EU
Neuspeh multikulturnog koncepta koji se decenijama sprovodi u Zapadnoj
Evropi
Planiranim uvođenjem šerijata
kao paralelnog pravnog sistema, danska vlada faktički priznaje poraz ideje
multikulturnog saživota i vraća se na davno zaboravljeni model aparthejda.
Jedina razlika između nekadašnje Južne Afrike i buduće Danske biće ta što će
sada belci biti progonjena većina u rođenoj kući. Takva tendencija postoji i u
Belgiji, dok u Nemačkoj o tome nema ni pomena
Fridrih Emke
dopisnik iz Frankfurta
Veoma je neobično da danski mediji, pozivajući se
na policijske podatke, narod upozoravaju na jednu emigrantsku porodicu.
Međutim, romsko-muslimanska porodica Levaković, poreklom iz Hrvatske, nije
obična porodica - ona je najskuplja porodica u Danskoj. Prosečno se dansko
pravosuđe ovom porodicom bavi svakih nekoliko sati, jer su protiv njenih
članova u poslednjih godinu dana vođena čak 203 postupka!
Porodica je poznata po oružanim pljačkama, švercu
i silovanju. Čašu strpljenja Levakovići su prelili poslednjim slučajem, kada su
dva maloletna člana, jedan od 13, a drugi 14 godina, pred očima ostalih
pripadnika klana silovali jednu tridesetogodišnju Dankinju. Od tada danski
mediji upozoravaju sugrađane na ovu doseljenu pošast.
Nažalost, ovo je samo vrh ledenog brega neuspeha
multikulturnog koncepta koji se decenijama sprovodi u Zapadnoj Evropi. Ideja da
razlike u jeziku, poreklu, rasi, kulturi i religiji ljude spajaju, a ne
razdvajaju, doživela je konačni brodolom, i to najviše zato što želja za
integracijom nije postojala na strani došljaka.
Evropa, iako teško pogođena ekonomskom krizom,
još uvek je cilj većine izbeglica iz trećeg sveta, iz istih onih zemalja koje
je ta Evropa ne tako davno pokoravala. Setimo se samo nedavne Libijske krize, kada
su desetine hiljada izbeglica stigli u Italiju u čvrstom ubeđenju da su oni
koji bombarduju njihove domove dužni da ih i zaštite od tog smrtonosnog tovara
sa neba. Ali ne samo da ih zaštite već i
da ih nahrane, odenu i snabdeju svim onim stvarima koje bar u severnoj Africi
označavaju socijalni status.
Grčki ministar zdravlja Andreas Loverdos upravo
ovih dana je od ostalih članica Evropske unije zatražio pomoć u rešavanju
jednog velikog problema. Grčki zdravstveni sistem pati zbog drakonskih mera
štednje nametnutih od EU i Međunarodnog monetarnog fonda. Smanjuje se budžet za
zdravstvo, a to sobom povlači redukovanje broja zaposlenih, kao i ostalih
izdataka. Baš u vreme najveće štednje Grčku je zapljusnuo talas emigranata, od
kojih najveći broj čine - trudnice.
Žene u poodmakloj trudnoći, nekad i bez pratnje
članova porodice, mahom iz Afrike i sa Bliskog istoka dolaze u Grčku da se
porode, u nadi da će tako za sebe i svoje potomstvo obezbediti trajniji boravak
u zemlji koja, iako u bankrotu, za afričke standarde predstavlja raj na zemlji.
To više nisu ni klasične ekonomske izbeglice koje bi pare za svoje najmilije,
ostavljene u otadžbini, zaradili radom na crno; to su sada osobe koje
nameravaju da žive od socijalne pomoći zemlje domaćina.
Primorana da štedi na svojim penzionerima i
socijalnim slučajevima, Grčka je preopterećena ovom rekom novih izbeglica i
pomoć očekuje od partnera u EU, tražeći od njih ili da na sebe preuzmu
izdržavanje pridošlica ili da zažmure na oba oka kada Grčka bude počela da
primenjuje radikalne mere smanjenja broja ilegalno dospelih stranaca na svojoj
teritoriji.
Pridošlice u Evropu već decenijama sve manje
potiču iz krugova koji su u matičnim zemljama progonjeni, a sve više iz
najsiromašnijih slojeva koji nekako intuitivno žele da veruju da su
visokorazvijene zemlje dužne da ih prime i zaposle.
Posle strahota Drugog svetskog rata i nacizma, u
Evropi se polako ustalilo verovanje da su nacionalizam i rasizam uzrok svih
zala na svetu. Onda se neprimetno skliznulo u drugu poražavajuću krajnost, a to
je nekritičko posmatranje drugih. Smatralo se, a to se najvećim delom još uvek
čini, da rasno, verski i kulturološki drugačije ljude ne treba ni po koju cenu
kritikovati, jer oni ne mogu nikako da budu zli, baš zato što su drugačiji od
nas, Evropljana. Račun takvog besmisla upravo nam stiže.
Mešanje toliko različitih kultura nije moguće,
posebno nije uputno očekivati da se pozitivni rezultati pokažu već u toku jedne
generacije. Razlike su skoro pa nepremostive.
Policija nemačkog grada Gelzenkirhena stoji pred
za nju nerešivim problemom razjašnjenja jednog zločina. Dvadesetdvogodišnji
emigrant iz Somalije je na Badnje veče prošle godine bez ikakvog povoda nožem
povredio dvojicu starijih muškaraca, goste jednog lokala. Nadležno tužilaštvo u
Esenu, kao i policija Gelzenkirhena, jednostavno ne mogu da shvate da neko iz
čista mira, a da nije pod uticajem nekog opojnog sredstva, usred naseljenog
mesta, u lokalu punom ljudi nasrne na nepoznate osobe.
Somalija je već decenijama ruina od države,
pocepana neprestanim sukobima različitih klanova. U toj zemlji ne funkcionišu
nikakve državne institucije, pa nije ni čudo što mladi Somalac u Gelzenkirhenu
nije ni razmišljao kakve pravne posledice njegovo delo može da ima.
Još nešto je veoma važno. Po izveštaju Svetske
zdravstvene organizacije (WHO) svaki treći Somalac je duševno poremećen.
Mogućnosti lečenja u ovoj zemlji su na tako niskom nivou, da se većina
pacijenata sa psihičkim problemima drži u lancima. U zemlji od 12 miliona
stanovnika postoje samo tri školovana psihijatra - ostali su plemenski vračevi
i iscelitelji.
Kolike su šanse izbeglice iz takve zemlje, koji
ne zna ni nemački, ni engleski, niti bilo koji drugi svetski jezik, da shvati
gde se obreo i koja su pravila igre u društvu domaćina? Posebno kada se ima u
vidu da usled nepostojanja bilo kakvog obrazovnog sistema prosečni Somalac ima
IQ od svega 68.
Kada je u pitanju stepen inteligencije, Iran
stoji dosta bolje od Somalije, ali ni prosečni IQ te zemlje od 84 ni približno
ne doseže evropski prosek. Pri tome je i poimanje sveta u ovoj striktno
islamskoj državi sasvim drugačije nego na Zapadu.
Zato je malo koga iznenadilo kada se otkrilo ko
je ubistveni Deda Mraz i koji su bili njegovi motivi. Krajem decembra prošle
godine počinilac maskiran kao Deda Mraz ušao je u jedan stan u okolini
američkog grada Dalasa. Posle njegove posete u stanu su ostala tri muška i
četiri ženska leša.
Policija je ubrzo otkrila da je ubica Aziz
Jazdanpanah, poreklom iz Irana, a da su ubijeni njegovi bliski rođaci. Motiv je
takozvano ubistvo zbog časti, jer je žena napustila Aziza za šta je ovaj krivio
svoje pobijene rođake.
Ovakva ubistva nisu neobična u islamskom svetu i
predstavljaju deo njihove tradicije. Na Zapadu ona izazivaju zgražavanje, ali
isti osećaj kod muslimana bude mnogi zapadnjački običaji. Zbog toga je brzo
spajanje kultura potpuno nemoguće.
Uprkos tome, kao i lošim iskustvima sa
dosadašnjim došljacima, danska vlada ispituje mogućnost da udovolji zahtevima
islamskih organizacija i da u naseljima sa muslimanskom većinom dozvoli
uvođenje šerijata kao pravnog sistema.
Ako bi se to desilo, bilo bi sasvim normalno da
se ispuni i drugi zahtev islamista, pa da se formiraju odredi čuvara morala, po
iranskom modelu, koji bi vodili računa da li se vernici ponašaju u skladu sa
strogim srednjovekovnim pravilima, kao i da li se poštuju sve dnevne molitve.
Uvođenje dvojakih zakona, za koje Danska smatra
da bi smanjilo međuetničke tenzije, predstavljalo bi otvorenu kapitulaciju i
priznanje da je integracija neevropskih došljaka potpuno nemoguća. Ako je takvo
priznanje neizbežno, zašto uopšte uvoditi pravni dualizam, umesto da se
neprilagodljivi došljaci jednostavno vrate odakle su i došli?
Turčin treba da ostane Turčin
Problem
pojedinih emigrantskih grupa je izražen i u Nemačkoj, gde su najvidljiviji
turski gastarbajteri, koji su šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka u
velikom broju došli trbuhom za kruhom. U međuvremenu su se trajno naselili u
zemlji u kojoj su mislili samo kratko da ostanu, a prva generacija se odlikovala
visokim poštovanjem propisa i običaja zemlje domaćina.
U
međuvremenu je stasala treća generacija koja Tursku zna samo kroz sporadične
godišnje odmore. Pošto je boravak u Nemačkoj prihvatila zdravo za gotovo, kao
neko nasleđeno pravo, ova generacija se uopšte ni ne trudi da opravda ukazano
gostoprimstvo.
Turski
nacionalistički državni vrh, istina, apeluje na svoje sugrađane u Nemačkoj da
se asimilizuju, pri čemu u turskoj predstavi stvarnosti taj pojam ne označava
prihvatanje novih kulturnih i civilizacijskih vrednosti, već novog pasoša.
Turčin treba da ostane Turčin i sa nemačkim pasošem, kao što je bio sa turskim.
Da bi
izašla na kraj sa getoima u kojima žive isključivo pridošlice iz Male Azije i
severne Afrike, nemačka policija planira uvođenje etnički mešanih patrola u
kojima bi služili i policajci poreklom iz zemalja odakle dolaze i pridošlice.
O
davanju toliko široke unutrašnje autonomije, kao što planiraju Danska ili
Belgija, za sada u Nemačkoj nema ni pomena. Međutim, opterećena stalnim osećanjem
krivice za užasne masakre u Drugom svetskom ratu, Nemačka je sklona tome da
pridošlicama daje daleko više nego što bi bilo normalno.
U ovom
trenutku se u nemačkom Ministarstvu pravde razmatraju modeli izmene postojećeg
Zakona o strancima, a po potrebi i Zakona o državljanstvu, pa i samog ustava,
kako bi se stvorila pravna osnova za proterivanje nepopravljivih kriminalaca
poreklom iz vanevropskih zemalja. Za sada je sve još uvek samo u fazi
razmišljanja.