Srpske svađe (4)

Ne možeš svakog magarca vući za uši

Odnos matice i dijaspore je stara tema, često eksploatisana u umetnosti. Gotovo da nema države koja je obuhvatila kao matica sve žitelje etnosa koji je čini. Kod nekih naroda je dijaspora veća nego matica. Dijaspora je često prouzrokovala sukob između država. U novoj Srpskoj državi, nastaloj u ustancima početkom Devetnaestog veka, odnos između matice i dijaspore je postao aktuelan. Mnogo srpskog naroda nije ušlo u sastav nove države. Zbog toga je nova Srbija bila prinuđena da vodi ratove, koji su se etnički na nju negativno odrazili, čak i kad ih je dobijala. Tek sa Jugoslavijom su svi Srbi dobili mogućnost da žive u istoj državi, ali taj projekt se, nažalost, raspao. Ponovno stvaranje Srpske države aktuelizovalo je ovu staru temu. U eseju koji nudim čitaocima Tabloida predočiću jedan aspekt ovog svetskog problema.

Ivan Ivanović

LESKOVAČKA MUĆKALICA

Dve godine kasnije, 2006, u Leskovcu je održan naučni skup o dijalekatskoj književnosti. Tom skupu nije prisustvovao Dragoslav Mihailović, ali je njegov esej Kolonijalna Srbija iz 2004. godine bio polazna osnova za raspravu.

Prisutni lingvisti nisu osporili Mihailovićevu analizu, ali su uglavnom osudili tekst smatrajući ga štetnim po jedinstvo srpskog naroda. Srbija je ugrožena sa svih strana i ne sme više da se deli i to nadomak Kosova koje nam je Zapad bezdušno oteo.

Jedan učesnik skupa je saopštio da se obratio Dobrici Ćosiću, kao najznačajnijem srpskom piscu, da se izjasni povodom Mihailovićevog diskursa, ali je od njega dobio odgoror da „on ne može svakog magarca da vuče za uši".

Ja sam uzeo učešće na skupu i uključio se u ovu raspravu. Evo šta sam, otprilike, rekao.

Poštovani lingvisti, u Leskovac sam došao uglavnom iz dva razloga: 1. Da se ne složim sa Cvijićevom tipologijom srpskog naroda,i 2. Da se ne složim sa vama.

Što se tiče prvog pitanja, mislim da je najznačajniji srpski antropolog Jovan Cvijić svojom tipologijom Srba naneo štetu nama „južnjacima", jer nas je izostavio iz svoje tipologije. Ako za južnjake usvojimo kolokvijalni naziv Šopovi, a Šopovi nisu u Cvijićevoj tipologiji, onda ispada da mi danas ne držimo skup u državi Srbiji nego u susednoj nam državi Bugarskoj. Jer, bugarski antropolzi su visoko rangirali svoje Šope u korpusu bugarskog naroda, stavili ih na prvo mesto, a srpski antropolzi Šopove gotovo da ne priznaju kao entitet srpskog naroda. Iako amater u ovoj naučnoj oblasti, kao pisac sam se u romanu „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije" umešao u ovu raspravu.

Dozvolite mi da vas danas u kratkim crtama upoznam sa svojim romansijerskim istraživanjem.

Ko su Šopovi?

Kad je u pitanju ovaj entitet u istorijskoj i etnološkoj nauci ima više nesporazuma. Najveći je nesporazum između bugarskih i srpskih naučnika oko etnogeneze Šopova.

Bugarski istoričari, počev od Coneva i Stanojeva 1908. godine pa nadalje, nastoje da dokažu da bugarski Šopi i srpski Šopovi imaju isto poreklo.

U nauci nije sporno ko su bugarski Šopi. Šopi su slovensko pleme - isto kao i Srbi, Hrvati ili Makedonci - koje se na Balkansko poluostrvo doselilo iz oblasti Pripetskih močvara u vreme velike seobe naroda. Ovaj narod je tokom istorije trpeo jak uticaj azijatskih naroda: Huna, Avara, Pečenjega, Kumana. Na Balkanskom poluostrvu Šopi su se asimilovali sa azijatskim plemenom Bugara i nametnuli mu svoje osnovne etničke, socijalne i psihološke osobine, kao i jezičko jezgro. Bugari su nametnuli Šopima svoju vojničku organizaciju i ime.

Po bugarskim naučnicima teritorija koju su Šopi naselili - Šopluk - prostirala se od Dunava na severu do Strumice na jugu, i od Južne Morave na zapadu do Marice na istoku. Kada je početkom Srednjeg veka došlo do formiranja država od ostataka Vizantijskog carstva, Šopluk se pocepao između Bugarske i Srbije: istočni, veći deo pripao je Bugarskoj, sa Sofijom kao geografskim i političkim centrom, a zapadni, manji deo Srbiji, sa Pirotom kao najrazvijenijim gradskim naseljem.

Tokom Srednjeg veka Šopluk je bio u sastavu Turskog carstva i politički je pripadao Rumelijskom vilajetu. U Devetnaestom veku, po propasti Otomanske imperije na Balkanskom poluostrvu, Šopluk se ponovo deli između Bugarske i Srbije i ta podela je uglavnom zadržana do današnjeg dana.

Ne treba mnogo pameti da se vidi da ova teorija ima političku pozadinu i da treba da dv legitimitet teritorijalnim pretenzijama Bugarske države na teritoriju Južne Srbije. Jer, kako veći deo Šopa živi u Bugarskoj, logički proizilazi da ova država ima istorijsko pravo na Šope odnosno Šopove u Srbiji! Ovakva logika Bugarske države stajala je Južnu Srbiju dve strašne i krvave okupacije, jedne u Prvom i druge u Drugom svetskom ratu.

Srpska istoriografija tvrdi da bugarski Šopi i srpski Šopovi nemaju isto poreklo, sem što pripadaju slovenskoj rasi. Šopovi su Srbi starosedeoci Stare Srbije (Južne Srbije, Kosova, Metohije, Makedonije) koji su izbegli u planinske oblasti na desnoj obali Južne Morave posle Kosovskog boja i gubitka nezavisnosti srpske srednjovekovne države.

Kasnije je ovo naseljavanje dopunjeno za vreme seobe Srba, najpre pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine a zatim pod Arsenijem Jovanovićem Šakabentom 1739. godine. Tada se jedan deo srpskog naroda umesto u Ugarsku sklonio u ove krajeve. Dokazi za ovo su što Šopovi u Južnoj Srbiji govore srpskim jezikom - staroslovenskom varijantom - imaju srpska prezimena na ić, slave srpske slave, etnički se osećaju Srbima.

Zašto sve ovo gorovim?

Zato što se etničkoj grupaciji Šopova, i meni kao njihovom piscu, ne retko osporava srpski legitimitet! Kad god nisam aplaudirao nekim potezima srpskog naroda, bio sam proglašavan Bugarinom! Činjenica je da su Šopovi dugo smatrani perifernim, manje važnim tipom našeg čoveka.

Tek novija istraživanja, naročito od strane Vladimira Dvornikovića, stavljaju Šopove rame uz rame sa Dinarcima i pokazuju u kojoj meri su oni uticali na formiranje srpskog nacionalnog bića, pre svega kao privrednici. Nevolja je, međutim, što Dvorniković nije bio za komunizam, pa je njegovo ne malo delo gurnuto u stranu.

Činjenica je da Šopovi nisu zauzeli važna mesta u vojničkoj i birokratskoj hijerarhiji nove Srbije. Oni kao da su bili predodređeni za teške fizičke radove i pešadiju, iako su upravo oni dali privredni impuls novoj državi a u ratovima pokazali se kao poslušni i istrajni vojnici.

Šopsko pitanje je, dakle, kontroverzno i isprepletano kao zavrzlama, jedno od najomiljenijih šopskih kola; ili kao leskovačka mućkalica, najomiljenije južnjačko jelo.

Kad je reč o drugom pitanju, više sam na strani ovde odsutnog a prisutnog akademika Dragoslava Mihailovića nego na vašoj. Hoću da kažem da vi danas osporavajući Mihailovića, osporavate i mene, iako ste se ovde skupili da nas branite od dinarskog disputa Jovana Cvijića i Vuka Karadžića i date legitimitet našem južnjačkom jeziku.

Odmah da kažem da smatram da je Mihailovićeva socio-lingvistička analiza stanja u srpskoj književnosti tačna i da meni ništa drugo ne preostaje nego da je podržim. U stvari, posle mnogo vremena, ovo je prva originalna misao u srpskoj filozofiji. Zasad je to jeres jednog čoveka, ali verujem da će generacije koje dolaze morati da se njome ozbiljno zabave i daju odgovor na pitanja Da li je dinarska ideja u srpskom narodu potrošena? i Da li će srpski narod morati da traži drugu filozofiju?

Sa svoje strane, pokušaću, ovde u Leskovcu da ilustrujem na ličnom primeru dve Mihailovićeve teze: jedna se odnosi na lingvistiku a druga na sociologiju.

Nema sumnje da je Dragoslav Mihailović glavni promoter skaza u srpskoj književnosti, odnosno pripovedanja ne kroz ličnost pisca nego literarnog junaka. Držim da je on ovaj metod pre pronašao u srpskoj nego u ruskoj književnosti (Ljeskov). Naime, dva besumnje najznačajnija pisca srpskog juga, Borisav Stanković i Stevan Sremac, uveli su ovaj metod u srpsku književnost. Prvi je bio starosedelac juga (Vranje) a drugi došljak (Niš), ali obojica su sjajno osetili kolorit moravskog govora i stvorili moćnu književnost mimo Vukovih jezičkih normi.

Bora Stanković je u "Nečistoj krvi" (jedan od najznačajnijih srpskih romana) primenio kombinovanu metodu: kad pisac priča priču služi se "književnim" jezikom, onim koji je usvojio u Beogradu, ali kad priču prepusti junacima (Sofka, efendi Mita) onda im dozvoljava da govore lokalnim jezikom Vranja, odnosno "neknjiževnim" jezikom srpskog juga. Ali u "Koštani", svakako najboljoj srpskoj drami, nema pripovedača, što znači da ličnosti govore lokalnim jezikom, odnosno, kako kažu lingvisti, dijalektom.

Dakle, "Koštana" nije napisana na vukovskoj varijanti srpskog jezika. Činjenica je da je za nešto više od veka Borina drama postala noseća srpska drama, što ne bi mogla da bude ni slučajno da nije bila razumljiva beogradskoj i drugoj publici srpskog područja. To opet kaže da "Koštana" ne može biti dijalekatska drama.

Sličnim metodom se poslužio i Stevan Sremac u niškim romanima, "Zoni Zamfirovoj" i "Ivkovoj slavi". (Kod Sremca lokalni govor je upotrbljeniji nego kod Stankovića.) Kako su oba Sremčeva romana dramatizovana i imala mnogo izvođenja, isto se za njihov jezik može reći što i za Borin jezik u "Koštani".

Filmovana "Zona Zamfirova" je postala najgledaniji srpski film, što ne bi moglo da bude ni slučajno da je napravljena na dijalekatskom jeziku nerazumljivom savremenom srpskom gledaocu.

Držim da ovaj diskurs dovodi u pitanje pojam dijalekatske književnosti (umetnosti).

Mogao bih da dodam da je slično i sa vojvođanskom varijantom srpskog jezika. Roman "Druga knjiga Seoba" Miloša Crnjanskog, za koji se kaže da je najbolji srpski roman, nije napisan vukovskom varijantom srpskog jezika. Njegov jezik je građanski srpski jezik, do kojeg bi verovatno došao staroslovenski jezik da ga nije presekla Vukova seljačka jezička reforma. U novije vreme su se javili romani na uličnom gradskom jeziku (slengu), kakvi su Mihailovićeve "Tikve...", moj "Crveni kralj", "Hobo" Zorana Ćirića...

U Leskovcu je to roman „Gute Đubre" autora Slobodana Kostića Koste, koji je neko ovde označio kao „pikarski roman". Jasno je da ulični govor osetno odstupa od akademskog normiranog književnog jezika. Postavlja se pitanje gde bi bila srpska književnost bez ovih dela?

Kao i Dragoslav Mihailović, ja sam na početku svoje književne karijere u priličnoj meri eksperimentisao sa jezikom. (Za razliku od akademika, ja se nisam studiozno bavio jezikom, već sam ga uglavnom improvizovao.) Kao što je poznato, neke stvari sam napisao južnomoravskim govorom. Tu dođu tri novele, "Šopska ambasada", "Džika iz Džigolj" i "Holanđanin lutalica", i roman "Arizani".

To je jezik sela i predgrađa; od književnog jezika više odstupa gramatikom i akcentom, nego rečnikom. Vodio sam računa da taj jezik bude komunikativan i razumljiv Srbima iz drugih krajeva. Kako sam stario sve sam ga više napuštao, jer mi je taj okvir postao tesan. Svi su izgledi da sam kao pisac bio uspešniji u prvom periodu.

U svakom slučaju, jezik mi je bio sredstvo a ne cilj; južnomoravskim jezikom sam pokušao da naslikam istoriju Južne Srbije. Najveći eksperimenat sam napravio u "Vojvodi od Leskovca". Taj roman je napisan sa dva govora: starac Ceka Vlasotinčanin priča istoriju srpskih ustanaka i učešća Južnomoravaca u njima staroštokavskim govorom svoga kraja, a istoričar Milan Đ. Milićević mu replicira novoštokavskim govorom nove Srbije. Prvi govor sam poneo iz detinjstva, to je jezik moje babe, a drugi sam skinuo iz Milićevićevog remek dela "Pomenik..."

Ne samo da je bilo moguće stvarati dobru prozu na nestandardnom jeziku, nego je tim jezikom ispevana i dobra poezija. Nemam dobar uvid, ali mogu da navedem neke autore koji su obogatili srpsku poeziju lokalnim jezikom: Miroslav Cera Mihailović iz Vranja, Rade Jović i Dragan Radović iz Leskovca ("Na malečku stolicu sedi, al u golemo nebo gleda!") i Vlasta Cenić iz Doljevca. (Danas bih mogao da dodam Milivoja Krstića Šopa iz Prokuplja.)

Sve u svemu, ovako sam pisao jer mi je vukovski jezički okvir bio tesan a i nije bio baš moj, pa sam namerno odstupio od njega. Danas mislim da je vukovski jezički kanon prevaziđen i da će nužno morati da se proširi govorom nedinarske Srbije, što znači da će generacije koje dolaze praviti nove norme srpskog književnog jezika. Kako će to izgledati ne znam, ali se slažem sa akademikom Dragoslavom Mihailovićem da dela koja su pisana nestandardnim srpskim jezikom moraju imati isti tretman kao standardna, a ne da budu zbog toga potcenjena, što znači da njegove "Tikve..." i "Petrijin venac" imaju isto mesto u srpskoj književnosti kao, recimo, Andrićeva "Prokleta avlija".

U sociološkom smislu stvari po mene stoje još komplikovanije. Naime, ja sam u Južnoj Srbiji, koja je moj sociološki i jezički zavičaj, svih godina komunističke diktature bio kao pisac nepoželjan i od vlasti zabranjen. To znači da nije došlo do odgovarajuće recepcije moga dela u njegovoj bazi, samim tim i na celom srpskom jezičkom korpusu.

Da primenim Mihailovićevu sociološku metodu kojom komunističku represiju poistivećuje sa dinarskom uzurpacijom vlasti u kolonijalnoj Srbiji. Akademik navodi neke slučajeve progona pisaca zbog prikazivanja stvarnosti. Tu su tužbe protiv Bore Stankovića, Dragoslava Mihailovića i Vidosava Stevanovića.

Zajedničko ovim tužbama je da su politički motivisane. Ako mi akademik dozvoli, ja bih tu uvrstio i tužbu protiv "Crvenog kralja", koja je još teža jer je iza nje stajala država. Zar nije simptomatično da su moj slučaj pokrenuli Crnogorci iz Toplice, na čelu sa tada moćnim potpredsednikom Srbije zaduženom za unutrašnje odnose Radovanom Pantovićem; da su me Crnogorci tužili i da su mi sudili (i Okružni javni tužilac Prokuplja, odnosno njegov zamenik na sudu, i predsednik Okružnog suda u Prokuplju, i istražni sudija, i predsednik Sudskog veća koje me je osudilo... bili su Crnogorci.)

Moj advokat Milivoje Perović (takođe Crnogorac!) proglasio je da je moj proces dvostruka krvna osveta doseljenika iz Crne Gore nad starosedeocima Srbijancima: jedno što sam kao pisac potekao iz nedinarskog (on kaže šopskog) korpusa, a drugo što je moj otac bio četnički komandant u ovim krajevima.

Ovde u Leskovcu hoću da kažem da savremena Južna Srbija nije ni umela ni htela da odgovri na dinarski kolonijalizam nad njenim kulturnim identitetom. Razlog tome leži, s jedne strane, u južnosrbijanskom kompleksu inferiornosti (Mihailović smatra da taj kompleks proizlazi iz nepriznavanja staroštokavskog za književni jezik), s druge strane, u komunističkom centralizmu, svojstvenom autoritarnim i totalitarnim sistemima.

Dakle, vrednost je samo ono što prihvati centar! Ovo shvatanje je degradiralo stvaraoce sa juga Srbije; umesto da razvijaju sopstvenu misao i oforme institucije koje bi je na najbolji način prezentovale široj Srbiji, krenuli su u Beograd radi overe svog mesta u državnoj hijerarhiji, jer tek sa državnim pečatom mogli su u zavičaju da predstavljaju veličinu i približe se vlasti.

U toj provincijalnoj borbi za književnu vlast najgore su prošli pisci sa juga Srbije, jer njen komunistički partijski i državni kadar nije imao volju da promoviše svoje zemljake za pisce. Uostalom, u komunističkoj raspodeli moći Južnoj Srbiji su pripale tajne službe (samo Toplica je dala 25 načelnika Udbe!) čiji je zadatak bio da proizvode i otkrivaju neprijatelje; gde bi na drugom mestu ako ne u svom ataru.

Kako je kulturtregera ipak moralo da bude, kulturnu vlast u Južnoj Srbiji su dobili partijski kadrovici promovisani u pisce. Glavni njihov posao je bio da progone liberalne stvaraoce u svojoj sredini, kako bi se dodvorili svom udbaškom centru koji ih je doveo na vlast.

Tako je svih tih godina u Leskovcu bio na udaru nezavisni stvaralac Nikolaj Timčenko, a u Toplici pisac ovih redova. Razume se da je dinarska konkurencija to dočekala sa podrškom, jer joj se otvorio prazan prostor juga Srbije. Jug nije hteo svoje pisce, prigrlio je tuđe.

Kao ilustraciju ove tvrdnje, u dobroj meri inspirisane Mihailovićem, navešću dva primera: književnu nagradu Bora Stanković u Vranju i nevolje s postavljanjem "Arizana" na pozornicama Južne Srbije.

Književnu nagradu Bora Stanković dodeljuje Vranje i ona je značajna po tome što nosi ime velikog, najvećeg, pisca Južne Srbije. Ovu nagradu je izmislio, osmislio i instrumentalizovao lokalni pesnik Miroslav Cera Mihailović, za koga sam rekao da je na vranjanskom dijalektu uspeo da stvori pravu poeziju.

Proistekao iz komunizma, ovaj vranjanski kulturtreger postavio je sebi cilj da ga prizna Beograd za književnog lidera Južne Srbije. Pošto je od komunističko-socijalističkih vlasti dobio sinekuru da bude doživotni sekretar Književne zajednice Bora Stanković, i moć da kontroliše nagradu, zdušno je radio da Boru upotrebi za ostvarenje svog cilja.

Tako su, uz pomoć beogradskog žirija (koji se gotovo nije ni menjao), kao nosioci Bore Stankovića prodefilovali gotovo svi etablirani u komunizmu metropolski pisci, nijedan iz Južne Srbije. (Koliko mi je poznato, Boru je od pisaca južnosrbijanskog porekla dobio samo Piroćanac Slobodan Džunić, ali kad je bio mrtav!)

Time je Cera Mihailović postigao svoj cilj da bude jedini etablirani pisac Vranja. Trud mu se isplatio, za odanost centru nagrađen je Zmajevom nagradom i to za pesme koje nisu napisane vukovskim jezikom.

Priča oko mojih "Arizana" takođe odražava mentalitet srpskog juga (izraz je pesnika Daneta Stojiljkovića iz Prokuplja). "Arizani" su osvojili čitalačku publiku, ali nisu mogli da prodru u institucije Južne Srbije. Kad ih je BIGZ nagradio svojom nagradom, pesnik iz Niša topličkog porekla Blagoje Glozić je u niškim Narodnim novinama napisao da se radi o "prevaziđenom i bajatom romanu".

Koliko mi je poznato, za niško Narodno pozorište pravljene su tri adaptacije: prvu je napravio reditelj tog Pozorišta Rajko Radojković, drugu reditelj iz Beograda Radoslav Zlatan Dorić (koji je pre toga postavio na scenu studentskog pozorišta DES adaptaciju "Crvenog kralja"), treću niško-beogradski glumac Žika Milenković.

Sve tri su odbijene: prve dve su odbile komunističke vlasti (upravnik Pozorišta je bio pesnik Dimitrije Milenković), treću demokratska vlast koju je zastupao leskovačko-niški pisac Saša Hadži Tančić. Priča oko trećeg pokušaja "Arizana" da dospu na scenu niškog Narodnog pozorišta je gotovo neverovatna. Kad su Pozorište, u partokratskoj vrtešci kadrova, dobile demokrate, upravnica pozorišta muzičarka Marija Mitić Blagojević je načinila sa mnom ugovor o izvođenju. Ali, bili su neki izbori, pa po toj istoj vrteški je za upravnika

Pozorišta došao iz Leskovca Saša Hadži Tančić (stari komunistički i socijalistički kadar, direktor Gradine, možda muzičke škole, leskovačke Narodne biblioteke), ovoga puta kao kadar G-17 +. I prvo što je uradio bilo je da skine "Arizane" s pripremnog repertoara. Čak mi je isplatio ugovor svoje prethodnice, samo da se "Arizani" ne igraju u Nišu! Verovatno je računao da bi mu "Arizani" pomračili slavu jedinog dobotnika Andrićeve nagrade s juga Srbije, u vreme kad je Srbijom vladao Slobodan Milošević, a Nišom Mile Ilić, kome je Saša sedeo uz koleno.

I leskovačko Narodno pozorište je pravilo planove za postavljanje "Arizana". Koliko mi je poznato dramatizaciju je načinio reditelj iz Beograda Dušan Mihailović (ili bar sinopsis), ali je posao pokvario tadašnji direktor Pozorišta bez blagajne Tomislav Cvetković. (Dušan Mihailović je bio idejni tvorac tog leskovačkog eksperimenta.) Isti direktor je odbio i Mihailovićevu adaptaciju "Vojvode od Leskovca". Novu dramatizaciju je načinio leskovački književnik Dragan Radović, to sam video. Iako je Radović bio direktor Pozorišta, do izvođenja "Arizana" u Leskovcu nije došlo.

"Arizani" su se isto proveli i u Zaječaru, za pozorište Zoran Radmilović sam ja pravio dramatizaciju.

Prokupačko Amatersko pozorište je tek prošle godine postavilo na scenu "Arizane" kao ilustrovanu monodramu.

Slično se može reći i za druge institucije kulture u Južnoj Srbiji. Jedna od ključnih institucija koja bi mogla da afirmiše regionalno stvaralaštvo je svakako Niški univerzitet. Ne znam da je niški Filozofski fakultet bilo šta učinio na tom planu. Mogu da navedem dva slučaja moje diskriminacije na tom Fakultetu. Kad je magistar Mile Penkov prijavio na Fakultetu doktorat na temu Južna Srbija u delu Ivana Ivanovića, profesrka Danica Andrejević ga je odbila s obrazloženjem da Stvarnosna proza (s malim izuzetkom Dragoslava Mihailovića) nije dala nikakav doprinos srpskoj književnosti! Isto sam prošao i kod dekana niškog Filozofskog fakulteta (ne znam mu ime, znam da je socijalista), koji je zabranio da se na Fakultetu promoviše moj roman o Topličkom ustanku "Narodna buna - Četnici", jer ono četnici može nezgodno da zvuči. Šta da kažem do Sačuvaj nas Bože takvih profesora!

Sve ovo pokazuje do koje mere u Južnoj Srbiji ne postoji recepcija za dela sa tog područja. Kako onda ova regija može da računa na širu afirmaciju, kad u praksi sama sebe potire i negira?