kredit. I
kafa, naravno, koja nije samo napitak, nego društvena mreža. Za one staromodnije.
Za mlade tu su pametni mobilni, kad već država nije." Al' to nije razlog
da se noćas ne pije, život nam bar tolko sreće duguje", peva Topalko.
"Sve dođe na svoje, pre il' kasnije, samo sutra nikom obećano nije".
Pesma nas je održala.
Piše Mile Isakov
U oskudici novca za kulturu, značajna
kulturna akcija bila bi bar sprečiti ekspanziju nekulture. Dobro, ne mora baš
sve jer ostali bismo na pustoj ledini, bez polovine TV programa i reklamnih
blokova, koji čine drugu polovinu. Za početak, dovoljno bi bilo izbaciti iz
javnog života najekstremnije prostačenje, budalaštine i otužno mudroserisanje.
Ako se na TV aparatu, zabranjuje psovanje,
može se zabraniti i glupost i primitivizam, što je mnogo opasnije. Sočna
psovka, izrečena na pravi način u pravom trenutku može biti prava umetnost. Pa
i one koje to nisu, puknu pa prođu, nikoga ne impresioniraju jer svi ih znamo i
fakultativno koristimo, ali idiotske poruke, koje se iz dana u dan ponavljaju,
prete da postanu vrednosni sistem, naš kulturni obrazac, takoreći naši evropski
standardi. Po sistemu, sto puta ponovljena laž, postaje istina, i hiljadu puta
ponovljena glupost, postaje mudrost.
Za promenu, ne govorim ovog puta o
politici, nego o TV programu, posebno o TV reklamama. Ne kažem, ni političkom
marketingu, koji nas takođe tuca u zdrav mozak na dnevnoj bazi, ne manjka
gluposti, ali televizijske reklame su definitivno pobedile. I brojnošću, i frekvencijom,
i zatupljivanjem.
Od rialiti programa, koji to zapravo nisu
jer sve je izrežirano, može se pobeći na drugi kanal, ali od reklama, koje uskaču
u program kao virusi u organizam, nemoguće je odbraniti se. Prosto dođe
relativno normalnom čoveku da zavapi: Dajte izbore, pa da reklamni
prostor zauzmu političke fore i fazoni, na njih smo već stekli izvesni imunitet.
Jeste da gordo zveče svojom ispraznošću, ali bar nisu tako zarazne, jer svi
znamo da su to šarene laže samo za jednokratnu upotrebu. Nije problem što nas
svi lažu I hoće da nas prevare, problem je što nas glupost uči pameti.
U našim TV reklamama zavladala je prava pandemija
zaglupljujućeg mudrovanja o životu povodom najbanalnijih stvari, sa tobož
duhovitim dosetkama na nivou pubertetskih rugalica, tipa -Moj te mota oko
plota. Najbolje svetske TV reklame, uglavnom su bez priče, kao što su najbolje
karikature bez reči. Evo jedne za naprimer- žena čita ženski časopis XY, dok
njen partner hrče pored nje, sve jače i jače. Na kraju, žena,
iznervirana, počinje da ga mlati po glavi magazinom debljine telefonskog imenika,
uz poruku u samo jednoj rečenici: Svaka žena treba da ima XY magazin.
Naravoučenije, da taj magazin sadrži
uputstva kako muškarcima pomutiti pamet, više je nego očigledna. Nema priče.
Kod nas, naratori reklame pokušavaju da nas svojim kvazi filozofiranjem ubede
da je najbolje, zajedno sa pivom, kafom ili sokom, popiti i pamet, po principu
uzmi sve što ti život pruža. Sad il' nikad. Ili jesi ili nisi. Ako su ti
džepovi prazni, stavi u njih „Kocu, tamanicu". I svi napunjeni.
I Coca-cola i prazni džepovi i prazne
glave. Život tamanica. Na splavovima. Nema plivanja, samo plutaš, pa gde
te voda odnese ili poplava izbaci. Šta će ti pamet, kad imaš pametni mobil.
Takvo rešenje nudi reklama za tobož besplatne minute razgovora mobilnim
telefonom, u kojoj neki novi klinci drže vatrene revolucionarne govore na stejdšu,
sa porukom- Neću da ćutim! Alal vera! Konačno! Bravo! Kad tamo, međutim. Neće
da ćute nego da satima vode čampras divane, da tračuju, da šalju i
primaju nepismene poruke i besomučno glasaju za one VIP idole u muzejima
propalih na Farmi i Velikom bratu. A u slobodnom vremenu da slušaju muziku sa
filozofskim porukama kao što mu ga daje Ćemo u pesmi "
Zatvoreno", čiji refren glasi: "Teško mi je ženo, pije mi se nešto, a
sve zatvoreno. Kako zatvoreno, zašto zatvoreno, kad za tebe ženo srce
otvoreno".
Ćemu za predsednika! Ili izvesnu Tinu, koja javnosti saopštava:
"Danas Montenegro, sutra Montekarlo, preksutra me ljubi na Kipru il Kubi.
U poreskom raju sve svoju cenu ima, jedino se ljubav meri poljupcima".
Zbog očigledne intelektualne inferiornosti
nisam bio u stanju da dalje pratim tu suptilnu rimu, pa kraj mogu samo da prepričam,
otprilike ovako: Bog me stvorio za sve, za biznis, za provod, al najviše za
ljubav. Tako nekako, majke mi. Tinu za ministra spoljnjih poslova i biznisa! To
je život. Kakav rad, kakve knjige, kakvo pozorište, kakve trice i kučine.
Napomena: Svi tekstovi pesama i
reklama odabrani su nasumice, na osnovu jednodnevnog pregleda TV programa, tako
da je svaka sličnost sa realnim životom i ličnostima slučajna.
Pivo za predsednika
Slučaj pivo. Ako piješ pivo, kažu naše
reklame, onda si muško, jer „Muškarci znaju zašto". Onda si pravi patriota
jer mi umemo da se zabavljamo „Ponosni na ono što jesmo". A kakvi smo mi
to? Pa, naravno, kao pivo "Brzo zapenimo, brzo se i ol'adimo." „Nikad
bez razloga, uvek iz inata"! Kakav karakter? Kakva pamet? Puno pene, a
ispod plitko. Nedavno krenula nova reklama za sasvim malo pivo, nešto nalik na
unuče, ili što bi kokakoličari rekli, na kocu tamanicu. Ali, autori ove reklame
imaju sasvim originalan humor, da crkneš od smeha. Onaj što ga predstavlja,
svoj urnebesno smešan monolog započinje metaforom:
"Svi mi kažu kako mi je
mali", pri čemu nepismene gledaoce, i one malo pismenije koji ipak nisu u
stanju da ukapiraju tako suptilnu i višeslojnu, ironiju, pogledom upućuje u
pravcu svog malog mozga u gaćama. Posle tako dovitljivog i iznad svega duhovitog
zapleta, uz još nekoliko vizuelnih varijacija na istu temu, na kraju se ipak
otkriva da je reč o pivu uz zaključak tipa- Ko to kaže, ko to laže...Nije
mali, nije mali...
Naprotiv, baš je sladak, umiljato
zaključuje jedna lepotica, sa manuelnim uputstvom za retardirane prstom prema šlicu
dotičnog dase, koji nas je tako nasamario. Kako smo uopšte mogli pomisliti da
on, koji pije pivo, ima mali. Ma ajte molim vas. To je contradiction in adjecto.
On, istina, ne zna šta je to, ali siguran je da je tako, inače ne bi se zezao
sa time.
I oni što piju kafu sasvim su povantazirali.
Kao da su na mnogo jačim drogama šire neverovatne mudrosti s one strane pameti.
"...Hajde da nas spratovi više ne
dele, nego da nas spajaju". E sad, to je toliko duboka misao da je
zaista potrebna opisna slika sa pokazivanjem terase u jednoj višespratnici, na
kojoj komšije piju kafu, dok ih ostali ukućani sa svojih terasa posmatraju
oblizujući se u apstinencionalnom transu. Bez iste pokazne vežbe bilo bi
nemoguće dokučiti šta je pisac 'teo da kaže sa drugom parolom „Da merimo vreme šoljicama,
a ne minutima"!? Doduše, ni tako nije jasno šta je rekao, ali bar
znamo šta je 'teo. Šta ti je moderna televizija? I slika i ton.
Oš još?
Evo nekoliko pitanja za milion dinara. O
čemu je reč u ovim reklamnim porukama: Za težak rad, težak odmor!? Ko nije za
nešto, na kraju nije nizašta!? Prijatelji se stiču a ne dodaju!? Prijatelj je
uvek tu da ti čuva leđa!? O čemu? Pa o čovekovom najboljem prijatelju-pivu.
Život nije crtani film
Za sve su, ipak, krivi evropski standardi.
Naime, naši marketing ehperti samo kopiraju najbolje u Evropi i svetu. Šta
kopiraju? Naši idu i dalje, prave istorijski iskorak i kao u svemu, postaju
lideri u region. "ok se oni tamo šegače sa pričama bez veze o Lordu Samerzbiju,
mi to ozbiljno. Dok se oni samo prave blesavi, mi to zapravo. Halo! Red
Bul, daje ti krila, samo je crtać. Baš kao i Fanta, okreni na igru. I to je u
redu, samo su zaboravili da za naše majstore advertajzinga napišu upozorenje -
ovo ne pokušavajte na poslu. I za kraj nešto osvežavajuće poučno- Mali tik-tak
žali se psihijatru tik-taku: Ne mogu da spavam doktore, ne znam šta mi je,
stalno sam nekako svež? Doktor: Svež? Pa to je normalno, ti si tik-tak! To je
reklama. Ali i to je crtani film.
U životu, kao u našim reklamama, problemi
su mnogo ozbiljniji. Uzmimo naprimer onu gospođu u najboljim godinama, koja se
žali na veštačke vilice, koje su se suviše razgazile, pa joj je neprijatno kad
se ljubi, plašeći se da će ispasti. Ali nije ni to najgore, valjda zato što baš
i nema često prilike da se ljubi, nego smokve! Naročito je žuljaju kastanjete,
kad jede smokve. To je problem, kako ćemo bez smokava kad nam zubi ispadnu. Ne
znam zašto ih jede kad žuljaju. Vole i oni koji imaju zube smokve, no trpe.
Više me muči što ni iz njenog izlaganja, kao ni od drugih sapatnika, koji
takođe reklamiraju isti lepak za vilice, nikako da razumem kako se taj lepak
koji koriste zove. Biće da nije baš najbolji, ili reklama ne valja. Zašto ne
uzmu neke prave glumce, koji razgovetno izgovaraju tekst, a nemaju ni problem
sa smokvama jer ne mogu da ih kupe. "Al' to nije razlog da se noćas ne
pije", za to nam ne trebaju ni zubi. A i bolje da ih nemamo, mogli
bi nekog ugristi.