Stav
KRIK
Zameraju
mi što sam previše oštar. Govore mi da to ne valja. Ne treba da upotrebljavam
teške reči. One, kako kažu, ne dolikuju meni. Mom zvanju i gospodstvu. Dovoljno
sam sve rekao svojim otvorenim i kritičkim tekstovima i nema potrebe da
pokazujem svoj bes. Slažem
se sa svima koji to govore. Oni su u pravu. Trebalo bi da budem baš takav.
Nažalost, ja takav nisam. Ne mogu da budem takav. Nije mi priroda takva.
Violentni dinarski mentalitet je moja slaba strana. Eto, iskren sam i priznajem. Taj moj
dalmatinski mentalitet me je u javnom delovanju mnogo koštao
Branko
Dragaš
Platio sam veliki ceh zbog svog javnog delovanja.
Mogao sam da ćutim i da gledam svoja posla. Mogao sam da sagnem ili okrenem
glavu pred naletom zla. Mogao sam, ali nisam. Pobunio sam se i urliknuo. Voleo
bih da mogu, poput nekih učtivih ljudi, da naučim da prikrivam svoja
osećanja.Voleo bih da sam diplomata i da poštujem utvrđen protokol. Ali ja to
ne umem. Priznajem. Nisam rođen za diplomatu. Jednostavno, previše sam
emotivan. To u bezdušnoj komercijalnoj civilizaciji nije dobro.
Imam kratak fitilj. Ne mogu da se obuzdam. Recimo, ne
mogu da podnesem nepravdu i tiraniju. To me izluđuje. Ne mogu da
trpim laž, bezobrazluk i lenjost. To me užasno nervira. To me, što reče naš
narod, izbacuje iz cipela. Zato se nikada i nisam bavio politikom. Bio sam
previše pošten, iskren i
stručan za politiku. I zbog toga me političari ne vole. Odnosno, da budem
precizniji, druže se sa mnom dok su u opoziciji. Koriste moje usluge. Tada im
odgovara moja razorna kritika vlasti. Sve dok oni ne postanu vlast. Kada im to
pođe za rukom, onda me se više ne sećaju. Beže od mene, jer ja sam njihova
savest. Zato me zabranjuju. Zato sprečavaju da građani Srbije čuju moje
mišljenje.
Više
su u medijima prisutni kriminalci i ubice, nego ja. Moje kritičko mišljenje je
za sve režime bilo mnogo opasnije od delovanja tih kriminalnih bandi.
Totalitarni režim se najviše plaši suprotnog mišljenja.
U svim totalitarnim režimima je bilo isto. Zabranjivali
su me podjednako i komunisti i socijalisti, i nacionalisti i demokrate, i
globalisti i liberali, i reformatori, i eksperti i neoliberali. Nikome nisam
odgovarao.
Za
komuniste sam bio kapitalista i
zagovornik privatne svojine. Baba Jula
je 1993. izjavila da sam ja centar srpske opozicije i ideolog kapitalizma. To
što sam potekao iz siromašne radničke porodice, rođen sam u Koloniji B u Zemunu, u sobici od devet kvadrata, nije zanimalo majku kriminalca
koji se obogatio noseći gajbice sa jabukama.
Za
nacionaliste sam bio liberal i
kosmopolita, koji piše latinicom, kritikuje našeg Patrijarha i sveštenstvo,
kritički govori o našoj istoriji, ne veruje da smo mi Srbi nastali pre ameba,
koji ismejava srpske đžibere i đilkoše, koji Koštunicu zove ideologom verbalnog
legalizma, nesposobnim premijerom, lažnim patriotom i neiskrenim vernikom, koji
je prijatelj sa muslimanima i katolicima, koji se druži sa obojenima i koji
veliča Miroslava Krležu.
Za
globaliste sam bio nacionalista, jer
slavim slavu, ponosim se srpskim rodom, nisam se preselio da živim van Srbije,
a mogao sam, pevam ojkačke pesme, kakav ludak, volim svoju otadžbinu, zalažem
se da Srbija ne uđe u bankrotiranu i lažnu EU, ustajem u odbranu srpskog
nacionalnog identiteta i veličam Borislava Pekića, dok pišem da je Svetislav
Basara baraba.
Za
socijaliste sam bio preduzetnik,
privatnik, menadžer, opozicionar i zagovornik ukidanja društvene svojine, pobornik smanjenja državnih troškova,
proterivanja stranaka iz javnih preduzeća i uspostavljanje vlade menadžera,
koja će da radi za procenat od
ostvarene realizacije, dok će prolupali Ivica Dačić, ministar ovdašnji, preći
da peva u kafanu, gde mu je i mesto.
Za
demokrate sam bio demagog, zaštitnik
obespravljenih manjinskih akcionara, koji vara ljude za članarinu za udruženje
i bogati se, dok tajkuni demokratski privatizuju čitavu državu i plaćaju reket
vlasnicima stranke, populista, opasan svedok i Đinđićev glavni finansijer, koji
je sedeo u kabinetu kada je Šef
izbacio Borisa napolje kao klošara i
zgubidana.
Za liberale sam bio zagovornik državne svojine u javnim
preduzećima, zaštitnik radničkih prava, socijalna majka i zagovornik čvrste
ruke, koji zna istinu da je Čeda nosio pocepane patike, da se ljubio sa
narko-dilerima, da je neznalica, mucavac i pohlepni japijevac.
Za
reformatore, eksperte i neoliberale
sam bio opasan element, antireformator koji je Dinkića, Pitića, Đelića,
Jelašića i Labusa smatrao diletantima koji rade za strane gazde, koji se
navijaju na daljinu, prezire gangstere sa Volstrita, eksperte iz MMF-a naziva
ekonomskim ubicama, smatra da Svetska banka služi interesima multinacionalnih
kompanija, SAD naziva Imperijom u rastrojstvu, objavljuje da svetom
vlada Familija i prosvećuje zavedeni
i zaduženi narod.
I svi su me
oni redovno zabranjivali. Verovatno sam zaista bio toliko dobar kada svima
njima nisam valjao. Zato trajem treću deceniju na našoj javnoj sceni. Trajem,
uprkos tome što se vlasti menjaju i mnogi likovi više nisu među nama ili su
potpuno zaboravljeni. Toliko dugo sam u javnosti, ali nisam na vlasti. Nisam ni
u plaćenoj opoziciji. Ne mogu da izdam kuma kao Neverni Toma i da idem u
predsedničku kampanju, jer su mi moji novi europski prijatelji tako naredili,
dok Šešelj daje završnu reč, boreći se da nekako spase život i uverenja koje je
Neverni Toma prodao za šaku srebrnjaka. Kada je neko toliko dugo u javnosti,
znači da ga vreme nije pregazilo, da nije za jednokratnu upotrebu, da ne može
niko da ga potkupi i da taj neko zaista i - vredi. To što radim - to, ipak,
neko zna da ceni.
Ne pripadam
nijednoj sekti ili tajnom udruženju. Niko
iza mene ne stoji. Ne stoji ni DB, mada su to inicijali moga
prezimena i imena. Nemam zaleđinu. Osim snage javnosti. Niko me ne finansira.
Niko me ništa ne dugujem. Slobodan sam i mogu da pišem šta hoću. Nijedan tekst
moj u javnosti nikada nisam naplatio. Pišem iz uverenja. Pišem da pomognem
onima koji su u zabludi. Pišem jer moram da pišem. To je moja dužnost. Moje najjače oružje je moja misao i
moja duša. Moja snaga je u mojoj energiji i dobroti. Opraštam svima onima koji
su mi zlo naneli, jer znam da Bog sve vidi. Svakome mogu u oči da pogledam.
Više od dve decenije niko nije smeo da mi izađe na TV
duel. Niko nije smeo da se sučeli sa mnom u javnosti. Ni nekadašnji prijatelj i
saborac Đinđić. Kada je jedna novosadska televizija ugovorila duel, on je
pristao, jer su mu rekli da ga izaziva jedan njegov kritičar, kada je čuo da
sam to ja - odbio je duel. Danas više nemam ni volje da vodim duel sa nekim ko
nema stručnu referencu. Ne možeš da nastupaš u javnosti ako nemaš referencu u
struci.
Sve moje prognoze su se, nažalost, ostvarile.
Ponavljam, nažalost. Vreme je pokazalo sve. Vreme je dokazalo da sam imao
viziju i mudrost. Voleo bih da sam sve pogrešio i da nisam bio u pravu. Onda
više ne bih pisao. Niti bih se pojavljivao u javnosti. Povukao bih se u svet
biznisa i ućutao. Ne bih imao prava da se više oglašavam.
Zamislite kako je meni danas? Zamislite kako je meni
danas teško kada čujem kako političari i tajkuni govore ono što sam ja govorio
pre dvadeset godina? Kada govore ono što sam pisao pre dvanaest
godina? Zamislite kako se ja osećam dok gledam ovu političku
kampanju? Novu prevaru naroda. Oni koji su nas opljačkali, prevarili, pokrali,
uništili, ojadili, upropastili, koji su mene tolike godine zabranili, oni danas
pričaju o siromašnom narodu, o propaloj privatizaciji, o propalim reformama, o
ekonomskim ubicama iz MMF-a, o krizi koju su predvideli, o radnim mestima, o
ekonomiji...
Da li me razumete? Da li razumete kako se ja osećam?
Pa, šta mislite? Kako biste vi reagovali? Šta biste vi napisali? Svaki normalan
čovek koji drži do sebe i svog dostojanstva bi pustio - KRIK!
Krik je urlik obespravljenog, poniženog,
izmanipulisanog, zavedenog, prestrašenog, opljačkanog i očajnog građanina
Srbije. Krik je jedino što nam je preostalo nad ovim beznađem, apatijom,
raspadom, propasti i ludilom u kome se nalazimo.
Krik je bekstvo u slobodu. I zato, gospodo drugovi,
moje teške reči imaju svoje opravdanje. To je moj krik nad našom sudbinom. To
je moja pobuna. To je moj pokret otpora. To je moja borba da sačuvamo zdravu
pamet. I zato me pustite da kriknem! Pustite me da kažem isto ono što i vi
mislite. Pustite da kažem da su političari i tajkuni: ološ, kriminalci, ubice,
bitange, skotovi, šibicari, jajare, mrsomudi, njuške, hohštapleri, da su
prevaranti, lopovi, govnari, podlaci i smradovi, da su izdajnici, prodane duše,
psihopate, ludaci, idioti i kreteni, da ih treba pohapsiti, zabraniti im da se
bave više politikom i konfiskovati im svu imovinu, jer oni su grobari Srbije i
srpske nacije.
Srbiji trebaju nova politika i novi ljudi. Srbiji
treba - preobražaj.
Da li će se to desiti na sledećim izborima? Da li će
doći do preobražaja?
Neće. Na sledećim izborima neće. Sprema se nova
prevara. I Kurta i Murta su se dogovorili. Pa, zašto pišem? Rekoh vam, ja ne pišem. Ovo je moj -
krik!
Napisah i dušu svoju spasih.