Feljton

Rusofobija kod Srba 1878-2017 - Aktuelnost rusofobije (5)

Šta srpska elita nije razumela

U dominatnom zapadnom diskursu nakon početka ukrajinske krize 2014. godine ne postoje nijanse kada se govori o Rusiji. Dominatna je manihejska podela na dobro (Zapad) i zlo (Rusija). Zapadne elite, mediji i najveći broj pripadnika akademske zajednice jednostrano tumače pravne i druge činjenice, neutralna metodologija ustupa prostor ideološkom okrivljavanju samo jedne (ruske) strane. Rusi se prikazuju kao varvari i teroristi, opasni agresori koji vojno i propagandno ugrožavaju ''prosvećeni'' Zapad i njegove ''vrednosti''. Oni ''falsifikuju'' istoriju radi svojih ''imperijalnih'' interesa, vode ih ''neuravnoteženi'' i izopačeni ljudi koji napadaju druge države, unutar same Rusija je ''despotija''. Iz knjige političara, publiciste i doktora prava, Dejana Mirovića, "Rusofobija kod Srba 1878-2017", koja se bavi ovom temom, Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane delove.

Dejan Mirović

Mladog Nikolu Pašića (1845-1926) srpska vlada kao odličnog studenta upućuje u Cirih na školovanje. Na studijama postaje „verni sledbenik" Svetozara Markovića (1846-1875) koji je jedna vrsta njegovog „nepogrešivog, slavnog, i ideološkog" učitelja. (Marković uzvraća svom učeniku pred smrt, pa vidi Pašića kao svog naslednika). U tom periodu, Marković je i glavni ideološki protivnik Milana Obrenovića i prozapadnih vladajućih elita. Jovan Skerlić ga nakon povratka iz Peterburga (školovao se 1863-1866) opisuje kao „Srbina sa ruskom dušom", idealistu koji se bori „sam protiv sviju" do kraja „bez obzira na cenu koju će platiti". Na njega presudno utiču ruski levi mislioci, pre svega „velika trojka" Černiševski, Dobroljubov i Pisarev. Ruski izvori čak navode da je Markoviću tokom školovanja u Peterburgu bila bliska Smorgonskay akademiy u Peterburgu ili tajno revolucionarno udruženje od oko 50 članova koje je planiralo oslobođenje Černiševkog.

Konačno, Pašićev „učitelj" Marković se razlikuje od kneza Milana i njegovih ministara i po tome što ne prezire sopstveni narod. Naprotiv, Srbi nisu „tupi i neosetljivi" kao zapadni radnici koje uništava automatizam jednog posla, piše Marković. Smatra da je srpski narod bolji od svoje elite. Ona je „parazitska".

Sa ovakvim uverenjima, Marković dolazi u žestok sukob sa vlastima. Bukvalno gladuje kada ga proteraju iz Srbije, ali se ne odriče svojih uverenja. On ne odstupa od svojih principa čak i kada je, smrtno bolestan, upućen u zatvor. Spreman je kao Černiševški da umre za svoja uverenja ili da upropasti svoje zdravlje fanatičnim radom kao Dobroljubov.

Naravno i Rusi „uzvraćaju" Markoviću za ovu „odanost" njihovom duhu. Apolon Majkov piše da je Markovića bio veliki intelektulac, ruski student, obrazovan i uticajan čovek čija je knjiga Srbija na Istoku „nesumnjivo" dokazala da je pogrešna spoljna i unutrašnja politika Srbije. (Marković je inače bio kritičar onoga što je smatrao velikosrpskom politikom, ali - kao dosledni socijalista - i kritičar velikohrvatske politike.)

Ono što posebno smeta prozapadnim elitama je to što Marković nakon povrataka iz Rusije popularizuje rusku kulturu i okuplja mlade ljude (poput Pašića) oko sebe. Skerlić navodi da je upravo on bio prvi srpski intelektualac koji je propagirao učenje ruskog jezika u Srbiji. Za razliku od Vuka Karadžića (koji je - kako primećuje Skerlić - za svoje zamisli o udaljavanju srpskog od ruskog jezika imao podršku i zaštitu austrougarskog cenzora Jerneja Kopitara), Marković nema nikog ko mu pomaže. Sam popularizuje i prevodi rusku književnost, uključujući i klasike poput Gogolja, Turgenjeva i Ljermontova. Tako je, kao što tvrdi Skerlić, Marković „isterao ugarski duh" iz Srbije i „upoznao" Srbiju sa ruskom kulturom.

Takođe, za razliku od prozapadne elite, a pod uticajem ruske misli, Marković pravi jasnu distinkciju između zapadnih vrednosti i politike. Kada piše o engleskoj politici, on ističe da je „licemerna i nemoralna" i smatra da se „engleski zakoni" jednostavno ne mogu primeniti na sve narode. On vidi jasnu razliku između proklamovanog narodnog suverniteta na Zapadu i vladajuće partokratije i oligarhije.

Sve to utiče na Pašića. Zato on nije ni najmanje impresioniran Engleskom kao što je srpska vladajuća elita (iako priznaje da Srbi nisu jednaki sa Englezima u pravu i institucijama). Kada se radi o engleskoj politici, Pašić vidi čak zlu nameru. Primer za to je Drugi Burski rat 1899-1902. Pašić navodi kako je najnaprednija država po instucijama vodila surov rat protiv „pobožnog i mirnog naroda" i potčinila „dve slabe republike" samo da bi zaštitla svoje interese i „zaradu", dok je Evropa licemerno ćutala.

Pašić usvaja i Markovićevo tumačenje negativnih karakteristika srpske elite. Opsesivno bavljenje spletkama, koje je i Dostojevski primetio kod srpske elite, Marković objašnjava saradnjom sa turskim vlastima. (Navodi ubistvo Karađorđa, borbu Miloša i Petra Nikolajevića Molera i njegovo ubistvo po nalogu Marašli Ali-paše.) Ova borba za vlast u kojoj su vrhovni arbitri bili Turci je „unakazila" i izopačila srpsku političku elitu i njen duh. U tom periodu počinje i politika „sedenja na dve stolice".

Osim turskog negativnog uticaja, Marković vidi još jedan uzrok za njenu deformisanost i tako ponovo veoma utiče na Pašićeve antibirokratske i antizapadne stavove. Marković piše da u Srbiju dolaze činovnici sa Zapada (Zapad ovde predstavlja pre svega, Austriju i Ugarsku). Oni po Markoviću donose „hladan" birokratski duh, bez osećanja patrijahalnog vaspitanja karakterističnog za Srbiju. Oni su „uobraženi" i koriste birokratske fraze i strane običaje. „Sujetni" su i sluge stranaca, imaju „lakejski" i intrigrantski duh. To su korumpirane „ćifte", birokrate koje „većinom ništa ne rade", a navikli su na „zapadne ugodnosti".

Oni su učinili da je „nauka u Srbiji postala ništa", a spremanje za činovnika „glavna stvar". Oni su „poluobrazovani" činovnici koji nisu bili u stanju da stvore „novo društvo na patrijarhalnom temelju" jer ga nisu ni razumeli. Novi srpski činovnici su preuzeli i „sektašku" zatvorenost zapadne birokratije koja ne dozvoljava otvorenost ideja i misli između nje i „prostog naroda".

Zapadni "osobeni faktori"

Prozapadni činovnici su „umislili" da treba da „civiliziraju varvarsku Srbiju", iako se nisu libili da za svoju neograničenu vlast nad „neprosvećenim" narodom traže oslonac u azijatskoj Turskoj. To su oportunisti koji se „nude" svakom poretku zbog lične koristi, ljudi bez morala i načela. Prozapadna činovnička elita je uvela pravilo da je biti poltron „vrlina", piše Marković, i ističe da su prozapadni činovnici u Srbiji „sami sebe postavljali" na poslanička mesta u Narodnoj skupštiini (tako je popunjena j poslaničkih mesta).

Takođe, nepravdi i korupciji su dali „zakoniti oblik", posebno u pravosuđu, jer su „pravili budale" od srpskih seljaka. Srpska prozapadna elita uopšte ne želi da sarađuje sa svojim narodom i jača policiju umesto da „rešava, prosvetne socijalne i političke probleme".

Takva srpska elita uopšte nije razumela da je Zapad pod uticajem „osobenih faktora" i da „manjina" ima vlast i snagu u zapadnim društvima. Oni nisu razumeli da 1789. godine i pored veoma progresivnih načela i ideja nije pobedio „narod" već „bogataši".

Marković, kao primer neznanja i površnosti prozapadne elite, navodi slučaj Dimitrija Davidovića, Miloševog sekretara i nesvršenog studenta medicine, tvorca Sretenjskog ustava. On nije znao da u Srbiji nema carinika između lokalnih oblasti pa je tu pravnu odredbu o granicama između regiona doslovno preveo iz francuskog monarhističkog i postrevolucionarnog ustava (Luja XVIII, koji je po Markoviću bio „jedan od najgorih ustava koji su igda postojali u Evropi"). Ostali tvorci prvog srpskog ustava su, po Markoviću, bili „još daleko nesposobniji od Davidovića".

Istovremeno, u srpskim palankama se pod uticajem Zapada razvija malograđanski duh. To dovodi do „lenjosti" u narodnom duhu. Javlja se i oskudica zbog zelenašnja, velikih kamata i zaduživanja.

Marković ima osobene stavove o Rusiji koje Pašić takođe usvaja.

„Rusi i Srbi" nisu Zapad, smatra Marković. Kod Srba i Rusa postoji solidarnost i humanost koja ne postoji na Zapadu. U „apsolutističkoj Rusiji" (koju on kao ateista i socijalista kritikuje) bila je veća nezavisnost sudstva nego u Srbiji koju su vodili činovnici školovani na Zapadu. On navodi primer lokalnih sudova u Rusiji koji su bili transparentniji i nezavisniji od vlasti nego oni u Srbiji. Procesi su „kraće" trajali, štampa je bolje kontrolisala rad sudova, sudije su se birale na tri godine. Lokalna vlast je mogla da bira sudije u prvom stepenu. Takođe, u Rusiji je veća samouprava nego u Srbiji, piše on. Bolnice, putevi i škole su pod kontrolom lokalnih organa, „zemstava" koja određuju prioritete njihovog rada.

Analizirajući pravnu normu iz člana 110 srpskog Ustava iz 1869. godine, on kao suprotne navodi primere iz ruskih gubernija u kojima su građani mogli bez ikakve dozvole da podnose pritužbe sudu protiv upravnih organa.

Marković vidi pozitivne uticaje Rusije u unutrašnjoj srpskoj politici. Rusija koja je bila apsolutistička država je morala da „podseća" srpske knezove (podjednako Obrenoviće i Karađorđeviće) da uzmu u obzir i interese naroda i demokratije. Marković navodi primer kneza Aleksandra Karađorđevića i ruskih intervencija kod njega. Takođe, Marković kada analizira međunarodne odnose, ističe da su Rusi garantovali autonomiju u odnosu na Tursku i „narodna prava" Akermanskom konvencijom 1826. godine.

Konačno, Marković je bio izuzetak u srpskoj eliti i po svom ličnom poštenju. Posebno je to jasno kada se uporedi sa knezom Milanom, predvodnikom prozapadne elite. Reč „zakon" je Milana dovodila u „razdraženje", mrzeo je svaku dužnost i časno postupanje. Štaviše, kako pišu njegovi saradnici, uživao je kada je u skladu sa svojom „lažnom i kukavičom prirodom" mogao da uništava slabije od sebe. U javnom i privatnom životu je bio „blesasta raspikuća, a dozlaboga lakouman". Nije imao „nikakva znanja".

Sa druge strane, Svetozar Marković je bio sušta suprotnost. Nije imao nikakvog ekonomskog interesa u svom javnom i privatnom životu. Svoje imanje prepisuje maćehi i ostavlja svojim političkim saradnicima. Prema ženama se ponašao kao pravi džentlmen. Prvi se u Srbiji borio za njihova prava u političkom i društvenom životu. On nije bio ni populista. Takođe, Marković, iako levo orijentisan, ne želi „ništa da zabranjuje". Novu stranku (koju će Pašić predvoditi posle njegove smrti kao NRS) je zamišljao kao socijalističku, ali u okviru demokratskog sistema. Skerlić zato naziva Markovića „duhovnim ocem srpske demokratije", novim Dositejem Obradovićem i najboljim misliocem na jugoistoku Evrope, kao i „apostolom demokratije".

Ove činjenice iz biografije dva čoveka pokazuju koliko je ideološka i netačana bila podela na proruske „reakcionare" i prozapadne „prosvetitelje" u Srbiji. Sam Pašić, kao savremenik Markovića i Milana Obrenovića, nikada nije prihvatio tu veštačku podelu, zasnovanu u suštini na rusofobiji.

Boravak u Odesi

Nakon smrti Svetozara Markovića 1875. godine, Pašić postaje vođa opozicije. Veliku političku karijeru počinje 1878. godine kao narodni poslanik, ubrzo postaje i predsednik Glavnog odbora NRS koja pod njegovim vođstvom na izborima septembra 1883. osvaja preko 50% glasova. Nakon odbijanja kralja Milana da uvaži takvu volju naroda, izbija Timočka buna i Pašić je primoran da beži u Bugarsku.

Uprkos sumnjičenjima srpske vlasti Pašić u tom periodu nije imao podršku zvanične Rusije. „Prepreka" za to su bila upravo njegova socijalistička ubeđenja koja je formirao pod uticajem svog „učitelja" Svetozara Markovića. Ruski ambasador u Sofiji je to otvoreno saopštio Pašiću 1883. Takođe, ruski ministar unutrašnjih poslova D. A. Tolstoj upozorava u arpilu 1884. godine svog kolegu nadležnog za spoljne poslove, Nikolaja Girsa, da srpski emigranti u Bugarskoj, na čelu sa Pašićem, kontaktiraju sa „ruskim emigrantima i prestupnicima". Pašićeve kontakte sa ruskim socijalistima primećuje i ruski konzul u Bugarskoj Karcov (i o tome izveštava Peterburg).

Pašić ozbiljne kontakte sa zvaničnom Rusijom uspostavlja tek u egzilu, i to uz pomoć mitropolita beogradskog Mihaila (1826-1898). Mitropolit je Pašiću dao preporuke koje Černiševski ili Bakunjin nikada nisu mogli da pruže Svetozaru Markoviću. Prijatelju Pobjedonosceva i „najdoslednijem rusofilu u celoj Srbiji", „ministaru inostranih poslova srpske emigracije", kako su ga nazivali, to nije bilo teško. Pašić posle dobijanja takvih preporuka za Peterburg više nije bio nihilista i socijalista, već „saveznik".

U tom kontekstu, Pašić u decembru 1885. godine prvi put posećuje Rusiju kao „saradnik u borbi za opšteslavensko delo". Između ruske politike i Nikole Pašića se „rađa uzajamno poverenje". Pašić uspostavlja lične veze i poznanstva sa ruskim diplomatama, intelektualcima i oficirima. Traži (i dobija) takovanu „humanitarnu novčanu pomoć" (iako u manjoj meri nego što je očekivao).

Pašiću je čak omogućeno da (iako u egzilu i bez državnih funkcija) vodi korespondenciju sa najvišim ruskim diplomatama. U pismu načelniku Azijatskog odeljena ministarstva inostranih poslova I. A. Zinovljevu od 21. marta 1887. godine, Pašić samouvereno (i na ruskom) ističe da su za njegovu partiju srpska i ruska tradicija komplementarne, i naglašava da spoljna politika Srbije treba da bude proruska, a unutrašnja „u skladu" sa srpskom tradicijom i interesima.

Međutim, i ovo novo savezništvo između Pašića i Rusije je imalo svoje granice. Prilikom drugog boravka u Peterburgu, 1887. Pašić ne dobija dozvolu Azijskog departmenta da započne oružane akcije protiv vlasti u Beogradu. Odbačen je i njegov zahtev da dobije veću novčanu sumu radi izvođenja prevrata u Srbiji. Nije pomoglo ni pismo njegovim prijateljima u Peterburgu u kojem on traži podršku radi „vraćanja Srbije" i srpskog naroda „ruskom narodu".

Pašić je posle ovakvih odgovora razumeo svu komplikovanost i složenost ruske diplomatije. Zato je (kasnije) kritikovao srpske „idealiste" i mlade ljude koji se nekritički zanose Rusijom, kao i srpske političare koji bez „pripreme" dolaze u Rusiju. Ipak, posle neuspeha u ruskoj prestonici ne očajava. Naprotiv, odlazi u Odesu 1888. godine i tamo se posvećuje obrazovanju u pokušaju da u potpunosti razume ruski duh i politiku.

Čita Danilevskog, Vladimira Solovjova, Tolstoja, Homjakova, piše tekstove i programe, sistematizuje i definiše svoje stavove o Rusiji i Srbiji jer u „inostranstvu se oštrije i bolje vidi nego u otadžbini". Intelektualne promene su očigledne (ističu ruski izvori). Posle boravaka u Odesi on više nije „racionalni rusofil kao Stojan Novaković", već rusofilstvo postaje „osnova njegove misaone konstrukcije". Sam Pašić slično definiše taj period svog života (i nova uverenja) u jednom pismu pismu grofu Ignjatijevu 1895. godine. Slično primećuju i njegovi srpski savremenici. Slobodan Jovanović piše da je Pašićeva rusofilska politika bila „neobično postojana".

U tom kontekstu, za Pašića Rusija dobija posebno mesto u istoriji srpskog naroda. Smatra da su: „Bog i Rusi" pomogli Srbiji da se oslobodi turskog ropstva. (Taj njegov stav nije posledica njegovih uverenja nego saznanja, jer bez Rusije - pisao je i Stojan Novaković - ne bi ni bilo Srbije. Pašić je bio rusofil, ali nije u ovom stavu bio proizvoljan.) Rusija je „najčistiji" predstavnik slovenstva. Iz perspektive male Srbije, važna je bila samo ruska spoljna politika na Balkanu. Ako je u Rusiji nestabilnost, onda je to loše za Srbiju.

U pismu Platonu Andrejeviču Kulakovskom (1848-1913), ruskom prosvetitelju i prvom profesoru Katedre za ruski jezik i književnost beogradske Velike škole u periodu od 1878-1882, Pašić ističe da je Rusija za njega „saveznica" sa kojom Srbija čak i da nema krvne i verske vezuje treba da „vezuje svoju sudbinu" jer ima zajedničku „kulturu". Takođe, u pismu načelniku Azijskog odeljenja, Zinovljevu, Srbiju u „velikom" slovenskom savezu vidi „odmah posle Rusije". Posle Odese, Pašić ima i jasan i formiran stav prema Zapadu.

Pašić smatra da je Srbija civilizacijski, religioznao i kulturno bliža Rusiji nego Zapadu. Između Rusije i Zapada nikada ne može biti saglasja. Zapad ne koristi samo vojna sredstva, već i trgovačko-kulturna da bi „pokorio" male zemlje poput Srbije To su novi „krstaški pohodi" ili „zaraze". Posrednik tih ideja u Srbiji je upravo odiozni kralj. Zato Pašić smatra da su Nemci (Austrijanci) za Srbiju veća opasnost od Turaka. Zapadnjaci „lome duše" za razliku od Turaka koji su koristili samo „golu silu".

Pašić pod uticajem Homjakova smatra da se pravoslavna i katolička crkva veoma razlikuju, ne vidi nikakvu simetriju između njih. Naprotiv, pravoslavna crkva je za njega „saborna", ona pokušava da razume sve vernike, a katolička se zasniva na dogmi o „nepogrešivosti pape". Zato je pravoslavna crkva bliža demokratskom principu, a katoličaka „apsolutističkom". Pravoslavna crkva je „srasla" sa narodom, ona je „narodna crkva" koja diše zajedno sa narodom i donosi „Hristovu ljubav i bratstvo".

Konačno, Pašić, kao i srpski rusofobski ministri, razume značaj narodnog legitimiteta, ali izvlači potpuno suprotan zaključak. Poštovanje načela legitimiteta uvek dovodi do proruske politike u Srbiji, smatrao je Pašić. Zato ističe da svaka otvorena prozapadna politika u Srbiji (pre svega proaustrijska) dovodi do reakcija i bune u narodu i do manjinskih vlada koje nisu stabilne.

Da li postoje simpatije u ruskoj spoljnoj politici?

Pašić posle Odese opovrgava i jednu od glavnih dogmi rusofobske elite u Srbiji. On tvrdi da u ruskoj politici i javnosti, pored nespornih imperijalnih interesa postoje i pravoslavno-slovenske simpatije prema Srbiji i da ta pojava nije neuobičajena u međunarodnim odnosima. Navodi primer francusko/latinske pomoći Italijanima u vreme ujedinjenja i borbe za nezavisnost 1859. (Pašić tako tačno predviđa i ulogu Peterburga i Pariza u srpsko-italijanskom sporu oko Dalmacije, ali i unutrašnji pritisak kojem su bile izložene vlasti u Peterburgu u julu 1914.) Pašićeva teza o značaju simpatija prema Srbiji u ruskoj spoljnoj politici je zasnovana i na ekonomskim podacima. Rusija je ratovala protiv Turske, iako je imala veću trgovinsku razmenu sa Turskom nego sa Srbijom i Crnom Gorom zajedno. Preko 40% ruskog izvoza je išlo kroz Bosfor i Dardanele. U ekonomskom smislu je još teže razumeti zašto je Rusija zaratila sa Nemačkom i Austrougarskom zbog Srbije 1914. godine, jer prema ruskim tajnim ratnim dokumentima, uvoz iz Nemačke je iznosio 1893. godine 21% od ukupnog, godine 1903. dostigao je 35%, a uoči rata 1913. godine 47%. Isto tako, u poverljivim izveštajima ruskog Ministarstva inostranih poslova o ekonomskom stanju i perspektivama, nijedan put se ne pominje Srbija kao potencijalno tržište ili značajan trgovinski partner.

Sa ovakvim izgrađenim ideološkim stavovima Pašić se ne koleba ni u najkomplikovanijim ekonomskim situacijama (kao kralj Petar I, Balugdžić i Jaša Prodanović uoči carinske krize), kada se činilo da ekonomski razlozi teraju Srbiju na Zapad.

Pašić na vlasti svoju rusofilsku „misaonu konstrukciju" pretvara u dela. U pismu sekretaru Peterburškog slavenskog komiteta Aristovu od 24. septemebra 1891. godine Pašić ističe da će ruski lekari imati prvenstvo nad zapadnim, srpski oficiri će se školovati u Rusiji i obećava da će se starati „da ruska kultura dublje u našu otadžbinu uđe".

Konačno, i u najtežem iskušenju, on se ne odriče Rusije. Tačnije, Pašić je već 1897. zbog jedne izjave osuđen na kaznu zatvora, a godine 1899. se suočava sa najopasnijim optužbama u svom životu (i smrtnom kaznom) zbog navodnog učešća u Ivanjdanjskom atentatu. Kralj Milan je hteo po svaku cenu da poveže atentatora Kneževića sa njim (i Rusima). Vlast je čak ubacila srpskog agenta u rusku ambasadu kao portira. (On je bio „svedok" koji je trebalo da pomogne u povezivanju Ivanjdanskog atentata sa Rusijom.)

Pašić ne krije da se nije najbolje ponašao pred prekim sudom nakon Ivanjdanskog atentata. Međutim, iznosi interesantna zapažanja o odnosu Rusiji prema njemu u vreme suđenja. Nijedan pripadnik političke i intelektualne srpske elite pre i posle njega, nije tako realno razmišljao o ruskoj politici. Tačnije, priznaje da je u zatvoru mislio da ga Rusija ne može spasiti od smrtne kazne (Slobodan Jovanović ističe da ga je upravo Rusija spasila, ali da on to zbog izolacije nije mogao da zna). Bilo mu je jasno i da Rusija neće ratovati sa Srbijom da bi ga dovela na vlast. Takođe, Rusi ga ne mogu javno podržati jer je bio optužen za „zaveru". Zato zaključuje da ga Rusi mogu eventualno „tajno" pomoći, ali nikada se javno neće umeštati u prevrat u Srbiji.

Pašiću ipak ne pada pamet da pod pretnjom smrtne kazne pristane da lažno optuži Ruse i tako spasi svoju glavu. Naprotiv, Pašić piše da je „Rusija spora kao Bog", ali i da nikada ne „zaboravlja".

Konačno, takvo strpljenje (i neobično racionalno razumevanje srpsko-ruskih odnosa) mu je omogućilo da postane državnik i političar „svetskog ranga" samo desetak godina kasnije. Kao predsednik Vlade Kraljevine Srbije u periodu 1912-1918, godine, on je bio de facto najznačajniji i najuticajniji srpski političar, često uticajniji i od samog monarha. (Strani izveštači su smatrali da je on bio pravi vladar Srbije, a ne kralj.)

Srbija je pod njegovim vođstvom proterala Tursku zauvek sa Balkana ili oko 1,000 km na Istok. Pobedila je i Bugarsku i tako postala najjača država na Balkanu. Postaje Pijemont oko koga se formirala nova država Jugoslavija (Kraljevina SHS), jedna od tridesatak država osnivača Društva naroda. Konačno, prvi put od vremena Nemanjića, Srbija dobija izlaz na Jadransko more. To je bio Pašićev vrhunac, ali i Srbije.

Međutim, nakon 1917. u spoljnoj politici Pašić više nema podršku carske Rusije koja je nestala u „crvenoj magli" revolucije. U unutrašnjoj politici glavnu reč vodi mladi Aleksandar Karađorđević.

Nove države, Sovjetska Rusija i Kraljevina SHS, nemaju čak ni diplomatske odnose. Ostareli i razvlašćeni Pašić i tada ne odustaje od svojih simpatija prema ruskom narodu. On samo godinu dana pred smrt, na jednom predizbornom skupu 1925. godine priznaje da je sovjetski ministar inostranih poslova Grigorij Čičerin tražio da Beograd prizna Sovjetsku Rusiju (i da se normalizuju odnosi), ali i da je to odbijeno. Međutim i u takvim okolnostima podseća svoje glasače da nikada ne treba zaboraviti da je ruski narod osnov te države, bez obzira kako se ona zove.

(Nastavak u sledećem broju)