Evropa

Korona virus će običnom svetu uništiti budućnost

Bogati se raduju pritisku na građane

U Evropi je krenuo drugi talas „zatvaranja" koji će neke delove privrede potpuno uništiti. Sa jedne strane ovo je diskretni, ali veoma efikasni pritisak na građane da prihvate vakcinaciju, ali isto tako i način da se veliki još jače nametnu malima. Od epidemije nemaju korist samo farmaceutske kompanije i on-lajn trgovine, već i finansijski instituti. Kao i uvek, dok jednima ne smrkne, drugima ne svane.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

U Nemačkoj su uvedene oštre i veoma restriktivne mere zbog navodne borbe protiv epidemije. U zavisnosti od pokrajine do pokrajine negde su samo zatvorene pojedine prodavnice i lokali, a negde, kao u Bavarskoj i Baden Virtembergu, na snazi je zabrana noćnog napuštanja stana. U celoj Nemačkoj je zabranjeno konzumiranje alkohola na javnim mestima, što je mera koju niko ne razume.

Polako se počinje sa vakcinisanjem, ali nadležni upozoravaju da to neće uticati na ublažavanje mera.

Ministar zdravlja Jens Špan je u danu kada su pooštrene mere počele da se primenjuju rekao kako će početak kraja važenja mera biti tek od leta naredne godine i to postepeno, korak po korak. Frank Ulrih Montgomeri, predsednik svetskog Udruženja lekara, je nešto veći optimista, pa popuštanje najavljuje već od Uskrsa.

Ono što trezvene Nemce najviše brine to je pitanje koliko će nas ovo koštati i kako ćemo preživeti do oporavka privrede.

Svaka nedelja „zatvaranja" nemački bruto domaći proizvod smanjuje za 3,5 milijardi evra. Uz to dolazi i inertno smanjenje BDP-a po normalizaciji, tako da će on sledeće godine biti za 58,5 milijardi evra manji u odnosu na onaj projektovani pre najnovijeg „zatvranja". Neke privredne branše se od ove krize nikda neće oporaviti, uprkos državnoj pomoći.

Uz to dolaze još i dodatni troškovi. Velika Britanija je već sada naručila 40 miliona doza vakcine proizvođača „Pfizer Biontech". Ceo program vakcinacije (to nije samo nabavka vakcina, već i opremanje vakcinalnih centara, troškovi testova i drugog materijala, plate zaposlenima...) Ujedinjeno Kraljevstvo će koštati 12 milijardi funti. Ni ovo nije sve, jer se očekuju vakcine drugih proizvđača, a ti programi mogu da budu još skuplji.

Evropska Unija planira da kupi 580 miliona doza vakcina različitih proizvođača. Koliko će to koštati još je nepoznato. Međutim, ako pretpostavimo da će jedna doza koštati prosečno 20 evra, onda dolazimo do vrtoglave sume od 11.600.000.000 evra i to samo za nabavku. Kao što smo videli na britanskom primeru to je manji deo ukupnih troškova, tako da treba očekivati da će nas to koštati oko 150 milijardi evra, bez ikakve garancije da će se epidemija stišati i privreda ponovo pokrenuti.

Sve u svemu, privrede evro-zone će ove godine doživeti pad od preko sedam odsto, dok će američka izgubiti manje od četiri odsto. Dalekoistočni giganti, Kina i Japan stoje daleko bolje: Kina se polako vraća na nivo od pre krize, dok će Japan najviše štetiti zbog smanjenog izvoza u EU i SAD.. Pitanje je i kojom brzinom će se privrede pojedinih zemalja oporavljati posle krize.

Za Nemačku se pre najnovijeg zatvaranja računalo da će predkrizni nivo doseći najkasnije početkom 2022, dok će prosečni oporavak privreda evro-zone trajati dve pune godine. Sada su prognoze još tmurnije.

Ono što svi primećuju jeste to da su slabiji daleko teže pogođeni od jakih. Sve ovo polako počinje da liči na planirani obračun velikih ekonomija sa malima, ili novo mešanje karata pred sledeći ciklus kolonizacije.

Nikako nije isto kada BDP jedne industrijski razvijene zemlje, kao što je Nemačka, padne za pet odsto, a BDP neke siromašne države u Africi za „samo" dva odsto.

U Africi je narod i pre krize bio gladan, a sada će biti još gladniji. U Nemačkoj su ljudi pre krize bili siti, a sada su samo malo manje siti, ali još uvek daleko od gladi.

Da ove pretpostavke nisu bez osnova potvrđuje nekoliko primera.

Evropska centralna banka je ovih dana na tržište izbacila još 500 milijardi eva. Paket pomoći EU najugroženijim privredama iznosi 750 milijardi evra, ali se taj novac neće nabavljati iz primarne emisije, već iz kredita, odnosno od prodaje EU obveznica na slobodnom tržištu.

Pomenutih 500 milijardi će tako kao pozajmica ECB sa kamatom oko nula odsto otići finansijskim institutima koji će to zatim uz daleko veće prinose uložiti u evro-obveznice.

Pošto se zna da samo najjači imaju pristup zajmovima Evropske centralne banke, lako je proceniti da će oni u odnosu na slabije povećati svoju prednost. Isto je i sa državama.

Drugo što je uočeno jeste da je naglo skočila vrednost akcija najvećih svetskih kompanija, posebno onih farmaceutskih. I te kompanije se najvećim delom nalaze u najbogatijim državama sveta.

„Zatvaranje", koje se sprovodi ili se sprovodilo u skoro svim zapadnim zemljama pospešilo je trgovinu putem interneta. Najveća svetska platforma za on-lajn trgovinu, „Amazon", jedva postiže da liferuje svu naručenu robu.

Sa druge strane najveći prodavci su grosisti koji zahvaljujući ogromnim količinama robe koju kupuju dobijaju najveće rabate i tako istu preprodaju sa uvećanom zaradom.

Mali ponuđači polako nestaju sa interneta, jer za razliku od realnog života gde kupac, osim o cenama i asortimanu vodi računa i o udaljenosti prodavnice, na internetu je potpuno svejedno koliko su kupac i prodavac udaljeni jedan od drugog, jer se narudžbina kupcu donosi na kućni prag. Najveći gubitnik je ovde lokalni bakalin koji zbog „zatvaranja" ne može da radi, ali nije konkurentan ni on-lajn.

Epidemija je krenula iz kineskog grada Vuhana i brzo je prevalila desetine hiljada kilometara koliko je udaljena severna Italija odakle je krenula evropska epidemija.

Uprkos tome virus nije stigao do kineskih megapolisa, kao što je na primer Šangaj, koji su u odnosu na Evropu „iza ćoška". Osim toga severnu poluloptu je zahvatio drugi talas, koji je kako nam tvrde opasniji od onog prvog, ali on na čudestan način nije stigao u Kinu, izvor ovog problema i zemlju u kojoj živi petina stanovništva planete.

U Kini je epidemija dekretom ukinuta, a Centralni komitet je virusu zabranio da se širi po toj državi, već je nateran da emigrira.

Sve ovo ukazuje na to da je epidemija sa svim pratećim manifestacijama, kao što je „zatvaranje", jedna dobro režirana predstava koja treba da dovede do toga da manje države još više oslabe i postanu lakši plen za one silnije, posebno za Kinu čija narasla ekonomska moć traži i političko priznanje.

Ne zaostaju puno ni druge moćne privrede kao ni veliki privatni finansijski instituti. Zar nije upravo Međunarodni monetarni fond najavio povoljne kredite najteže pogođenim siromašnim državama? A najveći akcionari ovde su SAD i zemlje EU.

Ma koliko bile niske kamate kredit nije povoljan ako ne može da se vrati. U tom momentu u „pomoć" priskaču iste one države koje kontrolišu i finansiraju MMF, uz dodatak Kine, i prezaduženoj državi nude otpis ili reprogram dugova pod određenim uslovima, najčešće onima političke prirode. To je moderni kolonijalizam kome ne trebaju topovnjače da bi se širio.

Kina ima svoje fondove iz kojih „pomaže" za nju značajne države i regione.

Pirej je najveća luka u istočnom Mediteranu koju je Grčka pod pritiskom Evropske komisije morala da privatizuje kako bi nastavila da dobija finansijske injekcije iz EU. Kupili su je Kinezi i oni sada faktički upravljaju većim delom ne samo grčke, već i privrede cele jugo-istočne Evrope.

Poučeni ovim iskustvom Italijani se bore da veliku luku na severnom Jadranu, Grado kod Trsta, ne preuzmu Kinezi. U ovoj borbi se uzdaju u pomoć svojih evropskih partnera.

I Grčka i Italija su i pre privredne krize izazvane „zatvaranjem" bile ekonomski i finansijski posrnule. Sada su zbog drastičnog pada prihoda od turizma na kolenima i u nok-daunu. Zbog toga ne mogu da se odupru pritiscima velikih igrača, bilo sa Dalekog Istoka, bilo iz Evropske Unije. Novi kolonijalizam ne traži svoje žrtva samo u Africi i Aziji.

Kinezi su suvlasnici u svim najvećim evropskim lukama. Kopneni „Put svile" je jeftin propagandni trik kojim Peking pod svoju kontrolu želi da stavi na prvom mestu mineralima i rudama bogate države Centralne Azije nastale posle raspada Sovjetskog Saveza.

Za kinesku privredu koja masovno izvozi daleko su atraktivniji veliki prekookeanski nosači kontejnera, jer jedan takav brod prenese istu količinu dobara kao 20 kompozicija voza koji saobraća kopnenim putem od Zapadne Kine do istočnih granica Evropske Unije.

Uz to, da bi uštedeli na vremenu, Kinezi dosta proizvoda sklapaju na velikim brodovima kojima se roba prenosi. U vozu je tako nešto nemoguće.