Povodom

Kako i sa kim Vučićev režim ugovara privatizaciju najvećeg srpskog autoprevoznika

"Lasta" u nemačkom kavezu

Bivši gradonačelnik beograda Siniša Mali i sadašnji faktički (a ne formalni) gradonačelnik Goran Vesić, pregovaraju sa službenicima ambasade Nemačke oko privatizacije najvećeg srpskog autoprevoznika, Saobraćajnog preduzeća „Lasta" a.d. Vučićev režim planski uništava ovo nekada moćno preduzeće, tako što najatraktivnije linije prepuštaju privatnim konkurentima, nekretnine faktički poklanjaju drugim preduzećima. Iza svega stoji preduzeće „Arriva Luv" registrovano u Beogradu, koje je najviše zainteresovano za preuzimanje gradskih i prigradskih linija koje drži „Lasta". Podsetimo, „Arriva Luv" je u vlasništvu „Arriva Europe GmbH" iz Nemačke, a vlasnik cele grupe je nemačko državno železničko preduzeće "Dojče Ban" („Deutsche Bahn").

Mersiha Hadžić

Saobraćajno preduzeće „Lasta" a.d. iz Beograda (opština Zvezdara) trebalo bi da bude privatizovano ove godine, potvrdili su krajem decembra 2018. iz Ministarstva privrede. Ono je već jednom bilo nuđeno na privatizacionom tenderu i to 2007. godine, ali bezuspešno. Tada se javio samo jedan zainteresovani kupac i to sa ponudom koja je bila odbačena kao nepotpuna.

SP „Lasta" je naš najstariji autoprevoznik. Osim međugradskog i međunarodnog saobraćaja, pokriva i veliki broj prigradskih linija u Beogradu u okviru sistema „Gradskog saobraćajnog preduzeća". Prošle godine je „Lasta" dobrim delom obnovila svoj vozni park sa 100 novih autobusa i sada ima oko 900 vozila i preko 2.000 zaposlenih (na kraju 2017. godine, posle odlaska trećine radnika, ostalo ih je 2.381).

Ovo akcionarsko društvo je još jedno preduzeće u državnom vlasništvu čija je privatizacija nepotrebna, pa čak i štetna po državu.

U ovom trenutku najveći akcionar je Akcionarski fond sa 29,7 odsto akcija, za njim sledi Republika Srbija sa 13,78 odsto, zatim grad Beograd sa 11,48, PIO Fond sa 7,88 i PIO Fond RS sa 5,93 odsto akcija. Mali akcionari drže 23 odsto akcija, a od njih najviše ima Danko Vranešević (0,68 odsto akcija). Mali akcionari su ranije imali veći udeo u vlasništvu, a država manji, ali je veštim manevrisanjem to izmenjeno.

Naime, država je dug „Laste" prema njoj konvertovala u vlasnički udeo i to potpuno nepotrebno, jer preduzeće pozitovno posluje i moglo je iz sopstvene zarade da servisira državna potraživanja. Ali, onda ne bi mogla da se isplaćuje dividenda akcionarima, a među njima, očigledno, ima i onih koji su vrlo bliski vlastima.

Osim toga, ostaje nejasno šta se desilo sa finansijskom odštetom koju „Lasta" a.d. treba da dobije za svoju nekadašnju autobusku stanicu koja se nalazila na atraktivnom mestu u Beogradu, iza dolazne glavne autobuske stanice. Izgleda da je ovaj plac, zajedno sa dobro očuvanim zgradaama, ovo preduzeće u većinskom državnom vlasništvu poklonilo privatnom preduzeću „Beograd na vodi". Samo od tih para mogla su da budu isplaćena dugovanja prema državi, ali se to nekome nije isplatilo.

Konsolidovani bilans stanja za 2017. pokazuje da je krajem te godine „Lasta" za zaostale poreze dugovala 38.140.000 uz dugovanje za PDV od samo 697.000 dinara. Ukupne odložene poreske obaveze su na kraju 2017. iznosile 290.266.000 dinara, što je četvrtina finansijske dobiti ostvarene u toj i prethodnoj godini?!?

Po finansijskom izveštaju za 2017. godinu (za prošlu godinu isti još nije objavljen) „Lasta" je od dobiti malim akcionarima namenila ukupno 143.868.000 dinara (godinu dana ranije bilo je 220.490.000 dinara). Ukupan neto dobitak 2017. iznosio je 493.754.000 dinara, a godinu dana ranije 620.399.000 dinara, ukupno više od milijardu dinara. Dugovi prema državi mogli su da budu isplaćeni iz sopstvenih sredstava, ali je nekome odgovaralo da budu konvertovani u vlasništvo.

„Lasta" je već duže vremena žrtva zakulisanih političkih igara kada, po nečijoj potrebi, ona posluje ili pozitivno ili negativno, nekada se zadužuje, a po potrebi i vraća dugove. Njena privatizacija, isto kao i GSP-a, tiho se sprovodi godinama i to tako što se atraktivne linije namerno prepuštaju odabranim privatnicima.

Princip je uvek isti: „Lastini" autobusi nečijom odlukom kasne i na turu polaze posle autobusa privatnika koji su u dogovoru sa poslovodstvom ili političarima, tako da putnici ulaze u onaj prevoz koji prvi stigne i tu plaćaju kartu. Kasnije se takva llinija u „Lasti" proglasi neprofitabilnom i u potpunosti preda privatnicima.

Da nije bilo ovih mućki, „Lasta" bi danas vredela daleko više i ostvarivala veći profit. To, međutim, nekome ne ide u korist. Taj neko je „Arriva Luv" d.o.o. iz Beograda koja je najviše zainteresovana za preuzimanje gradskih i prigradskih linija koje drži „Lasta". „Arriva Luv" je u vlasništvu „Arriva Europe GmbH" iz Nemačke. U Požarevcu je registrovano preduzeće „Arriva Litas" d.o.o. koje je u vlasništvu britanske firme „Arriva International Ltd". Obe ove strane kompanije su deo grupe „Arriva PLC" sa sedištem u Sanderlendu, Velika Britanija. Od 2010. vlasnik cele grupe je „Deutsche Bahn" (nemačka železnica, u stoprocentnom državnom vlasništvu). Kupoprodajna cena je iznosila 2,8 milijardi evra i od tada se „Arriva" više ne kotira na londonskoj berzi, što znači da je njen isključivi vlasnik nemački DB.

Kako iza ovdašnjih „Arriva" (Požarevac i Beograd) stoji nemačka železnica, to znači da je nemačka država direktno zainteresovana za sudbinu „Laste", čije bi linije u Beogradu da preuzme „Arriva Luv". Predstojeća privatizacija tako nije mogla da bude planirana bez dogovora sa nemačkom ambasadom u Beogradu.

Dobro obavešteni u GSP-u već izvesno vreme ukazuju na to da se u linije od kojih odustane „Lasta" ubacuje „Arriva Luv". Najatraktivnije linije su već izgubljene što je deo takozvane tihe privatizacije, kada preduzeće ne menja vlasnika, ali najvažnije poslove prepušta privatnim konkurentima. U slučaju da i ova privatizacija „Laste" propadne, za nekoliko godina ovo preduzeće neće više uopšte imati gradske i prigradske linije u Beogradu. Iz ovoga se vidi da je jedina alternativa pljačkaškoj privatizaciji - tiho ubijanje „Laste".

Generalni direktor „Laste" je Toni Gajić, a dva izvršna direktora su Branislav Stanković i Ivana Pavić. U nadzornom odboru sede Saša Milićević (predsednik), Dalibor Božić, Miodrag Anđelković, Vojislav Vukićević, Dragana Milovanović, Vladan Sekulić i Zlatomir Gnjidić. Njihova uloga u predstojećoj privatizaciji je minorna, jer o njoj odlučuju glavni akcionari, odnosno Republika Srbija i grad Beograd. Za prodaju „Laste" po svaku cenu direktno su zainteresovani ministar finansija Siniša Mali (doskorašnji gradonačelnik Beograda) i Goran Vesić (faktički gradonačelnik Beograda). Njih dvojica se u nemačkoj ambasadi dogovaraju oko svega u vezi predstojeće privatizacije.

„Gradsko saobraćajno preduzeće" Beograd se, takođe, već duže vremena tiho privatizuje, odnosno sve svoje linije prepušta privatnicima kojima plaća 300 dinara po kilometru. GSP će uskoro postati samo obično obračunsko odeljenje koje će sredstva od prodaje karata i gradskih subvencija preusmeravati privatnim prevoznicima.

Vlada Japanskog Carstva je 1997. godine, kada je gradonačelnik Beograda postao Zoran Đinđić, GSP-u na upotrebu dala više od 100 autobusa. Sada, posle više od dve decenije njihovog korišćenja ona, kao vlasnik, traži od korisnika, GSP-a Beograd, da se isti povuku iz saobraćaj, jer im je radni vek odavno istekao. Za razliku od domaće vlasti, Japanci brinu o bezbednosti Beograđana. Umesto da ovaj gubitak nadoknadi kupovinom novih vozila, GSP raspisuje tender za dodelu 11 linija privatnicima.

Dobro informisani o dešavanjima u ovom javnom prevozniku tvrde kako konce ne vuče v.d. direktora Radiša Momčilović, već izvršni direktor za finansije Dejan Krstović, koga radnici zbog autoritativnih i batinaških manira zovu „Duče koji tuče".

Posle više ekonomske škole u Peći (koju je završio 2005. u 32. godini života i to dok je već radio u poreskoj upravi Ministarstva finansija) Krstović završava Visoku strukovnu školu za preduzetnike o čijem osnivaču na zvaničnom sajtu ne može ništa da se sazna, a zatim Fakultet za obrazovanje diplomiranih pravnika i diplomiranih ekonomista za rukovodeće kadrove i Fakultet za poslovne studije i pravo, oba u okviru Union univerziteta.

Umesto znanjem i stručnošću, on je poziciju faktički prvog čoveka „Gradskog saobraćajnog preduzeća" u Beogradu zaslužio svojim angažovanjem u grupi naprednjačkih batinaša koji su tokom inauguracije Aleksandra Vučića u proleće 2017. na beogradskim ulicama tukli i maltretirali novinare nerežimskih medija.