Razaranje

Kako je i gde održan svečani parastos srpskoj muzeologiji i etnologiji u slučaju navodne obnove Manakove kuće

Kafana kod ocvale dame

Kako je Manakova kuća od spomenika kulture pretvorena u turističku atrakciju za veliko ždranje, kakva je međusobna sličnost direktorke Etnografskog muzeja i velike droplje, kako je PINK kultura ušla u muzeologiju, de je klozet pretvoren u kancelariju i da li velika sestra sve posmatra kamerama, gde je pukim slučajem izbegnuto masovno trovanje i kome je trebalo dati pokvarenu hranu da se najede, gde se uskoro očekuje međusobno klanje kustosa, kako se nepostojeći muzej useljava u kancelarije postojećeg, kakva je veza firme Home art i jedne od miljenica direktorke muzeja i kakvim saznanjima pomoćno osoblje muzeja drži direktorku u šaci... Za odgovorima na ova pitanja tragao je Stanislav Živkov, Tabloidoiv istraživač

Stanislav Živkov

Svečani parastos srpskoj muzeologiji i etnologiji ovaploćen u vidu otvaranja obnovljene Manakove kuće održan je u četvrtak, 12. maja u 12.00 sati a na tako kapitalnoj manifestaciji odnosno prezentaciji rezultata pljačke vredne 33 miliona dinara oproštajni govor održala je dr Mirjana Menković, buduća bivša direktorka Etnografskog muzeja u Beogradu koja je samom svojom grotesknom pojavom, poput komada preraslog kiselog testa prekrivenog fondanom od jagoda, obučena u pretesnu bluzu i pripadajući veo ružičaste boje kojim je pokušala da sakrije pozamašan gabarit samo dokazala da je PINK kultura naveliko ušla u muzeologiju i uopšte u kulturu! Tako „doterana" u najmanju ruku je podsećala na Veliku droplju (lat. Otis tarda) odnosno Ptica iz porodice droplji koja je inače najteža ptica letačica na svetu a naseljava uglavnom stepske predele Evrope i Azije.

Inače karakteristične osobine za veliku droplju su veoma isturena prsa prekrivena ružičastim perjem. U srpskom jeziku droplja je inače sinonim za nemoralnu osobu tj. damu lakog morala. Kako ružičasto perje i kljun same ptice podsećaju na crveni ruž koji su nosile prostitutke za vreme Karađorđa. Tako su prostitutke dobile naziv droplje, a vremenom je slovo p nestalo a i pored toga ova ptica, ni kriva ni dužna, dobila je zadatak da označava jeftinu prostitutku pošto je droplja zapravo pejorativ imenice drolja! Sve ovo je veoma bitno iz veoma prostog razloga jerbo se Manakova kuća nalazi na strateški i komercijalno veoma delikatnom položaju na uglu ulice Gavrila Principa i Marka Kraljevića, tačno na pola puta između štajgi na Železničkoj i autobuskoj stanici i one na Zelenom Vencu a onako usput je veoma blizu i Picinom parku ispred Ekonomskog fakulteta.

S obzirom na ugostiteljsko antropološke pretenzije buduće bivše direktorke Etnografskog muzeja Mirjane Menković i njene ekipe uvlakača, nakon, kako se čini, doživotne rekonstrukcije, napokon otvorena sa ciljem da postane navodni turistički brend u kome će biti otvoreni ekskluzivni ugostiteljski sadržaji primereni ovako ekskluzivnoj lokaciji.

Menkovićka je prilikom otvaranja čak izjavila kako je "...Novi fokus programa usmeren ka tome da Manakova kuća postane aktivno stecište razmene znanja, umeća, iskustva, svega što jeste živa tradicija i nematerijalno kulturno nasleđe u Srbiji, a što je u najtešnjoj vezi s radom Centra za NKN Srbije Etnografskog muzeja i nacionalnim registrom nematerijalnog kulturnog nasleđa. S tim u vezi, savremena muzejska prodavnica ponudiće nove proizvode koji do sada nisu bili sastavni deo muzejske ponude, proizvode koji će biti povezani i s novim edukativnim i promotivnim programima koje će Manakova kuća nuditi. Manakova kuća je zamišljena kao mesto za ekskluzivne prezentacije koje će podrazumevati degustaciju i prodaju domaćih tradicionalnih proizvoda, ali sa stručno potvrđenim proizvodnim sadržajem i kvalitetom...".

Uglavnom, na nedavno fušerajski urađenu rekonstrukciju Manakove kuće potrošeno je 33.000.000.dinara pri čemu se zna da je projektna dokumentacija koštala 17.000.000 a to se doznalo tek iz izveštaja Budžetske inspekcije Ministarstva Finansija koja je među brojnim utvrđenim muljažama sa JAP studijom, zapravo svojevrsnu nagrada ovoj firmi dobila za nezakonit rad. Da projekat ne postoji jasno je po veoma čudnoj i primitivnoj metodi Mirjane Menković a to je da od klozeta pravi kancelariju planirajući da tu sedi osoba koja se njoj ne dopada!

Manakova kuća koja je navodno završena, oblepljena je iznutra gipsanim pločama, legat Hristifora Crnilovića je nestao, ali su zato priključeni ogromni kafanski tehnički elementi, kao na primer frižider, veliko posuđe od rosfajta i sve što treba za buduću kavanu. Zakamuflirana kao stara dama puderom, ova kuća od izuzetnog kulturnog značaja, renovirana bez dokumentacije, dobila je umesto klozeta kancelariju i sistem kamera. Direktorka sedne pred kompjuter i budno prati svaki potez koji se odigrava pred tim kamerama na kojima bi joj pozavidela i CIA. Elem, hoćete li da promenite gaće. Pazite, prilikom posete klozetu u Manaku koji je sada picnut dok se ne strovali, a ulično drvo posečeno bez intervencije gradskog zelenila, možda će vas Mirjanica gledati i masturbirati usput........jer može joj se!

Sir i kobasice, muzejski specijaliteti

Inače, kada su u pitanju kamere u Manaku, ima ih jedno dvadesetak. Znači, i slikom i tonom Menkovićka prati dole zaposlene u stilu rijalitija velika sestra i s vremena na vreme se uključuje glasovno i komentariše ponašanje zaposlenih od čega su isti počeli da se razboljevaju. U stilu ja sam bog tvoj, ona sve ljude dovodi u ekstremnu nervnu napetost. Neki eksponati su sasvim pristupačni jer se nalaze u otvorenim vitrinama, a original ruksak Crnilovića zamenjen je novim predmetom dok se ne zna gde je dotični original.

Sa Menkovićkom barabar dejstvuje Jelena Tucaković sestra vlasnice firme preko koje Mirjanetina pere lovu. Troja duplih salonskih vrata od punog drveta koja su bila deo enterijera Manakove kuće završila su svoju istoriju veoma tužno na garaži Milorada preparatora i njegove žene pepeljuge koja inače vodi kavanu i pušionicu u podrumu muzeja, dakle završila su u Umci, selu kod Beograda gde dotični žive!

Šporet koji je nabavljen za Manakovu kuću veličine je za pečenje tri praseta a cela kuhinja prilagođena je melagomanskim zahtevima za rad kafane. Inače malo je poznato da je u Manakovoj kući pukim slučajem izbegnuto masovno trovanje pošto se sva hrana koja je prodavana na tezgi: pirotska kobasica, sremuš i pirotski sir, koliko sutradan pokvarila pa je Mirjanetina izdala naredbu da se hrana skloni, nabavi nova, a ta pokvarena podeli zaposlenima u Etnografskom muzeju da se "najedu".

I tako, praktična primena muzeja koji po nečijoj želji ne treba da budu mauzoleji nego da imaju isplativu namenu se ostvarila, te smo dobili ruglo umotano u kineski flis papir...Ispred Manaka su ugrađene klupice po ukusu direktorke koja je kao veliki humanista odlučila da pomogne kurvama iz Picinog parka koje se sada ovde izležavaju i imaju čak priliku i da konzumiraju pokvaren sir i kobasice dok ne stigne džibra a usput i da proćaskaju sa Mirjanom i razmene iskustva.

O tome koliko zapravo vlada bezakonje najbolje govori činjenica da je građevinska inspekcija poslala neku svoju damu (bukvalno) iliti saradnicu koja uopšte nije izvršila nikakav nadzor i nije obavila svoju dužnost pa se stoga postavlja pitanje na koga uopšte može da se osloni onaj ko pokušava da se izbori za očuvanje kulturnih dobara za koje je po prirodi profesije, struke i posla pred zakonom dužan da to radi, nikome nije jasno. Iako su građani dolazili da protestvuju zbog odsečenog drveta, sve se završilo na tome, a prostor oko zgrade je patološki čist u smislu brisanog prostora kako bi se sa velike daljine video neonski natpis koji bi na Manaku trebao da svetli sa prigodnim sloganom "Navalite na sir i kobaje" jer više ništa nije muzejska svetinja.

Za likove koji kradu, lažu i vole rijaliti i kič, sve što Menkovićka radi je vrh kulture...Kako se izboriti sa njom, pitaju se istraumirani radnici koji ne znaju da li ih neko posmatra, prisluškuje, ubija, tera i ko zna šta još čini... Da bi se neometano realizovale sumanute ideje Mirjane Menković vezano za „rekonstrukciju" Manakove kuće veliki broj zaposlenih pretrpeo je mobing najgore vrste, mnogi su zbog toga dospeli do lekara o čemu svedoče gomile lekarskih nalaza.

Svakako je indikativan slučaj pojedinih zaposlenih u samoj Manakovij kući koji su bili sistematski šikanirani vređani i organizovano ponižavani uz stalne pretnje, psovke i fizičke napade od strane drugih zaposlenih koji su za svoja zlodela dobijali i specijalne nagrade od Menkovićke! Inače izložbeni program Manakove kuće sa svim budalaštinama delo je Menkovićkinih naojdanijih saradnica načelnice Odeljenja za dizajn i komunikaciju Aleksandre Levnajić po zanimanju diplomiranog lektora i izvesne Jelene Tucaković koja već poduže radi na određeno vreme navodno zbog „proširenih potreba Etnografskog muzeja"!

Kako u Manakovoj kući navodno nije bilo mesta svi programi su bili pripremani u tesnom hodniku, odnosno prolazu da bi na kraju bilo ukinuto radno mesto projektanta izložbi i umesto toga stvoreno novo urednik likovnog programa sa zadatkom da se ne meša u svoj posao koji rade Levnaićka i Tucakovićka a i sam izbor suvenira se zapravo sveo na dovlačenje sira, vina i kobasica čime je zapravo izvršena prenamena spomenika kulture!

Iako je tzv. sanacija Manakove kuće trebala da počne jula 2015 , počela je 4 meseca kasnije a zaposleni u njoj su , iako je kuća kao bila zatvorena za posetioce, bili primorani da dežuraju u društvu čistačica, molera, zidara, gipsara i drugih majstora koje je Ormanent invest inženjering uspeo da skrpi! Srećom time su obezbeđeni dokazi o fušeraju koji može da teško ugrozi sam spomenik kulture a o tome da se naveliko fušerisalo najbolje govori činjenica da se iz Zavoda za spomenike Beograda samo jednom neko pojavio, dao primedbe koje niko nije uvažio da bi se potom nastavilo po starom!

Para ima, a radnicima deli otkaze

Sve u svemu ovim je potvrđena činjenica da u Etnografskom muzeju postoji organizovan lanac bahatosti kriminala i diletantizma predvođen upravo direktorkom i njenim satrapima a o bahatosti najbolje govori činjenica da se radna mesta ukidaju iz čiste samovolje kako bi se angažovali ljudi van muzeja pri čemu su upravo od istih tih ljudi sa strane zaposleni izloženi vređanju i psovanju, baš kao i publika koja je uz psovke isterivana iz Manakove kuće pri čemu je jedino važna bila lična promocija Mirjane Menković kao i ostvarivanje lične materijalne koristi kako nje, tako i njenih satrapa o čemu najbolje govori činjenica da je za potrebe otvaranja i rukovođenja Manakovom kućom angažovana već spomenuta Jelena Tucaković koja uopšte nije u stalnom radnom odnosu a kojoj se višekratno produžava tromesečni ugovor o radu a njena jedina zasluga leži u činjenici da je njena rođena sestra vlasnica firme Home Art kojoj su uplaćene ogromne sume novca za nepoznate namene a što je ustanovila budžetska inspekcija za period do kraja 2014. godine a 2015. i 2016. još uopšte nisu došle na red!

Uglavnom, dugogodišnji radnici se osećaju kao taoci izvesne terorističke organizacije čiju su predvodnicu svojevrsnu droplju najgoreg kalibra još 2014. godine na silu postavili na funkciju direktora i koja od tada nije prestala da preživa u kancelariji direktora sa svojim saradnicima koji iz iste kancelarije izlaze sa punim ustima žvaćući niz hodnik što je osnovni znak nekulture!

Postavlja se pitanje odakle toliko budžetskog novca koji se iz republičkih ustanova preliva u privatne firme usred racionalizacije o kojoj se aktivno priča već godinu dana i usred nezakonitog umanjenja plata koje u kulturni nisu vraćene. Takođe, ukoliko je ista ta racionalizacija neophodna, otkuda toliko novca za plaćanje onih koji su primljeni na određeno vreme ili po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima? Ugovorima o kulturnoj saradnji sa privatnim firmicama kojima se ne zna broj...Otkuda toliko novca koji Mirjana Menković troši, dok preti radnicima otkazima?

Dovedeni radnici po nepotističkoj liniji, poput kobaca, čekaju svoj momenat da uskoče na tzv. "državno radno mesto" zbog čega su spremni sve da učine, zaboravljajući na dostojanstvo, struku, normalne ljudske osobine...Da je situacija u kulturi izmakla kontroli to je jasno. Takođe, kontrolu, ličnost i karakter, a najviše struku i profesiju izgubili su u ovom slučaju nesretni kustosi. Ostvarila se pretnja Mirjane Menković, ali donekle.

Naime, svojevremeno je izjavila zvanično pred grupom ljudi da će sve kustose nabiti u tri sobe da se međusobno "pokolju". Ovaj svoj cilj dotična i ostvaruje tako što je stropoštala nepostojeći Muzej u Prištini u kancelarije Etnografskog muzeja iz kojih je iščistila kustose. Oni se poslušno nabijaju jedni drugima na glavu, a pričaju strukovni ljudi kako dotična kulturna direktorka obilazi koleginice po drugim muzejima i ogovara zaposlene po principu da su svi neradnici, zaboravljajući pri tome da je upravo on lično i prilično bila najveća lenčuga u istoriji etnografskog Muzeja u kome je za nerad primala ne malu državnu platu, za istu stvar je istovremeno primala još jednu platu kao saradnik nepostojećeg muzeja u Prištini a masu para je mlatila i arčila preko svoje privatne NVO Mnemosyne a sve sedeći debelom guzicom u jednoj te istoj kancelariji!

Inače njena kultura govora, na koju svršavaju određene dame kada ona sva raskokana u svojim crvenim odevnim kombinacijama i pantalonama uvučenim u pozamašnu guzicu, otvara intelektualno razne manifestacije je zaista fenomenalna.

Mlađe kolege pod raznim ugovorima, uporno opstaju i sa nekom crkavicom koju im ona dodeli čisto da imaju za Bus plus, čekaju, strpljivo vrebajući pogledom zdravstvena stanja budućih penzionera u smislu da li će neko što pre da umre ili da ih Mirjana otera ako se povampiri Udovičkin zakon o lapotiranju svih koji su napunili 60 banki života. (Uzgred, planirala je da bude doživotni direktor i počela da oprema svoj prostor...).

Ni Ciklon B joj ništa ne može

Koliko su njeni sledbenici fascinirani neverovatnim transformacijama u raspoloženju, govori činjenica da je slepo prate i igraju kako svira da ne bi jadna pala u kolaps naizmeničnih osećanja kao sto su bes, paranoja, i naredbe u stilu božanstva čije su odluke sudbonosno kobne. Ožderavanje se ne prekida, a njeno komandovanje sve više liči na katastrofu jer po plafonima Etnografskog muzeja zjape rupe koje su napravljene i tako ostavljene dok ih neko ne zagipsuje kako bi neki novi ministar mejbi otvorio i novi ujebani prostor stare berze.

Kao u logoru, gospođa ili njeni suigrači prskali su kancelarije svojih "neprijatelja" insekticidom, začudo nisu uzeli Ciklon B, nakon čega je nekoliko dana dvema osobama bilo ekstremno loše dok je po miomirisu koji se širio dva dana jedan gost koji ga je osetio, prepoznao i upitao zbog čega se prska insekticid u radno vreme po radnom prostoru.

Zaposleni su hteli da zovu miliciju i duševnu bolnicu radi intervencije, ali im je rečeno da i kada bi mogli da dokažu tu kriminalnu radnju, ne bi prošlo jer su takvi stvorovi uvek zaštićeni i da bi nastradali radnici svakako bili krivi. Shvativši da je to istina jer od kako Menkovićka radi u muzeju kao direktor, njena jedina je priča da su radnici muzeja sve sami neradnici, a da je ona jadna izmučena i povređena u čemu joj svojim savetima koje mere da preduzme, svesrdno pomažu Aligrudić i njegov posilni Bojan, pravnik na određeno u muzeju koji uporno spletkari. Znači, veruje se "sirotoj njoj", namučenoj neradom, ali se ne veruje oštećenim radnicima!

Na upravnom odboru, jedan član nadzornog odbora je obavestio prisutne da je laž da je protiv Menkovićke podneta krivična prijava nego da je u pitanju samo prekršaj. Naravno, opet je rečeno da to rade neradnici jer je dobro poznato je da toliko puta izrečena laž postaje u ušima slušaoca istina...Zaposleni se pitaju da li i kada će zakon konačno pokazati da postoji ili će Etnografski muzej sa svojim eksponatima zauvek nestati. Menkovićkina jasna zabrana, da se ne komentariše nijedan posao u muzeju, da se nikako ne čita štampa gde se negativno piše o njoj, veoma se poštuje te Etnografski muzej u najmanju ruku podseća na Šošenk, a zaposleni su u tom Gulagu izgubljeni.

U isto to vreme Menkovićka jedne kupuje putovanjima u inostranstvo dajući im i dalje po pola dnevnice dok ostalo stavlja sebi u džep, druge kupuje sitnim honorarima, a nekima je dosta i pljeskavica u lepinji ili kilo žu-žu peciva...Jeftino ko kineska roba. Veliku pomoć dobija od nekoliko zaposlenih sa dna intelektualne lestvice u muzejskoj sistematizaciji koji su dobili zadatak da ogovaraju i cinkare kustose i druge zaposlene i da obavezno mantraju: neradnici, neradnici...Za to im ona otplaćuje kredite, sređuje stanove, a da je finansijska policija došla i tražila materijalno poslovanje u 2015. i 2016., našli bi dokaze za velike svote novca koji je uplaćivan za neučinjene radove.

Obzirom da ima zaposlenog koji je hrani na debelo silnim slatkišima, ona se oseća veoma bezbedno te joj se može da uništava muzej. Međutim, malo je poznato zbog čega je Menkovićka u ovako ustreptalim odnosima sa raznoraznim pomoćnim osobljem a odgovor je veoma prost: Od kada je došla u muzej pre 30 godina, Mirjana Menković je široko poznata po svojoj seksualnoj hiperaktivnosti tokom čitave svoje poduže neradničke karijere u Etnografskog muzeju, te sramoti struku i dan danas.

A, što se tiče "hopa-cupa", Menkovićka je do sada in flagranti u svim mogućim pozama i na svim najnemogućnijim mestima do sada, uhvaćena najmanje 11 puta (verifikovano!) a upravo ti koji su je uhvatili ad hok na delu, sada su privilegovani prijatelji sa novčanim stimulacijama koje im se redovno isplaćuju čime se zapravo kupuje njihova ćutnja za sve ono što su videli svojim očima.

Menkovićka nije imala neki jasan kriterijum prilikom svojih terenskih antropoloških istraživanja u krevetu. O tome najbolje govori vrlo živopisan izbor lokacija i jebačina u kojima je uhvaćena. Njen dugogodišnji ljubavnik sa kojim već dvadesetak godina deli kancelariju je Branko Jokić, tzv. direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini koji se ovih dana brže-bolje useljava u srce Etnografskog muzeja. Ona ga je dovukla kao svog jebača sa terena u Etnografski muzej, zatim u samom Etnografskom muzeju na VI spratu, kada je sa nepoznatom osobom uhvaćena od strane spremačica u popodnevnim satima.

Pamti se i njena vatačina u liftu, zatim slučaj na Kopaoniku, gde je smuvala direktora hotela u kome su odseli kustosi, a što je rezultiralo dolaskom njenog muža koji je došao na poziv jednog odbačenog tehničkog lica, koji ju je zatekao na delu. Muž je držao zatvorenu u hotelskoj sobi celu nedelju dana, neprestano je mlateći. Sada već bivši muž, kada god prođe pored muzeja, glasno se zapita: "Šta radi ova moja kurva?!"

Sada, kada je prostorno unakazila mogućnost normalnog rada kustosa, uselivši kustose sa Kosova iz muzeja u Prištini koji samo dobijaju novac i ništa ne rade, ona ide i dalje na otimanje prostora od Etnografskog muzeja.

Uništivši unutrašnji izgled radnog prostora, omogućila je nove krađe i nove novčane transakcije vezane za doterivanje toga što je srušila i izbušila...Pretnje otkazima su postale omiljen govor između zalogaja...

Možda će neko konačno pokušati da je skloni ili udalji bar do Dića, sela iz koga potiče.

A 1. Feministička kretenijada

Kao predigra otvaranju ostataka Manakove kuće 12. maja u Etnografskom muzeju otvorena je još skaradnija izložba pod nazivom Reklama - ram za portret savremene žene koja na najgori mogući način pokazuje u kojoj meri je upropaštena nekad proslavljena katedra za etnologiju na Filozofskom fakultetu od koje nije ostalo ni slovo E a kamoli nešto drugo, a sama tzv izložba zapravo predstavlja kontinuitet uništenja i samog muzeja pošto je tamo nakon vibratora, lutke na naduvavanje i tegli turšije prispela prava feministička kretenijada čija je autorka izvesna Sara Nikolić koja bi mogla biti idealan pripadnik roda štakara, odnosno barskih ptica dugih nogu koja se sa svojih najmanje 185 cm visine i nožicom veličine najmanje 43 pojavila odevena u crno kao Drakula verovatno čekajući neku mušku žrtvu da bi joj popila krv pošto je po njoj ženski identitet društveno konstruisan putem stereotipnih predstava plasiranih kroz TV reklame pri čemu su te predstave ukorenjene u tradicijskoj kulturi čime je samo ukazala na hitnu potrebu primene poslovice „batina je iz raja izišla"!

Glosa

Na otvaranju Manaka naručen je skup ketering gde su služeni kanapei sa dimljenim lososom i kavijarom. Međutim, Menkovićka to nije jela jer se ne razume u te ukuse umesto čega je pojela bukvalno 2 kg. vanilica koje su kelneri stavili pred nju a saznalo se i da su Tucakovićku majstori u Manaku prozvali Černobil pošto se redovno zacrveni kada se uzbudi,kada ubrzano hoda ili govori kao da će da eksplodira poput Černobila