Druga strana
Da se ne zaboravi: od nedela se sakriti ne može
Bežanija
Mnogi državni službenici,
od ministara pa naniže, pokušaće u najskorijem periodu da podnesu ostavke, da
pobegnu iz Srbije, a mnogi od njih će da insceniraju svoje smene kako bi na
vreme umakli pred neizbežnim krajem jedne prave pljačkaške epohe. Ipak, ništa od njihovih nedela ne treba i neće biti
zaboravljeno. Mada bekstva (i prebezi) uveliko traju i brojna su, ovo je
podsetnik na neke od njih ili, takoreći, kalendar njihovih crnih dana
Nikola Vlahović
U
ranim prepodnevnim satima, šestog septembra 2000. godine, tačno mesec dana uoči
prevratničkog oktobra, kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je bivši
predsednik Savezne Republike Jugoslavije Zoran Lilić podneo
ostavku na sve stranačke i državne funkcije.
Ko
je mogao i da pomisli da će jedan do tada slepo odani aparatčik, čovek koji je
bio ismejavan u javnosti kao maskota Slobodana Miloševića, smoći
snage da prvi napusti brod koji nezadrživo tone. Šok je bio utoliko veći jer je
upravo Zoran Lilić bio sinonim simpatičnog, poslušnog "džokera" koji
se ne bavi svojim poslom, nego otvara biciklističke trke, preseca crvene trake
na svečanim otvaranjima neizgrađenih puteva i nikad otvorenih fabrika.
I
u duhu konfučijanske mudrosti da je "neverovatno uvek najlogičnije",
jedanaest godina kasnije, novog vlastodršca Borisa Tadića i
njegov brod koji zapaljen pluta po lokalnoj baruštini, i koji treba svakog časa
da eksplodira, prvi su napustili njegovi najmizerniji poslušnici i oni koji su
sprovodili u delo ideju o debeloj naplati svoga boravka na najvišim državnim
funkcijama.
U
petak oko podne, 9. decembra 2011. godine, tragikomični klovn demokratskog
karnevala, odani sluga na dvoru Borisa Tadića i čovek koji je sve svoje mandate
proveo u nekažnjenom širenju lažnih vesti, podneo je ostavku. Udarac koji je
njegov neprikosnoveni vođa dobio tom prilikom, nije manji od onoga koji je
Lilić zadao svom vođi. Ponovila se istorija: u septembru 2000. godine, pokojni Nikola
Šainović je pokušao da nagovori Lilića da promeni odluku, a jedanaest
godina kasnije, Mirko Cvetković moli Božidara Đelića da odustane
od ostavke.
Ali,
opšta bežanija počela je znatno ranije...
Još
24. marta 2010. godine, bivši guverner Narodne banke Srbije Radovan
Jelašić podneo je neopozivu ostavku na opšte iznenađenje. Bez najave, u
prvim jutarnjim satima sazvao je konferenciju za štampu i bez obrazloženja
napustio funkciju.
Tome
je prethodio ultimatum državne sekretarke SAD Hilari Klinton 28. decembra 2009,
koja je tom prilikom pozvala ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića i
saopštila mu da Boris Tadić mora da podnese ostavku "do 31. marta iduće
godine", zbog toga što je njegova vlada sa 50 miliona dolara finansirala
predizbornu kampanju Baraka Obame.
Afera
je kasnije postala i javno dostupna u Americi, a njena istinska žrtva je za
sada samo bivši guverner Rod (Milorad) Blagojević, koji će ići na dugogodišnju
robiju zbog toga...
Znajući
za sve ovo, Jelašić se nije mnogo dvoumio. Na vreme shvativši da će biti
saučesnik u nečemu u čemu ne želi biti, pobegao je, prethodno održavši skromnu
"komemoraciju" sa zaposlenima u NBS.
Njegov
politički Mefisto, koji ga je i gurnuo u krug pljački i prevara (afera oko
Jelašićeve vile), Mlađan Dinkić, već je uveliko navikao da sve svoje
vođe ostavlja u odsudnom trenutku. Najpre je napustio Zorana Đinđića,
neposredno uoči njegovog ubistva, potom je napustio Vojislava Koštunicu u čijem
je okruženju, prema sopstvenom priznanju, imao "najviše slobode za
delovanje", a onda je nevešto inscenirao svoju smenu, sa idejom da napusti
Tadićevu Apokalipsu. No, i Dinkića su počeli da ostavljaju. Njegov šumadijski
epigon, Verko Stevanović, posprdno nazivan "Neverko", iskočio
je nedavno iz njegovog brzog voza bez kočnica, opravdavši svoj nadimak i svoju
verolomnu narav... Tako je bežanija protagonista
demokratske pljačke Srbije dobila na intenzitetu...
Kad je je 28. januara 2011. godine dao ostavku "iz
ličnih razloga", bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević
ponadao se verovatno da će tim činom izbeći krivičnu odgovornost za svoja
kriminalna četiri mandata koja je proveo na čelu srpskog zdravstva, za koji
period su opljačkane barem dve milijarde evra, a još toliko je nestalo u crnoj
rupi između farmaceutske i tenderske mafije. Ipak, mereno mafijaškim pravilima,
bio je to veleizdajnički čin bez presedana. Takva se odsustva iz zajedničkog
preduzetništva tamo ne praštaju. Vreme će pokazati da je ruka Familije duža
nego što je bivši ministar procenio...
U međuvremenu je, da ne bi bilo isuviše izdajnički, svoju
smenu inscenirao i bivši ministar trgovine Slobodan Milosavljević, čovek
kome je neposredno nakon toga nuđeno sve i svašta samo da "takav kadar ne
propadne". Broj ponuđenih funkcija je, sigurno, prevazilazio i njegovu
maštu. Nuđeno mu je da bude član nekoliko upravnih odbora državnih preduzeća,
"da se vrati u Privrednu komoru", da bude ambasador "u nekoj
pristojnoj zemlji", pa, konačno, iz samog kabineta Borisa Tadića, stigla
je ponuda i da bude u vrhu Unikredit banke, one fine italijanske, familijarne,
kod koje on drži novac i kod koje je u snažnom zagrljaju dužničko-poverilačkog
odnosa.
Konačno, prihvatio
je da bude u Upravnom odboru Naftne industrije Srbije, sa platom većom od
ministarske. Ali, ako je i na trenutak pomislio da se izvukao i da je njegova
nečasna uloga zaboravljena, da je neko "izgubio papire" i slično,
treba reći da je u teškoj zabludi. Naime, kad je reč o čoveku koji je na velika
vrata uveo kriminalni uvoznički lobi na srpsko tržište, a posebno o čoveku koji
je doslovno poveo rat protiv domaćeg proizvođača, sigurno je da će i on
odgovarati za svoje postupke, ako i njegovi prethodnici i nastavljači.
Već nekoliko meseci traje proces "tihog
udaljavanja" pojedinih državnih funkcionera iz vladajuće partije i njenih
koalicionih satelita.
Skoro neprimetno, odlaze u diplomatiju (jedan od načina
za odlazaka u brzi zaborav), u razne upravne odbore sa dobrim platama i
privilegijama, ili naprosto menjaju adrese, mesta boravka, pa često i države.
Mnogi od njih imaju stanove i kuće u evropskim i svetskim metropolama, njihovi
privatni računi i njihovi paralelni poslovi od kojih su se kriminalno obogatili
dok su bili državni funkcioneri, nalaze se uglavnom van granica Srbije.
Javnost, ali i neko buduće pošteno tužilaštvo i
pravosuđe, ne treba da zaborave na Bojana Stanojevića, bivšeg gradskog
menadžera, na Radmilu Hrustanović, bivšu dogradonačelnicu Beograda, ali i na
desetine onih koji su pre, za vreme i posle 5. oktobra 2000. godine kriminalom
širokog spektra, porodičnim, stranačkim, kumovskim, prijateljskim, krevetskim,
cinkaroškim i svakim drugim vezama, unazadili Srbiju otevši joj desetine
milijardi dolara i evra, ali, iznad svega, najbolje godine njene perspektive i
najbolje godine svakog njenog građanina.
Bekstvo Božidara Đelića od politike svako može da prihvati
sa radošću. Ali, njegovo bekstvo od neprocesuiranih obligacija sa Meridijan
bankom u vrednosti od nekoliko desetina miliona evra, neće proći. U tome je
razlika između njegovog bekstva sa broda koji pluta i gori, i Lilićevog bekstva
sa broda koji tone. Lilić je, kažu, imao čiste račune, obrijao je brkove,
oženio se mlađom ženom i krenuo u novi život. To što je prvi napustio
diktatora, narod je shvatio kao osvetu za sva poniženja koja je doživeo od
njega. Đelić nema šta da brije. Osim brijanja glave u zatvoru. To isto važi i za bivšeg
ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića.
Ovih
dana, predsednik Srbije pokušava da sačuva svoga ministra spoljnih poslova od
smene i moguće bežanije. Kaže, video je dosta sveta,
nije ni tamo ništa bolje, neka ga među nama... Istina je: narod voli da su mu
krivci što bliže!