Feljton
Džon R. Šindler: Bosanski rat i
teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (12)
Džihadom do prihoda
Mada je zvanični stav koji o ratu
u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja
su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo
zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim"
akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor
strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i
kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i
teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje
najinteresantnije delove.
Džon R. Šindler
Druge godine rata Stranka demokratske
akcije je učvrstila vlast na jednoj trećini bosanske teritorije pod njenom
kontrolom. Etničke manjine i rivalske političke partije obmanjivane su lažnim
obećanjima o pluralizmu, a zatim odgurnute u stranu kad više nisu bile
potrebne. Izetbegović i nekadašnji mladomuslimani koji su činili kičmu partije
i strukture moći u Saraje vu najzad su dobili ono što su želeli - muslimansku
pseudo državu koja je bila manja nego što su se nadali (SDA je polagala pravo
na polovinu zemlje), ali važnije je bilo to što je ta trećina cela bila nji ho
va. Sada su mogli da ostvare svoj san o islamističkoj vladi u Evropi. Ipak, ako
bi se mini-država SDA pažljivije pogledala - a veoma malo zapadnjaka se pomučilo
da to uči ni - videla bi se neprijatna tvorevina obeležena jednopartijskom
vladavinom, fanatizmom, na siljem i korupcijom, što se nije razlikovalo od
srpskih i hrvatskih mini-država u Bosni. Izetbe govićeva vlada je mnogo
energije trošila na izvlačenje novca od svog opkoljenog naroda, pa se čak
bavila i profiterstvom na račun bosanske armije.
Fanatičan, lopovski klan
Početkom rata Omeru Behmenu, odanom članu SDA
i Izetbegovićevom dugogodišnjem drugu po islamu, povereno je da prikuplja
sredstva za muslimanske oružane snage. Vojska je osudila njegov rad na ovom
poslu jer su milioni dolara nestali, a to što je Armija BiH dobijala često nije
bilo ono što su vojnici tražili ili što im je uopšte bilo potrebno. Čak i u opkoljenoj
Srebrenici funkcioneri SDA su u svoje džepove trpali novac namenjen kupovini
oružja - u jednom slučaju, SDA je ukrala 12.000 dolara koje su Srebreničani
prikupili za oružje i mu niciju. Profiterstvo je carovalo u snabdevanju vojske,
a bosanska armija je stalno dobijala loše sašivene uniforme ili čizme
napravljene u Kini.
Stanje se pogoršalo kad je snabdevanje
Armije BiH preuzeo fanatičan i lopovski Čengićev klan. Pod njihovim rukovodstvom
partija je prodavala oružje vojsci po višestruko višim cena ma. Puške koje su
stizale u Bosnu preko kanala TWRA i SDA prodavane su bosanskoj armiji
mnogostruko skuplje nego što ih je Sarajevo platilo.
Puške AK-47, glavno naoružanje Armije BiH,
SDA je kupovala po ceni od 250 dolara
po komadu, a vojsci ih prodavala po 500 do
750 dolara. Glavni armijski logistički centar u Visokom, kojim je upravljao
Halid Čengić (Hasanov otac), kasni je je naplaćivao Generalšta bu 1.000 dolara po
pušci AK-47.
Pripadnici ovog klana imali su istaknutu
ulogu u mnogim od najgorih zločinačkih napada organizovanog kriminala na vlasti
u muslimanskim oblastima Bosne, a sposobnost Hasana Čengića da se bogati vodeći
džihad bila je legendarna. Praktično je sva vrhuška SDA krala iz državnih kasa,
a uzimanje provizije je u Sarajevu postalo toliko rasprostranjeno da je
korupcija manjih razmera prolazila nezapaženo.
Husein Živalj i Irfan Ljevaković - članovi
upravnog odbora TWRA i prisni Izetbegovićevi prijatelji - obezbedili su 1995.
donaciju od 10 miliona dolara za izgradnju islamskog centra i džamije u Beču, a
jedan milion za držali za sebe Izetbegovićeva partija je na jedinstven način
udružila profiterstvo i džihad. Tipičan slučaj je Abduladim Maktuf (Abduladhim Maktouf),
irački mudžahedin koji je pomagao sveti rat i pritom se obogatio. On je došao u
Bosnu sredi nom osamdesetih godina da bi studirao poljoprivredu na Univerzitetu
u Sarajevu i oženio se lokalnom devojkom. Kad je počeo rat, Maktuf je u
Travniku otvorio radnju sa video-opre mom, pravi rasadnik mudžahedinskih
aktivnosti. Ovaj nepretenciozni posao je, prema hr vatskoj i bosanskoj
obaveštajnoj službi, bio paravan za Al Haramein, zloglasnu saudijsku dži hadističku
NVO, i za Al Kaidu. Organizacija je poslovala u zapadnoj Evropi i Pakistanu,
ali je njena suštinska namena bilo finansirnje džihada. Maktuf, naturalizovani
državljanin Bosne, prao je islamski prljavi novac koristeći falsifikovane
račune i obezbeđivao sredstva i do kumente za mudžahedine iz Alžira, Pakistana,
Avganistana i Irana, i pri tome je postao neo bično bogat; njegova žena, koja
se razvela od njega posle trinaest godina braka, zaključila je: „Živela sam sa
čovekom koji je vodio dvostruki život."
Maktuf se obogatio tako što je delovao pod
zaštitom muslimanske policije u Travniku, zahvaljujući svojim bliskim vezama sa
Halidom Genjcem, visokim funkcionerom SDA. Kad su istražitelji najzad počeli da
ispituju Maktufove nezgodne veze, Genjac je sredio da džihadi stički
preduzetnik dobije dokumenta s kojima će napusti ti zemlju.
Zeleni spolja, crveni iznutra
Obični muslimani su bili zgađeni očevidnom
korumpiranošću SDA, i mnogima je izgledalo kao da se ni je mnogo šta promenilo
od komunističkih dana. Ideologija je bila različita, ali je organizovana
korupcija bila ista (ako ne i gora), a u redovima Izetbegovićeve partije bili
su mnogi bivši komunisti koje je lokalno stanovništvo podrugljivo zvalo „lubenice" -
zeleni spo lja, a crveni iznutra. Poput komunista, SDA je kontrolisala medije,
gušila javnu raspravu i ni je tolerisala preterano neslaganje, već se
zadovoljavala pasivnom odanošću muslimanskog sta novništva. Kao i pod Titom,
članstvo i veze u partiji bili su neophodni da bi se dobio dobar posao i stan. SDA
je bila autoritarna klika koja je rat koristila za ostvarivanje svojih
radikalnih ciljeva: islamistički preobražaj društva kojem je težila nije bio
spontani uzgredni proizvod sukoba, u šta su verovali zapadnjački obožavaoci SDA,
već je od sa mog početka bio pravi cilj partije.
Izetbegović i partijski vrh, uprkos sve
većem pozivanju na Kuran u cilju poboljšavanja jav nog morala, pazili su da
nikada otvoreno ne govore o svom planu za uvođenje islamskog društva. Ovaj
cilj, ko ji su postavili Mladi muslimani četrdesetih godina prošlog veka, imao
bi sla bu podršku bosanskih muslimana.
Francuski naučnik Ksavije Bugarel (Xavier Bougarel),
vodeći ekspert za unutrašnje funkci onisanje Stranke demokratske akcije,
zaključio je da „panislamistička
ideologija ostaje povjer ljiva stvar: ona se nikada jasno ne pojavljuje u
javnim dokumentima i govorima SDA, i nije na mijenjena običnom na rodu".
Uprkos tome, partija je uspela da do kraja 1993. potpuno prodre u državne
organe i preuzme kontrolu nad njima, a nekoliko meseci kasnije Fikret Muslimo vić,
koji je bio na čelu obaveštajne službe Armije BiH, i ministar unutrašnjih
poslova Bakir Alispahić postavljeni su u glavni odbor SDA (tj. politbiro), što
je bio jasan znak iz kog pravca duvaju ideološki vetrovi u Sarajevu. Muslimović
nije gubio ni časa i odmah je započeo kam panju „reislamizovanja" bosanskih muslimana, koji su
bili isuviše sekularni i zapadnjački za ukus SDA.
Alija Izetbegović je pomagao ovu kampanju
pod stičući tradicionalnu islamsku pobožnost i javne običaje, uključujući
postupke koji su bili krajnje strani bosanskim muslimanima u dvadesetom veku. U
jednom slučaju, predsednik je sa suprugom prisustvovao bizarnoj „mod noj reviji"
koja je Sarajke, čuvene po svom pomodarstvu, trebalo da podstakne da se skromno
oblače. U ovom „ne-baš-za-Milano"
do gađaju učestvovale su i „manekenke" odevene u avga nistanske burke.
Džemaludin Latić, glavni ideolog SDA
i urednik Ljiljana, partijskog časopisa, objasnio je šta partija želi.
„...Moj zakon
ne dopušta ženama da izlažu svoja tela", napisao je, dodajući „...džihad je
naš sveti zadatak." Kada su ga upitali kako SDA gleda na nemuslimane, Latić
je izjavio:
„...Mi smo tolerantni zahvaljujući islamu" i definisao svoju viziju
Bosne, ne kao islamističke već kao „antisekularne", ne objasnivši u čemu bi se
sastojala razlika.
Navodeći popularno gledište SDA, Izetbegovićev
vodeći propagandista osudio je Srbe kao „mnogobošce" (uobičajena predrasuda među pobožnim
muslimanima, koji smatraju da za to što veruju u Sveto trojstvo hrišćani nisu monoteisti).
Stranka demokratske akcije je partijskim
izjavama i publikacijama podsticala i širila mržnju prema nemuslimanima -
kampanja o kojoj su zapadni novinari u Bosni odbijali da pi šu. U uvodniku u
partijskom časopisu Ljiljan, 23. februara 1994. Zilhad Ključanin je
slavio ret ku pobedu Armije BiH: „...U Ugljeviku ima 500 srpske siročadi. Mašalah (Slava
Alahu)! Armi ja BiH je do sada poslala u džehenem (pakao) 50-ak hiljada
četnika...Srbin se približava čovjeku samo onda kad je mrtav."
Ključanin je potom uređivao travnički islamistički
časopis Bošnjak i napisao knjigu Da, ja prezirem Srbe; u njegove
oštrije stavove spada i „Svaki Musliman treba da ima svog Srbina da ga pogubi". Slavio je muslimansko preotimanje Sane (Sanski Most -
prim. prev.) od „Vlaha"
(pogrdno ime za Srbe) krajem oktobra 1995. čuvenim naslovom u Bošnjaku:
„Došli smo u Sanu, vlašku li vam nanu!"
Alija, prvi do Muhameda
Kampanja reislamizacije koju je vodila SDA
postigla je izvestan uspeh, i pogledi i stavovi koji su se retko mogli sresti u
Bosni pre 1992. postali su uobičajeni dve-tri godine kasnije. U tom pogledu je
bila karakteristična reakcija na pogibiju nekoliko muslimanskih mladića u Tu
zli 25. maja 1995. kada je granata pogodila popularni kafić; lokalni imam je
objasnio da mla di ne bi strada li da se nisu odali javnom nemoralu (tj. pili u
kafiću!).
Mada su mnogi muslimani bili šokirani
ovakvim verovanjima, sekularisti više nisu bili pre ovlađujući element, čak ni
u Sarajevu. Naročito u ruralnoj Bosni, imami su širili glasine da je Alija
Izetbegović skriveni dvanaesti imam - opšte mesto islamskog folklora - koga je
Alah po slao da izvede bosanske muslimane na pravi put. Neki imami su poučavali
da je „Alija Izetbe gović prvi do Muhameda, onaj koji će izreći i ostvariti
konačnu istinu".
U propovedima po džamijama istaknuto mesto
imale su rasprave o dvanaestom imamu i njegovoj navodnoj vezi sa ratom u Bosni;
jedan imam je objasnio: „Spasli
smo islamski svet jer smo otkrili neprijatelje ko je on ima na Zapadu,
žrtvovali smo se za spas islama."
Ovakva mišljenja su užasavala one
muslimane koji su želeli da njihova zemlja bude nešto drugo a ne balkanski
Iran. Oni su gledali na SDA s poru gom i strahom. Adil Zulfikarpašić, koji je
ponovo živeo u egzilu i stoga mogao slobodni je da govori nego muslimani koji
su živeli pod vlašću SDA, osudio je Izetbegovićevu „jednopartijsku diktaturu"
upozoravajući da Bosna „tone
u fundamentalizam".
Prizemniji Fikret Abdić, koji je postao
javni neprijatelj broj jedan u Sarajevu zbog odbija nja da prihvati radikalni
program SDA, ponudio je sažetu definiciju svojih protivnika koje je
okarakterisao kao „Alijine
zlotvore i tvorce masovnih grobnica, čiji je krajnji cilj da ostvare za misao
radikalnog islamističkog društva na koliko god je moguće većoj oblasti".
Abdić je upro prstom na istinsko lice SDA: „To nije pitanje islamskog fundamentalizma zasnovanog
na re ligiji, već pokušaj da se religijom opravdaju teror i zločini bez
premca."
Abdićevo mišljenje delili su mnogi
obični bosanski muslimani koji su sredinom rata SDA smatrali podjednakom
opasnošću po svoj život i interese koliko i Srbe. Ovo je, na žalost, bila još
jedna nezgodna priča koju Zapadni kada nije čuo, zahvaljujući novinarima koji
su odbijali da saopštavaju loše vesti o svetačkom Izetbegoviću i zapadnim
političarima koji su bili zado voljni što se o takvim stvarima ne izveštava.
"Preobražaj" bosanske
armije
Naj značajnija strana napora koje je SDA
ulagala kako bi izvršila reislamizaciju bilo je na stojanje da se stekne
potpuna kontrola nad muslimanskim aparatom bezbednosti, kao i da se osigura da
vojska i policija budu u rukama ljudi odanih partiji i naklonjenih radikalnom
isla mu. Fikret Muslimović je odigrao neprocenjivu ulogu u čišćenju „nepoželjnih elemenata"
- što će reći nemuslimana i sekularnih muslimana - iz bosanske vojske i
policije. Nije bilo teško Službu državne bezbednosti osloboditi od nepoželjnih,
posebno posle smene Munira Alibabi ća sa čela sarajevskog SDB-a. Sredinom 1994.
od 135 službenika Službe državne bezbednosti 124 su bili muslimani, šestoro
Srbi i dvoje Hrvati. Stranci demokratske akcije bilo je potrebno više vremena
da očisti svoje neprijatelje, stvarne i izmišljene, iz mnogo veće bosanske ar
mije. Muslimović je eufemistički to nazvao „de sekularizacijom armije", i nadgledao je spro
vođenje svoje politike „islamske
bezbednosti" s uobičajenom temeljnošću i lukavstvom. Pro tivnici SDA, bez
obzira na njihovu nacionalnost ili veru, bili su blaćeni pre nego što bi bili ot
pušteni, što je bio stari običaj KOS-a.
Kao što su primetili kritičari, u trenutku
kada je teško pritešnjena Armija BiH trebalo da an gažuje svakog obrazovanog
oficira kako bi dobila rat, General štab je više energije trošio na čišćenje
redova od „neprijatelja"
nego navođenje rata.
Kao što je i jedan branilac SDA
primetio, do 1995. godine „vojna vlast u svakoj oblasti pod kontrolom Armi je BiH
bila je čvrsto u rukama lokalnih vođa SDA odanih Izetbegoviću".
Počevši od 1993, sleđenje partijske linije
SDA, posebno u pogledu vere, bilo je uslov za na predovanje u vojsci.
Izetbegović je jasno istakao šta lojalnost povlači za sobom, objašnjavaju ći da
je vera privatna stvar oficira. „Ali psovati Boga ne smije. Ličite na taj narod. U
našem narodu psovka Boga je potpuno nepoznata stvar." Sarajevo je tvrdilo
da njegova armija neguje herojsko nasleđe Titovih partizana i njihove
multietničke borbe protiv fašizma. Izetbegović je stalno pozdravljao bosansku
armiju kao naslednika partizanske tradicije, iz me đu ostalog i nazivajući
neprijatelje nesrbima i Hrvatima, već četnicima i ustašama. Ali ovo je, kao i
mnogo šta drugo, bilo puka maska. U javnosti, Izetbegović se pozivao na borbu
protiv fa šizma iz 1941-1945 („Pobijedićemo ako steknemo reputaciju armije koja ne
ubija žene i djecu" - mada je Armija BiH to često činila), ali tri
četvrtine od preko dvesta sarajevskih uli ca i trgova na zvanih po partizanskim
herojima i jedinicama promenilo je naziv u skladu s no vom politikom. Imena
bosanskih srpskih i hrvatskih partizanskih heroja nestala su sa ulica (ono malo
nazvanih po muslimanima koji su se borili za Tita većinom je ostalo), koje su
nazva ne po ličnostima koje je odobravala SDA, kao što su imami i islamske
verske ličnosti Srbi i Hr vati koji su služili u redovima muslimanskih snaga
bili su većinom odstranjeni, često otpušteni bez objašnjenja, kad je jednom
potrošena njihova propagandna vrednost. U džihadu koji je SDA poluotvoreno
vodila, nemuslimani su postali smetnja.
Dragan Vikić, bosanski Hrvat i heroj
odbrane Sarajeva u prvim mesecima rata, izbačen je 1993. bez ceremonija uprkos
preteranim javnim pohvalama kojima je obasipan - ili možda upravo zbog njih. Vikića
je ljutila islamizacija vojske i policije, koja je uterivala u laž izjave SDA o
multietničnosti. Vikić je objasnio:
„Nisam mogao da
ostanem u armiji u kojoj je prvi osnovni uslov da ste član SDA, drugi da ste u
dobrim odnosima sa Čengićevim klanom, treći da ste se zakleli na vernost
Izetbegoviću, a tek četvrti da nešto znate. Na petom mestu - možete da vidite
koliko je to značajno - dolazi vaše držanje u ratu."
Vikićevo gledište delilo je ono malo nemuslimana
koji su ostali u snagama Sarajeva, a i mnogi manje religiozni muslimani mislili
su isto. Armija je podvrgnuta intenzivnoj propagan di koja je podsticala
radikalni islamizam, uključujući i verske govore im ma i deljenje islam ske
literature trupama (Izetbegovićeva Islamska deklaracija se najčešće
viđala; nije bila po pularna kod vojnika koji su je smatrali tendencioznom).
Vojnici Armije BiH često su pod sti cani da vode džihad, ma da skoro nijedan zapadnjak
to nije primećivao, čak ni kad je re is-ul-ulema Mustafa Cerić osuđivao „evropsko đubre"
i držao propovedi protiv etnički mešovitih brakova. Povremeno bi se nekom
visokom funkcioneru SDA omaklo pa bi pomenuo džihad pred kamerama - premijer
Haris Silajdžić je to učinio 9. jula 1995. kada je na sarajevskoj tele viziji
proglasio islamski sveti rat i pozvao sve islamske države da se bore na strani
bosanskih musli mana - ali čak i kada bi se to desilo, bilo je skoro sigurno da
će na saradnju spremni za padnjački novinarski korpus incident gurnuti pod
tepih.
GLOSA
Puške AK-47, glavno naoružanje Armije
BiH, SDA je kupovala po ceni od 250 dolara
po komadu, a vojsci ih prodavala po 500
do 750 dolara.
O autoru
Džon R. Šindler je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu
(Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao
u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je
odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je
vodeći ekspert američke ANB za Balkan.