Natrag
Postdemokratija
Papaja država
Postoji, dakle, nešto gore od banana države. Papaja država. Naš izum. To je kad se na mig mafijaškog bosa iz zatvora, podigne kuka (predsednik države) i motika (premijer) i u direktnom TV prenosu posmenjuje više šefova policije. Bez dokaza i obrazloženja, čak uz javno priznanje da su odlični i pošteni profesionalci. To je država u kojoj premijer putem televizora dojavi najvećem narko dileru da je rešio da ga uhapsi i da treba da beži iz zemlje. Država u kojoj se izrežira upad naoružanog samoubice u vladajuću partiju, kako bi ga ministar policije tobož spasao i tako u javnosti popravio svoj imidž. Kad već nije častan, neka ispadne neustrašiv. Uostalom, policiji nije ni potreban doktor nauka, nego doktor za prevare i lopovluk. U Papaja državi, vlast, fascinirana kriminalcima i robijašima, ima svu moć i može da radi štagod hoće, danas, a već sutra, sve to može da padne u vodu ako se u zemlju vrati jedan zatvorenik sa mnogo dužim stažom u mnogo značajnijem kazamatu, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar i bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Piše: Mile Isakov
Za razliku od neozbiljne banana države, u kojoj ništa ne štima, u papaja državi sve je smrtno ozbiljno i sve funkcioniše, samo obrnutom logikom od normalne i uobičajene. Na primer, kad se papaja država suprotstavlja otcepljenju dela svoje teritorije, ona čini sve u korist njene nezavisnosti, jer kad jednom bude sasvim nezavisna, neće više tražiti da se otcepi. I problem rešen. Kad papaja država izgubi tlo pod nogama, ona reši da gradi na vodi. Logika jednostavna, ako je Isus mogao da hoda po vodi, zašto mi ne bismo mogli zidati, jer papaja je država ni na nebu, ni na zemlji.
Kad se najavi obraćanje naciji predsednika države, pa još tačno u podne, narod stane mirno pred televizorima, jer zna se, biće nešto jako važno, neki veliki obračun. Gruvaće kao topovske salve za dan državnosti.
Samo u papaja-državi to može da ispadne ćorak.
Predsednik nam je, naime, tiho i smušeno saopštio kako nije zadovoljan radom policije, što smo svi znali, jer već nam se žalio da nisu hteli da mu stave zimske gume na službeni automobil. A i činilo mu se, više puta, da ga neko prisluškuje. Zatražio je još, nekako u pola glasa, od nadležnih da na čelo policije postavi nove, časne ljude. Dakle, uprkos pompeznoj najavi, nije nam rekao ništa novo i ništa značajno. Onda je ućutao za trenutak. Ja sam, kao i reditelj prenosa, koji nije gasio kamere, pomislio da je u pitanju dramska pauza i da tek sledi ono glavno, kad ono ništa. Primetivši da su kamere još uključene i da se od njega očekuje da kaže još nešto, predsednik reče značajno Hvala. I kraj.
Čekaj. Ajmo ponovo. Zašto je predsednik odlučio da se obrati naciji? To nije bez razloga. Šta je hteo da nam kaže? Mora biti da je nešto ipak ‘teo. A, možda je i rek’o, samo mi priglupi, kakvi već jesmo, nismo razumeli. Predsednik je to, predsednik države, ej, nije njega uvek lako ni pratiti. Kad bi bilo lako svako bi mogao biti predsednik. Prema tome, sigurno je nešto rek’o, samo da odgonetnemo šta. Ovako, zatražio je od nadležnih organa, što će reći da on nije nadležan da se time uopšte bavi... Aha, možda je to?!
Možda je ‘teo da nam kaže kako su mu nadležnosti male, da nam se požali. Možda je ‘teo da kaže, da je kojim slučajem on nadležan, sve bi bilo drugačije.
Ali i to nam je već govorio u izbornoj kampanji, pa smo ga zato izabrali i ništa. Znači nije to. Šta je zatražio? Da na čelo policije budu postavljeni novi, časni ljudi, koji će „štiti sve građane po zakonu i nikog od zakona". Aha, znači ovi su nečasni. Međutim, nije tražio da ti nečasni budu posmenjivani, možda zato što to tek nije u njegovoj nadležnosti. Ali, to se valjda podrazumeva. Ako hoćeš da postaviš nove, moraš, jel' da, prvo da smeniš postojeće.
Tako sam lupao glavu ceo dan i verovatno bih je još lupao, da se popodne, na teveu nije pojavio i premijer sa sve ministrom i direktorom policije, da mu čuvaju leđa, a povodom predsednikovog zahteva. Opa bato, predsednikova se ipak sluša. Ipak je on rekao nešto važno, čim su se ovi ovako brzo postrojili. I objasnio nam je premijer, ali ja opet ništa nisam razumeo, jer urađeno je baš ono što predsednik nije tražio, a nije ono što jeste.
Posmenjivane su sve glavešine u policiji, ali nisu postavljene nove. Naprotiv, stari direktor policije, star nekoliko mandata, postao je i novi direktor i šef Uprave kriminalističke policije. Premijer, koji je sve to izveo sa dramskim obrtima, kako TV program i zahteva, objasnio je da bi i direktor policije bio smenjen da nije poslednji put postavljen putem konkursa. Dobro,to je jasno, konkurs je u papaja državi, dakako svetinja. Naročito u demokratskim institucijama kakva je policija. Isto tako je objasnio da je smenjeni šef UKP, general Milović pošten profesionalac, ali da je on, kao premijer, morao da preseče. A kad on mora da preseče, neko mora da padne, bez obzira da li je kriv ili nije. Tako je i čestiti Milović pao i pored toga što je položio ispit na poligrafu.
Morao je da padne zajedno sa ostalim načelnicima policije, na koje takođe nema primedbi. Zato što nema primedbi. OK, mada, to je sasvim suprotno od onoga što je rekao predsednik. On je rek’o da nisu časni, jer nisu štitili obične građane po zakonu, nego neke druge od zakona?! Zato je premijer, morao podrobnije da nam objasni logiku papaja države. Kad mora da se preseče, onda bivaju smenjeni svi oni koji ne bi trebalo, a na najvažnijoj funkciji ostaje onaj koji je trebalo da bude smenjen. I još, pride, taj što bi trebalo da je smenjen, da nije konkursa, dobija nove, još veće nadležnosti. Privremeno, dok se ne pojavi njegovo veličanstvo konkurs, koji se poštuje samo u policiji, ali ne i u javnim preduzećima. Kad malo bolje razmislimo i to je sasvim logično, u javnim preduzećima nema demokratije jer njima upravljaju demokratske partije, a u policiji mora biti ako njome upravlja narko mafija.
U mafiji se zna reda. Dakle, u policiji je moralo da se preseče, jer je to poručio narko bos Šarić, a niko iz zatvora još nije tražio da se posmenjuju direktori javnih preduzeća i izberu novi putem konkursa. Međutim, pošto je Šarić formalno optužen za najteža kriminalna dela, on trenutno nije u situaciji da naređuje i zahteva, pa je skromno sugerisao da u policiji postoji visoko pozicionirana krtica, koristeći samo njegovo partizansko ime, na šta su bivši četnici posebno osetljivi. A pošto nisu sigurni ko je general Papaja, posmenjivali su sve generale, za svaki slučaj.
Da bi presekli curenje informacija iz policije prema mafiji. U tom smislu, premijer je učinio najodlučniji i najhrabriji potez u istoriji, a i šire i duže. Da bi sprečio curenje on je, lično i prilično, odvrnuo slavinu. Javno je, milionskom auditorijumu, saopštio da je trenutno najveći narko bos u zemlji Srbiji, izvesni Kosmajac, koji mora biti hitno uhapšen, bez obzira što policija i tužilaštvo nemaju dokaze.
Tako je, na genijalan način, sve preostale krtice i spavače u bezbednosnim strukturama učinio potpuno beskorisnim & beznačajnim. Izvadio im je keca iz rukava. Jeste da je iste noći dotični Kosmajac pobegao u Crnu Goru, jer pošto je istraga u toku za njim nema poternice, osim one koju je na konferenciji za štampu izdao premijer, a koja se na važi, jer za nju još nije bio raspisan konkurs. Međutim, njegov lični doktor, čim je spasao samoubicu, koji je za to proglašen takođe bez konkursa, odmah je izjavio da ne treba brinuti jer „mi znamo gde se ko kreće".
Ostalo je nejasno da li se to MI odnosi na akademsku zajednicu, kojoj pripada, ili policiju kojoj je ministar, ili na paritiju čiji je član, ili samo na Megatrend univerzitet na kojem rektor ne zna gde mu je doktorat, ali zna u kom grmu leži zec.
Možda istoriju pišu pobednici, ali stvaraju je gubitnici. I u svetu i naročito kod nas. Eto Nemačka, na primer, pošto je posle dva velika poraza podeljena na dva dela i tako raspolućena stavljena pod nadzor istoka, odnosno zapada, sada stvara ujedinjenu Evropu. Oni najbolje znaju kako je biti razjedinjen. Kod nas, isto tako, poraženi pobornici Velike Srbije, kao ruske gubernije, sad stvaraju evroatlansku Srbiju, kao nemačku koloniju. Oni koji su od države napravili najvećeg dilera deviza, oružja, nafte i cigareta, postali su najveći borci protiv kriminala i korupcije. Oni najbolje znaju kako se to radi, pa je za pretpostaviti da će znati i kako se može sprečiti. Znaju oni i kako se uspostavlja cenzura nad medijima, ve
su to radili devedesetih, ali kako da joj se sad suprotstave, ako je nema. Logika papaja-države ih uči da moraju prvo da je uspostave, da bi mogli da se protiv nje bore.
I konačno, najveći gubitnik od svih, vraća se uskoro kao pobednik. Vojislav Šešelj, koji je izgubio sve ratove koje je vodio, jedanaest godina slobode, stranku koju je iz ničega napravio, kao i kumove, kojima ju je ostavio, pošto je pobedio veliki haški Tribunal, tako što od njega nije izgubio, dolazi da obori režim u papaja-državi i vrati joj staru slavu banana države. Čak i da se ne vrati baš sad, on je već pobedio, jer je već najava njegovog povratka uzdrmala zemlju, vlast je u panici, a opozicija, sačinjena od njegovih najvećih neprijatelja, očekuje ga kao oslobodioca.