Duplerica

Sirotinja

Vlada suzama ne veruje

Nikola Vlahović

Tragediju radničke klase u Srbiji niko ne može sagledati. Opljačkani, poniženi, zaboravljeni i izluđeni neopisivom nebrigom države, istrošeni lažnim pričama o socijalnim programima i zavedeni pregovaračkim prevarama lažnih sindikalnih vođa, danas utočište nalaze još samo ispred zgrade Vlade Srbije ili ispred zdanja lokalnih birokratskih utvrđenja. Oni kojima je ostao goli život koji više nema smisla, danas na protesta gladuju do smrti, odsecaju prste u znak krajnjeg očaja ili se ubijaju kako bi prekratili nesreću iz koje ne vide izlaz.
U međuvremenu je celokupni državni aparat slugeranjski stao u službu krupnog i što prljavijeg kapitala. Korumpirana ili naprosto odnarođena politička vrhuška ne izlazi ispred onih koji protestuju zbog opljačkanih fabrika, uništenih gazdinstava ili uzapćenog zemljišta. Nije lako pogledati istinu u oči. Lakše je otvarati tržne centre u vlasništvu osvedočenih prevaranata, lepše je ući u lopovsko gnezdo, popiti šampanjac i slikati se za televiziju. Unesrećene niko ne želi da čuje.
Najcrnji pljačkaški teror koji je zavladao u Srbiji omogućila su zakonska rešenja izglasana u odnarođenom parlamentu. Svako ko je zaradio multimilionske sume koristeći se takvim zakonskim rešenjima ovde je nevin po svakom osnovu. Zlu sudbinu radništva u Srbiji odredio je neko drugi. Vladajuća koalicija optužuje prethodnu vladajuću koaliciju, ova država optužuje državu koja se drukčije zvala od ove. Sadašnji ministri optužuju neke druge ministre. Sadašnji gradonačelnici kažu da nemaju veze sa svojim prethodnicima.
Samo je radnička nesreća ista.
Uz pomoć ove države oteto im je ustavno pravo na rad i život, otete su im akcije koje im čak i po ovdašnjim zakonima pripadaju, uništene su i rasprodate njihove decenijske tekovine, radna mesta od kojih su živele čitave porodice, lokalne i regionalne samouprave, država...
Odsekavši na taj način granu na kojoj je sedela svaka dosadašnja politika, državni mudraci danas ne vide da su sami sebe zazidali, kao Proklete Jerine, u jedan tajkunski zabran iz koga ne mogu izaći. Uhvaćeni u vlastitu zamku, njihovo bekstvo je neizvesno, u istoj meri u kojoj je neizvesna i dalja sudbina radništva u zemlji koju su rasprodali.
Radnički vrisak očaja ispred srpske vlade, ispred opštinskih samouprava, vrisak onih koji su zabarikadirani i gladuju u već otetim firmama, danas ne dopire do njih.
Kad dođe čas da se protagonisti ovoga zla jednom nađu iza debelih zidova, ni njih niko neće čuti. Za pouku iz ove priče isuviše je kasno. Iz nje treba da nauče nešto novi naraštaji.