Posle Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, koji Vučić i dalje vodi protivzakonito, Srbiji, Crnoj Gori i svetu je saopštio da je pokušaja državnog udara bilo ali da ga niko nije organizovao i niko u njemu nije učestvovao. Naročito ne oni na koje se sumnja. Dakle, Milova uzbuna nije bila lažna, mada je puč bio lažan. Za sve su krive belosvetske tajne službe, ne zna se koje jer su tajne, a ne smeju se ni pominjati jer je to tajna. On, posebno, ne sme da prozove ni jednu jer bi mogle da mu odgovore vadeći iz fijoka sve što imaju o njemu. Zato je jedini krivac jedan naš visoki policajac, koji je tajno radio za njih. Njegov identitet je takođe tajna, što je i logično, jer u pitanju je tajni agent. Suština cele priče je da se što je moguće više zaštiti Đukanovića, a što manje zameri tajnim službama i mafijašima koji vladaju i Srbijom i Crnom Gorom, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, podpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu
Piše: Mile Isakov
Velika se frka napravila u Srbiji povodom izbora u Crnoj Gori o kojima se inače nije mnogo pričalo do samog glasanja. Naime, beogradski mediji, neuobičajeno i nimalo slučajno, veoma malo su obaveštavali javnost o predizbornim previranjima kod naših najbližih suseda, pa je dotična javnost, shodno tome, bila prilično indiferentna.
Po volji gospodara Vučića, koji se odavno uhvatio u kolo Mila Đukanovića, srpski mediji su prilično orkestrirano stvarali privid da je u Crnoj Gori stanje redovno, da se ništa bitno na tim izborima ne odlučuje i ništa novo ni značajno neće dogoditi. Kad tamo međutim. Naprotiv i čak šta više. Stvar se zakuvala do te mere da je Milo morao da u sred glasanja proglasi državni udar u pokušaju, koji je navodno doputovao iz Srbije. Srbija je odjednom iznenađena i uvređena, pa počinje da osluškuje i glasove iz crnogorske opozicije, u kojoj su i svi tamošnji Srbi, a koja tvrdi da je Đukanović sve izmislio kad je video da će izgubiti izbore. Opa bato! Dotle je došlo. To mora da je ozbiljno kad se i Milo uprpio. Ali, šta hoće opozicija, šta hoće ti Srbi ako je Srbija nezainteresovana? Između ostalog, hoće i referendum o ulasku Crne Gore u NATO? Pa naravno, a kako bi drugačije? Ali Milo je rešio da ih uvede bez pitanja, da odluku o pristupanju donese na Skupštini. Zato su ovi izbori bili posebno važni i zato je narod navalio da glasa ko nikad ranije, a povećana izlaznost građana uvek daje veće šanse opoziciji.
Tada je, negde na polovini glasanja, objavljeno da je uhapšena grupa terorista ubačena iz Srbije, koja je imala plan da zauzme državne institucije i uhapsi Đukanovića. Već sam taj čin je sumnjiv jer zašto uznemiravati birače i stvarati atmosferu vanrednog stanja u sred glasanja, ako je subverzivna akcija već sprečena a teroristi onemogućeni i smešteni na sigurno. Ako se želi regularnost izbora, moglo se, moralo se sa tom vešću sačekati do osam uveče, kada se zatvore sva biračka mesta. Ona je bila važna tog popodneva samo ako se želelo uticati na tok glasanja. Posebno ako je cela priča iskontruisana ili preuveličana, na šta navodi i izjava crnogorskog ministra unutrašnjih poslova, koji je iz redova opzicije, da je i on za hapšenje saznao iz medija, da se telefonom obratio direktoru policije tražeći objašnjenje ali da mu je ovaj, a Milov, rekao da je na terenu i da nema vremena.
U Srbiji, čija je vlast očigledno planirala da okrene glavu dok Đukanović ne našteluje izbore i produži mandat, odjednom raste zanimanje za događaje u Crnoj gori, pa se Vučić neočekivano našao u situaciji da objašnjava nešto što je očekivao da se obavi bez njegovog vidljivog angažovanja. Prva izjava je stoga bila najiskrenija, pa samim tim i najtačnija. Rekao je da nema dovoljno informacija ali da mu je čudno vreme u kojem se to dogodilo i izrazio sumnju u terorističke namere uhapšenih građana Srbije . Čak je naveo i ime nekog albanskog policajca sa Kosova, koji im je to verovatno podmetnuo jer, kako reče, imamo dokaze da ih je on prijavio crnogorskoj policiji. Najavio je da će sve ispitati i sutra obavestiti javnost o svemu. U međuvremenu se oglasio Milo sa objašnjenjem koje amnestira vlast u Srbiji od odgovornosti za puč, ali koje bi moglo biti i neka vrsta upozorenja u stilu, šta se sad praviš lud? Naime, Đukanovićeva naknadna izjava da udar jeste organizovan iz Srbije ali da srpska vlast to nije znala, može se čitati i kao packa Vučiću, kojom mu se daje do znanja da ako nastavi da se pravi nevešt može lako biti proglašen za neobaveštenog vođu, koji nema pojma šta mu se radi po Srbiji, što bi za Vučića, koji se trudi da pokaže kako zna i koliko đaka ima koja škola u Beloj Palanci, bila najveća moguća uvreda.
Ova hronologija je važna jer iz tih izjava, koje su zapravo poruke, jasno se vidi povezanost njih dvojice, ali i ko je tu onaj koji diktira. Otud nije bilo nikakvo iznenađenje kad je Vučić odustao od svojih sumnji i pristao da potvrdi Milovu priču o postojanju zavere. Time je otvoreno stao na njegovu stranu u sporu sa opozicijom, koja je odlučila da ne prizna rezultate izbora jer su održani u neregularnim uslovima. Hteo je da glumi neutralnost, ali ga je Đukanović naterao ne samo da skine masku, nego da bude krunski svedok u crnogorskom sporu jer, da se ne lažemo, on je svojim pričama o tome kako su Đukanovića iz Srbije danonoćno pratile neke "osobe sa elementima inostranosti", zapravo Milu dao alibi za stvaranje panike i vanrednog stanja u vreme dok građani glasaju na takozvanim slobodnim i demokratskim izborima. Džaba su sva ona dodatna Vučićeva naklapanja o tome kako u toj zaveri nisu učestvovali ni političari iz Srbije, ni crnogorski političari, pa čak ni oni koji su uhapšeni u Crnoj Gori. Ispada da niko nije ni organizovao, ni učestvovao, a ipak se dogodilo kako Milo kaže.
Dakle, skinuo je gaće na specijalnoj i naravno dramatičnoj konferenciji za štampu sazvanoj zbog događaja u Crnoj Gori, ali da ne bi ispalo da to radi zato što je prozvan, krenuo je izokola sa nemuštom pričom o vršljanju stranih tajnih službi po Srbiji i domaćim izdajnicima koji rade za njih. Kao vrhunsko dostignuće istakao je da je u takvoj izdaji upravo uhvaćen jedan visoki rukovodilac MUP-a, protiv kojeg je navodno već započet istražni postupak. Da bi nas ubedio u ozbiljnost situacije i svoju pravovernost, a istovremeno umanjio značaj skandala u Crnoj Gori i svoju ulogu u njemu, dramatično je uputio novinarima i svima nama koji smo to gledali retoričko pitanje: Kažite mi ima li nešto gore od toga? ( misli na izdaju sopstvene zemlje)!
Kad je već pitao i mene da odgovorim čoveku. Ima gospodine Vučiću, mnogo gori od tog špijuna u policiji su špijuni u politici, posebno u vrhu vlasti, u vladi i u kabinetu premijera, a većina tvojih spoljnih savetnika, naprimer, već po prirodi posla povezani su sa raznim službama, koje su ih i poslale tebi. A kad steknu tvoje poverenje počnu da vrbuju tvoje najbliže saradnike iz kabinta, pa i vlade. Neki to prepoznaju ali misle da je u redu kad već ti sa njima radiš, a oni gluplji veruju da je i to deo tog prljavog posla, da baš tako treba. Taj koji je uhvaćen je samo najgluplji. Kamo sreće da je jedini.
I među tvojim ministrima sigurno ima nekoliko onih koji uredno razmenjuju poverljive informacije sa stranim ambasadama, neki iz priproste želje da se dopadnu i predstave važnijim nego što jesu, a neki bogami vrlo svesni onoga što čine. A šta misliš kako se pravi karijera u MMF-u ili Svetskoj banci i kako su neki od njih tako uspešni dospeli do tebe, odnosno ti do njih. Neće biti da si imao uvid u njihov rad tamo. Razmisli kako si ih odabrao i ko ti ih je preporučio. Seti se, takođe, gde su radili i ko je plaćao sve one eksperte iz nevladinih organizacija, pre nego što si ih ti angažovao u vladi i raznim vladinim kancelarijama. Za koga je i šta radio, recimo, onaj Čadež, kojeg si postavio za predsednika Privredne komore Srbije, bez ijednog dana iskustva u privredi. Da li mu je glavna preporuka bio staž u Nemačkoj ambasadi ili saradnja sa brojnim stranim fondacijama, jer ni diplomu baš nema, osim onih sa raznih kurseva. Dakle, nemoj na to da se vadiš, ni da se hvališ time kako si uhvatio jednog. Špijuna, stranih i domaćih, je uvek bilo i biće, baš kao i mafijaša. Svaka država ih ima, ali ovde oni imaju državu u šaci.
Sve u svemu, Crna Gora ponovo utiče na sudbinu Srbije, mada bi logično bilo očekivati da bude obrnuto, da demokratska Srbija uzvrati pomoć koju je devedesetih Crna Gora neskriveno pružala Srbiji u nastojanju da se oslobodi autoritarnog režima Slobodana Miloševića. Problem je u tome što su akteri na obe strane isti pa ne mogu da razluče svoje interese od interesa države.
Mada je Milo Đukanović otvoreno i bez zazora pomagao DOS kontra režima koji su činili i Vučuć, Dačić i Nikolić, to nije razlog da sad oni pomognu crnogorskoj demokratskoj opoziciji da se oslobodi njegove apsolutističke vlasti. Ne ide brate. Ista je to banda, koja više ni ne zna na kojoj je strani bila i na kojoj je sada. Đukanović je menjao strane kako vetar duva, a uvek ostao na istoj, svojoj strani. Bio je za Slobu Slobodu, pa protiv njega, da bi ga na kraju kopirao. Bio je za rat i osvajanje Dubrovnika i KIM, a onda najveći prijatelj samostalne Hrvatske i nezavisne države Kosovo. Sve pristalice nezavisne Crne Gore proglašavao je izdajnicima dok on nije postao najveći independentista.
Kao neprijatelj NATO-a, udvarao se Rusima, sad da bi mu se preporučio uvodi sankcije Rusiji. I ovi naši su principijelno i dosledno uvek na istoj strani , uvek uz apsolutističku vlast, nema tu mesta za ličnu surevnjivost prema Milu. On se promenio i došao na njihove pozicije, mada nije menjao ime i program partije.Oni su promenili i partiju i program, ali se nisu promenili.