Natrag
Kontranapad
Čijom krivicom srpski fudbal umire raščerečen između tajkuna i politike?
U tunelu u sred mraka...
Nedavno je iz sindikata profesionalnih fudbalera po ko zna koji put javno saopšteno: „Po hiljaditi put u nadi da će neko iz ove naše države pročitati i pitati nas zašto ovo pišemo...Srpski fudbal je organizovani kriminal na visokom nivou, sprega kriminalaca, političara i policije, mašina za krađu para, utaju poreza itd". U uredno organizovanoj državi, nadležne institucije bi preduzele mere kojima bi se utvrdila činjeničnost ili osnovanost ovako teških optužbi koje idu na teret državne politike i njenih institucija. U protivnom bi se pokrenula odgovornost protiv onih koji seju lažne tvrdnje i time vređaju državu, njene institucije i nosioce značajnih funkcija, zaključuje Miroslav Vislavski, Tabloidov urednik sportske rubrike...
Miroslav Vislavski
U Srbiji se niko više ne osvrće na ove optužbe. Zvaničnici u Fudbalskom savezu Srbije odavno ignorišu svaku inicijativu i pokušaj Sindikata profesionalnih fudbalera da doprinese rasčišćavanju taloga prošlih kriminalnih vremena, kao i aktuelna dešavanja u srpskom fudbalu koja u svojoj biti imaju mafijaško kriminogenu pozadinu. Smatraju ih nedoraslim da sa pozicije partnera imaju bilo kakav upliv na tokove u fudbalskoj organizaciji.
Na žalost, tako teške optužbe nisu dovoljan povod da se sa šire platforme koju čine druge organizacije poput Sportskog saveza Srbije ili sačuvaj Bože državnih institucija kakvo je Ministarstvo sporta i omladine, otpočne sa otvaranjem Pandorine kutije zvane - fudbal! Jednostavno, Sindikat profesionalnih fudbalera u sistemu fudbala i sporta u celini se tretira na identičan ili sličan način kakav država i vladajuća politika ima prema svetu rada. Sindikati su u Srbiji strano telo koje po malo remeti spregu vlastodržaca sa kapitalom.
Vide ih ne kao partnera u socijalnom dijalogu, već kao nužno zlo koje treba da bude fasada demokratiji u Srbiji. To što su radnici pretvoreni u roblje, što je slobodarska tradicija ugušena pred odabranim moćnicima, samo je verodostojna kopija odnosa koji su u fudbalu uspostavljeni na relaciji fudbalera i njihovih poslodavaca u upravama (socijalno neodgovorni poslodavci) i kojekakvih „managera" poteklih iz ambijenta nikada oporavljenog fudbala iz vremena devedesetih!
Najnovija kadrovska pomeranja u najtrofejnijem srpskom fudbalskom klubu pokreću po ko zna koji put pitanje kriterijuma (ukoliko postoje) od kojih se polazi u poveravanju mandata i odgovornosti za vođenje poslova u državnom (društvenom) vlasništvu, odnosno u statusu bez nominalnog titulara.
Dokle god je Crvena Zvezda, a isto znači i kada je reč o Partizanu, Vojvodini ili drugim fudbalskim i sportskim klubovima ničija, nedopustivo je da je privatizuju i njome raspolažu samozvani, samoizabrani i samonametnuti likovi koji je svojataju kao svoju tekovinu. U proklamovanoj i naređenoj privatizaciji sporta, (čitaj: FK Crvena Zvezda i FK Partizan), ponavlja se slika rasturanja društvene privrede i svojine stvorene radom „trudbenika, radnika seljaka i poštene ineligencije".
Postavlja se pitanje ko odlučuje da se biraju nosioci najvažnijih funkcija u jednom klubu kao što je Crvena Zvezda, odnosno, ko procenjuje reference koje nekoga preporučuju da vlada u takvim institucijama. Ako je to stvar onih koji su se trenutno zatekli na važnim pozicijama u klubu, postavlja se pitanje motiva i interesa koji su ih opredelili za konkretna ili ponuđena rešenja, ali i ovlašćenja da odlučuju o sudbini nekoga ko je ničiji, o njegovoj tradiciji, vrednosti, imovini...
Da li se radi o zatiranju svojih prljavih ili neuspešnih staza po kojima su hodali ili da se oslobode balasta koji ih pritiska, a za koji nemaju rešenja? Utisak spolja govori potvrđuje i jedno i drugo pitanje, a veoma često da je reč o nemoći u rešavanju bezizlaznih problema, taloženih u dvoipodecenijskom kriminalnom periodu srpske države i srpskog fudbala.
Ako o tim rešenjima odlučuju državni vlastodršci preko svojih glasnogovornika, onda ima velikog osnova optužba koju su uputili predstavnici Sindikata profesionalnih fudbalera. Država i njeni poglavari nerado govore ili otvaraju istinu o „sprezi kriminalaca, političara i policije" u srpskom fudbalu. Jednako kao kada se radi o silnim pretnjama i zastrašivanjima čemu je pod okriljem takozvane borbe protiv kriminala i korupcije pribegavao Aleksandar Vučić u periodu predizbornog laganja i varanja birača.
Ko još veruje da će Mišković biti osuđen, da će Beko biti sledeći kapital-moćnik koji odgovara za „nedela" ili Kostić, koga nisu ni nameravali da „otvaraju" ceneći njegove „donacije" od par desetina hiljada kojima zatvara pokretanje istine o njegovoj uspešnosti u privatizacionim radnjama...Za divno čudo, Koletov novi kišobran nakon pokojnog „reformatora", neobaveštenog „nacinal-evroskeptika" ili „šminkerskog cirkuzanta", je „prepošteni" i „prekopravični" neverni Kum sa svojom domaćicom!
Ko još u Srbiji veruje da će se istražiti i kazniti počinioci pljačkaške „24 privatizacije" koje traži Evropska komisija po nalazima do kojih je došao Savet za borbu protiv korupcije, pokojne Verice Barać. Ako takvi postoje, onda je Srbija zaista brod utopista i vernika koji su ukrcani na Nojevu lađu koja plovi horizontom u beznađe, bežeći od ludaka koji sumnjaju u sve što današnji „borci za pravdu i istinu" već nakon njihove dvogodišnje vladavine bacaju pod noge uzaludnih ideala.
Da je Država sa aktuelnom vladajućom garniturom odgovorna, namerena i odlučna u borbi protiv kriminala, da li bi dozvolila muk o ubistvima više predsednika fudbalskih klubova u Srbiji i prepustila ih zaboravu i „zubu vremena". Ako je ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, više pod presijom međunarodnih institucija, nevladinog sektora i novinarskih udruženja konačno u procesu, šta je i koji su razlozi zašto nema pomaka ni odgovora o ubistvu Bate Bulatovića, generalnog sekretara nacionalne fudbalske organizacije?
Kako misle protagonisti borbe protiv kriminala i korupcije koji su zahvaljujući toj priči zaludeli, ovaj, u glavu ubijeni narod i od njega dobili mandat da vladaju, da izađu iz moralnog posrnuća u koje ih odvlače laži o obračunu sa onima koji su na drugoj strani zakona? Ako je aktuelni lider, doveo jedne ponoći Dragana Džajića u tom trenutku optuženog za protivzakonite radnje na čelo Crvene Zvezde i poverio mu predsednički mandat, znači li da je i Zvezdan Terzić, takođe optužen za protivzakonite radnje u fudbalu, došao na mesto prvog operativca pod njegovom paskvom? I šta to govori kada se na čelna mesta važnih sportskih institucija dovode kadrovi koji na sebi nose teret državnih organa koji ih proveravaju ili optužuju za krivična dela?
Ovde je reč o principijelnom stavu, bez obzira na načelo da niko nije kriv dok se ne dokažu optužbe. Sa tim principom nameće se logičan zaključak da svako ima pravo na rad dok se ne utvrdi da je počinio protivzakonite radnje. Ali, šta to čini posebnim nekoga poput danas Zvezdana Terzića, da mu se poverava predsedničko mesto u Zajednici superligaša, predsedničko mesto u OFK Beogradu ili najnovije, mesto generalnog sekretara Crvene Zvezde?
Priznajemo li javno da poslove velikog fudbalskog kluba mogu voditi samo oni koji imaju putera na glavi? Ako su čisti, treba sa njih skinuti sumnju, bilo kakvu anatemu i nadoknaditi im štetu za ukaljani ugled! Džajić, Cvetković, Marinković su abolirani. Da sam na njihovom mestu, tužio bih državu i sve one koji su mi naneli moralnu i svaku drugu štetu, tražeći da mi takva nikakva, nadoknadi izgubljeno i bolom naneto!
Možda će Zvezdan Terzić biti aboliran narednih dana. Kao generalni sekretar Crvene Zvezde je to zaslužio, pogotovo što se lako odrekao plate u OFK Beogradu od 4.000 evra mesečno(!) da bi radio iz ljubavi narednih šest meseci bez bilo kakve nadoknade u novom klubu. Ako se njegovim primerom povedu i svi ostali, onda se u Crvenoj Zvezdi radi iz ljubavi i sa ljubavlju, a u „malom" OFK - u sa Karaburme se bez ljubavi naplaćuje neverovatna zarada kakvu nemaju najviši državni funkcioneri, izuzev guvernerke Narodne banke!
Zanimljivo je i to, šta to navodi ljude da se otimaju za poziciju kod velikih gubitaša. Zašto se neko otima da rukovodi klubom koji je u dugovima pedeset miliona evra kako je to već nekoliko godina u Crvenoj Zvezdi ili u Vojvodini koja je za novosadske prilike i potencijale kluba sa dugom od pet miliona jednako nerešiva barijera u težnji da se izađe iz krize. Vojvodina sa paralelnim organima i institucijama postaje meta Crvenoj Zvezdi koja je ostala bez šampionskog sastava, u čerupanju mladih i talentovanih poput Gaćinovića, Babića ili Milinkovića Savića.
Iako su mali izgledi da se ostvare ovi transferi, već najave da postoje želje za uzimanje talenata koje lansiraju „manji" klubovi, pokreće pitanje šta je to u Crvenoj Zvezdi ili Partizanu veliko. Da li to što su prezaduženi i bez izgleda za zdravi oporavak ili to što su uvek imali ili imaju zaštitara koji uređuje naše živote i sudbine poput nekada jednog Mirka Marjanovića ili danas, Aleksandra Vučića? Potvrdan odgovor na ovo pitanje je odgovor na pitanja o sunovratu srpskog fudbala koji traje svih tranzicionih decenija!
Dragan Džajić je pošteno rekao da se nije vratio u Zvezdu da vraća dugove od 50 miliona evra, niti je u mogućnosti takav podvig da načini. Došao je da preseče Partizanovu nisku od šest uzastopnih titula prvaka - i u tome je uspeo! Koliko god ga razni „novinari" osporavali i nipodaštavali njegov učinak i doprinos u osvajanju dugo očekivane titule, ona nije došla ni prošle, ni prethodnih godina u tom intervalu, već tada kada je klub predvodio upravo ON, koji je jedan od najvećih fudbalera u istoriji Zvezde i jugoslovensko - srpskog fudbala.
Zato je Džajić velikan koji sa te strane zaslužuje svako poštovanje, a država neka nosi svoj krst na leđima kada je on i njegova odgovornost za navodne nezakonite radnje u pitanju i kad je reč o Zvezdanu Terziću, ili kada se radi o Draganu Đuriću u Partizanu, koji se pritajio na čelu trofejnog kluba. Ili, neka se država rastereti pruzimanjem odgovornosti i proglašenjem njihove nevinosti! Jednako tako treba da postupi i kada se radi o Miškoviću, Beku ili Kostiću sa koga je skinuta bilo koja odgovornost i pre pokretanja postupka za proveru njegovih sposobnosti u stvaranju imperije MK!
Suspendovana Crvena Zvezda od evropske kuće fudbala, mogla bi doživeti novi udar da bude suspendovana iz domaćeg takmičenja, ako ne izmiri svoje obaveze. A one su užasno velike. Zvezdan Terzić je saopštio da se mora naći sedam miliona evra (?!) u narednih mesec dana ili će Zvezda produžiti svoje poniranje! To je saopštio u danu kada je promovisan novi trener Nenad Lalatović, koji je bez obzira na dosta uspešan razvoj u trenerskoj karijeri, ipak, svega tri godine trener! Da li i to govori o labavljenju kriterijuma koji su danas na sceni kada se radi o najvećem srpskom fudbalskom brendu? O nedostajućih sedam miliona evra, javnost je upoznata u danu u kome nije bilo moguće predstaviti Lalatovića u klupskim prostorijama jer je Marakana u mraku!
Zbog neplaćenih računa, Elektrodistrbucija je presekla dovod struje i ostavila Zvezdu bez energije! Kome li se to Terzić obratio i sa kakvom porukom kada se zna da su svi koji odlaze iz Kluba slobodni igrači kojima nisu plaćeni ugovori i druge obaveze, te da iz tog potencijala nema prihoda. Nema ni sponzora, nema stranog kapitala kao što Srbija nema stranih investicija, nema šeika da kupi Zvezdu kao što ni Beograd neće plivati na vodi već je po svemu preveslan na suvo po pustinjskom pesku koji poput emiratske fatamorgane pokriva Bekovu luku! Ne dopre li poruka do cilja, možda Zvezda ostane u sazvežđu ugašenih planeta. A šta će biti sa Zvezdanom? Ne treba brinuti, zasijaće on u drugom svetlu!