Razaranja

Propadanje i navodna rekonstrukcija Narodnog pozorišta u Subotici (2)

Varvari novog doba

Kako je pod izgovorom rekonstrukcije Narodnog pozorišta u Subotici realizovan udruženi zločinački poduhvat u režiji SVM i DS, kakvi su sve partijski dogovori pravljeni o podeli plena i ko je koga i čime ucenjivao? Kako su započeti radovi i kako je došlo do preteranog rušenja i ko je o tome bio neobavešten? Šta je ustanovila komisija Republičkog zavoda, gde je i kako nestalo 450.000 pozorišnih cigala a ko je bio prva žrtva Fantoma iz Subotice? Na ova i druga pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid.

Stanislav Živkov

Objavljujemo tekst nedavno preminulog Stanislava Živkova, čiji prilozi su duže od decenije privlačili pažnju stručne javnosti.

Udruženi zločinački poduhvat (en. Joint Criminal Enterprise) je vrsta akcesorne krivične odgovornosti utemeljena na sudelovanju u "zajedničkom planu"pri čemu ova doktrina smatra članove grupe individualno odgovornima za zločine koji su počinjeni prema ranijem planu, bez obzira jesu li počinjeni od strane člana grupe ili ne. Imajući ovo u vidu potpuno je jasno da slučaj uništenja Narodnog pozorišta u Subotici predstavlja najidealniji primer kulturnog genocida nastalog kao rezultat protivprirodnog bluda političkih stranaka i strančica a u skladu sa UZP rušenja i pljačke!

tome najbolje govore skandalozna dešavanja na svojevremenoj sednici Skupštine opštine Subotica uoči početka rušenja Pozorišta koja je u najmanju ruku predstavljala svojevrsnu reprizu čuvene Osme sednice Skupštine Srbije, odnosno pravi pravcijati strašni sud. Uglavnom na ovoj sednici u Subotici rušenje pozorišta podržali su odbornici SVM i gradonačelnik Geza Kučera, a pri glasanju podržali su ga i demokrate, odbornici LSV, kao i pojedini odbornici koji su se donedavno predstavljali kao „Građanski blok a malo je poznato da je SVM demokratama zapretila rusenjem tadasnje pokrajinske vlade. Uglavnom pozorište je doslovce prodato kako bi članovi žutog preduzeća sačuvali svoje guzice u foteljama pokrajinske vlade i skupštine a zapravo se radilo o podeli građevinskog plena jer je dogovoreno da SVM gradi pozorište, a DS kompleks zatvorenih bazena i niko se nikom ne meša u "feud".

Verujući obećanjima struktura SVM i prenebregavajući izjavu ministra Dinkića da je pozorišna investicija od preko 25 miliona evra megalomanska, bez obzira što će troškove snositi republika, pokrajina i lokalna samouprava, pozicija je izglasala početak rekonstrukcije, a nezadovoljni su umireni čvrstim obećanjem da sve neće biti srušeno. Objašnjavajući razloge zašto su protiv rekonstrukcije, ljudi iz G17 plus uporno su tvrdili da se radi o „računu bez krčmara" jer su krovne grede bile skoro nove, a i drugi delovi zgrade bili su u solidnom stanju te da je zgrada nakon toliko godina, imala nekih oštećenja, ali objekat nije trebalo rušiti. On se uspešno za mnogo manje novca mogao biti restauriran, ali nekome je ovde trebalo da se uklone svi tragovi prošlosti kako bi se pokazalo da su sadašnji vlastodršci najnapredniji. Kako bi se po svaku cenu pokazalo da se navodno poštuje arhitektura same zgrade sam projektant urnisanja Radivoje Dinulović je čak napisao kako se zadržava najznačajniji deo stilskog, urbanog i istorijskog sklopa građevine (ulaznog portika sa šest korintskih stubova i dela objekta u kojem se nalaze centralni hol i balska dvorana); uz rekonstrukciju centralnog stepeništa i hola stare pozorišne dvorane, uključujući zamenu konstrukcije i vraćanje prostora u izvorno stanje prema konzervatorskim uslovima Međuopštinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Subotici;

Ovaj najreprezentativniji prostor starog dela pozorišta treba da dobije namenu višefunkcionalne sale. Balska dvorana se rekonstruiše na osnovu originalne projektne dokumentacije, elemenata sačuvanih na licu mesta i analogije sa sličnim prostorima iz druge polovine 19. veka. Monumentalnost ovom prostoru treba da daju pilastri sa korintskim kapitelima, veliki prozori što gledaju na trg, pod izveden u intarziji i plafon sa dekorativnim gipsanim rozetama što na papiru sve izgleda jako lepo i krasno a tako je izgledalo sve dok nije počelo samo monumentalno rušenje! Međutim najava gradskih vlasti da se teatar rekonstruiše i gradi novi, uz restauraciju korintskih stubova, portala sa stepeništem i malom salom, i sva obećanja da će nešto od prvobitnog biti sačuvano, pokazali su se kao - korisna obmana. Komisija Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture koja je obišla gradilišta zatražila je da se uradi novi statički izveštaj i tačno utvrdi da li ostavljeni delovi građevine, predviđeni projektom za restauraciju, mogu da izdrže projektovanu nadgradnju. Stručnjaci iz Beograda zatražili su novi statički „presek" jer je, nakon rušenja preko 95 odsto zgrade, utvrđeno da ono što je preostalo ne može izdržati opterećenja nove građevine.

Inače za neupućene, problem je ispao zbog toga što je srušena čitavo nadgrađe iznad stubova koje je trem povezivalo sa glavnom fasadom tako da je šest stubova, do kraja ogoljenih, međusobno povezivala „spajalica" u vidu čelične šipke a zbog svega toga ukazala se neophodnost ispitivanja temelja dela zgrade koji bi trebalo da ostane netaknut, kao i stabilnost šest stubova. Naravno kako bi šira javnost što manje znala šta se dešava na rušilištu pozorišta, hitno je sve sakriveno građevinskim mrežama što je već najava da će se tek događati nešto što treba sakriti ! Uglavnom svečani početak rušenja odvijao se 3 juna 2007 godine pri čemu je komplena rekonstrukcija trebala da traje 5 godina, dakle do 2012. Godine , prva faza 330 dana uz cenu od 193 miliona dinara a radove je započela firma Panon grad.

Međutim, svega nekoliko meseci kasnije, pukao je monumentalni skandal, a po štampi se pisalo o tome da je srušeno mnogo više nego što je trebalo pa je zbog toga u Suboticu iz Beograda stigla komisija Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Tako je 8. Decembra 2007 objavljeno da zgrada subotičkog Narodnog pozorišta nije smela da bude srušena u meri i na način na koji je to urađeno, stoji u izveštaju Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Arhitekta Miladin Lukić, Gordana Mitrović, istoričar umetnosti, i Jelena Božić, pravnik, početkom novembra obišli su gradilište i razgovarali sa timom koji je uključen u rušenje i izgradnju novog teatra, posle čega je sačinjen izveštaj koji je nepovoljan po izvođača radova, ali i Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Subotici. U izveštaju je navedeno da je nedopustivo da se ruši objekat koji uživa visok stepen zaštite kao spomenik kulture, a da pre toga nisu preduzete mere konstruktivne zaštite koje će obezbediti da se ne uruše delovi koji se štite, i da se pre toga ne uradi zaštita od provlaživanja. Na delu pozorišta ostavljeni su svodovi bez ikakve zaštite, zidovi su navlaženi do podruma, i trebaće godinu dana da se osuše i da može na njima da se radi. Osim toga, nedopustivo je u zonu zaštićenog objekta uvesti tešku mehanizaciju i na taj način rušiti

Zbog toga što je najstarije pozorište u zemlji rušeno uz pomoć bagera i graditeljske kugle, tim Republičkog zavoda je naložio procenu statičke stabilnosti zgrade i njene konstruktivne zaštite. Naložena je i zaštita objekta od atmosferskih padavina. Naravno sve to niko ni najmanje nije zarezivao pa je na gradilištu Narodnog pozorišta razrušena zgrada i dalje zjapila bez zaštite što lako moglo da dovede do daljeg urušavanja upravo dela koji se štiti. Osim toga, stručnjaci iz Beograda primedbu su stavili i na rad subotičke inspekcije jer je bilo nerazjašnjeno kako je izvođač mogao da dobije dozvolu da počne radove na podrumu koji nema definisanu funkciju. Na pitanja o srušenom stepeništu i nameni podruma, dobijali su samo usmene, opšte odgovore i o tome nema traga u pisanoj dokumentaciji. Ono što je neobično u ovom slučaju, a što je takođe konstatovano u izveštaju Republičkog zavoda, jeste to da u ovoj instituciji ne postoji overeni primerak elaborata glavnog projekta Narodnog pozorišta. Naravno, sve se ovo dešavalo nakon što je porušen najveći deo zidova najstarijeg dela pozorišta sagrađenog po Škultetijevim planovima iako je čitav taj deo jasno bio naznačen da ostaje sačuvan tokom svih mogućih radova. A samo rušenje navodno nestabilnog objekta sklonog padu na kraju je moralo da se radi buldožerima, bagerima kuglom i pneumatskim čekićima pa je tako krajnje bezobzirno i na vandalski način srušeno glavno stepenište u ulaznom holu koje je doslovce bilo montirano od precizno klesanih stepenika od Budimske breče, plemenitog građevinsko ukrasnog kamena koga već ceo vek nema u eksploataciji. Naime svi stepenici i podesti su bili jednim krajem oslonjeni na kosu traverzu a drugim krajem plitko ugrađeni u zidove i veoma ih je lako bilo demontirati deponovati i ponovno ugraditi, a izgovor za rušenje ovog najreprezentativnijeg dela pozorišta Dinulović je našao u potrebama prilagođavanja kota podova u starom delu zgrade sa podovima u novom delu. Uglavnom I glavno kameno stepenište, I drugo spiralno stepenište, takođe konstruisano metodom montaže te gelenderi doslovce su najvećim delom izrazbijani tokom rušenja a samo nekoliko primeraka što stepenika što gelendera, što arhitektonskih ornamenata kao je "sačuvano" da bi se na osnovu toga pravilo "novo i ljepše" staro stepenište za koje je prema Dinulovićevom projektu izlivena nekakva kosa betonska rampa kakva tamo nikada nije postojala! Štaviše o tome je čak pisala i "Politika" 4. Oktobra 2007. godine a sam naslov članka je dovoljno govorio: "Bagerima srušili stepenište iz 1853. godine"!

Iako se u članku govori da su Bageri preduzeća "Panongrad", angažovanog na prvoj fazi adaptacije Narodnog pozorišta, uništili dvokrako stepenište, koje je zaštićeno kao spomenik kulture. Stepenište je po projektu trebalo da bude sačuvano, zajedno sa stubovima i malom pozorišnom salom, kako bi se zadržao deo autentičnosti pozorišne zgrade, sagrađene 1853. godine. Iako su zaštićeno stepenište, pa i mala sala teško oštećeni, u Zavodu za urbanizam, koji je nosilac projekta adaptacije i rekonstrukcije Narodnog pozorišta, kažu da o tome gotovo ništa ne znaju, u samom članku su svi redom prali ruke i poput Koštunice bilo neobavešteni. Tako je direktor Zavoda za urbanizam Kristijan Bartuš izjavio: Ne znam o kom stepeništu je reč, jer nisam član tima za koordinaciju a njegov saradnik Zoran Stipić rekao je da ga je direktor gradilišta obavestio šta se dogodilo, ali da nije lično obišao lokaciju, koja je, inače, od njegove kancelarije udaljena pedesetak metara. Jedinu foto i pisanu dokumentaciju o načinjenoj šteti napravio je Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture, čiji su arhitekti odmah izašli na lice mesta.

šteti koja je načinjena na objektu, o kome je po zakonu određena da vodi računa, nije obaveštena ni direktor Narodnog pozorišta Ljubica Ristovski. Štaviše, Zoran Stipić smatra da Narodno pozorište o ovome nije ni trebalo da bude obavešteno, jer, kako kaže, "oni su iz kulture, a ovo je tehničko pitanje". Posebna je priča da upravo u vreme rušenja ovog dela pozorišta uopšte nije bilo poznato konačno rešenje njegovih fasada jer je nekako u to vreme saopšteno kako naporedo sa ovim radovima glavni projektantski tim u saradnji sa Međuopštinskim zavodom za zaštitu spomenika kulture razrađuje konačno rešenje izgleda fasade, koja će morati da bude u skladu sa okruženjem u kojem se nalazi, kao i rešenje enterijera koje će morati da zadovolji potrebe restauriranog dela, jer pomenuti zavod takođe prati da sve što se rekonstruiše bude vraćeno u izvorni oblik, kao i da zadovolji potrebe savremenog dela objekta. Konačna rešenja ovih delova projekta znaće se za godinu dana, a nadležni obećavaju da će biti postignuto jedinstvo između tradicionalnog i savremenog.

tome da su svi ovi radovi izvedeni doslovce na divlje i bez ikakve konzervatorske saglasnosti najbolje govori činjenica da je sve urađeno tokom 2007. i početkom 2008. godine a saglasnost za sve izdata je tek na osnovu Rešenja Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture (RZZSK) iz Beograda od 09.05.2008.g. pod brojem 10Đ966, po kome gabarit "starog - zaštićenog" dela objekta (i nivo zaštite) ostaje-rekonstruiše se u svemu, u izvornom obliku, iz 1854.g. Na ove projekte, između ostalih, ponovnu saglasnost je dao Republički zavod za zaštitu spomenika kulture iz Beograda, putem Rešenja broj 2/2399 od 27. 10. 2010. g. čime je potvrđeno da su ispunjeni svi zahtevi iz Rešenja Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture (RZZSK) iz Beograda od 09.05.2008.g., pod brojem 10Đ966 a naravno nikome ni najmanje nije zasmetala činjenica što je najveći deo upravo tog najznačajnijeg dela Zgrade subotičkog Narodnog pozorišta spomenika kulture od velikog značaja, pod velom navodne „rekonstrukcije"uveliko bio srušen i uništen za šta nikada niko nije odgovarao! Pozorište je prosto moralo biti srušeno kako bi se napravila dimna zavesa na subotičku pljačku milenijuma gde se kralo i pljačkalo kad god i gde god je to bilo moguće pa je tako do danas ostao nerazjašnjena i neverovatna i tužna sudbina volšebno nestalih 450.000 cigala izvađenih i deponovanih tokom rušenja, pošto je nakon svega čak i Jožef Kasa insistirao da se radi imitacije "starine" ponovno ozidani delovi starog dela pozorišta trebaju biti sagrađeni i starom ciglom! Što se tiče te cigle, i to je bilo medijski dobro propraćeno a osim toga čitava subotička javnost, osim onih kojima je to posao, znala je sve detalje oko volšebnog nestanka cigle odnosno oko aktivnosti Fantoma iz Subotice!

Tako su mediji pisali kako izgradnju najveće investicije iz oblasti kulture u Srbiji, Narodnog pozorišta - „Nepsinhaz" u Subotici, ne prati samo manjak novca, već i 450.000 starih cigala koje su nestale sa mesta na kom je trebalo da budu čuvane dok ne dođe vreme da opet budu ugrađene. Kada je predsednik Upravnog odbora teatra Jožef Kasa zatražio uslove od zaštitara pod kojima treba „stari deo objekta spojiti sa novoizgrađenim, jedan od stručnjaka mu je saopštio da ne zna kako to da izvede pošto cigala iz starog dela zgrade nema". Kasa je tada ispalio na živce jer je prvi put čuo da nema cigala koje je trebalo vratiti na svoje mesto. Kao predsednik Upravnog odbora zahtevao je od direktorice pozorišta Ljubice Ristovski da podnese krivičnu prijavu protiv N.N. izvršioca, što je ona i učinila U Međuopštinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture je potvrđeno da su zaposleni u ovoj ustanovi trebali da pripreme projekat spajanja dva dela zgrade, ali da to nisu još uradili jer se ne zna gde je nestao planirani građevinski materijal. Da bi spojili stari i novi deo zgrade, plan je bio da se vrate cigle koje su sklonjene na čuvanje do faze u kojoj je trebalo da budu vraćene. Međutim, tih cigala sada nigde nema - kazao je Geza Vaš, direktor Zavoda za zaštitu spomenika.

Inače kada je počelo rušenje cigle su bile skladištene u depou prvog izvođača radova, koji je i rušio objekat Narodnog pozorišta, vlasnika „Panongrada", tragično nastradalog Zorana Franciškovića, očito prve žrtve Fantoma iz Subotice i da su nakon njegove smrti poverioci nosili sve što su našli ili im je bilo potrebno, pa su između ostalog, odneli i cigle. Uglavnom, Suboticom se ubrzo pročulo da 450.000 cigala (900 kubika ili ti kocka sa stranama od 965 cm odnosno 300 kamiona) nije nestalo već da se tačno zna ko je i gde ugradio građevinski materijal neophodan da se nastavi izgradnja Narodnog pozorišta. Dok su jedni tvrdili da su cigle čak i pojedini radnici sa gradilišta nosili kući, drugi su imali pouzdane informacije da su u celu priču umešani i poznati građevinski preduzimači kojima je pokojni Francišković bio dužan, pa su tako od tih cigala ubrzo izgrađene kuće, salaši, ograda kompleksa jedne građevinske firme, pa čak i pomoćne prostorije u nekim domaćinstvima. Iako se znalo čije su cigle, nosio je ko je šta stigao i niko nije pitao odakle su i kome pripadaju, prema tome nisu nestale, nego su odnete, samo neobavešteni nisu imali pojma. Ali su zato svi vrlo dobro znali ko je upravo u to vreme sa istim tim ciglama završavao jedan značajan projekat odnosno podrum vina u Subotici. Upućeni su znali o čemu je reč. A što se tiče napada samo na SVM, mnogi su grešili jer je podjednako u svemu učestvovao i DS jer je sve bilo unapred dogovoreno! Doduše u svakom zlu ima i neko dobro a u konkretnom slučaju dobro da su cigle nestale, jer da nisu, mogao je neko da ih ukrade! Priča o volšebno nestalim ciglama dobila je i nekakav nemušti epilog tek 2016 godine i to nakon donošenja presude u vezi naknade štete nastale nestankom cigala. Tako je Direktorka Narodnog pozorišta, Ljubica Ristovski, za Magyar szo izjavila da je Narodno pozorište kao ustanova je bilo definisano kao krajnji korisnik, što znači da nisu vršili stručno praćenje radova. Nakon završetka prve faze formirana je stručna komisija čiji je zadatak bio provera dnevnika sa mesta gradnje i provera situacije na terenu. Komisija je konstatovala da je nestalo 450 hiljada cigli koje je Panongrad bio u obavezi da očuva i da u kasnijoj fazi obnove ponovo ugradi u stari deo zgrade. Kada smo to saznali, ja sam se u junu 2009. godine pismenim putem obratila ministarstvu kulture i zatražila da se izvođaču radova ne isplati poslednji deo novca koji su trebali da dobiju. Pošto na moje pismo nije stigao odgovor, u septembru sam ponovo napisala pismo slične sadržine. Iz pisma se vidi da je Panongrad bio u obavezi da 450 hiljada (plus-minus hiljadu) starih cigli, preostalih nakon rušenja zgrade, očuva da bi ih kasnije ugradili u obnovljenu zgradu. Panongrad je 21. maja 2009. godine informisao nadležne da se 30 hiljada cigli nalazi na gradilištu Narodnog pozorišta i da je dodatnih 70 hiljada na deponiji preduzeća. Panongrad je to objasnio obrazloženjem da je preduzeće bilo u mogućnosti samo toliko cigli da lageruje. Izvođač radova, koji je zamenio Panongrad, preduzeće Yumol, je u svom, osam dana kasnije datiranom, izveštaju konstatovalo da na raspolaganju nema toliko cigli, oni su našli svega 24 hiljade cigli.

U pismu, direktorica naglašava da su zbog toga za nastavak radova morali kupiti dodatnu količinu cigli, čija je cena po komadu 15 dinara, što znači da postoji potreba za šest miliona dinara. Pošto je Panongrad deponovao bankovnu garanciju, vrednu 9 miliona dinara, rukovodstvo pozorišta je iniciralo aktivaciju ovih sredstava i uplatu novca kao najbrži način rešenja. Ni nakon toga se nije desilo ništa, i zbog toga je direktorica u septembru 2010. godine podnela krivičnu prijavu, protiv nepoznatog počinioca, u kojoj je gore pomenute činjenice saopštila ministarstvu unutrašnjih poslova. Tada je započet dugotrajni sudski spor koji je svoj epilog imao tek 2016. godine je rukovodstvo pozorišta i dobilo presudu. Iz presude se ispostavlja da je sud obavezao udovicu Zorana Franciškovića da isplati odštetu, odnosno, da plati nedostajući novac. Ona je kao naslednica nekadašnjeg vlasnika obavezana da isplati štetu, ali pošto je Panongrad još 2009. otišao u stečaj, velika je verovatnoća da se ni ta suma neće moći naplatiti. Obrazloženje ne daje odgovor na pitanje koje najviše zanima javnost, a to je pitanje gde je uopšte nestalo 450 hiljada cigli. Svojevremeno je štampa pisala o tome da su cigle razneli kreditori i prodavali ih kako bi naplatili svoja potraživanja, ali postoje i glasine da su se od ovih cigli gradile vikendice i salaši. Međutim postoje indicije da je Panongrad mnogo ranije, još 2007. godine, započeo prodaju cigli privatnim licima, pri čemu su izdavali i račune i priznanice. Jedan Subotičanin je za Magyar szo ispričao da je u leto 2007. godine, kada je otišao na deponiju Panongrada, video cigle izvađene iz zgrade Narodnog pozorišta u velikim količinama. Ali tamo nisu bile samo cigle već, među šutom, mogli su se naći i kostimi, nameštaj, pa čak i rukopisi iz pozorišta. Iz podataka iz očuvanog računa, ispostavlja se da se neočišćena cigla prodavala za 12 dinara po komadu. Pošto se sve to desilo još davne 2007. godine, ne zna se više da li je Panongrad cigle prodavao pošto je iz zidova dobijeno više od 450 hiljada cigli, pa je firma prodala višak, ili je već tada započeta rasprodaja cigli. Nije bilo moguće saznati ni koliko je građevinskog materijala prodato na taj način, a koliko je nestalo kasnije u formi većih isporuka. Uglavnom, nakon skoro devet godina, doneta je sudska odluka iz koje se ne vidi šta se desilo sa ciglama, ko ih je odneo i kakva je njihova sudbina.

A Subotičani, kada se voze po okolini, mogu pogledati zidove nekoliko nedavno sagrađenih salaša, možda će i prepoznati davno viđene cigle. Naravno, postoji i pitanje gde je nestala i kome je otišla drvna građa sa rušilišta pozorišta...vrlo kvalitetna...takva kakva se retko viđa...Bilo bi jako lepo kada bi se saznalo ko je odneo desetine kubika drvne građe i ko je 2007. godine ograđivao placeve na Čantavirskom putu, na Paliću i na Majkinom salašu!

(Nastavak u sledećem broju)